„Hristos nas je oslobodio za slobodu. Stojte, dakle, čvrsto i ne potčinjavajte se opet ropskom jarmu.“
Veza između četvrtog i petog poglavlja je tako bliska da je teško shvatiti zašto na ovom mestu uopšte postoji podela na poglavlja.
Sloboda koju Hristos daje. – Kada se Hristos otkrio u telu, Njegov zadatak je bio da oglasi zarobljenima slobodu „i sužnjima da će im se otvoriti tamnica“ (Isaija 61,1). Čuda koja je činio bila su praktične ilustracije Njegovog osnovnog zadatka. Jedno takvo čudo, možda najupečatljivije od svih, sada ćemo proučiti:
„A kad je učio u subotu u jednoj sinagogi, gle, onde je bila žena koja je osamnaest godina imala duha, izazivača bolesti (duh slabosti – eng. prev), i bila je zgrčena te nije mogla da se sasvim ispravi. Kada je Isus vide, dozva je i reče joj: ženo, oslobođena si svoje bolesti. I stavi ruke na nju, pa se odmah ispravi i slavljaše Boga.“ (Luka 13,10-13)
I kad se licemerni starešina sinagoge žalio zato što je Isus učinio ovo čudo u subotu, On je podsetio da bi svako od prisutnih razvezao svog vola ili magarca na ovaj dan, izveo ga iz štale i odveo do vode. Zatim je dodao: „A ovu Avraamovu kćer, koju je satana svezao − evo, osamnaest godina, zar nije trebalo osloboditi ove sveze u subotnji dan?“ (stih 16)
U ovom slučaju postoje dva momenta koja su u ovoj prilici vredna pomena: a) ženu je vezao sotona, i b) ona je imala „duh slabosti“, ili odsustvo snage.
Sada obratite pažnju na to koliko je ovo precizan opis našeg stanja u kojem smo bili pre nego što smo sreli Hrista.
Šta Isus čini za nas? On uzima našu slabost i za uzvrat nam daje Svoju snagu. „Jer mi nemamo prvosveštenika koji ne može saosećati sa našim slabostima“ (Jevrejima 4,15). „On uze naše slabosti i ponese naše bolesti“ (Matej 8,17). On je postao sve što smo mi, da bismo mi mogli postati sve što je On. On je rođen „pod Zakonom, da iskupi one koji su pod Zakonom“ (Galatima 4,4.5). On nas je oslobodio od kletve tako što je Sam učinjen kletvom nas radi, da bi blagoslov mogao da dođe na nas. Iako nije znao za greh, On je bio učinjen grehom radi nas, „da mi u njemu postanemo pravednost Božija.“ (2. Korinćanima 5,21)
Zašto je Isus oslobodio ovu ženu od njene slabosti? Da bi ona mogla slobodno da hoda. Svakako ne da bi nastavila da svojevoljno čini ono što je ranije bila prinuđena da čini. Zašto On nas oslobađa od greha? Da bismo živeli slobodni od greha. Što se tiče slabosti našeg tela, mi nismo u stanju da činimo pravednost koju traži Zakon. Da bi nas ojačao, trebalo je da dođe Hristos, u telu i sa silom koja nadvlađuje to telo. On nam daje Svoj moćni Duh, kako bi pravednost Zakona bila ispunjena u nama. U Hristu, mi hodimo ne po telu, nego po Duhu. Nismo u stanju da kažemo na koji način On to čini; samo On zna kako se to dešava, jer samo On raspolaže silom. Međutim, mi možemo da znamo da je to stvarnost.
Dok je žena o kojoj govorimo još bila povijena i nesposobna da se ispravi, Isus joj je rekao: „Ženo, oslobođena si svoje slabosti“ (Luka 13,12). „Oslobođena si“ – to je svršena radnja. Upravo to isto On kaže nama. Svakom zatočeniku On objavljuje slobodu.
Žena „nije mogla da se sasvim (nikako – eng. prev) ispravi“; ipak, na Hristovu reč, ona je odjednom postala uspravna. Ona to nije mogla da učini, a ipak je učinila. Ono što je za ljude nemoguće, moguće je Bogu. „Gospod prihvata sve koji padaju, i ispravlja sve pognute“ (Psalam 145,14). Vera ne stvara činjenice. Ona se samo hvata za njih. Nema nijedne jedine duše koja je pognuta pod bremenom greha, koje je sotona privezao na njena leđa, a da tu dušu Hristos ne podiže. Sloboda pripada svakoj takvoj osobi. Ona samo mora da je upotrebi. Neka poruka bude jasno nadaleko objavljena! Neka svako ljudsko stvorenje čuje da je Hristos dao slobodu svakom robu. Hiljade njih radovaće se ovoj vesti.
Hristos je došao da ponovo zadobije ono što je bilo izgubljeno. On nas iskupljuje od kletve, ili tačnije, iskupio nas je. Prema tome, kada nas oslobađa, On nam daje slobodu koja je postojala još pre nego što je kletva došla. Čoveku je bilo dato da bude kralj čitave zemlje. Nije samo prvostvoreni čovek učinjen kraljem, već celo čovečanstvo. „Kad Bog stvori čovjeka, po obličju svojemu stvori ga. Muško i žensko stvori ih, i blagoslovi ih, i nazva ih čovjek (i nazva ih Adam, to jest, čovek – eng. prev), kad biše stvoreni“ (1. Mojsijeva 5,1.2). „Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog, i reče im Bog: rađajte se i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njom, i budite gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od svega zvjerinja što se miče po zemlji.“ (1. Mojsijeva 1,26-28)
Kada je Bog stvorio čoveka, sve je stavio „pod njegove noge“ (Jevrejima 2,8). Tačno je da sada ne vidimo da je sve potčinjeno čoveku. „Ali Isusa ‘za malo (za kratko vreme – eng. prev) učinjenog manjim od anđela’ vidimo slavom i čašću ovenčana za smrtnu patnju (zbog samrtne patnje koju je podneo – eng. prev), da bi po milosti Božijoj za sve okusio smrt“ (Jevrejima 2,9). Tako On iskupljuje svakog čoveka od prokletstva koje je značilo gubitak vlasti nad zemljom. Kruna podrazumeva carstvo, a Hristova kruna je ona koju je čovek imao, kada je bio postavljen nad svim delima Božjeg stvaranja. Vaskrsli Hristos je (kao čovek u telu) samo malo pre Svog vaznesenja na nebo rekao: „Meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Zato idite“ (Matej 28,18.19). To znači da nam je ista vlast, koja je jednom bila izgubljena kroz greh, sada vraćena kroz Njega.
Hristos je kao čovek okusio smrt za nas i preko krsta nas iskupio od kletve. Ako smo s Njim razapeti, s Njim smo, takođe, i podignuti, i postavljeni s Njim na nebesima, tako da je sada sve pod našim nogama. Ukoliko ne znamo za ovo, to je samo zato što nismo dozvolili Duhu da nam sve to otkrije. Oči našeg srca treba da budu prosvetljene Duhom, kako bismo mogli da znamo „kakva je nada na koju vas je pozvao, kakvo je bogatstvo njegovog slavnog nasledstva među svetima.“ (Efescima 1,18)
Onima koji su umrli i vaskrsli zajedno s Hristom, upućuje se podsticaj: „Stoga neka ne caruje greh u vašem smrtnom telu − da (vas ne primora da – eng. prev) slušate njegove požude“ (Rimljanima 6,12). U Hristu mi imamo autoritet nad grehom, tako da on ne može više da vlada nad nama.
Kad nas je „oprao od naših greha u Svojoj sopstvenoj krvi“, On nas je učinio „carevima i sveštenicima Bogu i Ocu svome“ (Otkrivenje 1,5.6 – eng. prev). Slavna je to vladavina! Slavna sloboda! Sloboda od sile prokletstva, iako smo okruženi njime! Sloboda od ovog sadašnjeg zlog sveta, od požude tela, želje očiju i ponosa života! Čak ni „princ sila koje su u vazduhu“ (Efescima 2,2 – eng. prev), ni vladari „ovog mračnog sveta“ (Efescima 6,12), ne mogu imati vlast nad nama! To su sloboda i autoritet koje je Hristos posedovao kada je rekao: „Odlazi, sotono!“ (Matej 4,12), i đavo je morao odmah da Ga ostavi.
To je takva vrsta slobode, da nas ništa na nebu ili na zemlji ne može prinuditi da činimo nešto protiv svoje volje. Bog to neće ni da pokuša, jer je naša sloboda od Njega. Niko drugi, pak, nije u stanju da nad nama vrši prinudu. To je vlast koja vlada nad stihijama, tako da nam one služe umesto da nas kontrolišu. Naučićemo da svuda raspoznajemo Hrista i Njegov krst, tako da kletva neće imati nikakvu silu nad nama. Naše će zdravlje „brzo procvasti“, jer će se Hristov život otkriti u našim smrtnim telima. Tako slavnu slobodu nijedan jezik ne može da opiše.
„Čvrsto, dakle, stojte!“ (Galatima 5,1) – „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova... Jer on reče, i postade; on zapovjedi, i pokaza se“ (Psalam 33,6.9). Ista reč koja je stvorila zvezdane rojeve, sada nama govori: „Čvrsto stojte!“ To nije zapovest koja nas ostavlja bespomoćnima kao što smo bili pre nego što je izgovorena; ona u sebi samoj nosi izvršenje dela koje je zapoveđeno. Nebesa nisu sama sebe stvorila, već su nastala rečju Gospodnjom. Dopustite im da vas ona pouče. „Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio? ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile njegove i jake moći ne izostaje nijedno?“ (Isaija 40,26). „On daje snagu umornome, i nejakome umnožava krjepost.“ (Isaija 40,29)
„Vidite, ja Pavle, kažem vam: ako se obrežete, Hristos vam neće ništa pomoći.“
Treba znati da je ovde u igri mnogo više od samog obrednog čina obrezanja. Ovu Poslanicu, koja toliko toga ima da kaže o obrezanju, Gospod je sačuvao za nas, jer sadrži poruku Jevanđelja za sva vremena, iako pitanje obrezanja nije goruća tema našeg vremena.
Danas je glavno pitanje kako dobiti pravednost – spasenje od greha – i nasledstvo koje dolazi zajedno s njom. Stoji činjenica da se ona jedino može dobiti verom – primanjem Hrista u srce, dopuštajući Mu da On živi Svoj život u nama. Avram je imao ovu Božju pravednost, koja se ostvaruje verom Isusa Hrista, i Bog mu je dao obrezanje kao znak koji potvrđuje tu činjenicu. Ovaj znak imao je naročiti značaj za Avrama, jer ga je neprekidno podsećao na njegov neuspeh, kada je pokušao snagom svog tela da ispuni Božja obećanja. Zapis o ovim događajima ima istu svrhu, kada je reč o nama. On pokazuje da „telo ništa ne pomaže“ (Jovan 6,63), i da se stoga ne treba na njega oslanjati. Sama činjenica da je Hristos bio obrezan nije Mu donela nikakvu prednost. Pavle je, takođe, bio obrezan, a iz praktičnih razloga naložio je i Timotiju da se obreže – Dela 16,1-3. Međutim, Pavle nije držao svoje obrezanje, kao ni bilo koje drugo spoljašnje obeležje, kao nešto vredno (vidi Filibljanima 3,4-7), i kada mu je predloženo da obreže Tita, kao uslov bez kojeg se ne može dobiti spasenje, on to nije prihvatio.
Ono što je bilo dato da bude samo znak za već postojeću činjenicu (stvarnost), naredne generacije shvatile su kao sredstvo kojim se ta činjenica stvara. Prema tome, u ovoj Poslanici obrezanje važi kao simbol za sve vrste „dela“ koja ljudi preduzimaju u nadi da će zadobiti pravednost. To su „dela telesna“, kao suprotnost delovanju Duha.
Istaknuta je istina da, ako čovek ma šta čini sa nadom da će tako biti spasen, odnosno ako se nada da će spasenje ostvariti svojim sopstvenim delima, onda njemu „Hristos... neće ništa pomoći“. Ukoliko nije prihvaćen kao sveobuhvatni Iskupitelj, Hristos u tom slučaju nije uopšte prihvaćen. Ovo znači da, ako Hristos nije prihvaćen zbog onoga što On jeste, onda je On odbačen. On ne može biti nešto drugo osim to što jeste. On ni sa kim i ni sa čim ne deli Svoj status Spasitelja. Stoga, lako je uočiti da, ako se neko obrezuje sa nadom da će time primiti spasenje, on na taj način pokazuje da je lišen vere u Hrista, kao potpunog i jedinog Spasitelja čovečanstva.
Bog je obrezanje dao kao znak vere u Hrista. Jevreji su to izopačili i pretvorili u zamenu za veru, tako da, kada se Jevrejin hvali svojim obrezanjem, on zapravo ističe svoju sopstvenu pravednost. Ovo nije omalovažavanje zakona, već ljudske (ne)sposobnosti da ga ispuni. Kada se podvlači da nijedan čovek nije u stanju da se približi savršenstvu Zakona, onda se time veliča slava Zakona, njegova svetost i njegovi uzvišeni zahtevi. Pravednost Zakona može biti naša samo u Hristu. Pravo obrezanje je služenje Bogu u Duhu, radost u Hristu Isusu i neoslanjanje na telo − Filibljanima 3,3.
„I ponovo svedočim svakom čoveku koji se obrezuje − da je dužan da izvrši sav zakon. Odvojili ste se od Hrista vi koji se zakonom opravdavate, otpali ste od blagodati.“
„Eto“, povikaće neko, „ovde se nalazi dokaz da je Zakon nešto što treba izbegavati, jer Pavle kaže da oni koji se obrezuju moraju da izvrše sav Zakon; on ih upozorava da se ne obrezuju.“
Ne budi tako nagao, prijatelju moj. Udubi se malo više u reči ovog teksta. Obrati pažnju na formulaciju trećeg stiha u King Džejms verziji: „On je dužnik celokupnom zakonu.“ Shvatićeš da problem nije u Zakonu, niti u izvršavanju Zakona, nego u onome ko je dužnik Zakonu. Zar to nije ogromna razlika? Dobro je kad imaš namirnice za jelo i odeću za odelo, a žalosno je kad moraš da se zadužiš da bi sve to obezbedio. Još je tužnije kad si zadužen, a ipak oskudevaš u onom zbog čega si se zadužio.
Dužnik je neko ko nešto duguje. Onaj ko je dužan Zakonu, duguje to što Zakon traži – pravednost. Dakle, svi koji su dužni Zakonu, pod kletvom su; jer pisano je „Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu (ko se ne povinuje svemu − eng. prev) što je napisano u knjizi zakona − da to čini“ (Galatima 3,10). Prema tome, svakim svojim pokušajem da zadobije pravednosti na bilo koji drugi način osim verom u Hrista, čovek navlači na sebe prokletstvo večnog duga. On je večni dužnik, jer nema ništa čime bi otplatio svoj dug. Činjenica da je on dužnik Zakonu – da duguje celokupnom Zakonu – pokazuje da mora da ga izvršava u celini. Kako će on to postići? „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29). Prestanimo da verujemo sebi, i prihvatimo i priznajmo Hrista u svom telu. Tada će pravednost Zakona biti ispunjena u nama, jer više nećemo hodati po telu, nego po Duhu.
„Jer mi Duhom na osnovu vere (na temelju vere, bukvalno – iz vere) očekujemo nadu pravednosti.“ (prevod grčkog teksta)
Ne prelazite na sledeći tekst, a da prethodno niste pročitali ovaj stih nekoliko puta, inače biste mogli da zaključite kako on kaže nešto što zapravo ne kaže. Dok ga čitate, mislite o onome što ste već naučili o obećanju Duha.
Ne pomišljajte na to da ovaj stih uči kako, posedujući Duha, mi treba da čekamo na pravednost! To nikako! Duh donosi pravednost. „Duh (je) život poradi pravednosti“ (Rimljanima 8,10). „I kada on dođe, dokazaće svetu da ima greha, i pravednosti, i suda (osvedočiće svet o grehu... – eng. prev)“ (Jovan 16,8). Ko primi Duha, on ima osvedočenje u greh, i u pravednost koja mu nedostaje, a to mu upravo Duh otkriva i jedino On može da mu je donese.
Šta je pravednost koju donosi Duh? To je pravednost Zakona − Rimljanima 8,4. To znamo, jer shvatamo da je „zakon duhovan.“ (Rimljanima 7,14)
Šta ćemo onda sa „nadom da ćemo biti pravedni“ koju očekujemo pomoću Duha? Zapazite da ovde ne kaže: „Kroz Duha se nadamo da ćemo biti pravedni.“ Ovde je pre reč o tome da čekamo nadu pravednosti koja je kroz veru, ili drugim rečima, čekamo nadu koju donosi posedovanje pravednosti. Hajde da brzo prođemo kroz detalje ovog predmeta, kako bismo osvežili pamćenje:
„Jer u Hristu Isusu niti obrezanje ima silu (moć), niti neobrezanje, nego vera koja kroz ljubav deluje.“ (prevod grčkog teksta)
Obrezanje ne može ništa da ostvari, kao ni neobrezanje. Vera, pak, koja deluje kroz ljubav, može sve. Takva vera koja deluje kroz ljubav, postoji samo u Isusu Hristu.
No, šta je to što stalno govori o delanju? Ništa drugo nego Božji Zakon. Nijedan čovek nije u stanju da ga ispuni, u kakvom god stanju bio, ili kakvi god da su uslovi u kojima se on nalazi. Neobrezan čovek nema sile da drži Zakon, a obrezanje nema silu da ga osposobi za to. Jedan se može hvaliti svojim obrezanjem, drugi pak, svojim neobrezanjem; međutim, obojica to čine bez ikakvog osnova. Princip vere isključuje svako hvalisanje − Rimljanima 3,27. Kako jedino Hristova vera može da ispuni pravednost Zakona, nema nikakvog mesta za naš udeo u ovom delu, pa samim tim ni za isticanje onoga što smo mi uradili. „Sve Hristu ja dugujem.“
„Dobro ste trčali; ko vas je sprečio da se ne pokoravate istini? To nagovaranje nije od onoga koji vas poziva. Malo kvasca ukiseli sve testo. Uveren sam za vas u Gospodu da nećete ništa drugo misliti. A ko vas buni snosiće osudu, ma ko bio. Ako pak ja, braćo, još propovedam obrezanje, zašto me još gone? Sablazan krsta je u tom slučaju ukinuta. O da bi bili odsečeni ti što vas bune.“ (kombinacija Čarnić-Karadžić)
Božji Zakon je istina − Psalam 119,142. Braća u Galatiji počela su da mu se pokoravaju. U početku su imali uspeha, ali kasnije su bili ometeni u svom napredovanju. „Zašto? Zato što nisu nastojali da ga dostignu verom, nego delima; spotakoše se na kamen spoticanja“ (Rimljanima 9,32). Hristos je put, istina i život, i u Njemu nema spoticanja. Savršenstvo Zakona je u Njemu, jer je Zakon Njegov život.
Krst jeste, i uvek je bio simbol sramote. Raspeće je značilo najsramotniju smrt za koju se znalo. Apostol kaže da, ako on propoveda obrezanje (to jest, pravednost koja je od dela), „sablazan krsta je u tom slučaju ukinuta“ (Galatima 5,11). Sablazan (sramota, uvreda) krsta sastoji se u priznanju ljudske slabosti i grešnosti, kao i nesposobnosti da čovek učini bilo kakvo dobro. Uzimanje Hristovog krsta znači isključivu zavisnost od Njega, i to u svemu; to je krajnje poniženje za ljudski ponos. Ljudima se dopada da sebe zamišljaju kao nezavisne osobe. Ali, neka se propoveda krst, neka se obznani da u čoveku nema dobra, i da sve dobro mora biti primljeno kao dar; videćete da će se odmah neko uvrediti.
„Jer vi ste, braćo, pozvani na slobodu; samo neka ta sloboda ne bude povod ploti (ne bude na želju tjelesnu – Karadžić), nego ljubavlju služite jedan drugome. Jer je sav zakon našao svoje ispunjenje u jednoj reči, u: ‘Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe’.“
Prethodna dva poglavlja govore o ropstvu i zatočeništvu. Pre nego što je vera došla, bili smo „zatvoreni“ pod grehom, dužnici Zakonu. Hristova vera nas je oslobodila, ali sa slobodom je došlo i upozorenje: „Idi i od sada više ne greši“ (Jovan 8,11). Oslobođeni smo od greha, a ne da bismo grešili. Koliko njih čini grešku kada je reč o ovome!
Mnogi iskreni ljudi zamišljaju da, kada smo u Hristu, slobodno možemo da ignorišemo Zakon i da mu prkosimo, zaboravljajući pri tom da je greh prestupanje Zakona – 1. Jovanova 3,4. Služiti telu znači činiti greh, jer je „stremljenje tela neprijateljstvo prema Bogu; jer se ne pokorava Božijem zakonu, niti može“ (Rimljanima 8,7). Apostol nas upozorava da ne zloupotrebljavamo slobodu koju nam Hristos poklanja, kako kršenjem Zakona ne bismo ponovo sebe doveli u ropstvo. Umesto toga, treba u ljubavi da služimo jedan drugom, jer je ljubav ispunjenje Zakona.
Hristos nam daje slobodu koju smo imali još u vreme prvobitne vlasti. Zapamtite da je ovu vlast Bog dao čitavom čovečanstvu, i da su u Hristu svi učinjeni carevima. Ovo pokazuje da je jedino ljudsko biće nad kojim jedan hrišćanin sme da vlada, on sam. U Hristovom carstvu veliki je onaj čovek koji vlada svojim sopstvenim duhom.
Kao carevi, mi svoje podanike nalazimo u delima stvaranja koja se nalaze na nižem stupnju poretka, u prirodnim elementima, u svom telu, ali ne i u našim bližnjima. Njima smo dužni da služimo. Treba da imamo u sebi istu misao koja je bila u Hristu, dok je još bio u carskim dvorima na nebu, „u obličju Božjem“, koja Ga je navela da uzme „obličje sluge“ – Filibljanima 2,5-7. Ovo je On potvrdio tako što je oprao noge učenicima, potpuno svestan činjenice da je On njihov Učitelj i Gospod, da je došao od Boga i da se Bogu vraća – Jovan 13,3-13. Štaviše, kada se svi iskupljeni sveti pojave u slavi, Sam Hristos će se „opasati i posadiće ih za trpezu, pa će pristupiti i služiće im.“ (Luka 12,37)
U služenju se nalazi najuzvišenija sloboda – u služenju našim bližnjima, u ime Isusovo. Onaj ko čini ovu najveću službu (koja nije najveća po ljudskim merilima, jer je ljudi smatraju najnižom), najveći je čovek u Božjim očima. Ovu službu učimo od Hrista koji je Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima, jer kao takav, On je svima sluga i vrši službu koju niko ne želi, niti je u stanju. Sve Božje sluge istovremeno su i carevi.
Ljubav je ispunjenje Zakona. – Ljubav nije zamena za držanje Zakona, već njegovo savršenstvo. „Ljubav ne pričinjava zla bližnjemu; ljubav je, dakle, ispunjenje zakona“ (Rimljanima 13,10). „Ako ko kaže: volim Boga, a mrzi svoga brata, laža je; jer ko ne voli svoga brata koga je video, ne može voleti Boga koga nije video“ (1. Jovanova 4,20). Ako čovek voli svog bližnjeg, onda mora biti da voli i Boga. „Ljubav (je) od Boga“, jer „Bog je ljubav“ (1. Jovanova 4,7.8). Dakle, ljubav je Božji život. Ako je taj život u nama i ako mu je dopušteno da slobodno struji, Zakon će neminovno biti u nama jer Božji život predstavlja zakon za sva stvorenja. „Po tom smo poznali ljubav, što je on položio svoj život za nas; i mi smo dužni da položimo svoje živote za braću.“ (1. Jovanova 3,16)
Ljubav je nesebičnost. – Ljubav je služenje, činjenje nečega u korist drugih; stoga, je jasno da ljubav ne misli o sebi. Onaj koji istinski voli, on ne misli ni o čemu drugom osim kako da bude na blagoslov drugima. Tako čitamo: „Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se (nije arogantna – eng. prev), ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje (ne insistira na svom mišljenju – eng. prev), ne ljuti se, ne uračunava (ne pamti zlo – eng. prev) zlo.“ (1. Korinćanima 13,4.5)
Na ovoj tački koja je od životnog značaja, mnogi čine grešku. Srećni su oni koji su otkrili u čemu greše i koji su došli do razumevanja i praktičnog iskustva istinske ljubavi. „Ljubav ne traži svoje.“ Zbog toga samoljublje uopšte nije ljubav, u onom pravom smislu reči. Ono je običan podli falsifkat. Ipak, mnogo toga što se u ovom svetu naziva ljubavlju, zapravo je samo ljubav prema sebi, a ne ljubav prema drugome. Čak i ono što bi trebalo da je najviši oblik ljubavi za koju ljudi na zemlji znaju, ona vrsta ljubavi kojom je Bog predstavio Svoju ljubav prema Svom narodu – ljubav između muža i žene, češće je sebičnost nego prava ljubav. Čak i u naizgled dobrim brakovima koji doprinose bogatstvu i društvenom položaju supružnika, gotovo u svakom pojedinačnom slučaju, strane u braku više misle na sebe i svoju ličnu sreću, nego na sreću svog životnog saputnika. U onoj meri u kojoj postoji prava nesebična ljubav, u toj meri postoji i sreća. To je lekcija koju ovaj svet sporo uči, naime, da se prava sreća može naći samo onda kada prestanemo da je tražimo za sebe, počevši da usrećujemo druge.
Ljubav nikada ne prestaje. – Ovde se nalazi još jedan test koji otkriva da mnogo toga što se zove ljubav, u stvari to nije. Ljubav nikada ne prestaje. Koristi se reč „nikada“ u apsolutnom smislu. Ovde nema izuzetaka niti olakšavajućih okolnosti. Ljubav ne zavisi od okolnosti. Često čujemo kako se nečija ljubav hladi; međutim, to se nikada ne može dogoditi s pravom ljubavlju. Ona je uvek topla, vazda živa i u pokretu, ništa ne može da zamrzne izvor ljubavi. Ljubav je apsolutno beskrajna i nepromenljiva, jednostavno zato što je ona Božji život. Nema druge prave ljubavi osim ljubavi Božje, pa je zato jedina mogućnost da se prava ljubav ispolji među ljudima, da se Božja ljubav izobilno izlije u njihova srca posredstvom Svetog Duha.
Ponekad, kad se nekome izjavi ljubav, onaj kome se ljubav ukazuje pita: „Zašto me voliš?“ Kad bi iko mogao dati razlog za ljubav! Ljubav je samoj sebi razlog. Ako bi onaj koji ljubi mogao da odgovori zašto nekog voli, time bi pokazao da u stvari ne voli. Šta god da navede kao razlog za svoju ljubav, taj razlog bi mogao da nestane, a s njim bi nestala i njegova – tobožnja ljubav. Međutim, „ljubav nikada ne prestaje“. Stoga, ljubav ne zavisi od okolnosti. Jedini odgovor koji se može dati na pitanje zašto neko voli, jeste: „Zbog ljubavi.“ Ljubav ljubi, jednostavno, zato što je ljubav. Ona je kvalitet osobe koja voli, a opet, ta osoba voli zato što ima ljubav, bez obzira na karakter objekta njene ljubavi.
Ova istina se najbolje vidi kada se vratimo nazad Bogu, izvoru ljubavi. On je ljubav. Međutim, nikakvo objašnjenje Njegovog postojanja se ne može dati. Najuzvišenija ljudska predstava ljubavi je „volim zato što sam voljen“, ili zato što je predmet naše ljubavi ljubak. Ali, Bog voli i one koji nisu ljupki (koji su neprivlačni). On, dalje, voli i one koji Njega mrze. „Jer smo i mi nekad bili nerazumni, nepokorni, lutalice, robujući raznim požudama i nasladama, provodeći život u zloći i zavisti, omrznuti, mrzeći jedan drugoga. A kad se pokaza dobrota i čovekoljublje Boga, Spasitelja našega, spasao nas je“ (Titu 3,3-5). „Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu nagradu imate? Zar ne čine to isto i carinici?... Budite dakle savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ (Matej 5,46.48).
Ljubav ne čini zla bližnjemu. – Reč „bližnji“ označava svakog ko stanuje blizu. Ljubav se, dakle, širi na sve i svakoga s kim dođe u kontakt. Onaj ko voli, neizostavno mora da voli svakoga.
S obzirom na to da ljubav ne čini zlo bližnjem, očigledno sledi da hrišćanska ljubav (a druge ljubavi osim ove zaista nema, kao što smo to već videli) ne odobrava ratove i borbe. Kada su vojnici pitali Jovana Krstitelja šta treba da čine da bi postali sledbenici Božjeg Jagnjeta na kojeg je Jovan ukazao, on im je odgovorio: „Ne zlostavljajte nikoga“ (Luka 3,14). Jedan drugačiji prevod ove Jovanove zapovesti glasi: „Ne zadajte nikome strah.“ Bio bi to veoma blag rat u kojem bi se primenjivala ova zapovest! Kada bi se neka vojska sastojala od hrišćana, pravih Hristovih sledbenika, oni bi, umesto da pucaju u neprijatelja, nastojali da saznaju šta je njihova potreba i pokušali da je zadovolje. „Nego ‘ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama’. Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo – dobrim.“ (Rimljanima 12,20.21)
„Ako se pak međusobno ujedate i izjedate, pazite da jedan drugoga ne istrebite. Nego velim: živite u Duhu pa nećete izvršiti požudu ploti (želju tjelesnu – Karadžić). Jer plot (tijelo – Karadžić) žudi protiv Duha, a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne činite što biste želeli. Ako li vas Duh vodi, niste pod zakonom.“
Pod uticajem loših savetnika, Galati su se udaljili od jednostavnosti vere i sami sebe doveli pod kletvu, a svoje duše u paklenu opasnost. Jer „jezik je vatra, svet nepravde; jezik se nalazi među našim udovima, skrnavi sve telo i on zapaljuje životni tok (tok naše prirode, naše prirodne težnje – eng. prev), a pakao njega pali“ (Jakov 3,6). Jezik je proždro više života nego mač, jer ni mač nikad ne bi bio isukan, da nije bilo nemirnog jezika. Niko ga ne može ukrotiti, osim Boga. On je to učinio u slučaju Galata čija su usta bila puna blagosiljanja i zahvalnosti; međutim, kakva je samo promena nastala! Kao rezultat kasnijih „pouka“ koje su primili, oni su spali sa blagosiljanja na prepiranje. Umesto da govore tako da prosvećuju i uzdižu jedan drugoga, oni su se proždirali međusobno.
Kad u crkvi postoje prepirke i nesloga, budite sigurni da je tu Jevanđelje izopačeno. Neka se niko ne hvali svojom pravovernošću i čvrstinom u veri, ako je sklon da se svađa ili ako može da bude isprovociran da prihvati svađu. Razdor i nesloga znaci su odvajanja od vere, ukoliko je ona ikad na tom mestu postojala. „Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista“ (Rimljanima 5,1). Ne samo da smo u miru s Bogom, već imamo mir zajedno s Njim – Njegov mir. Dakle, ovo novo ubeđenje koje je dovelo do borbe i međusobnog proždiranja korišćenjem jezika koji je bio zapaljen na nesvetoj vatri (tuđem ognju), očigledno nije bilo od Boga koji ih je dozvao Jevanđeljem.
Samo jedan korak u stranu mogao je da dovede do konačnog i velikog rascepa. Dva pružna puta mogu izgledati kao da idu paralelno jedan pored drugog. Ipak, oni se neosetno odvajaju, sve dok se toliko ne raziđu da je njihov svršetak na sasvim suprotnim stranama. „Malo kvasca ukiseli sve testo“ (Galatima 5,9). Naizgled mala greška ma kakva da je, u sebi sadrži klicu svih poroka. „Jer ko sav zakon drži, a pogreši samo u jednom, kriv je za sve“ (Jakov 2,10). Samo jedan pogrešan princip za koji je prionula naša volja, može da uništi čitav ljudski život i karakter. Male lisice kvare vinograde.
„A telesna dela su poznata, to su: blud, nečistota, raspojasanost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađa, pakost, srdnja, spletke, razdori, stranke, zavisti, pijanke, pirovanja, i ovima slična, za koja vam unapred govorim, kao što ranije rekoh, da oni koji tako šta čine neće naslediti carstva Božijeg.“ (kombinacija prevoda Čarnić-Karadžić)
Nije baš prijatan spisak, zar ne? Ali to nije sve, jer apostol dodaje: „I ovima slična“. Dobro je razmišljati o onome što se nalazi na ovoj listi i to povezati sa rečima: „Oni koji tako šta čine neće naslediti carstva Božijeg.“ Uporedite ovaj spisak sa onim koji je dao Gospod u Marku 7,21-23 gde je nabrojano ono što izlazi iznutra, iz srca čovekovog. Sve pomenuto prirodno pripada čoveku. Sada uporedite oba spiska sa onim u Rimljanima 1,28-32 gde se pominje ono što su činili neznabošci, koji nisu hteli da zadrže Boga u svojoj svesti, niti da Mu daju mesto u svom znanju. To je ono što čine svi koji ne poznaju Gospoda.
Dalje uporedite sve tri liste greha sa listom koju iznosi apostol Pavle u 2. Timotiju 3,1-5 govoreći o onome što će u poslednjim danima činiti oni koji imaju samo „obličje pobožnosti“. Može se zapaziti da su svi ovi spiskovi manje-više isti. Kad se ljudi okrenu od istine Jevanđelja, koje je sila Božja koja spasava svakog ko veruje, oni neizbežno padaju pod vlast ovih greha.
Nema razlike. – Postoji samo jedno ljudsko telo (vidi 1. Korinćanima 15,39) jer su svi stanovnici zemaljski potomci jednog para – Adama i Eve. „Greh je došao na svet kroz jednog čoveka“ (Rimljanima 5,12 – eng. prev). To znači, koji god greh da postoji na ovom svetu, on je zajednički svakom telu. U planu spasenja „nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju“ (Rimljanima 10,12; vidi i Rimljanima 3,21-24). Nijedan čovek na svetu ne može da se hvali i uzdiže nad drugim, niti da prezire drugoga zbog njegovog grešnog, ponižavajućeg stanja. Svaki uvid i spoznaja tuđe poročnosti treba da nas ispunim žaljenjem i stidom, umesto što nam daje povod da budemo samozadovoljni zbog svog superiornog morala u odnosu na bilo koga. To treba da nam bude samo podsetnik kakva je, zapravo, naša ljudska priroda. Dela koja se ispoljavaju u životu ovog ubice, onog pijanice, ili onog tamo bludnika – to su dela našeg sopstvenog tela (naše sopstvene telesne prirode). Telo čovečanstva nema ništa drugo u sebi osim ovih zlih dela koja su već opisana.
Neka telesna dela se, generalno gledano, prepoznaju kao veoma loša, ili bar nedostojna; druga se, pak, ocenjuju kao oprostiva, ako ne i kao vrline. Zapazite, međutim, reči „i ovima slična“, koje ukazuju na to da su sva nabrojana dela u svojoj suštini ista. Pismo nam kaže da je mržnja isto što i ubistvo. „Svako ko mrzi svoga brata čovekoubica je“ (1. Jovanova 3,15). Štaviše, gnev je takođe ubistvo, kako to objašnjava Spasitelj u Mateju 5,21.22. Zavist, koja je danas tako uobičajena, isto tako sadrži u sebi i ubistvo. Ali ko zavist drži za nešto grešno? A o tome da se ovo zlo smatra krajnje grešnim, nema ni govora. Naprotiv, ono se gaji i podstiče u svim oblastima našeg društva. Pa ipak, Božja reč ga nepokolebljivo svrstava u isti red sa preljubočinstvom, bludničenjem, ubistvom i pijanstvom, za koje se kaže da oni koji to čine neće naslediti Božje carstvo. Zar to nije zastrašujuće?
Telo i Duh u sukobu. – Telo i Božji Duh nemaju ničeg zajedničkog. „Ovo se jedno drugom protivi“, to jest, ponašaju se kao neprijatelji, jer deluju jedno naspram drugog, pri čemu svaka strana žudno čeka priliku da slomi onu drugu. Telo je iskvareno. Ono ne može da nasledi Božje carstvo, jer iskvareno ne može da nasledi ono što je neiskvareno – 1. Korinćanima 15.50. Telo se ne može obratiti. Ono mora da bude razapeto. „Telesan um je neprijateljstvo protiv Boga, jer se ne pokorava božjem Zakonu, niti je u stanju. Zato oni koji su u telu ne mogu da ugode Bogu.“ (Rimljanima 8,7.8)
Ovde leži tajna povratka Galata na stare grehe, ali i uzrok nevolja koje mnogi susreću na svom hrišćanskom putu. Galati su počeli u Duhu, ali su kasnije pomislili da telom mogu doći do savršenstva (3,3), što je isto tako nemoguće kao i dotaći zvezde ukopavanjem u zemlju. Toliko mnoštvo ljudi želi da čini ono što je ispravno; međutim, oni se nisu potpuno i neopozivo potčinili Duhu i zato ne mogu da čine ono što bi želeli. Duh se bori s njima i ima delimičnu kontrolu, ili Mu se oni pokatkad sasvim potčine, pa se u tim trenucima raduju bogatom iskustvu. Posle toga žaloste Duha, dok telo jača i stiče prevlast, a oni izgledaju kao i ostali ljudi. S vremena na vreme, um Duha (duhovni um) ih ponovo ponese (vidi Rimljanima 8,6); i tako, dvoumeći se, oni su nestabilni na svim svojim putevima (vidi Jakov 1,8). Ovo je najnezgodnija pozicija u kojoj neko može da se nađe.
Duh i Zakon. – „Ako li vas Duh vodi, niste pod zakonom“ (Galatima 5,18). „Znamo, naime, da je zakon duhovan, a ja sam telesan, i kao takav prodan pod greh“ (Rimljanima 7,14). Telo i Duh su u neprijateljstvu; protiv rodova Duha, pak, „nema Zakona“ (vidi Galatima 5,22.23). Prema tome, Zakon je protiv telesnih dela. Telesan um „se ne pokorava Božjem Zakonu“. Dakle, oni koji su u telu, ne mogu da ugode Bogu, nego su „pod Zakonom“. To je još jedan jasan dokaz da biti „pod Zakonom“ znači biti prestupnik. „Zakon je duhovan.“ Zato su svi koje vodi Duh u potpunoj harmoniji sa Zakonom, a nikako pod njim.
Ovde ponovo vidimo da tačka fokusa nije treba li ili ne treba držati Zakon, već kako ga izvršavati. Galati su bili zavedeni laskavim učenjem da oni sami imaju snagu da to ostvare, dok je nebom imenovani apostol svim silama nastojao da im objasni da je Zakon moguće držati samo kroz silu Duha. Ista borba se može videti kroz celo Pismo, u iskustvima koje je imao Avram, kao i u iskustvu samih Galata. Oni su počeli u Duhu, i dok su u Njemu nastavljali da hode, dobro im je išlo. Ali, čim su sebe postavili namesto Duha, njihova dela su se pokazala kao potpuno suprotna Zakonu.
Sveti Duh je Božji život; Bog je ljubav; ljubav je ispunjenje Zakona; Zakon je duhovan. Prema tome, ko god hoće da bude duhovan, mora se potčiniti Božjoj pravednosti koja je „posvedočena“ od Zakona, ali se može zadobiti samo verom Isusa Hrista. Onaj koga vodi Duh, on mora držati Zakon, ne kao uslov za primanje Duha, već kao neminovan rezultat posedovanja Duha.
Često nailazimo na ljude koji se prikazuju kao veoma duhovni, sveti i vođeni Duhom, do te mere da ne moraju da drže Zakon. Oni priznaju da ga ne drže, ali tvrde da ih Duh vodi i podstiče da čine to što čine. Stoga, to ne može biti grešno, misle oni, čak i kad je suprotno Zakonu. Ovi ljudi čine užasnu grešku, zamenjujući um Duha svojim sopstvenim telesnim umom. Oni su pomešali telo sa Duhom i tako sebe postavili na mesto koje pripada Bogu. Govoriti protiv Božjeg Zakona isto je što i govoriti protiv Duha. Oni su strašno zaslepljeni i trebalo bi da se mole: „Otvori oči moje, da bih vidio čudesa zakona tvojega.“ (Psalam 119,18)
„A plod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost; protiv ovakvih stvari nema zakona.“
Prvi rod Duha je ljubav, a ona je, takođe, i „ispunjenje zakona“. Potom slede radost i mir, jer „opravdavši se verom imamo mir s Bogom, kroz Gospoda svojega Isusa Hrista... i ne samo to, nego se i radujemo kroz Gospoda svoga Isusa Hrista“ (Rimljanima 5,1.11). Hristos je pomazan Duhom Svetim (Dela 10,38), ili, kao što piše na drugom mestu, „uljem radosti“ (Jevrejima 1,9). Božja služba je radosna dužnost. Carstvo Božje sastoji se „u pravednosti, i miru, i radosti u Duhu Svetome“ (Rimljanima 14,17). Onaj ko nije radostan u nemaštini i nesreći, podjednako kao u danima prosperiteta, još uvek ne poznaje Gospoda kao što treba. Hristove reči vode u puninu radosti – Jovan 15,11.
Ljubav, radost, mir, dugotrpeljivost, strpljenje, ljubaznost, dobrota, vernost, blagost, uzdržanje (samokontrola – bukv. prev) – to mora spontano da izlazi iz srca istinskog Hristovog sledbenika. Tu nema prisile. Međutim, ove dragocenosti ne postoje prirodno u nama. Za nas je prirodno da budemo ljutiti i ogorčeni, umesto blagi i dugotrpeljivi, kada nam se neko suprotstavlja. Zapazite kontrast između dela koja imaju poreklo u telu i rodova Duha. Prva dolaze prirodno; stoga, da bi se dobar rod pojavio, moramo se potpuno preobraziti u nova bića. „Dobar čovek iz dobre riznice svoga srca iznosi dobro“ (Luka 6,45). Dobrota ne dolazi od čoveka, već od Hristovog Duha koji u čoveku neprekidno živi.
„A Hristovi pripadnici su raspeli plot (tijelo – Karadžić) sa svim strastima i požudama.“
„Naš stari čovek (je) raspet s njim, da bi grešno telo bilo obesnaženo (uništeno – eng. prev), da mi više ne robujemo grehu. Jer ko je umro – oprostio se greha“ (Rimljanima 6,6.7). „Ja sam sa Hristom raspet na krstu. Tako ne živim više ja, nego Hristos živi u meni. A što sad živim u telu, živim verom Sina Božijeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (Galatima 2,19.20 – kombinacija Čarnić-Karadžić). Ovo je iskustvo svakog pravog deteta Božjeg. „Ako je ko u Hristu – novo je stvorenje“ (2. Korinćanima 5,17). On još uvek živi u telu; prema svemu što se spolja može videti, on je isti kao i drugi ljudi. Ipak, on je sada u Duhu, a ne više u telu. Rimljanima 8,9. On u telu živi životom koji nije od tela, i telo više nema vlast nad njim. Što se telesnih dela tiče, on je mrtav. „telo je.... mrtvo poradi greha, ali je duh život poradi pravednosti.“ (Rimljanima 8,10)
„Ako Duhom živimo, Duhom i da hodimo. Ne budimo puni praznog slavoljublja, ne izazivajmo jedan drugoga, ne zavidimo jedan drugom.“
Da li ima bilo kakve sumnje da je Pavle verovao u to da hrišćani žive u Duhu? Ni najmanje! Tu nema ni traga bilo kakvoj sumnji! Zato što živimo u Duhu, obavezni smo da se pokoravamo Duhu. Čovek može da živi jedino silom Duha, istog Onog koji se u početku nadvijao nad bezdanom i stvorio red iz haosa. „Duh Božji stvorio me je, i dah Svemogućega dao mi je život“ (Jov 33,4). Istim dahom su i nebesa stvorena – Psalam 33,6. Božji Duh je život celog univerzuma. Duh je sveprisutnost Božja, „Jer u njemu živimo, i mičemo se, i jesmo (imamo svoje postojanje – eng. prev)“ (Dela 17,28). Zavisimo za život od Duha; otud možemo da hodimo u skladu (u korak) s Njim, i da budemo vođeni Njime. To je naša „umna služba“. (Rimljanima 12,1 – eng. prev)
Kako je čudesan život koji je ovde opisan! Da živiš u telu, ali tako kao da je to telo zapravo Duh! „Postoji prirodno telo, postoji i duhovno (telo)... Ali nije (bilo) prvo duhovno, nego prirodno, pa zatim duhovno“ (1. Korinćanima 15,44.46). Prirodno telo je ovo koje sada imamo. Duhovno telo će primiti svi istinski Hristovi sledbenici prilikom vaskrsenja – 1. Korinćanima 15,42-44.50-53. Ipak, u ovom životu, u ovom prirodnom telu, ljudi moraju biti duhovni, to jest, moraju da žive onako kao što će živeti kada dobiju duhovno telo. „A vi niste u telu, nego u Duhu, ako Duh Božiji stvarno obitava u vama.“ (Rimljanima 8,9 – eng. prev)
„Što je rođeno od tela – telo je, a što je rođeno od Duha – duh je“ (Jovan 3,6). Svojim prirodnim rođenjem, mi nasleđujemo sva zla nabrojana u ovom, petom poglavlju Poslanice Galatima, kao i ona „ovima slična“. Rađamo se kao telesni; iskvarenost je vladajuća snaga u nama. Novim rođenjem, pak, nasleđujemo puninu Božju, jer smo učinjeni „učesnicima u Božijoj prirodi, izbegavši pokvarenost koja je prisutna na svetu kroz požudu“ (1. Petrova 1,4 – eng. prev). Stari čovek „koji je iskvaren zbog varljivih požuda“ (Efescima 4,22 – eng. prev), razapet je, ili svučen, „da bi grešno telo bilo obesnaženo (uništeno – eng. prev), da mi više ne robujemo grehu.“ (Rimljanima 6,6)
Dok ostajemo u Duhu i hodimo u Njemu, telo sa svojom požudom nema veću silu nad nama, nego što bi je imalo da smo stvarno mrtvi i sahranjeni u grobu. To onda znači da jedino Božji Duh pokreće telo. Telo je još uvek podložno pokvarenosti, još uvek puno požude, i spremno da se pobuni protiv Duha; međutim, dokle god predajemo svoju volju Bogu, Duh drži telo pod kontrolom. Ako se kolebamo, ako se u svom srcu vraćamo u Egipat, ili postajemo samopouzdani, slabeći tako svoju zavisnost od Duha, mi na taj način ponovo zidamo ono što smo jednom porušili i vraćamo se na svoje stare prestupe – Galatima 2,18. Ali to tako ne mora da bude. Hristos ima „vlast nad svakim telom“ (Jovan 17,2). On je pokazao Svoju sposobnost da živi duhovnim životom u ljudskom telu.
To je Reč koja je postala telo. Bog koji se otkrio u telu. Bilo je to otkrivenje ljubavi Hristove „koja prevazilazi naše saznanje, da budete ispunjeni do sve punoće Božije“ (Efescima 3,19). S ovim Duhom ljubavi i krotosti koji vlada u nama, nećemo žudeti za ispraznom slavom, niti ćemo izazivati jedni druge, ili zavideti jedan drugom. Sve zasluge će Bogu biti pripisane, i to će biti opšte priznato, tako da niko neće imati volju da se hvali nad svojim bližnjim.
Duh života koji je u Hristu – Hristov život – besplatno je svima dat. „Ko hoće neka uzme vodu života badava“ (Otkrivenje 22,17). „I život se javi, i videli smo ga, i svedočimo i objavljujemo vam večni život koji beše u Oca a nama (u nama – eng. prev) se javi“ (1. Jovanova 1,2). „Hvala Bogu za njegov neiskazani dar.“ (2. Korinćanima 9,15)