„Verom Mojsije, kad je odrastao, odbi da se naziva sinom faraonove kćeri, i hteo je radije da strada zajedno sa narodom Božijim, nego da ima kratkotrajno uživanje greha, jer je Hristovu porugu (sramotu – Karadžić) smatrao većim bogatstvom od blaga egipatskog; imao je, naime, u vidu uzvraćanje nagradom.“ (Jevrejima 11,24-26 – Čarnić)
Nama je jasno rečeno da su egipatska blaga bila zadovoljstvo (ili slast) greha; da je odbiti egipatska blaga značilo odbiti živeti u grehu; da je deliti sudbinu sa Izraelcima značilo trpeti Hristovu sramotu. To pokazuje da je Hristos bio istinski vođa tog naroda i da su ono što im je bilo obećano da dele, ono zbog čega su bili oslobođeni iz Egipta, bilo njihovo samo kroz Njega i to kroz Njegovu sramotu. Hristova sramota je krst. Tako se opet suočavamo sa činjenicom da su Avramovo potomstvo – pravi Izrael – oni koji, verom u Hristovu krv, pripadaju Njemu. Takođe smo shvatili i činjenicu da to što je Mojsije pretrpeo Hristovu sramotu pokazuje da je Hristov krst i u ono vreme, kada je Mojsije bio egipatski princ, isto tako bio stvaran i prisutan kao i u današnje vreme. To nije mala stvar i trebalo bi je upamtiti.
Malo je onih koji zastaju da razmisle čega se to Mojsije odrekao Hrista radi. Njega je usvojila faraonova ćerka i on je bio naslednik egipatskog prestola. Zato su mu na raspolaganju bila sva egipatska blaga. On je bio naučen „svoj egipatskoj mudrosti, i beše silan u svojim rečima i delima“ (Dela 7,22 – Čarnić). Princ, naučnik, general i govornik, sa vrlo laskavom svetovnom budućnošću pred sobom – sve je to odbacio radi Hrista, da bi delio sudbinu sa prezrenom klasom ljudi.
On „odbi da se nazove sinom faraonove kćeri“. To podrazumeva da se od njega tražilo da zadrži svoj položaj. On se uprkos protivljenju odrekao svetovnih mogućnosti i izabrao da strada sa Božjim narodom. Ne možemo dovoljno da naglasimo prezir s kojim se gledalo na njegov postupak, niti porugu i nazive kojim su ga obasipali; između ostalih, „budala“ je još bila najblaži opis. Kad su ljudi danas pozvani da prihvate nepopularne istine i tako stave na kocku svoj ugled, biće dobro da se sete Mojsijeve situacije.
Šta ga je navelo da podnese takvu „žrtvu“? „Jer je svoj pogled upro u nagradu“ (SSP). Nije samo žrtvovao svoj trenutni položaj zbog nade u nešto bolje u budućnosti. Ne, dobio je više toga u zamenu dok je vreme prolazilo. On je držao sramotu Hristovu, koju je dobio u punoj meri, za veće bogatstvo od sveg blaga u Egiptu. To pokazuje da je poznavao Gospoda. Razumeo je Hristovu žrtvu za čoveka i jednostavno odlučio da je prihvati. On to ne bi mogao da nije dobro poznavao Gospodnju radost. U ovom slučaju samo to je moglo da ga osnaži. Verovatno niko od ljudi nije toliko žrtvovao svetovni uspeh zbog Hrista, i zato možemo da budemo sigurni da je Mojsije tako dobro poznavao Hrista i Njegovo delo, kao što je to malo njih ikad poznavalo. Korak koji je učinio bio je dokaz da je već mnogo znao o Gospodu; učestvovanje u preziru i Hristovoj patnji mora da je stvorilo prisnu vezu saosećanja između njih dvojice.
Kako je čudesno svedočanstvo Mojsijev život, na radost Gospoda, i na silu i slavu Njegovog Krsta. Mojsije koji je imao sve što je ovaj svet imao da ponudi, a što su ljudi zvali dobrim stvarima, ostavio je sve radi uzvišenijih prednosti sramote – Hristovog krsta; i tokom 40 godina, u kojima je iskusio tu sramotu do punine, nikada se nije pokajao zbog svog izbora. Nijednom se nije osvrnuo ka Egiptu, niti uzdahnuo zbog stvari koje je ostavio za sobom. Ne, radost Hristove sramote beskrajno je prevagnula nad uživanjima u grehu i odagnala ih iz njegovog sećanja. Ako Hristova sramota i poniženje mogu da donesu toliko mnogo sreće i zadovoljstva, kakva mora da je radost Njegove otkrivene, večne slave?
Kad je Mojsije odbio da se nazove sin faraonove kćerke, to je učinio zbog Hrista i jevanđelja. Ali njegov slučaj, kao i slučaj mnogih drugih, pokazuje da i najiskreniji vernici često moraju mnogo toga da nauče. Bog poziva ljude u svoje delo, ne zato što su savršeni, već zato da bi ih posebno uvežbao za vršenje tog dela. U početku je Mojsije morao da nauči ono što hiljade hrišćana još nije naučilo u današnje vreme. Trebalo je da nauči da „čovečiji gnev ne stvara pravednost pred Bogom.“ (Jakov 1,20 – Čarnić)
Trebalo je da nauči da Božje delo nikad ne napreduje ljudskim metodama, da:
„oružje našeg vojevanja nije ljudsko, nego je silno u Bogu - da ruši utvrđenja, te rušimo mudrovanja, i svako uzvišavanje koje se diže protiv bogopoznanja i zarobljavamo svaku misao - za poslušnost Hristu.“ (2. Korinćanima 10,4.5 – Čarnić)
„Kad je napunio četrdeset godina, palo mu je na um da poseti svoju braću Izraelce. I kad je video da jednog od njih zlostavljaju, on ga je odbranio i osvetio ubivši Egipćanina. Mislio je da će njegova braća shvatiti da im Bog preko njega šalje spasenje, ali oni nisu shvatili. Sutradan je naišao na neke od njih dok su se tukli pa je pokušao da ih pomiri govoreći: ‘Ljudi, vi ste braća. Zašto zlostavljate jedan drugoga?’ Ali, onaj koji je zlostavljao svoga bližnjega, odgurnuo je Mojsija i rekao: ‘Ko je tebe postavio za vladara i sudiju nad nama? Hoćeš li i mene da ubiješ kao što si juče ubio onog Egipćanina?’ Kad je Mojsije to čuo, pobeže i nastani se kao stranac u Madijamu, gde mu se rodiše dva sina.“ (Dela 7,23-29 – SSP)
Istina je da je Gospod nameravao da Mojsijevom rukom oslobodi izraelski narod. Mojsije je to dobro znao i pretpostavljao je da će to razumeti i njegova braća. Ali nisu. Njegov pokušaj da ih izbavi pokazao se žalosnim promašajem, a razlog za taj promašaj bio je podjednako i u njemu kao i u njima. Oni nisu razumeli da će ih Bog izbaviti svojom rukom; on je to razumeo, ali još nije naučio kojom metodom će to učiniti. Pretpostavio je da oslobođenje treba da se ostvari silom, da pod njegovim vođstvom sinovi Izraelovi treba da podignu ustanak i pobede svoje ugnjetače. Međutim, to nije bio Gospodnji način. Izbavljenje koje je Bog planirao za svoj narod bilo je takve prirode da se nije moglo ostvariti ljudskim naporima.
Iz Mojsijevog promašaja mnogo saznajemo o prirodi dela koje je Bog nameravao da učini za Izraelce i za nasleđe u koje je nameravao da ih uvede. Da se radilo samo o oslobođenju od fizičkog ropstva koje je isplanirao za njih, i da su bili odvedeni samo u zemaljsko, prolazno nasledstvo, onda bi se ono verovatno moglo ostvariti na način na koji je Mojsije počeo da ga ostvaruje. Izraelci su bili mnogobrojni i pod Mojsijevim vođstvom mogli su da pobede. To je način na koji se stiču zemaljski posedi. Istorija beleži mnoge slučajeve u kojima su mali ljudi zbacili jaram velikana. Ali, Bog je Avramu i njegovom potomstvu obećao nebesko, a ne zemaljsko nasledstvo, i zato se ono moglo steći samo nebeskim sredstvima.
Danas nailazimo na dosta sličnih prilika koje su vladale u slučaju sinova Izraelovih. Nema sumnje da je „sistem kulučenja“, koji je prevladavao u ono vreme i nadalje, uvek bio isti. Dugi časovi rada, težak posao, a mala ili nikakva plata, bila je pravilo. Kapital nikad nije ugnjetavao radništvo više nego u ono vreme, i prirodni zaključak ugnjetavanih u ono vreme kao i danas, bio je da je jedini način za osiguranje svojih prava primena sile. Međutim, ljudski putevi nisu Božji; a Božji put je jedini ispravan. Niko ne može da negira da su siromašni vrlo zlostavljani i gaženi, ali malo njih je spremno da prihvati Božju metodu oslobođenja. Niko ne može da snažnije osuđuje ugnjetavanje siromašnih od strane bogatih nego što to čini Sveto pismo, jer Bog je prijatelj siromašnih.
Gospod vodi brigu o siromasima i nevoljnima. On se sa njima toliko poistovetio da ko god daje siromahu, to nebo smatra kao pozajmljivanje Gospodu. Isus Hristos je na ovoj zemlji bio siromah, pa onaj „ko čini krivo ubogome, sramoti Stvoritelja njegovog“ (Priče 14,31). „Bog čuje uboge“ (Psalam 69,33). „Jer neće svagda biti zaboravljen ubogi“ (Psalam 9,18). „Znam da će Gospod pokazati pravdu nevoljnome i pravicu ubogima“ (Psalam 140,12). „Videći stradanje nevoljnih i uzdisanje ništih, sad ću ustati, veli Gospod, i izbaviti onog kome zlobe“ (Psalam 12,5). „Gospode! Ko je kao Ti, koji izbavljaš stradalca od onog koji mu dosađuje, i ništega i ubogoga od onog koji ga upropašćuje?“ (Psalam 35,10)
S obzirom da je Svemogući Bog tako zainteresovan za njihov slučaj, kako je žalosno što siromašni pogrešno misle da oni treba da nastoje da isprave zlo koje im se nanosi.
Gospod kaže:
„Čujte sada vi, bogataši. Zaplačite i zakukajte zbog bede koja će vas snaći! Istrunu vaše bogatstvo, a odeću vam izjedoše moljci. Zarđaše vam zlato i srebro - njihova rđa će svedočiti protiv vas i proždreće vam tela kao oganj. Zgrnuste blago u poslednje dane. Evo viče nadnica što ste je uskratili radnicima koji su požnjeli vaše njive i vika žetelaca doprla je do ušiju Gospoda Savaota (nad vojskama). Živeli ste na zemlji raskošno i raspusno; utovili ste se na dan klanja. Osudili ste i ubili pravednika; on vam se ne protivi.“ (Jakov 5,1-6 – SSP)
Ovo je strašna optužba protiv onih koji ugnjetavaju siromahe i onih koji su ih prevarili za plate koje im s pravom pripadaju. Ona je i obećanje da ih čeka siguran sud. Gospod čuje viku siromašnih i On ne zaboravlja. Svaki čin tlačenja On smatra usmerenim prema sebi samom. Ali, kada siromasi uzmu stvar u svoje ruke, kada na monopol odgovaraju monopolom, na silu silom, onda se stavljaju u isti red sa svojim tlačiteljima i tako se lišavaju Božje pomoći sebi u korist.
Bogatim tlačiteljima Bog kaže: „Osudili ste i ubili pravednika; on vam se ne protivi.“ Zapovest: „A ja vam kažem da se ne branite oda zla“ znači upravo to i ništa drugo: ona nije zastarela. Ona je i danas primenjiva kao pre hiljadu osamsto godina. Svet se u svom karakteru nije promenio; ljudska pohlepa je ista kao i u ono vreme; a i Bog je isti. One koji poštuju ovu zapovest Bog naziva „pravednima“. Oni se jednostavno ne odupiru kada su nepravedno osuđeni i prevareni, pa čak i ubijeni.
„Ali, kako može da dođe do ispravljanja svih tih nepravdi, ako jadnik pretrpi čak i smrt?“ Poslušajte šta Gospod dalje kaže siromasima. On se ne stidi nazvati ih braćom i kaže: „Dakle, strpljivo istrajte, braćo, do Gospodnjeg dolaska. Evo i ratar iščekuje dragoceni rod zemlje i strpljivo čeka dok ne dobije ranu i kasnu (poznu – Čarnić) kišu (dažd – Karadžić). I vi strpljivo čekajte i učvrstite svoja srca jer se približio Gospodnji dolazak.“ (Jakov 5,7.8 – SSP)
Gospodnji dolazak je vreme kad će prestati svako ugnjetavanje. Problem je, što kao Isav, ljudi nemaju vere ni strpljenja da čekaju. Zato je pouka uzeta od zemljoradnika. On seje svoje seme i nije nestrpljiv što istog dana ne može da žanje. On mora dugo da čeka da zemlja da svoj rod. „Žetva je kraj sveta“ (Matej 13,39 – Čarnić). Tada će oni koji su svoju stvar predali Gospodu primiti obilnu nagradu za svoje poverenje i strpljenje. Onda će biti objavljena sloboda po svoj zemlji i za sve stanovnike.
Upravo jevanđelje Isusa Hrista objavljuje to oslobođenje i već sada pruža radost, iako smo izloženi teškim iskušenjima ugnjetavanja. Ono je sila Božja na spasenje svakom koji veruje. Mudraci ovoga sveta se rugaju propovedanju jevanđelja kao leka za današnje nevolje radništva. Međutim, problemi radništva nisu danas veći od onih koji su bili u Mojsijevo vreme; a objava jevanđelja bila je jedino sredstvo koje je Bog odobrio i koristio za njihovo poboljšanje. Kad je Hristos došao, najsnažniji dokaz u prilog božanske prirode Njegove misije bio je taj da se jevanđelje propovedalo siromasima (Matej 11,5). On je bolje od ikoga poznavao potrebe siromašnih i Njegov lek je bio jevanđelje. U jevanđelju postoje mogućnosti o kojima se dosad nije ni sanjalo. Jedino pravo razumevanje nasledstva koje jevanđelje obećava, može čoveka da učini strpljivim kad je izložen ovozemaljskom ugnjetavanju.
(Sadašnja istina, 20. avgust 1896)