U Pismu se često insistira na potpunoj bespomoćnosti ljudi, ali nikada ne postoji namera da se izazove obeshrabrenje. Spasitelj je rekao svojim učenicima da ih šalje kao ovce među vukove, ali da ne treba da se plaše zbog toga, jer je dato uverenje: „Moje ovce slušaju moj glas i ja ih poznajem, i one idu za mnom. Ja im dajem večni život i one neće propasti doveka, niti će ih ko ugrabiti iz moje ruke. Moj Otac, koji mi ih je dao, veći je od svih, i niko ih ne može ugrabiti iz Očeve ruke. Ja i Otac jedno smo“ (Jovan 10,27-30 – SSP). Nije njihova sopstvena slabost, već snaga Oca i Sina, merilo sigurnosti u kojoj ovce uživaju.

Šta je to što dovodi do toga da ljudi budu ubrojani među ovce? To je odnos koji održavaju sa Pastirom. Oni mogu biti kao ovce, koje su prirodno glupe, lako se dovode u opasnost i potpuno su nesposobne da se brinu o sebi u odsustvu pastira, ali ako, sa svim ovim prirodnim slabostima, potpuno veruju u vođstvo i zaštitu pravog Pastira, biće spasene od zla u koje bi upale kada bi bile prepuštene sebi. „Moje ovce slušaju moj glas... i one idu za mnom.“ Sve dok održavaju ovaj odnos, obećanje za njih je: „Neće propasti nikad, i niko ih neće oteti iz moje ruke“ (D. Stefanović). Ono što isključuje mogućnost da ovce budu izgubljene je činjenica da one slušaju glas Pastira i slede Ga. Na taj način, one saznaju iz iskustva ono što Hristos izjavljuje da je sudbina Njegovog stada: „Ja sam dobri pastir: znam svoje, i moje znaju mene. Kao što mene zna Otac i ja znam Oca“ (stihovi 14 i 15 – SSP). Neopisivo je bliska i nežna veza između Spasitelja i onih koji Ga slede. Ništa se ne može porediti sa tim, osim čudesne ljubavi koja povezuje u jedno Oca i Njegovog jedinorodnog Sina.

Veliki broj ljudi, koji primenjuju na sebe obećanje da nikada neće nastradati, pokazuju da nemaju pravo razumevanje njegovog značenja i da ga ne poznaju na jedini način na koji se može poznavati, praktičnim iskustvom. A ipak, takvi uglavnom tvrde za sebe da su dosegli nivo duhovnog života, koji je daleko iznad prosečnog hrišćanskog iskustva. U mnogim slučajevima, kada im se predoči činjenica o pravoj, Gospodnjoj suboti, odbijaju da saslušaju glas koji im je sa neba govorio deset zapovesti, iako tvrde da su Njegove ovce. Ako im se ukaže na to da je neposlušnost Božjim zapovestima greh (1. Jovanova 3,4) i da je plata za greh smrt (Rimljanima 6,23), oni odgovaraju da to neće biti tako u njihovom slučaju, zato što su oni ponovo rođeni, a Hristos je obećao da nikada neće nastradati. Tako oni prisvajaju Hristova obećanja, kako bi ojačali sebe da nastave da krše Njegovu zapovest, nakon što dobiju spoznaju o grehu.

Ljudi koji koriste ove argumente gotovo bez izuzetka imaju stav (veruju – prim. prev.) da osoba koja je jednom spasena nikada ne može biti izgubljena, a tu ideju temelje na Hristovim rečima da niko neće otrgnuti Njegove ovce iz Njegove ruke. Jedna mlada dama koja je tako verovala nedavno je izjavila da bi joj oduzelo sav duševni mir kada ne bi mogla da veruje da, ma šta radila, nikada neće biti izgubljena.

To pokazuje žalosno ograničen pogled na Božji karakter i veliko delo spasenja. Ono nije tako nepouzdane prirode da niko ne može da uživa u njemu, ukoliko ne oseća da se Bog nekako obavezao pa ne može da odbaci osobu, čak i kada bi, radi naknadnog razvoja događaja, to želeo. Postoji dovoljno uverenje u Božjoj sopstvenoj ljubavi, da spasenje učini sigurnim za svakoga ko može da bude spasen. Teorije na koje smo upućeni su sotonin izum, kako bi držao ljude sebično zadovoljnima da ne znaju dubine Božje ljubavi, koja se ne treba vezivati za zadatak spasavanja neke osobe, već slobodno i rado čini za ljude više nego što oni mogu i da traže ili pomisle. Kao i obično, kada ljudi tako izvrću Pismo, uteha koju misle da dobijaju na sigurniji način, svojim sopstvenim tumačenjem – ispostavi se da uopšte nije uteha. Niko ne može poreći da se, i u Pismu i u ličnom životu, ljudi koji su nekada služili Bogu, okrenu od Njega i umru nepokajani. Pitajte onog koji veruje u teoriju „jednom u blagodati, uvek u blagodati“ kako miri svoje stavove sa ovim nesumnjivim činjenicama i on će odgovoriti: „O, oni nikada nisu bili stvarno ponovo rođeni, inače ne bi mogli da otpadnu“. „Međutim, dok su se izjašnjavali kao hrišćani, oni sami, i svi oko njih, verovali su da su ponovo rođeni. Kako vi možete biti išta sigurniji, nego oni, da ne grešite i da i vi nećete otpasti? I oni su bili isto tako samouvereni, kao što ste i vi sada, da su ponovo rođeni.“ Dato je Božansko upozorenje: „Zato, koji misli da stoji, neka se čuva da ne padne“ (1. Korinćanima 10,12 – D. Stefanović). Jasno je, stoga, da ova sigurnost uopšte nije sigurnost i da ne može dati stvarnu utehu.

Ljudi koji zauzimaju takvu poziciju, čineći to, dokazuju da nisu rođeni od Duha, jer sam njihov stav proističe iz telesnog uma. Ovaj isti duh se pokazuje u mnogima koji žele da budu spaseni, ali koji u svetu i u telu nalaze privlačnosti koje prevazilaze Hristovu privlačnu silu nad njihovim srcima. Oni bi želeli da ih Gospod uzme silom i spase sve odjednom, na takav način da oni neće imati moć da u budućnosti popuste pred iskušenjem. Oni bi dali sve, kada bi to moglo da se učini za njih. Bili bi spremni da svoju budućnost predaju Gospodu, ako bi On to rešio jednim potezom. Njima se ne dopada proces da budu stalno spasavani od greha, jer su njihove sopstvene sklonosti često dominantne, a to za njih znači borbu da dozvole Gospodu da ih spase od greha koji žele da počine.

Ali sa Spasiteljem postoji savršena sloboda. „Gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda“ (2. Korinćanima 3,17 – Čarnić). Sin čini ljude slobodnim; nema ropstva bilo koje vrste tamo gde On vlada, jer će On vladati ljubavlju ili neće uopšte vladati. Gospod nikada ne pretpostavlja o bilo čemu što se desilo ranije. On ne govori hrišćanima: „Ne, ne mogu vam dozvoliti da počinite taj greh. Poneo sam previše bola sa vama i suviše propatio, da bih pomislio da vam dozvolim da činite sada kako vam je volja, osim ako ne činite kako je meni volja. Obećali ste da ćete me slediti i nameravam da vas sada držim za vaše obećanje, bez obzira da li vam se to sviđa ili ne“. Ako bi neki hrišćanin rekao: „Kada sam obećao da ću Te slediti, nisam znao koliko bi svet mogao biti privlačan; u ovom slučaju, stvarno bih radije išao svojim sopstvenim putem“, Gospod ga neće prisiljavati na nevoljnu poslušnost. U Gospodnjoj službi, svaka duša je savršeno slobodna da produži dalje ili da se vrati. Isus ima zadovoljstvo u tome što zna da svaka duša koja Ga sledi, čini to samo i isključivo zato što više voli Njegovo društvo, nego bilo šta drugo. Ne postoje zaveti koji će ih vezati, nakon što ljubav ohladni. Jedina veza koja sjedinjuje Hrista sa Njegovim narodom jeste ljubav. U toj slobodi sadržana je radost odnosa. Najradosnija misao otkupljenih je da su izabrani od strane Hrista i, dok On posmatra vojsku otkupljenih, Njegova sopstvena beskrajna ljubav pronalazi zadovoljstvo u pomisli da među njima nema nijednog koji neće dobrovoljno sve žrtvovati za Njega.

Koliko je zapravo više ohrabrujuće obećanje koje Hristos daje svojim ovcama. Gore navedeno nije napisano da, u najmanju ruku, umanji poverenje koje hrišćanin može osećati u pogledu svog konačnog spasenja, već samo da pokaže koliko to Božja obećanja čine sigurnijim, nego što mogu ljudske ideje. Ne postoji manjak sigurnosti za budućnost. Pavle izjavljuje da ni smrt ni život ni sadašnje stvari ni one koje će doći, neće moći da nas odvoje od Božje ljubavi, koja je u Hristu Isusu (Rimljanima 8,38.39). „Jer je sve vaše, bio Pavle, ili Apolo, ili Kifa, ili svet, ili život, ili smrt, ili sadašnje ili buduće stvari. Sve je vaše, i vi ste Hristovi“ (1. Korinćanima 3,22.23 – Bakotić). Ali Pismo takođe otkriva da je nada ovih stvari – živa nada. Stoga je njihov život sada naš, da uživamo, i kakvu god silu će budućnost otkriti u stvarima koje je Bog pripremio za one koji Ga vole, ta sila je sada za nas, ako ščepamo nadu. Tako, među stvarima koje će činiti privilegije hrišćana, čitamo o „silama sveta koji će doći“ (Jevrejima 6,5 – KJV).

Tako čitamo o Isusovim ovcama: „Ja im dajem život večni, i one nikad neće propasti (izginuti – Karadžić)“. „Propasti“ je upravo suprotno od „imati“ večni život. Bog je dao svog Sina, da oni koji veruju ne bi propali, nego da bi imali večni život (Jovan 3,16). Kako Hristos daje večni život? „Reči koje sam vam ja govorio, duh su i život su“ (Jovan 6,63 – SSP). „Moje ovce slušaju moj glas.“ Govoreći nam, Hristos nam daje večni život, a oni koji tako primaju večni život, nikada ga neće izgubiti, „oni nikada neće propasti“. Na taj način možemo sa sigurnošću znati da li imamo večni život, jer možemo znati da li primamo Njegovu Reč ili ne. I dokle god želimo da zadržimo večni život, možemo biti sigurni da ga zadržavamo, nastavljajući da slušamo Njegov glas.

Ljudi ne vrednuju Božju Reč kao što bi trebalo, zato što ne cene dovoljno to koliko je ona drugačija u odnosu na svaki ljudski govor. Za razliku od ljudskih reči, ona je puna večnog života i sile. Zato je u stanju da nas izgradi i dâ nam nasledstvo među posvećenima (Dela 20,32). Oni koji je primaju onakvu kakva jeste, ne kao ljudsku reč, već kao svemoćnu Božju Reč, nalaze da ona moćno deluje u njima. Oni, primajući Reč, primaju u sebe Božju silu, tako veliku, da niko ne može da ih otrgne iz Njegove ruke. Samo obrtanje procesa koji ih je doveo u Očevu ruku može ih istrgnuti iz te zaštite. Neverstvo će od njih sakriti Božju silu i ostaviti ih kao bespomoćne žrtve sotone, koje su same sebe osudile.

U Božjoj ruci ljudi su sigurni od svih zala. Ta ruka će ih voditi i držati u sigurnosti i pravednosti. Ona je tako snažna, da ne treba da ih stisne poput stege, kako bi ih sačuvala od zla. Njen stisak je beskrajno nežan i pun ljubavi. „Da, On je voleo narod; svi Njegovi sveti su u Tvojoj ruci; i seli su kod Tvojih nogu; svako će primiti od Tvojih reči“ (5. Mojsijeva 33,3 – KJV).

16. mart 1899.