„Jer je Gospod naš sudija, Gospod je koji nam postavlja zakone, Gospod je car naš, on će nas spasti.“ (Isaija 33,22)

Sada ćemo posmatrati Hrista u jednom drugom položaju, u položaju koji potiče iz Njegovog dostojanstva kaoStvoritelja, jer Onaj koji je stvarao mora imati vlast. U Jovan 5,22.23 Hristos kaže: „Otac ne sudi nikome, nego je sav suddao Sinu, da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“ Kao što je Hristos predstavljao Oca prilikom stvaranja, tako Ga otkriva i prilikom davanja Zakona i ispunjenja Zakona.

Kao dokaz dovoljan je sledeći delimičan izveštaj jednog događaja koji se desio za vreme lutanja Izrailja u pustinji: „Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju Edomsku, i oslabi duh narodu od puta. I vikaše narod na Boga i na Mojsija: zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hleba ni vode, a ovaj se nikaki hleb već ogadio duši našoj. I Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu, te pomre mnogo naroda u Izrailju“ (4. Mojsijeva 21,4-6). Narod je govorio protiv Boga i protiv Mojsija i rekao: „Zašto si nas doveo u ovu pustinju?“ Oni su nalazili zamerke svom Vođi i zato su pomrli od zmija.

Pročitajmo sada Pavlove reči o istom događaju: „Nemojmo ni Gospoda iskušavati, kao što su ga neki od njih kušali, paizgiboše od zmija“ (1. Korinćanima 10,9). Iz ovoga jasno proizilazi da je vođa protiv koga su gunđali bio Hristos. Dokaz više je i taj što je Mojsije radije voleo da strada sa narodom Božjim, negoli da se naziva sin kćeri faraonove, državši sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga misirskoga (Jevrejima 11,25.26). Tako i u 1. Korinćanima 10,4 čitamo o očevima, koji su „svipili isto duhovno piće; jer su pili iz duhovne stene koja ih je pratila, a ta stena beše Hristos.“ Hristos je bio vođa koji je izveo Izrailj iz Egipta.

Treće poglavlje Jevrejima poslanice ovu činjenicu predstavlja još jasnije. Ovde nas Pavle opominje da gledamo na apostola i prvosveštenika, Isusa Hrista, koji je bio veran u svemu domu svom, i to ne kao sluga, nego kao sin (naslednik) nad svojim domom (stihovi 1-6). Dalje se kaže da smo mi Njegov dom, ako pouzdanje i slavnu nadu do kraja čvrsto održimo. Ono na šta nas potom Sveti Duh opominje jeste da slušamo Njegov glas i da nam srca ne otvrdnu kao očevima u pustinji. „Postali smo, naime, Hristovi saučesnici, samo ako početak pouzdanja do kraja čvrsto održimo. Kad se kaže:‚Danas ako čujete njegov glas, neka vam ne otvrdnu vaša srca kao prilikom ogorčenosti‘. Koji su to, naime, koji su čuli papali u ogorčenost? Zar ne svi koje je Mojsije izveo iz Egipta? A na koje se srdio četrdeset godina? Nije li na one koji su zgrešili i čiji su leševi popadali u pustinji?“ (stihovi 14-17). Ovde se ponovo ukazuje na Hrista, istaknutog kao vođu Izrailja za vreme njihovog četrdesetogodišnjeg boravka u pustinji.

Još jedan dokaz nalazi se u knjizi Isusa Navina 5,13-15. Ovde se kaže da je čovek koga je Isus Navin video kod Jerihona sa isukanim mačem u ruci, na pitanje: „Jesi li naš ilinaših neprijatelja?“ – odgovorio: „Nisam; nego sam vojvoda vojske Gospodnje i sad dođoh.“ I u 15. stihu On se naziva„vojvoda vojske Gospodnje“ i naređuje Isusu Navinu da izuje svoju obuću, jer je mesto gde stoji sveto, isto kao što jeGospod naredio Mojsiju kod grma koji je goreo (2. Mojsijeva 3,4). Zaista, nema nikoga ko bi mogao osporiti činjenicu da je Hristos bio stvarni vođa u Izrailju, iako je bio nevidljiv. Mojsije, vidljivi vođa, „držao se čvrsto Nevidljivoga kao da gagleda“ (Jevrejima 11,27). To nije bio niko drugi do Hristos, koji je dao nalog Mojsiju da ide i da izbavi svoj narod.

Pogledajmo sada 2. Mojsijeva 20,1-3: „Tada reče Bog sve ove reči govoreći: Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo izzemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih bogova uza me.“ Ko je izrekao ove reči? Onaj koji ih je izveo izMisira. A ko je bio taj Vođa koji je izveo Izrailj iz Misira? Bio je to Hristos. Ko je onda objavio Zakon sa Sinaja? Bio je toHristos, sjajnost slave i obličje bića Oca, kroz koga se Bog otkriva ljudima. Bio je to Stvoritelj svih stvorenih stvari i Onaj kome je sav sud predan.

Ova se tačka može dokazati i na drugi način. Kad Gospod bude dolazio ponovo, odjeknuće bojni poklič i Njegova zapovedna reč prodreće u grobove i probuditi mrtve (1. Solunjanima 4,16; Jovan 5,28.29). „Gospod će s visine riknuti, i iz stana svetinje svoje pustiće glas svoj, silno će riknuti iz stana svojega, kao oni što gaze grožđe podignuće viku na sve stanovnike zemaljske. Proći će graja do kraja zemlje, jer raspru ima Gospod s narodima, sudi se sa svakim telom,bezbožnike će dati pod mač, govori Gospod“ (Jeremija 25,30.31). Ako ovo uporedimo sa Otkrivenje 19,11-21, gde Hristos, vojvoda vojske nebeske, Reč Božja, Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima, izlazi i gazi kacu vina srdnje i ljutog gneva Boga Svedržitelja, što donosi uništenje za sve zle na Zemlji, onda zaključujemo da je Hristos taj koji će riknuti iz svog stana na sve stanovnike zemaljske, kad bude imao raspru sa svim narodima. Prorok Joilo, takođe, dodatno otkriva ovu tačku kad kaže: „I Gospod će riknuti sa Siona, i iz Jerusalima će pustiti glas svoj, i zatrešće se nebo i zemlja.“ (Joilo 3,16)

Na osnovu ovih i drugih mesta u Bibliji može se videti da će se nebo i zemlja zatresti od Hristovog glasa kad budedošao da spase svoj narod. Tada će se sva zemlja ljuljati kao pijan čovek i premestiće se kao koliba (Isaija 24,20), i nebesa će sa hukom proći (2. Petrova 3,10). A sada čitajmo u Jevrejima 12,25.26:

„Gledajte da ne odbijete onoga koji govori. Jer ako ne utekoše oni što odbiše onoga koji je prorokovao na zemlji, još manje ćemo uteći mi kad se uklanjamo od onoga koji govori sa nebesa. Njegov glas je tada potresao zemlju, asada je obećao: ‚Još jednom potrešću ne samo zemlju nego i nebo.‘“

Kad je ovaj glas govorio pri objavljivanju Zakona sa planine Sinaj, Zemlja se tresla (2. Mojsijeva 19,18-20; Jevrejima 12,18-20).Bio je to događaj kojemu po strahoti nije bilo ravna, niti će biti sve dok Gospod ne dođe sa svojim anđelima da spase svoj narod. Zapazite da taj glas, koji je tada zatresao zemlju, ubuduće neće pokrenuti samo Zemlju, nego i nebesa. Upravo smo utvrdili da će to biti Hristov glas, čiji će snažan odjek pokrenuti i nebo i Zemlju, kad On bude imao raspru sa narodima zemaljskim. Tako iz ovog ponovo proizlazi da je to bio Hristov glas koji se čuo sa Sinaja kada je objavljivao Deset zapovesti. To je prirodan zaključak onoga što smo naučili o Hristu kao Stvoritelju i Gospodaru subote.

Činjenicu koju ovde ističemo u vezi sa otkupljenjem – da je Hristos deo božanstva, dakle da ima sve osobine Boga i da je u svakom pogledu kao Stvoritelj i Zakonodavac jednak Ocu – upravo delu pomirenja daje silu i važnost. Samo je na taj način spasenje moguće. Hristos je umro „da nas privede Bogu“ (1. Petrova 3,18). Da je Njemu nedostajala makar i najmanja sitnica, jota u jednakosti sa Bogom, ne bi mogao da nas dovede Bogu. Božanstvo znači imati osobine Boga. Da Hristos nije Bog, onda bismo imali samo običnu ljudsku žrtvu. Čak i kad bi se prihvatilo da je Hristosnajuzvišenije od svih stvorenih bića u svemiru, ne bi nam se time ništa pomoglo; jer u tom slučaju On bi bio samo jedan podanik, koji duguje vernost i poslušnost Zakonu, bez ikakve mogućnosti da učini nešto više od svoje dužnosti. On tada ne bi imao pravednost, koju bi mogao dati drugima. Postoji beskrajna razlika između najvišeg anđela koji je ikad stvoren, i Boga; ni najuzvišeniji anđeo ne bi mogao da podigne čoveka i učini ga učesnikom božanske prirode. Anđeli mogu da služe i pomažu, ali samo Bog može da otkupi. Zato, neka je hvala Bogu što smo spaseni spasenjem koje je u Hristu Isusu, u kome boravi sva punina božanstva telesno i koji, na taj način, može sasvim da spase one koji Njegovim posredstvom prilaze Bogu. (Kološanima 2,9; Jevrejima 7,25)

Ova istina pomaže boljem razumevanju pitanja zašto je Hristos nazvan Rečju Božjom. On je taj kroz koga je objavljenavolja i sila Božja. On je, kako je objavljeno, sastavni deo božanstva, prikaz samog Boga. On je otkrio Boga ljudima; On nas je upoznao sa Njim. Očeva je volja bila da u Hristu obitava punina. Time, međutim, Otac nije stavljen u drugi plan, kao što to neki misle. Proslavljanjem Hrista kao Stvoritelja i Zakonodavca proslavlja se i Otac, jer se karakter Oca odslikava u Sinu. Pošto Oca poznajemo jedino kroz Sina, onda je jasno da Oca ne mogu poštovati oni koji ne uzvišuju Sina. Kao što i sam Hristos kaže: „Ko ne poštuje Sina – ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“ (Jovan 5,23)

Postavlja se pitanje kako Isus može biti posrednik između Boga i čoveka, a istovremeno i Zakonodavac? Mi ne možemo objasniti kako je to moguće, osim što prihvatamo izveštaj Pisma da je to tako. I činjenica da je to tako daje silu ivrednost nauci o pomirenju. Sigurnost grešnika u njegovo potpuno pomilovanje leži u tome da je sam Zakonodavac, protiv koga se čovek podigao i kome se rugao, upravo onaj koji je dao sebe za nas. Kako neko može sumnjati u iskrenostnamere Božje ili u Njegovu ljubav prema ljudima, ako se On sam žrtvovao radi njihovog otkupa? I niko neka ne misli da su Otac i Sin u ovoj stvari bili odvojeni. Oni su i ovde, kao i u svemu drugom, bili jedno. Savet mira postoji među obojicom (Zaharija 6,12.13), pa čak i za vreme boravka na Zemlji jedinorodni Sin je bio u naručju Oca.

Kakvo predivno otkrivenje ljubavi! Nevini je patio za krivca; Pravednik za nepravednika; Stvoritelj za svoja stvorenja; Zakonodavac za prekršioca Zakona; Car za svoje pobunjene podanike. Kad Bog nije poštedeo svog jedinorodnog Sina, nego ga je predao za sve nas, kako da nam onda (Otac) s Njim sve ne daruje? (Rimljanima 8,32). Beskrajna ljubav nije mogla pronaći bolji način da se otkrije. S pravom može Gospod da kaže: „Šta je još trebalo činitivinogradu mojemu što mu ne učinih?“ (Isaija 5,4)