Prošlo je četrdeset godina od Mojsijevog prvog pogrešnog pokušaja, kad je poginuo Egipćanin, pre nego što je Gospod odlučio da izbavi svoj narod Mojsijevom rukom. Trebalo je toliko vremena da se Mojsije osposobi za ovo važno delo. O Mojsiju, u kasnijem razdoblju njegovog života, čitamo da je bio krotak mimo svih ljudi na zemlji; ali, to nije bila njegova prirodna osobina. Vaspitanje na dvoru nije zamišljeno da razvije osobinu krotosti. Iz načina na koji je Mojsije prvo krenuo da rešava probleme svog naroda, vidimo da je bio nagao i neobuzdan. Posle reči, odmah bi sledio udarac. Ali čovek koji treba da vodi sinove Avramove u obećano nasledstvo, mora da ima sasvim drugačije osobine.
Nasledstvo koje je bilo obećano Avramu bila je zemlja. Nju je trebalo steći kroz pravednost verom. A pravednost verom neodvojivo je povezana sa krotkim duhom. „Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vere svoje živ biti“ (Avakum 2,4). Zato je Spasitelj rekao: „Blago krotkima, jer će naslediti zemlju“ (Matej 5,5). „Čujte, draga moja braćo: zar Bog nije izabrao siromašne u očima sveta da budu bogati verom i da naslede Carstvo, koje je obećao onima koji ga vole?“ (Jakov 2,5 – SSP). Obećano nasledstvo, u koje je trebalo da uđu Izraelci, mogli su da zaposednu samo krotki, i zato je onaj koji treba da ih vodi svakako morao da poseduje tu vrlinu. Četrdeset godina boravka u pustinji u svojstvu pastira, proizvelo je u Mojsiju željenu promenu.
„A posle mnogo vremena umre car misirski; i uzdisahu od nevolje sinovi Izrailjevi i vikahu; i vika njihova radi nevolje dođe do Boga. I Bog ču uzdisanje njihovo, i opomenu se Bog zaveta (saveza) svog s Avramom, s Isakom i s Jakovom.“ (2. Mojsijeva 2,23.24)
Ovaj savez, kao što smo videli, bio je potvrđen u Hristu. Bio je to savez koji je Bog učinio sa ocima, govoreći Avramu: „I u semenu tvom blagosloviće se svi narodi na zemlji“ (Dela 3,25). Ovaj blagoslov sastojao se u odvraćanju od njihovog bezakonja. Bio je to savez koga se Bog setio kad je poslao Jovana Krstitelja, Hristovog preteču, da izbavi Njegov narod iz ruku njihovih neprijatelja, da bi mogli da Mu služe „bez straha, u svetosti i u pravednosti pred Njim“ dokle god su živi (Luka 1,74.75). Bio je to savez koji je Avramu i njegovom semenu garantovao da će zauzeti zemlju zahvaljujući ličnoj veri u Hrista.
Ali, vera u Hrista nikome ne osigurava zemaljski posed. Božji naslednici su siromasi ovog sveta, ali bogati verom. Sam Hristos na ovoj zemlji nije imao mesta gde bi mogao da skloni glavu; neka zato niko ne misli da će mu, ako Njega sledi u istini, to osigurati zemaljske posede. Najverovatnije će biti obrnuto.
Ovo moramo imati na umu kad razmatramo izbavljenje Izraela iz Egipta i njihovo putovanje u Hanan. Treba da to imamo na umu kad proučavamo čitavu istoriju Izraela; u protivnom, činićemo stalno istu grešku koju su činili oni Njegovi koji nisu hteli da Ga prime, jer nije došao da zadovolji njihove svetovne interese.
„A Mojsije pasaše stado Jotoru tastu svom, svešteniku madijanskom, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horiv. I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagoreva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagoreva kupina. A Gospod kad ga vide gde ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvog, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah beše gledati u Boga. I reče Gospod: Dobro videh nevolju naroda svog u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gde mleko i med teče, na mesto gde su Hananeji i Heteji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Jevuseji. I sada evo vika sinova Izrailjevih dođe preda me, i videh muku, kojom ih muče Misirci. Sada hajde da te pošaljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira.“ (2. Mojsijeva 3,1-10)
Ne moramo ići u pojedinosti oko Mojsijevog odbijanja i njegovog konačnog prihvatanja božanskog zadatka. Sada, kad je bio osposobljen za ovaj zadatak, ustuknuo je pred njim. Dovoljno je da kažemo da je u tom zadatku bilo jasno rečeno kojom silom će se ostvariti izbavljenje. Bilo je to izbavljenje koje je moglo da se ostvari samo Gospodnjom silom. Mojsije je jednostavno bio oruđe u Njegovim rukama.
Ovo je tema preko koje čitalac ne bi trebalo olako da pređe; pošto se Božjim slugama još uvek poručuje da izvedu Njegov narod iz Egipta, neophodno je da se oni sete sile kojom treba da govore. Kada je Mojsije rekao da nije rečit, doslovno da nije čovek koji ume sa rečima, već je čovek „sporih usta i sporog jezika“ (2. Mojsijeva 4,10 – Daničić), Gospod je rekao: „Ko je dao usta čoveku? Ili ko može stvoriti nemog ili gluvog ili okatog (onog koji vidi – KJV) ili slepog? Zar ne ja, Gospod?“ (2. Mojsijeva 4,11)
Čemu nas ovo uči? Jednostavno tome, da kada Bog pošalje čoveka sa porukom, nije važno da li on može da govori ili ne. On može da bude gluv ili nem, a ipak, ako ide napred uzdajući se u Gospoda, on će moći, kada dođe pravo vreme, da govori tako da će ga svi čuti i razumeti. „Nećete, naime, govoriti vi, nego će u vama govoriti Duh vašega Oca“ (Matej 10,20 – SSP). Gospodnje obećanje glasi: „Jer ću vam ja dati usta i mudrost“ (Luka 21,15 – Čarnić). „Ja sam ti stavio svoje reči u usta“ (Isaija 51,16 – eng. prevod). Božji Duh može nemog čoveka da učini rečitim; bez Duha, sva rečitost najveštijeg govornika ne vredi ništa.
Ovo ne znači, kao što mnogi brzopleto pomisle, da bi neko trebalo mirno da čeka da bude poslat i da prezire prethodno istraživanje. Mojsije je proveo mnogo godina učeći o Bogu iz Božjeg sopstvenog otkrivenja o Njemu. Znanje o istini dolazi napornim i neprestanim proučavanjem, vođeno, naravno, Duhom. Znanje dolazi s vremenom; sila objavljivanja dolazi s povodom (pogledaj Priče 2,1-9 i Dela 2-1.2).
Zapazimo potvrdu koju je Mojsije dobio:
„A Mojsije reče Bogu: Evo, kad odem k sinovima Izrailjevim, pa im kažem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi kažu: Kako Mu je ime? Šta ću im kazati? A Gospod reče Mojsiju: Ja sam Onaj što jeste. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevim: Koji jeste, On me posla k vama.“ (2. Mojsijeva 3,13.14)
To je „slavno i strašno ime Gospoda Boga“, koje niko od ljudi ne može da shvati, jer iskazuje Njegovu beskonačnost i večnost. U nekim Biblijama na marginama se nalazi tumačenje tog imena: „JA sam zato što jesam“ ili „JA jesam koji jesam“ ili „Biću onaj koji bude“. Nijedan od tih iskaza nije sam po sebi potpun, već su neophodni svi zajedno da bi dali neku ideju o toj tituli. Zajedno predstavljaju Gospoda „koji jeste, koji je bio i koji dolazi, Svedržitelj(a).“ (Otkrivenje 1,8 – SSP)
Kako je prikladno, kada je Gospod trebalo da izbavi narod, to što je nameravao da ih oslobodi ne samo od telesnog, nego i od duhovnog ropstva, i da im da to nasledstvo koje se moglo zaposesti samo sa Gospodnjim dolaskom i vaskrsenjem, kao i to što se On objavio ne samo kao samopostojeći Stvoritelj, već i kao Onaj koji dolazi – istom tom titulom kojom se objavljuje u poslednjoj knjizi Svetog pisma, a koja je čitava posvećena Gospodnjem dolasku i konačnom oslobođenju Njegovog naroda od velikog neprijatelja, smrti.
Božija izjava „I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev, posla me k vama; to je ime moje doveka, i to je spomen moj od kolena na koleno“ (2. Mojsijeva 3,15), stalno nas podseća da je sve to izbavljenje ispunjenje Njegovog obećanja datog Avramu, Isaku i Jakovu preko Hrista. Zapazimo i značenje činjenice da neke od najsnažnijih jevanđeoskih propovedi zapisanih u Novom savezu govore o Bogu kao Bogu Avrama, Isaka i Jakova, što je dokaz da treba da Ga prepoznamo po toj istoj tituli, i da obećanja koja su data očevima, važe i za nas, ukoliko ih budemo prihvatili istom verom. „To je ime moje doveka, i to je spomen moj od kolena na koleno.“
Sa tim imenom kao podrškom, sa Božjim uveravanjem da će biti s njim i da će ga podučiti šta da kaže, naoružan silom da čini čuda, i utešen uveravanjem da će mu se u tom delu pridružiti i njegov brat Aron, Mojsije je krenuo u Egipat.
(Sadašnja istina, 27. avgust 1896)