Isus je bio u jednom zabačenom mestu preko Jordana, gde je otišao da bi izbegao stalne progone jevrejskih starešina. Tamo je učio narod u tišini „i mnogi onde verovaše u njega“ (Jovan 10,42 – Bakotić). Dok je bio u tom mestu, jedan od Njegovih najdražih prijatelja se razboleo i njegove sestre su poslale poruku Isusu, govoreći: „Gospode, evo bolestan je onaj koga voliš“ (Jovan 11,3 – SSP). „Kad je Isus to čuo, reče: ‘Ova bolest nije na smrt, nego na Božiju slavu, da se po njoj proslavi Sin Božiji’.“ (stih 4). Ipak, Lazar je umro. Šta ćemo onda reći? Šta bismo rekli, da je to slučaj u današnje vreme, a ne događaj iz prošlosti – da smo primili uverenje da bolest našeg voljenog nije na smrt, nego za Božju slavu, a on sada leži hladan i bez života? Da li bismo rekli da je Božja reč podbacila? Da je, ili Gospod pogrešio ili smo mi pogrešno razumeli Njegove reči? To je ono što bismo verovatno rekli, ali to je upravo ono što ne bi trebalo da kažemo. „Reč Boga našeg ostaje doveka“ (Isaija 40,8 – Daničić). Iako je Lazar bio danima mrtav, njegova bolest nije bila na smrt, nego za Božju slavu. Možete li verovati u Gospodnju reč, čak i kada je „očigledno“ da je podbacila? To je vera; a vera koju neće uzdrmati ništa što se desi, doneće pobedu iz poraza i život iz smrti.
Konačno je Učitelj došao u dom u kome je proveo mnogo ugodnih sati u nesputanom, mirnom, hrišćanskom druženju. Bio je dočekan rečima: „Gospode, da si bio ovde, moj brat ne bi umro“ (stihovi 21 i 32). To je bio pozdrav svake od sestara. Gotovo da je delovalo da je Prijatelj bio ravnodušan. On je čekao dva cela dana, nakon što je čuo za Lazarevu bolest, pre nego što je krenuo da Ga vidi. O, slavna ravnodušnosti! Bila je to ravnodušnost Svemoćnog – nije bio ravnodušan prema ljudskoj patnji i ljudskoj potrebi, nego ravnodušan prema pretnjama neprijatelja, čija ni najveća sila nije mogla da postigne ništa. To je bila nepokolebljiva mirnoća koja dolazi iz svesti o „svakoj vlasti“ (Matej 28,18). Niko, ni na koji način, ne može da otrgne nijednu dušu iz ruke velikog Pastira. Vrata groba ne mogu da nadvladaju onog kojeg On nosi na svom srcu.
Šta treba da bude u žurbi? „Onaj koji veruje, neće se žuriti (plašiti – Daničić)“ (Isaija 28,16 – KJV). Pretpostavimo da se grob za trenutak zatvorio za onim za koga se tvrdi da je njegov plen: to nije dokazalo ništa. Kada je general, u žaru borbe, bio obavešten da je taj dan izgubljen, on je hladnokrvno odgovorio: „Dobro, ponovo ćemo ga osvojiti“ i to je i učinio. Poraz je bio samo korak ka pobedi. Dakle, smrt nije zbunila Onoga koji je mogao da kaže: „Ja sam vaskrsenje i život; koji veruje mene ako i umre živeće. I nijedan koji živi i veruje mene neće umreti vavek (doveka – Čarnić)“ (stihovi 25 i 26 – Karadžić). Kakvo se čudesno poverenje u Očevu silu pokazalo u Isusovoj prividnoj ravnodušnosti! On ništa nije tražio za sebe; On je priznao da nema nikakvu silu u sebi, već je znao kome je verovao i u miru i poverenju je bila Njegova snaga. Kakva lekcija o poverenju se za nas nalazi u ovoj priči o Isusu i Lazaru. „Verujte u Gospoda zauvek, jer je u Gospodu Jahvi večna snaga“ (Isaija 26,4 – KJV).
„A Isus zaplaka“ (stih 35 – SSP). I Marija i Marta su plakale, kao i Jevreji koji su došli da im izjave saučešće. Svi su plakali. Međutim, ako neko misli da je Isus plakao kao što su to činili ostali, pravi veliku grešku. Nažalost, nijedna od engleskih verzija Biblije ne ukazuje ni na kakvu razliku u ovome, ali postoji značajna razlika. U grčkom tekstu se koriste dve različite reči i neki prevodi su verni tome. Reč koja se koristi u vezi sa Marijom, Martom i ostalima, pravilno je prevedena kao „plakati“ i može se koristiti da označi bilo kakvo glasno kukanje i jadikovanje; ali, Isus je jednostavno „prolio suze“. Božanski izvor ljubavi i saosećanja je uvek pun do prelivanja. Isus mora da je prolio suze na prizor ljudske patnje, čak i kada je znao da je u Njegovim rukama sila da to ukloni, a bio je samo na korak da to i učini. Ovde je primer za nas, da ne bismo „žalili kao ostali koji nemaju nade. Jer, ako verujemo da je Isus umro i vaskrsao, tako će Bog i one koji su zaspali u Isusu, dovesti s njim“ (1. Solunjanima 4,13.14 – D. Stefanović). Onaj koji žali samo sa Isusom i samo onako kako On žali, ima takvu radost o kojoj svet ne zna ništa.
„A Isus se opet duboko potrese u sebi pa ode do groba. Bila je to pećina na koju je bio navaljan kamen. Isus reče: ‘Odmaknite kamen.’ A pokojnikova sestra Marta reče: ‘Gospode, on zaudara, već mu je četvrti dan (u grobu – Čarnić).’ ‘Zar ti nisam rekao da ćeš videti Božiju slavu ako budeš verovala?’ upita je Isus. Tada odmaknuše kamen, a Isus podiže pogled pa reče: ‘Oče, hvala ti što si me uslišio. Znao sam da me uvek uslišavaš, ali ovo rekoh radi naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao.’ Kad je to izgovorio, povika iz sveg glasa: ‘Lazare, izađi!’ I mrtvac izađe, ruku i nogu obavijenih zavojima, a lica povezanog ubrusom. A Isus im reče: ‘Skinite to s njega i pustite ga da ide’.“ (Jovan 11,38-44 – SSP).
„Videćeš Božju slavu“ (stih 40 – Karadžić). Da li je neka zaslepljujuća svetlost zasijala na društvu koje se tamo skupilo? Nema dokaza za tako nešto. Sve je bilo mirno i nikakva svetlost se nije pojavila ni na kome, osim uobičajene dnevne svetlosti; ipak, svi koji su bili prisutni, videli su Božju slavu. Kako? – U sili koja se pokazala u vaskrsenju Lazara. Kada je Isus pretvorio vodu u vino, na svadbi u Kani, „On je pokazao svoju slavu“ (Jovan 2,11 – KJV). Božja slava je Njegova sila, a to je Njegova pravednost. „Bog je svetlost“ (1. Jovanova 1,5 – SSP), tako da je Njegova slava Njegova sopstvena ličnost – Njegov karakter – a pošto je Njegova slava zapravo Njegova sila, vidimo da je On slavan i silan, zato što je pravedan.
Da su Božja sila i slava isto, može se saznati poredeći Rimljanima 6,4 i Efescima 1,17-21. U ovom prvom čitamo da je „Hristos bio podignut iz mrtvih slavom Oca“ (KJV), a u drugom čitamo da je Hristovo vaskrsenje iz mrtvih i Njegovo podizanje sa desne strane Boga na nebesima, bilo rezultat delovanja „moćne sile“ Boga. Ova sila je bila „učinjena u Hristu“ (stih 20) i, štaviše, Božji Duh žarko želi da mi znamo „izobilnu veličinu“ te sile, koja je „na nama koji verujemo“ (stih 19). Šta god Duh želi za nas, mi ćemo to imati, ako pristanemo da budemo vođeni Duhom. Razmislimo šta to znači za nas.
Božja slava je sila vaskrsenja, a tu silu je moguće, čak apsolutno neophodno, da poznajemo (Filibljanima 3,10). Na ovo smo pozvani: „Proslavite, dakle, Boga telom svojim!“ (1. Korinćanima 6,20 – D. Stefanović). To ne može značiti ništa manje, nego da sila Hristovog vasksenja treba da se pokaže u telima hrišćana. Ali to je sila kojom je Lazar bio podignut iz mrtvih – sila kojom je Hristos bio podignut iz groba. A to znači silu – Hristov život – u ljudima, koja će ih podići iznad sile smrti. „Uvek noseći u telu umiranje Gospoda Isusa... da bi se i Isusov život mogao pokazati u našem smrtnom telu“ (2. Korinćanima 4,10.11 – KJV).
Isto se navodi i u Rimljanima 8,10.11. „Ako je Hristos u vama, telo je mrtvo zbog greha; ali Duh je život zbog pravednosti. Ali, ako u vama prebiva Duh Onog koji je podigao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih takođe će oživeti [učiniti živim] i vaša smrtna tela, svojim Duhom koji prebiva u vama“ (KJV). Duh je život; stoga Duh ne može prebivati u čoveku u punini, a da ne daje život tom čoveku. Život Duha čini da čovek živi, uprkos smrtnosti. Da je to davanje života sada, u sadašnjem svetu, a ne nešto što se očekuje u nekoj budućoj prilici, pokazuje se sledećim stihom: „Tako, dakle, braćo, nismo dužnici telu - da po telu živimo. Jer ako po telu živite, umrećete; ako pak Duhom (kroz Duha – KJV) umorite (usmrćujete – SSP) telesna dela, živećete“ (Čarnić). Primivši Duha, mi smo dužni da živimo po Duhu, a ne po telu. Naime, Duh nam daje svu svoju puninu, tako da sve dugujemo Njemu; a u tom stanju, telo nam ne daje ništa od svoje pokvarenosti, tako da njemu ne dugujemo ništa. Međutim, kada nam telo ne daje ništa od svoje pokvarenosti, onda smo oslobođeni iz ropstva pokvarenosti u slavu slobode Božjih sinova.
Ista istina se uči u Isaiji 40,3-5: „Glas je nekoga koji viče: Pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našem. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će telo videti; jer usta Gospodnja govoriše“ (Daničić). Gde treba da se pripremi Gospodnji put? – U ljudima. Gospodnji put se priprema tako što se ljudi pripremaju za Gospoda. „A ti ćeš se, dete, zvati prorok Svevišnjega, jer ćeš ići pred Gospodom da mu pripremiš put, da obznaniš njegovom narodu da je spasenje u oproštenju njihovih greha“ (Luka 1,76.77 – SSP). Gospodnji put je u srcima i životima Njegovog naroda. Kada se taj put pripremi, onda se slava Gospoda mora i hoće otkriti u Njegovom narodu; a slava Gospoda je Njegov život. Verovanjem mi primamo Gospoda i postajemo Božji sinovi; i tako i nama, kao i Lazarevim sestrama, dolaze reči: „Ako veruješ, videćeš Božje spasenje“ (Jovan 11,40 – parafraza stiha). Kakve slavne stvari je Bog pripremio za one koji Ga vole!
„Razvežite (oslobodite – KJV) ga i pustite ga nek ide!“ (stih 44 – Bakotić). Hristos je došao da zarobljene pusti na slobodu. „Ja, Gospod, pozvao sam Te u pravednosti i držaću Te za ruku i čuvaću Te i daću Te za savez narodu, za svetlost neznabožaca; da otvoriš oči slepima, da izvedeš zatvorenike iz zatvora i one koji sede u tami iz zatočeništva“ (Isaija 42,6.7 – KJV). Međutim, predata nam je reč pomirenja; ona je stavljena u sve koji su pomireni. Ljudima je povereno delo koje je Isus iz Nazareta započeo. „Ovako govori Gospod: U pogodno vreme sam te čuo i u dan spasenja sam ti pomogao; i čuvaću te i daću te da budeš savez narodu, da utvrdiš Zemlju, da naslediš opustošeno nasledstvo; da bi mogao da kažeš zarobljenima: Izađite; i onima koji su u tami: Pokažite se“ (Isaija 49,8.9 – KJV). Poređenje ovog teksta sa 2. Korinćanima 6,1.2 pokazaće da su oni koji veruju u Hrista oni kojima je to upućeno. Ne samo da Hristovi ljudi treba da imaju nepobediv Hristov život koji će se pokazati u njihovim smrtnim telima, već treba i da služe drugima.
23. mart 1899.