„I odoše Mojsije i Aron, i skupiše sve starešine sinova Izrailjevih. I Aron kaza sve reči, koje beše rekao Gospod Mojsiju, a Mojsije učini znake pred narodom. I narod verova; i razumeše da je Gospod pohodio sinove Izrailjeve i video nevolju njihovu; i savivši se pokloniše se.“ (2. Mojsijeva 4,29-31)

Međutim, Izraelci još nisu bili spremni da napuste Egipat. Još uvek su bili slušaoci Reči nalik kamenitom tlu. U početku su je primili s radošću, ali kad se pojavilo progonstvo, razljutili su se. Da su mogli da napuste Egipat bez ikakvih prepreka i da su mogli lako ući u Obećanu zemlju, svakako ne bi gunđali, ali „valja [nam] kroz mnoge nevolje ući u carstvo Božije “ (Dela 14,22 – Čarnić), i oni koji će ući moraju da nauče da se raduju i u nevolji. Ovu lekciju Izraelci su tek imali da nauče.

Poruka faraonu: „Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: Pusti narod moj da mi praznuju praznik u pustinji“ (2. Mojsijeva 5,1), o kojoj ćemo kasnije više govoriti, izazvala je još veće ugnjetavanje Izraelaca. A ono im je zaista i bilo potrebno da bi bili spremniji da odu, i da kasnije imaju manje želje da se vrate, a i to da mogu sagledati Božju silu. Zla koja su došla na egipatsku zemlju bila su potrebna da pouče Izraelce o Božjoj sili, da bi bili spremniji za odlazak, kao i Egipćanima, da bi bili spremniji da ih puste. Trebalo je da Izraelci nauče da ih nije izbavila nikakva ljudska sila, već da je sve bilo Gospodnje delo. Trebalo je da nauče da se potpuno pouzdaju u Njegovu brigu i vođstvo. I pošto „sve, naime, što je unapred napisano, napisano je nama za pouku, da strpljivošću i utehom Pisma imamo nadu“ (Rimljanima 15,4 – Čarnić), i mi treba da naučimo istu lekciju dok čitamo ovaj izveštaj.

Ne treba uopšte da se čudimo što se narod žalio kada se progonstvo pojačalo kao posledica poruke koju je Mojsije doneo. Sam Mojsije bio je zbunjen, pa se zbog toga obratio Gospodu. „A Gospod reče Mojsiju: Sad ćeš videti šta ću učiniti Faraonu; jer pod rukom krepkom pustiće ih, i isteraće ih iz zemlje svoje pod rukom krepkom. Još govori Bog Mojsiju i reče mu: Ja sam Gospod. I javio sam se Avramu, Isaku i Jakovu imenom Bog Svemogući, a imenom svojim, Gospod, ne bih im poznat. I učinih zavet svoj s njima da ću im dati zemlju hanansku, zemlju u kojoj behu došljaci, u kojoj življahu kao stranci. I čuh uzdisanje sinova Izrailjevih, koje Misirci drže u ropstvu, i opomenuh se zaveta svog. Zato kaži sinovima Izrailjevim: Ja sam Gospod, i izvešću vas ispod bremena misirskih, i oprostiću vas ropstva njihovog, i izbaviću vas mišicom podignutom i sudovima velikim. I uzeću vas da mi budete narod, i ja ću vam biti Bog, te ćete poznati da sam ja Gospod Bog vaš, koji vas izvodim ispod bremena misirskih. Pak ću vas odvesti u svoju zemlju, za koju podigoh ruku svoju zaklinjući se da ću je dati Avramu, Isaku i Jakovu; i daću vam je u nasledstvo, ja Gospod.“ (2. Mojsijeva 6,1-8)

JEVANĐELJE OSLOBOĐENJA

Naučili smo da je Bog, dajući mu obećanje, zapravo propovedao Avramu jevanđelje; iz toga sledi da potomstvo, na kome obećanje treba da se ispuni kada za to dođe vreme, mora znati o jevanđelju najmanje onoliko koliko je bilo otkriveno Avramu; i treba očekivati da se i njima propoveda to isto jevanđelje. Tako je i bilo. Iz poslanice Jevrejima saznajemo da je jevanđelje koje se nama danas propoveda ono isto koje se propovedalo njima, i to nalazimo u poslednjem citiranom biblijskom tekstu. Zapazite sledeće tačke:

1. Bog je rekao Avramu, Isaku i Jakovu: „I učinih zavet svoj s njima da ću im dati zemlju hanansku, zemlju u kojoj behu došljaci, u kojoj življahu kao stranci.“
2. Zatim je dodao: „I čuh uzdisanje sinova Izrailjevih, koje Misirci drže u ropstvu, i opomenuh se zaveta svog.“
3. Kad Gospod kaže da se nečega setio (opomenuo), time ne želi reći da je na to ikada zaboravio, jer je to nemoguće. Bog nikad ništa ne zaboravlja. Ali, kao što vidimo u raznim slučajevima, On time pokazuje da je došao trenutak da to ostvari. O konačnom sudu nad Vavilonom rečeno je: „I Bog se seti njegovih nepravednih dela“ (Otkrivenje 18,5 – Čarnić). „A Bog se seti velikog Vavilona pa mu dade čašu žestokog vina svoga gneva“ (Otkrivenje 16,19 – SSP). „Bog se opomenu (seti) Noja“ i učini da potop prestane, ali znamo da Noja, koji je bio u kovčegu, nije zaboravio ni jednog trenutka, jer ne zaboravlja ni vrapca. (Vidi takođe 1. Mojsijeva 19,29; 30,22 i 1. Samuilova 1,19 za upotrebu reči „seti [opomenu]“ u smislu da je obećano na pragu ispunjenja).
4. Zato je iz šestog poglavlja knjige Mojsijeve očigledno da je došao trenutak da Bog ispuni obećanje dato Avramu i njegovom potomstvu. Međutim, pošto je Avram bio mrtav, ono je moglo da se ostvari samo vaskrsenjem. Vreme ispunjenja obećanja, koje je Bog zakletvom obećao Avramu, približilo se. Pošto samo jevanđelje o carstvu priprema za kraj, to dokazuje da je jevanđelje bilo propovedano.
5. Bog se objavljivao narodu. A On se objavljuje samo u jevanđelju. Njegovo Božanstvo se objavljuje tako što se otkriva Božja sila.
6. Bog je rekao: „I uzeću vas da mi budete narod, i ja ću vam biti Bog, te ćete poznati da sam ja Gospod Bog vaš“ (2. Mojsijeva 6,7). Uporedimo ove reči sa obećanjem novog saveza: „I biću im Bog i oni će mi biti narod. I neće više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: Poznajte Gospoda; jer će me znati svi od malog do velikog, govori Gospod“ (Jeremija 31,33.34). Niko ne sumnja da je to bilo objavljivanje jevanđelja; ali to je isto ono jevanđelje koje je bilo objavljeno Izraelcima u Egiptu.
7. Činjenica da se oslobođenje sinova Izraelovih moglo ostvariti samo kroz propovedanje jevanđelja, pokazuje da se nije radilo o običnom oslobođenju od telesnog ropstva i dobijanju prolaznog nasledstva. Pred sinovima Izraelovim otvorila bi se čudesna budućnost, samo da su spoznali dan svoga pohođenja i nastavili da budu verni.

PROPOVEDANJE FARAONU 

Činjenica je „da Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao (prihvatljiv – SSP; mio – Karadžić) ko se njega boji i tvori pravdu“ (Dela 10,34.35 – Čarnić). Ovo nije bila neka nova istina u Petrovo vreme; to je oduvek bila istina, jer je Bog uvek isti. A to što su ljudi obično spori da to shvate, ne menja ovu činjenicu. Ljudi mogu da propuste da prepoznaju Božju silu, ali to Njega ni u čemu ne čini manje moćnim. Zato činjenica da veliko mnoštvo onih koji tvrde da su Božji sledbenici obično propušta da vidi kako je On savršeno nepristrasan, pretpostavljajući da njih voli više od drugih naroda, nimalo ne umanjuje Njegov karakter.

Obećanje je dato Avramu i njegovom potomstvu. Ali to obećanje i blagoslove Avram je primio pre nego što se obrezao, „da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i njima to uračuna u pravednost“ (Rimljanima 4,11 – Čarnić). „Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu. Ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju“ (Galatima 3,28.29 – Čarnić). Zato je ovo obećanje obuhvatalo čak i Egipćane, kao i Izraelce, pod uslovom da su verovali. Ono nije obuhvatalo Izraelce koji nisu verovali, baš kao ni Egipćane koji nisu verovali. Avram je otac obrezanih, ali „onih koji nisu samo obrezani nego i idu stopama vere našeg oca Avraama, koju je imao dok je još bio neobrezan“ (Rimljanima 4,12 – SSP). Ako neobrezani drže pravednost Zakona, njihovo im se neobrezanje računa kao obrezanje. (Vidi Rimljanima 2,25-29).

Ne smemo da zaboravimo da Bog nije odmah počeo da šalje zla na faraona i njegov narod. On nije nameravao da oslobodi Izraelce ubijanjem njihovih tlačitelja, već je želeo da ih obrati, ako je moguće. Bog „ne želi da iko propadne, nego da svi dođu do pokajanja“ (2. Petrova 3,9 – Čarnić). On „želi da svi ljudi budu spaseni i da dođu do poznanja (spoznaje – SSP; poznavanja – slobodan prevod) istine“ (1. Timotiju 2,4 – Čarnić). „Tako bio ja živ, govori Gospod Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati bezbožnik sa svog puta i bude živ“ (Jezekilj 33,11). Svi ljudi su Božja stvorenja i Njegova deca, i Njegovo veliko srce ljubavi ih sve prima u zagrljaj, bez obzira na rasu i nacionalnost.

Prema tome, u početku je Bog od faraona jednostavno zahtevao da pusti Njegov narod. Ali, ovaj je drsko i oholo odgovorio: „Ko je Gospod da poslušam glas njegov i pustim Izrailja? Ne znam Gospoda, niti ću pustiti Izrailja“ (2. Mojsijeva 5,2). A onda su pred njim učinjena čuda. Ona u početku nisu bila kazne, već jednostavno ispoljavanje Božje moći. Međutim faraonovi vračari, sotonine sluge, falsifikovali su ta čuda i faraonovo srce je još više otvrdnulo. Pažljivi čitalac primetiće da se čak i u čudima koja su vračari krivotvorili ispoljavala nadmoć Gospodnje sile.

U sledećem poglavlju ovog niza proučavanja o večnom jevanđelju pozabavićemo se sa često postavljanim pitanjem o tome kako je to faraonovo srce otvrdnulo.

(Sadašnja istina, 3. septembar 1896)