„Velim pak: dok god je naslednik maloletan, ništa se ne razlikuje od roba, mada je gospodar svega, nego je pod starateljima i upraviteljima sve do roka koji je otac unapred odredio.“
Treba svima da bude jasno da podela na poglavlja ne menja predmet o kojem se govori. Treće poglavlje se završava iskazom o tome ko su naslednici, a četvrto nastavlja sa objašnjenjem kako postajemo naslednici.
U Pavlovo vreme, iako je dete moglo da bude naslednik čitave imovine, ono nije imalo puno od toga, sve dok ne dospe u određene godine, a dotle je u pogledu raspolaganja imovinom bilo izjednačeno sa slugom (ili robom). U slučaju da naslednik ne doživi te (zrele) godine, on praktično nikad ne bi ušao u posed svog nasledstva. Dakle, što se tiče bilo kakvog udela u nasledstvu, on bi ceo svoj život proživeo kao sluga.
„Tako i mi, kad smo bili maloletni, bili smo zarobljeni svetskim stihijama, a kad je došla punina vremena, posla Bog svoga Sina, rođenog od žene, koji je bio pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom − da mi primimo usinovljenje.“
Ako pogledamo peti stih, videćemo da se reč „deca“ odnosi na uslove u kojima se nalazimo pre nego što primimo „usinovljenje“. Predstavljen je naš položaj u kojem smo bili pre otkupljenja od kletve Zakona, to jest, pre nego što smo se obratili. Ovde se „deca“ ne spominju u smislu Božje dece koja se razlikuju od one koja pripadaju svetu. Reč je o „deci“ o kojoj apostol govori u Efescima 4,14: „Da ne budemo više mala djeca, koju ljulja i zanosi svaki vjetar nauke, u laži čovječijoj, putem prijevare“ (Karadžić). Ukratko, odnosi se na nas dok smo još bili neobraćeni, „po prirodi deca gneva, kao i ostali.“ (Efescima 2,3)
„Kad smo bili maloletni (deca) bili smo zarobljeni svetskim stihijama. Jer sve što je na svetu, grešna čulna požuda, požuda očiju i razmetanje zemaljskim blagom (ponos života – Karadžić, KJV), nije od Oca, nego od ovoga sveta. A svet i želja za njim prolazi“ (1. Jovanova 2,16.17). „Prijateljstvo sa svetom neprijateljstvo je prema Bogu“ (Jakov 4,4). Hristos je došao da nas izbavi od „sadašnjeg zlog sveta“. Upozoreni smo da nas „ko ne zarobi flosofjom i sujetnom prevarom po ljudskom predanju, po svetskim stihijama, a ne po Hristu“ (Kološanima 2,8). Robovanje „svetskim stihijama“ posledica je života „po duhu (u skladu sa stremljenjima) ovoga sveta, u požudama našeg tela i ispunjavanju želja tela i uma”, pošto smo „po prirodi deca gneva (Efescima 2,1-3 – engleski prevod). To je isto ropstvo koje je opisano u Galatima 3,22-24, „pre no što je vera došla“, kada smo „bili čuvani pod zakonom i zatvoreni“, dakle pod grehom. To je stanje ljudi koji su „bez Hrista, otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez Boga u svetu.“ (Efescima 2,12)
Svi ljudi mogući naslednici. – Bog nije odbacio ljudski rod. Prvi stvoreni čovek nazvan je „sin Božji“ (Luka 3,38), prema tome, svi ljudi mogu se nazvati naslednicima. „Pre no što je vera došla“, svi smo lutali odvojeni od Boga i bili smo „pod Zakonom“, čuvani pod strogim gospodarem, zatvoreni; sve to imalo je za cilj da nas navede da prihvatimo obećanje. Kako je to blagoslovena stvarnost da Bog čak i bezbožne, one što su u ropstvu greha, računa kao Svoju decu, zalutalu i zabludelu, ali ipak decu! Bog je sve ljude učinio „prihvaćenim u Ljubljenom“ (Efescima 1,6 – eng. prev). Ovaj „probni“ život dat je kao šansa da Ga upoznamo kao Oca i da postanemo pravi sinovi i kćeri. Međutim, ako se ne vratimo Njemu, pomrećemo kao robovi greha.
Hristos je došao onda „kad je došla punina vremena“. To je paralelan iskaz u odnosu na onaj u Rimljanima 5,6: „Jer je Hristos, dok smo mi još bili slabi, u određeno vreme umro za bezbožnike.“ Hristova smrt služi onima koji sada žive i onima koji su živeli pre nego što se On otkrio u telu, u Judeji, kao što je služila i ljudima koji su živeli u vreme Njegovog raspeća. Na ljude te generacije ova žrtva nije imala ništa veći efekat. Ona je prineta jednom za sve ljude i za sva vremena, prema tome, imala je podjednak učinak u svakom razdoblju. „Kad je došla punina vremena“ – ovde se misli na vreme koje je najavljeno u proročanstvima koja govore o pojavljivanju Mesije. Međutim, otkup važi za sve ljude, u svim vremenima. On je unapred određen, pre nego što je sazdan svet, ali se otkrio „na kraju vremena“ (1. Petrova 1,20). Da je po Božjem planu Hristos trebalo da se otkrije u ovom veku, ili tek u poslednjoj godini pre svršetka vremena milosti, to ne bi ništa promenilo u pogledu Jevanđelja. On „svagda živi“ i uvek je živeo, „isti juče i danas i doveka“. „Kroz večnog Duha“ je On samog Sebe prineo za nas (vidi Jevrejima 9,14), tako da je Njegova žrtva jednako prisutna i delotvorna u svakom vremenu.
Rođen od žene. – Bog je poslao Svog Sina, „rođenog od žene“, dakle istinskog čoveka. On je preživeo i propatio sve bolesti i nevolje kroz koje ljudi prolaze. „Reč postade telo“ (Jovan 1,14). Hristos se uvek predstavljao kao „Sin čovečji“, poistovećujući se tako sa celom ljudskom rasom, i to za sva vremena. Veza jedinstva nikad neće biti pokidana.
Kao „rođen od žene“, Hristos je morao biti rođen „pod Zakonom“, jer je to stanje celog čovečanstva. „U svim stvarima je On trebalo da bude načinjen kao i braća, da bi bio milostiv i veran Prvosveštenik u onim stvarima koje se tiču Boga, kako bi učinio neophodno pomirenje, zbog greha naroda“ (Jevrejima 2,17 – eng. prev). Sve je na Sebe preuzeo. „A on bolesti naše nosi i nemoći (tuge – eng. prev) naše uze na se“ (Isaija 53,4). „On uze naše slabosti i ponese bolesti“ (Matej 8,17). „Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svijeh nas.“ (Isaija 53,6)
On nas iskupljuje tako što doslovno dolazi na naše mesto i preuzima teret sa naših leđa. „Onoga koji nije znao greha Bog je učinio grehom za nas, da mi u njemu postanemo pravednost Božija.“ (2. Korinćanima 5,21)
On je postao čovekov Zamenik u punom značenju ovih reči i do mere koju retko koji čovek razume. To jest, On se tako potpuno poistovećuje sa nama da sve što nas dira ili utiče na nas, dodiruje Njega i utiče na Njega. „Ne ja, nego Hristos“ (vidi Galatima 2,20). Mi bacamo svoje brige na Njega kada se ponizimo do ništavila, što i jesmo, i prepuštamo da naš teret preuzme isključivo On.
Sada shvatamo kako to da je On došao „da iskupi one koji su pod zakonom“. On je to učinio na najpraktičniji i najrealniji mogući način. Neki misle da ovaj izraz znači da je Hristos oslobodio Jevreje od obaveze prinošenja žrtava, ili bilo koje obaveze držanja zapovesti. Ali, ako su samo Jevreji bili „pod zakonom“, onda je Hristos došao da iskupi samo Jevreje. Moramo priznati da smo, ili smo bili pre nego što smo poverovali „pod zakonom“; jer nikog drugog Hristos ne iskupljuje, osim one koji su pod Zakonom. Biti „pod zakonom“, kao što smo već videli, znači biti osuđen na smrt od strane Zakona, kao prestupnik. Hristos nije došao da zove „pravednike nego grešnike na pokajanje“ (Matej 9,13). Zakon, međutim, ne osuđuje nikoga sem onih koji su mu odgovorni i koji treba da ga drže. S obzirom na to da nas Hristos iskupljuje od osude Zakona, sledi da nas On iskupljuje za život poslušnosti istom Zakonu.
Da mi primimo usinovljenje. – „Ljubazni, sad smo deca Božja“ (1. Jovanova 3,2). „A svima, koji ga primiše, dade moć da postanu deca Božija − onima što veruju u njegovo ime“ (Jovan 1,12). Ovde je dat sasvim drugačiji smisao reči „deca“, u odnosu na onaj koji se nalazi u Galatima 4,3 gde se misli na stanje u kojem smo bili „narod nepokoran, sinovi lažljivi, sinovi koji neće da slušaju zakona Gospodnjega“ (Isaija 30,9). Verujući u Hrista, primili smo „usinovljenje“ i sada smo opisani kao „poslušna deca“ koja se ne upravljaju „po pređašnjim požudama, koje ste imali u svom neznanju“ (1. Petrova 1,14). Hristos je rekao: „Oduševljeno činim tvoju volju, Bože moj; Tvoj je Zakon u mom srcu“ (Psalam 40, 8 – eng. prev). Dakle, kao naš Zamenik, On bukvalno zauzima naše mesto, ne u smislu da nas prosto zamenjuje, nego tako što ulazi u nas, i živi Svoj život u nama i za nas. To neminovno znači da je Zakon u našem srcu onda kada smo primili „usinovljenje“.
„A pošto ste sinovi, posla Bog u vaša srca Duha Sina svoga koji viče: Ava, Oče. Stoga nisi više rob, nego sin; a ako si sin, onda si i naslednik kroz Boga.“
O, kakva radost i kakav mir dolaze u naše srce zajedno sa Svetim Duhom koji tu nalazi svoje stalno prebivalište! On nije gost, nego jedini vlasnik našeg srca! „Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista“, tako da se radujemo čak i u stradanjima, imajući nadu koja nas nikad neće razočarati, „jer se Božija ljubav već (izobilno – eng. prev) izlila u naša srca Duhom Svetim koji nam je dat.“ (Rimljanima 5,1.5). Sada možemo da volimo kao što Bog voli, jer učestvujemo u Njegovoj božanskoj prirodi. „Sam Duh svedoči s našim duhom da smo deca Božija.“ (Rimljanima 8,16)
Kao što postoje dve vrste „dece“, tako postoje i dve vrste „robova“. Kao „deca gneva“, ljudi služe grehu, a ne Bogu. Hrišćanin je takođe „sluga“ – sluga Božji; međutim, on služi na sasvim drugačiji način od onog na koji robovi greha služe sotoni. Karakter sluge zavisi od gospodara kojem on služi.
U ovom poglavlju reč „rob“ se uvek odnosi, ne na Božje sluge, nego na robove greha. Između robova greha i sinova Božjih ogromna je razlika. Rob ništa ne poseduje i nema vlast nad samim sobom. To je ono što ga razlikuje. Suprotno tome, sinu koji je rođen kao slobodan data je vlast nad svim što je stvoreno, kao što je bilo na početku, zato što je on sjedinjen s Bogom. Kada je bludni sin otišao od očeve kuće, on nije bio bolji od roba (vidi Galatima 4,1), jer je radio najniže poslove. U tom stanju se vratio svome domu, sa osećanjem da ne zaslužuje bolje mesto od sluge. Ali, otac ga prima kao sina, iako je on prokockao sva svoja prava koja su mu kao sinu pripadala.
I mi smo proćerdali svoje pravo da se zovemo „sinovi“. Rasuli smo svoje nasledstvo. Međutim, Bog nas ponovo prima kao punopravne sinove i kćeri u Hristu. Daje nam ista prava i privilegije koje ima Hristos. Iako je Isus sada na nebu, s desne strane Bogu, „iznad svakog poglavarstva, i vlasti, i sile, i gospodstva, i nad svakim imenom koje se naziva ne samo na ovom svetu nego i u budućem“ (Efescima 1,21), On deli Svoje nasledstvo sa nama. „Ali Bog, koji je bogat u milosti, zbog svoje velike ljubavi kojom nas je zavoleo, još dok smo bili mrtvi u svojim prestupima, oživeo nas je Hristom…. i s njim nas vaskrsao i postavio na nebesima u Hristu Isusu“ (Efescima 2,4-6 – kombinacija prevoda Čarnić-KJV). Hristos je jedno s nama u našim sadašnjim patnjama, kako bismo mi bili jedno s Njim u Njegovoj sadašnjoj slavi. On „uzvisi ponižene“ (Luka 1,52). Čak i sada On „siromaha podiže iz praha, i iz bunjišta uzvišuje ubogoga da ga posadi s knezovima, i daje im da naslijede prijesto slave“ (1. Samuilova 2,8). Nijedan kralj na zemlji nema tako velik imetak niti toliku vlast, kao najsiromašniji radnik koji poznaje Boga kao svog Oca.
„Ali tada, ne znajući Boga vi ste ropski služili bogovima koji po prirodi to nisu.“
U svom pismu Korinćanima, apostol Pavle je rekao: „Znate da ste, kada ste bili mnogobošci, dozvoljavali da vas vuku nemim idolima“ (1. Korinćanima 12,2). Tako je bilo i sa Galatima. Oni su bili idolopoklonici i robovali su unižavajućem sujeverju.
To je isto ono ropstvo koje je u prethodnom poglavlju opisano rečima: „Zatvoreni pod Zakonom“ (Galatima 3,23). U ovom ropstvu nalazi se svaka neobraćena osoba. U drugom i trećem poglavlju Rimljanima kaže se da „nema razlike; jer svi su zgrešili“ (Rimljanima 3,12 – eng. prev). Jevreji koji nisu poznavali Gospoda iz ličnog iskustva, bili su u istom ropstvu – ropstvu greha. „Ko tvori greh od đavola je“ (1. Jovanova 3,8). „Nego što mnogobošci žrtvuju, demonima prinose na žrtvu, a ne Bogu“ (1. Korinćanima 10,20). Ako čovek nije hrišćanin, on je idolopoklonik; tu nema neutralnog terena. Ako hrišćanin padne, on ponovo postaje idolopoklonik.
Mi smo „nekada živeli po duhu ovoga sveta, po vladaru vazdušnih sila, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima nepokornosti“ (Efescima 2,2). „Jer smo i mi nekad bili nerazumni, nepokorni, lutalice, robujući raznim požudama i nasladama, provodeći život u zloći i zavisti, omrznuti, mrzeći jedan drugoga“ (Titu 3,3). „Ropski (smo) služili bogovima koji po prirodi to nisu“ (Galatima 4,8). Što je okrutniji gospodar, to je teže ropstvo. Koji bi jezik mogao da opiše strahotu ropstva u kojem smo prinuđeni da sami sebe uništavamo i izopačujemo?
„Sada pak, pošto ste poznali Boga, ili još bolje: pošto je Bog vas poznao, kako možete da se opet vraćate na slabe i bedne stihije, kojima hoćete opet iznova ropski da služite?“
Nije li čudno to što se ljudima dopadaju lanci? Hristos je objavio „zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica“ (Isaija 61,1). On je sužnjima rekao: „Izidite! onima koji su u mraku: Pokažite se!“ (Isaija 49,9). Ipak, neki od onih koji su poslušali ove reči i izašli napolje, videvši svetlost „Sunca pravde“ i okusivši sladost slobode, ponovo se okreću nazad i vraćaju u svoju tamnicu. Oni žele da budu okovani u stare lance, čak ih i miluju, upregnuti u ropski jaram dok okreću žrvanj greha. Ljudi mogu da zavole najodvratnije stvari, čak i samu smrt. To je zaista živopisna slika ljudskog iskustva.
„Pazite na dane, i mesece, i vremena, i godine. Bojim se za vas, da se za vas nisam uzalud trudio.“
Za nas je ovo jednako opasno kao i za Galate u njihovo vreme. Ko god se uzda u sebe, zapravo se klanja delima svojih ruku umesto Bogu, i to je podjednako stvarno idolopoklonstvo, kao u slučaju kada ljudi prave kamene kipove ili slike i klanjaju im se. Čoveku je tako lako da se osloni na svoju nazovi domišljatost, svoju sposobnost da se sam o sebi brine, kao što mu je lako i da zaboravi da su misli, čak i onih najmudrijih ljudi, uzaludne, jer nema druge sile osim Božje. „Mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se hvali, neka se hvali tijem što razumije i poznaje mene da sam ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod.“ (Jeremija 9,23.24)
„Budite kao što sam ja, jer sam i ja kao što ste vi, braćo, molim vas. Vi mi niste ništa nažao učinili. A znate da sam vam prvi put zbog telesne slabosti propovedao evanđelje, i iskušenje, koje je za vas bilo na mom telu, niste prezreli niti ste pljuvali iz odvratnosti, nego ste me primili kao Božijeg anđela, kao Hrista Isusa. Pa gde je to vaše blaženstvo? Svedočim vam, naime, da biste – kad bi bilo mogućno – izvadili svoje oči i meni dali. Jesam li vam postao neprijatelj zato što vam istinu govorim? Oni ne revnuju dobro za vas, nego žele da vas odvoje od evanđelja, da vi revnujete za njih. Dobro je, međutim, svagda revnovati u dobru, a ne samo kad sam ja kod vas, deco moja, koju opet s mukom rađam, dok se Hristos ne uobliči u vama. A želeo bih da sam sad kod vas, pa da izmenim svoj glas, jer sam u nedoumici zbog vas.“
Bog i Isus Hristos su poslali apostola Pavla. On je objavljivao poruku od Boga, a ne od ljudi. Delo je bilo Božje. On je bio samo ponizno oruđe, „zemljani sud“ koji je Bog odabrao kao sredstvo širenja Svog slavnog Jevanđelja milosti. Zato se Pavle nije osećao uvređenim kada je njegova poruka bila zanemarena, ili čak odbačena. „Vi mi niste ništa nažao učinili“ (ni najmanje me niste povredili – eng. prev)“, kaže on. Pavle nije žalio trud koji je uložio u Galate; nije smatrao da je njegovo vreme bilo izgubljeno. Međutim, plašio se za njih, kako njegov posao ne bi bio uzalud u pogledu njihovog dobra.
Čovek koji iz dubine duše može da kaže: „Ne nama, Gospode, ne nama, nego imenu svojemu daj slavu, po milosti svojoj, po istini svojoj“ (Psalam 115,1), ne može da oseti ličnu povređenost, kada njegova poruka nije prihvaćena. Ako bi ispoljio razdražljivost zato što se njegovo učenje omalovažava ili prezrivo odbacuje, pokazuje ili da je zaboravio da je to Božja Reč koju je on samo preneo, ili je tu Reč pomešao, odnosno zamenio sa svojim sopstvenim rečima.
U prošlosti, ovaj lični ponos dovodio je do progonstva koje je osramotilo crkvu koja je nosila hrišćansko ime. Ljudi su propovedali izopačenu nauku, da bi odvukli za sobom učenike. Kada njihove reči i običaji nisu bili uvažavani, oni su se ponašali kao uvređeni ljudi, spremni da izvrše svoju osvetu nad takozvanim „jereticima“. Jedna posvećena osoba često mora sebe da pita: „Kome ja služim?“ Ako služi Gospodu, onda će biti zadovoljna time što je prenela poruku koju joj je Bog dao, ostavljajući osvetu Bogu kome osveta i pripada.
Pavlovo telesno oboljenje. – Od sporadičnih iskaza koji se mogu pročitati u ovoj Poslanici, možemo da sklopimo predivan istorijski mozaik. Pošto ga je fzička slabost (bolest) prinudila da ostane u Galatiji, Pavle je propovedao Jevanđelje u „ispoljavanju Duha i sile“ (1. Korinćanima 2,4 – eng. prev), tako da su ljudi videli Hrista raspetog među sobom. Pošto su ga prihvatili, oni su bili ispunjeni silom i radošću Svetog Duha. Njihova radost i blaženstvo u Gospodu bili su javno posvedočeni, a kao posledica toga, oni sami su morali da prođu kroz progonstvo. Međutim, oni su to smatrali kao ništa. Uprkos Pavlovoj slaboj pojavi (uporedi 1. Korinćanima 2,1-5 i 2. Korinćanima 10,10), primili su apostola kao Božjeg ličnog glasnika, zbog radosne vesti koju im je doneo. Tako su visoko cenili bogatstvo ove milosti koju je on pred njima otkrivao, da bi rado dali i svoje oči samo da nadomeste Pavlov nedostatak.
Pavle pominje sve ovo da bi Galati mogli da vide odakle su pali i da bi razumeli apostolovu iskrenost. On im je jednom rekao istinu, i oni su se obradovali; nije moguće da im je on sada postao neprijatelj, samo zato što je nastavio da im govori istinu.
Međutim, ova lična nota sadrži još nešto. Ne treba da mislimo kako je Pavle ovde apelovao na njihovo saosećanje, kada je pomenuo svoje nevolje i veoma neprijatne okolnosti pod kojima je radio. Daleko od toga. On ni za trenutak nije gubio iz vida cilj zbog kojeg je pisao; naime, želeo je da pokaže da „telo ništa ne pomaže“ (Jovan 6,63) i da sve dobro dolazi od Svetog Duha Božjeg. Galati su počeli Duhom (vidi Galatima 3,3). Pavle je u fzičkom smislu bio nižeg rasta i naizgled slabog tela. Dalje, patio je od neke bolesti koja je bila u zamahu, u vreme kada ih je prvi put sreo. Pored svega, on je propovedao Jevanđelje sa takvom silom da niko nije mogao da ne vidi prisustvo Onoga ko je, iako nevidljiv, u stvarnosti bio s njim. Jevanđelje nije od ljudi, već od Boga.
Galatima je ono obznanjeno posredstvom tela, pa ipak, oni nisu dugovali telu nijedan od blagoslova koji su primili. Kakvo slepilo, kakva zaluđenost ih je morala snaći kad su pomislili da mogu svojim naporima da usavrše ono što je samo Božja sila mogla da započne u njima! Jesmo li mi naučili ovu lekciju? „Pa gde je to vaše blaženstvo (U šta se pretvorilo vaše zadovoljstvo – eng. prev)?“ (Galatima 4,15)
Svako ko je bar jednom upoznao Gospoda, zna da je poznanstvo s Njim prava radost. Za očekivati je da će novoobraćeni čovek imati ozareno lice i radosno svedočanstvo. Tako je bilo i sa Galatima. Međutim, sada je njihovo zahvaljivanje ustupilo mesto prepirkama i međusobnim borbama. Prvobitna radost i toplina prve ljubavi postepeno su odumirali. Tako nije trebalo da bude. „A put je pravednički kao svijetlo vidjelo, koje sve većma svijetli dok ne bude pravi dan“ (Priče 4,18). Pravednici žive verom. Kada se ljudi okrenu od vere, ili pokušaju da je zamene delima, svetlost nestaje. Isus je rekao: „Ovo sam vam govorio, da moja radost bude u vama i da se vaša radost ispuni“ (Jovan 15,11). Izvor života nikad ne presušuje. Njegove zalihe se ne smanjuju. Ako naša svetlost tamni, ako se naša radost pretvara u natmurenost, i monotono ponavljanje, možemo znati da smo skrenuli sa puta života.
„Kažite mi, vi koji želite da budete pod zakonom, zar ne čujete zakona? Napisano je, naime, da je Avraam imao dva sina: jednoga od robinje, a drugoga od slobodne. Ali onaj od robinje rođen je na telesan način, a onaj od slobodne − na osnovu obećanja. Sve je to slikovito rečeno: ove dve žene − to su dva saveza; jedan od Sinajske gore, koji rađa za robovanje, i to je Agara. Jer Sinajska gora je u Arabiji; ona odgovara sadašnjem Jerusalimu, koji robuje sa svojom decom. Gornji Jerusalim, međutim, slobodan je i on je naša mati. Napisano je, naime: ‘Razveseli se nerotkinjo koja ne rađaš, klikni i uzvikni ti koja ne trpiš porođajne muke; jer ostavljena ima više dece nego ona koja ima muža’.“
Koliko njih vole puteve za koje svi osim njih samih vide da će ih odvesti pravo u smrt! Kada bi samo njihove oči bile otvorene da vide posledice koje ih čekaju na kraju njihovog puta na kojem istrajavaju, izabirajući „kratkotrajno uživanje greha“ pre nego pravednost i dugovečnost. Biti „pod Zakonom“ Božjim znači biti osuđen kao grešnik, okovan u lance i osuđen na smrt. Ipak, pored Galata milioni su pokazali da vole takvo stanje i mnogi još uvek to čine. Kada bi takvi samo čuli šta Zakon govori! Štaviše, nema razloga da ne čuju, jer Zakon govori kao kad gromovi grme. „Ko ima uši neka sluša.“ (Matej 11,15)
On kaže: „Isteraj robinju i njenog sina; jer robinjin sin neće naslediti sa sinom slobodne“ (Galatima 4,30 – kombinacija Čarnić-Karadžić). On izriče smrt svima koji nalaze zadovoljstvo u „slabim i bednim stihijama“ ovog sveta. „Neka je proklet svako ko ne ostane u svemu što je napisano u knjizi zakona – da to čini“ (Galatima 3,10). Jadni rob mora biti isteran napolje „u krajnju tamu; onde će biti plač i škrgut zuba“ (Matej 25,30). „Jer, gle, ide dan, koji gori kao peć, i svi će ponositi i svi koji rade bezbožno biti strnjika, i upaliće ih dan koji ide, veli Gospod nad vojskama, i neće im ostaviti ni korijena ni grane.“ Stoga „Pamtite zakon Mojsija sluge mojega, kojemu zapovjedih na Horivu za svega Izrailja uredbe i zakone“ (Malahija 4,1.4). Svi koji su pod Zakonom, svejedno da li se zovu Jevreji ili neznabošci, hrišćani ili pagani – svi su oni sotonino roblje, bačeni u ropstvo prestupa i greha, i moraju da budu „isterani napolje“. „Zaista, zaista, kažem vam, da je svaki – ko greši – rob greha. A rob ne ostaje u kući doveka; sin ostaje doveka“ (Jovan 8,34.35). Hvala, dakle, Bogu za Njegovo „usinovljenje“.
Lažni učitelji hteli su da ubede braću da će postati Avramova deca, a time i naslednici obećanja, odvraćanjem od svesrdne vere u Hrista i oslanjanjem na dela koja sami mogu da ostvare. „Sva telesna deca nisu deca Božija, nego deca obećanja smatraju se kao pravo potomstvo“ (Rimljanima 9,8). Od dva Avramova sina, jedan je rođen po telu, a drugi je, po obećanju, rođen od Duha. „Verom i sama Sara dobi silu da zatrudni, iako je već bila i suviše stara, zato što je smatrala vernim onoga koji joj je obećao“ (Jevrejima 11,11 – kombinacija KJV-Čarnić).
Agara je bila egipatska robinja. Sinovi robinje takođe su bili robovi, čak i kad su njihovi očevi bili slobodni ljudi. Tako je i Agara svog sina mogla da rodi samo za ropstvo.
Međutim, mnogo pre nego što je Ismail, dete-rob, rođen, Gospod je jasno naglasio Avramu da će njegov rođeni i slobodni sin, kojeg će imati sa svojom slobodnom ženom Sarom, naslediti obećanje. Tako to radi Svemogući.
Ove dve žene – to su dva saveza (zaveta). – Dve žene, Agara i Sara, predstavljaju dva zaveta. Čitamo da je Agara gora Sinaj, koja „rađa (decu) za robovanje“. I kao što Agara može da rodi samo robove, tako isto Zakon, upravo onaj Zakon koji je Bog izgovorio na Sinaju, ne može da stvori slobodne ljude. On ne može ništa drugo osim da ih drži u ropstvu. „Zakon donosi gnev“, „jer kroz Zakon dolazi poznanje greha“ (Rimljanima 4,15; 3,20). Ljudi su pod Sinajem obećali da će držati Zakon koji im je predat. Međutim, oni u sebi nisu imali snage da ga ispune.
Gora Sinaj „rađa decu za robovanje“ (Galatima 4,24 – eng. prev), jer njihovo obećanje da će sebe učiniti pravednicima svojim sopstvenim delima, nije dalo rezultat niti će to ikad moći.
Zamislite ovu situaciju: ljudi su bili u ropstvu greha. Nisu imali snage da raskinu njegove lance. Izgovaranje Zakona nije ništa promenilo u pogledu njihovog položaja. Ako je čovek u zatvoru zbog zločina, on ne dobija slobodu tako što će slušati paragrafe zakona koje će mu neko čitati. Čitanje zakona koji ga je smestio iza brave, samo će učiniti njegovo zatočeništvo još bolnijim.
Znači li to da ih je sam Bog doveo u ropstvo? Ni u kom slučaju. On nije tražio od njih, niti ih je na bilo koji način podsticao da učine onaj zavet na Sinaju. Četiri stotine i trideset godina pre tog vremena On je učinio zavet sa Avramom, koji je bio dovoljan da ispuni sve ciljeve. Taj zavet bio je potvrđen u Hristu, i zato je bio Zavet odozgo (vidi Jovan 8,23). Bog je obećao pravednost kao besplatan dar koji On Sam daje posredstvom vere, i on uključuje sve narode. Sva čuda koja je Bog učinio da bi oslobodio decu Izrailjevu iz egipatskog ropstva, bilo je samo pokazivanje Njegove sile da njih, ali i nas, oslobodi iz ropstva greha. Da, oslobođenje iz Egipta bilo je slika ne samo Božje sile, nego i Njegove želje da ih izvede iz tamnice greha.
Dakle, kada je narod došao do Sinaja, Bog ih je jednostavno uputio u ono što je upravo učinio i onda je rekao: „A sada ako dobro uzaslušate glas moj i uščuvate zavjet moj, bićete moje blago mimo sve narode, premda je moja sva zemlja“ (2. Mojsijeva 19,5). Na koji je On to zavet mislio? Svakako na onaj koji je već bio na snazi – na Svoj zavet dat Avramu. Da su samo držali Božji zavet, da su održali veru i verovali Njegovim obećanjima, bili bi Božje „naročito blago“ (eng. prev). Kao vlasnik cele zemlje, On je mogao da učini za njih ono što je obećao. Činjenica da su oni u svojoj samodovoljnoj žurbi preuzeli celokupnu odgovornost na sebe, ne znači da ih je Bog naveo da naprave takav zavet.
Da su deca Izrailjeva koja su izašla iz Egipta hodala „stopama vere našega oca Avraama“ (Rimljanima 4,12), nikad se ne bi hvalili da mogu da drže Zakon sa Sinaja, „Jer obećanje Avraamu ili njegovom potomstvu − da će on biti naslednik sveta, nije došlo posredstvom zakona, već posredstvom pravednosti u veri“ (Rimljanima 4,13). Vera opravdava. Vera stvara pravednika. Da su ljudi imali Avramovu veru, oni bi imali i pravednost koju je on imao. Na Sinaju bi Zakon, koji je „objavljen radi prestupa“ (eng. prev), bio stavljen u njihova srca. Ne bi bilo potrebe da ih bude njegovi gromovi, kako bi postali svesni svog stanja. Bog nikada nije očekivao od njih, kao što ni sada od nas ne očekuje, da dostignu pravednost kroz Zakon koji je objavljen na Sinaju. To potvrđuje sve što je sa Sinajem povezano. Ipak, Zakon je istina i on se mora držati. Bog je ljude oslobodio iz Egipta „da bi čuvali zapovijesti njegove, i zakone njegove pazili“ (Psalam 105,45). Mi ne dobijamo život tako što držimo Zapovesti, nego nam Bog daje život da bismo mogli da ih držimo kroz veru u Njega.
Dva paralelna zaveta. – Govoreći o Agari i Sari, apostol kaže: „ove dve žene − to su dva saveza“. Ova dva zaveta (ili saveza) postoje i danas. Ona nisu vremenski određena, već se odnose na stanje u kojem se ljudi nalaze. Neka niko ne laska sebi da ne može da bude pod starim zavetom zato što je njegovo vreme prošlo. Starozavetno vreme je prošlo samo u smislu „što ste u prošlom vremenu izvršavali volju mnogobožaca time što ste živeli u raskalašnostima, požudama, pijančenjima, pirovanjima, pijankama i bezbožnom idolopoklonstvu.“ (1. Petrova 4,3)
Razlika koja ovde postoji, ista je kao i razlika između slobodne žene i robinje. Agarina deca, ma koliko da ih ima, robovi su. Sarina deca su, naprotiv, uvek slobodna. Dakle, zavet sa Sinaja drži u ropstvu sve one koji su vezani njime, dok Zavet koji dolazi odozgo donosi slobodu – ne slobodu od poslušnosti, nego slobodu od neposlušnosti Zakonu. Sloboda nije izvan Zakona već u njegovim okvirima. Hristos oslobađa od prokletstva koje predstavlja kršenje Zakona, kako bi blagoslov mogao da dođe na nas. Taj blagoslov je poslušnost Zakonu. „Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem“ (Psalam 119,1). Biti blagosloven znači biti slobodan. „Hodiću slobodno, jer tražim zapovijesti tvoje.“ (Psalam 119,45)
Razlika između dva zaveta ukratko se može objasniti na sledeći način: u sinajskom zavetu sami smo morali da imamo posla sa Zakonom, dok u zavetu koji je odozgo imamo Zakon u Hristu. Prvi slučaj predstavlja smrt za nas, jer je Zakon oštriji od svakog mača sa dve oštrice, i mi nismo u stanju da se borimo s njim, a da to nema fatalni ishod po nas. U drugom slučaju imamo Zakon „u ruci Posrednika“ (Galatima 3,19 – eng. prev). U prvom slučaju reč je o onom što mi možemo da učinimo; drugi slučaj podrazumeva ono što Božji Duh može da učini.
Zapamtite da u celoj Poslanici Galatima nema govora o tome da li treba ili ne treba da se drži Zakon. Jedino pitanje koje se postavlja je: Kako ćemo ga držati? Da li će to biti naše sopstveno delo, pri čemu nagrada više nije pitanje milosti, nego duga (zarađene plate), ili to treba da bude Božje delo u nama, koje obuhvata oboje – da hoćemo i da činimo ono što je Njemu ugodno?
Gora Sinaj protiv gore Sion. – Kao što postoje dva zaveta, postoje i dva grada, povezana sa zavetima. Sadašnji Jerusalim pripada starom zavetu i gori Sinaj. On nikada neće biti slobodan, ali će biti zamenjen Božjim Gradom, nebeskim Jerusalimom, koji treba da siđe s neba – Otkrivenje 3,12; 21,1-5. To je grad koji je Avram očekivao, „grad koji ima čvrste temelje, čiji je graditelj i tvorac Bog“ (Jevrejima 11,10). Uporedite ovo sa Otkrivenjem 21,14.19.20.
Mnogi polažu svoje najveće, pa čak i sve svoje nade, u sadašnji Jerusalim. Za takve „do današnjeg dana ostaje isto pokrivalo pri čitanju Staroga saveza i ne podiže se“ (2. Korinćanima 3,14). Oni zapravo traže goru Sinaj i stari zavet, da bi se spasili. Međutim, tu se spasenje ne može naći. „Jer vi niste prišli gori koja se može opipati i koja je zažarena od vatre, ni tmini, ni pomrčini, ni oluji, ni zvuku trube, ni glasu reči ... Nego ste prišli Sionskoj gori i gradu Boga živoga, nebeskom Jerusalimu... i posredniku novoga saveza, Isusu, i krvi kropljenja, koja govori bolje nego Aveljeva krv“ (Jevrejima 12,18-24). Ko god se Bogu klanja sa licem okrenutim ka Novom Jerusalimu i samo s tog mesta očekuje blagoslov, on traži novi zavet, goru Sion i slobodu; jer „Gornji Jerusalim... slobodna je“. Od čega je slobodna? Slobodna je od greha; i s obzirom na to da je ona naša „mati“, ona nas ponovo rađa i tako sada postajemo slobodni od greha. Da li to znači slobodni od Zakona? Da, svakako, jer Zakon ne osuđuje one koji su u Isusu Hristu.
Međutim, ne dajte da vas iko vara praznim rečima, govoreći vam da odsad slobodno možete da gazite nogama Zakon, koji je Sam Bog objavio u tako zastrašujućem ispoljavanju Svog veličanstva na Sinaju. Pristupajući drugoj gori, Sionu, to jest, Isusu koji je Posrednik novog zaveta i Njegovoj krvi kropljenja, mi postajemo slobodni od greha, odnosno, od prestupanja Zakona. Podnožje Božjeg prestola na Sionu je Njegov Zakon. Od ovog prestola sevaju iste munje, čuju se isti gromovi i glasovi (vidi Otkrivenje 4,5; 11,19) kao i sa Sinaja, jer je reč o istim Zakonu. Međutim, to je „presto blagodati (milosti)“ (Jevrejima 4,16). Zato, uprkos gromovima, možemo smelo da pristupamo ovom prestolu, sigurni da ćemo od Boga dobiti milost. Takođe, naći ćemo neophodnu blagodat za vreme kad nam ona zatreba, milost koja će nam biti od pomoći u časovima iskušenja koja će nas mamiti na greh, jer posred prestola, od Jagnjeta koje je zaklano (v. Otkrivenje 5,6), teče reka vode života, donoseći nam direktno iz Hristovog srca „zakon Duha života“ (Rimljanima 8,2). Mi pijemo tu vodu, kupamo se u njoj, i tu nalazimo očišćenje od svih svojih greha.
Zašto onda Bog nije ljude doveo odmah i pravo do gore Sion, gde su mogli da nađu Zakon kao život, nego su najpre morali da dođu pod Sinaj, gde ih je jedino smrt čekala?
To je sasvim prirodno pitanje na koje je lako odgovoriti. To je bilo zbog njihovog neverovanja. Kada je Bog izveo izrailjski narod iz Egipta, imao je nameru da ih vodi put gore Sion, i to najkraćim mogućim putem. Pošto su prešli Crveno more, zapevali su pesmu koja je bila delo nadahnuća; jedan njen deo glasi: „Vodiš milošću svojom narod, koji si iskupio, vodiš krjepošću svojom u stan svetosti svoje... Odvešćeš ih i posadićeš ih na gori našljedstva svojega, na mjestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su tvoje ruke utvrdile (osnovale – eng. prev)“ (2. Mojsijeva 15,13.17). Da su nastavili da pevaju ovu pesmu, vrlo brzo bi stigli do Siona; jer „koje iskupi Gospod, vratiće se i doći će u Sion pjevajući, i vječna će radost biti nad glavom njihovom“ (Isaija 35,10). Razdvajanje Crvenog mora bilo je dokaz za to (vidi Isaija 51,10.11). Nažalost, oni su brzo zaboravili Gospoda i počeli su da gunđaju, iskazujući svoje neverovanje. Iz tog razloga, Zakon je „poradi prestupa dodat“ (Galatima 3,19). To što su stigli do Sinaja umesto Siona, bila je njihova greška, rezultat njihovog neverovanja.
Pored svega, Bog Sebe nije ostavio bez svedočanstva o Svojoj vernosti (doslednosti). Na sinajskoj gori Zakon je bio u ruci istog Posrednika, Isusa, kome takođe dolazimo i kada pristupamo drugoj gori, Sionu. Iz stene na Horivu, a to je Sinaj, potekao je mlaz vode života; ova voda ima svoj izvor u Hristovom srcu (vidi 2. Mojsijeva 17,6; 1. Korinćanima 10,4). Tu su oni opet imali stvarnost koja je simbolično predstavljena gorom Sion. Svako ko bi se tu (pod Sinajem) obratio Bogu, video bi Njegovu neskrivenu slavu, onako kako je to Mojsije video, i bio bi tom istom slavom preobražen i osposobljen za službu pravednosti, umesto službe osuđenja. „Doveka je milost Njegova“; iznad oblaka gneva iz kojih sevaju munje i biju gromovi Zakona, nalazi se Lice sa kojeg blista slava, Sunce pravednosti čiji zraci čine dugu obećanja.
„A vi ste, braćo, deca obećanja kao Isaak. Ali kao što je nekada onaj što se rodio na telesan način gonio onoga koji je na duhovan način rođen, tako biva i sada. Nego šta kaže Pismo: ‘Odbaci (isteraj – Karadžić) robinju i njenog sina; jer robinjin sin neće naslediti sa sinom Slobodne’. Zato, braćo, mi nismo deca robinje, nego one slobodne.“
Ovde se nalazi uteha za svaku dušu! Ti si grešnik, ili u najboljem slučaju neko ko se trudi da bude hrišćanin, i drhtiš od straha od ovih reči: „Isteraj napolje roba!“ Shvataš da si rob, da greh ima vlast nad tobom i da te vezuju užad loših navika. Moraš naučiti da se ne plašiš kada Gospod govori, jer On izriče mir, čak i kad je to izgovoreno glasom gromova! Što je uzvišeniji ovaj glas, to je veći mir koji on donosi. Ohrabri se!
Sin robinje je ono što se naziva telom i telesnim delima. „Meso (telo) i krv ne mogu da naslede carstvo Božije, niti raspadljivost nasleđuje neraspadljivost“ (1. Korinćanima 15,50). Ali Bog kaže: „Isteraj robinju i njenog sina.“ Ako si voljan da dopustiš da Njegova volja bude ostvarena u tebi „kao što je na nebu“ (Matej 6,10), On će videti kako se tvoja telesnost (tvoje telo – bukv. prev) i njena dela izgone napolje, a ti ćeš biti oslobođen „ropstva propadljivosti − za slavnu slobodu dece Božije“ (Rimljanima 8,21– eng. prev). Zapovest koja te toliko plaši, samo je glas koji zapoveda zlom duhu da izađe napolje i da više ne ulazi u tebe. Ovaj glas objavljuje ti pobedu nad svakim grehom. Primi Hrista verom i imaćeš silu da postaneš dete Božje, naslednik carstva koje se ne menja i ne prolazi, nego traje večno, zajedno sa svojim narodom.
Stojte, dakle, čvrsto – (Galatima 5,1). – Gde da stojimo? U slobodi Hristovoj, koji se radovao Zakonu Gospodnjem jer je on bio u Njegovom srcu (vidi Psalam 40,84). „Jer te je zakon Duha života u Hristu Isusu oslobodio od zakona greha i smrti“ (Rimljanima 8,2). Stojimo jedino pomoću vere. U ovoj veri nema ni traga od ropstva. Nju čini savršena sloboda – sloboda duše, sloboda misli, kao i sloboda delovanja. Ne samo da nam je data sposobnost da držimo Zakon, već nam je dat i um koji nalazi zadovoljstvo u tome. Mi se ne pokoravamo Zakonu zato što ne vidimo drugi način da izbegnemo kaznu; opet bi to bilo ropstvo koje frustrira (razdražuje – bukv. prev). Upravo iz tog ropstva nas Božji zavet oslobađa.
Suprotno ovakvom ropstvu, prihvaćeno Božje obećanje čini da u nas bude stavljen um Duha, kako bismo najveće zadovoljstvo mogli naći u poslušnosti svim zahtevima Božje Reči. Duša je slobodna kao ptica kad se vine iznad planinskih vrhova. Slavna je to sloboda dece Božje pred kojima se prostire sva širina, i koja ne moraju da budu nadzirana, nego im se može verovati gde god da se nađu, jer svaki njihov korak predstavlja delovanje i pokret Božjeg svetog Zakona. Zašto se zadovoljavati ropstvom pored tako neograničene slobode koja je vaša? Vrata tamnice su otvorena; izađite napolje na Božju slobodu.