„Palica vladalačka (skiptar) neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada (Šilo – KJV), i njemu će se pokoravati (i k Njemu će se skupiti – KJV) narodi.“ (1. Mojsijeva 49,10 – Daničić)
Ovo je samo jedan deo izjave koju je izgovorio patrijarh Jakov pre nego što je „umro u veri“. Pozvao je k sebi svoje sinove i dao proročku sliku onoga što bi trebalo da im se desi „u poslednjim danima“ (stih 1). Značenje reči šilo je mir ili tišina, i kao što lična zamenica ukazuje na to da se koristi u vezi sa nekom osobom, a ne gradom, znamo da je Hristos, „Princ mira“ (Isaija 9,6 – KJV), „koji je naš mir“ (Efescima 2,14 – KJV) upravo Onaj na koga se to odnosi. „Vlast će biti na Njegovom ramenu“, i „neće biti kraja uvećanju Njegove vlasti i mira“ (Isaija 9,6.7). Ovo je navedeno iz drugih prevoda na margini Revidirane verzije: „Dok On ne dođe u Šilo, imajući poslušnost naroda“, ili „Dok ne dođe to što je Njegovo“, ili „Dok ne dođe On čije je to“.
Stotinama godina nakon što su ove reči izrečene, neki drugi čovek, mnogo drugačijeg karaktera, izgovorio je, nadahnućem, slične reči. Isus je bio na Zemlji, i privlačio je ljude sebi svojim blagodatnim rečima i moćnim čudima, što je prouzrokovalo mnogo problema poročnim prvosveštenicima i farisejima, te su sazvali Veće da odluči šta da se radi s Njim. Onda je progovorio prvosveštenik Kajafa i rekao:
„Vi ne znate ništa i ne mislite da je za vas bolje da jedan čovek umre za narod, nego da sav narod propadne. A ovo ne reče sam od sebe, nego, budući prvosveštenik one godine, proreče da će Isus umreti za narod, i ne samo za narod, nego da i rasejanu decu Božju skupi u jedno.“ (Jovan 11,49-52 – D. Stefanović)
Prvosveštenik nije pomišljao ni na šta drugo osim da će, žrtvovanjem Isusa, spasiti narod od rimskog uništenja; ali Bog je iskoristio njegova usta za proročanstvo da Isusova smrt zaista treba da spase ljude od propasti, i to ne samo jevrejski narod, već svu rasejanu Božju decu. On ovo čini oslobađanjem svog naroda od njihovih greha, jer u Njemu „imamo otkupljenje Njegovom krvlju, čak i oproštenje od greha“. (Efescima 1,7 – KJV)
Tako ponovo vidimo da je od najstarijih vremena nada Božjeg naroda bila jedino u Hristovoj smrti i vaskresenju. Jakov i njegova porodica bili su u Egiptu kada su izgovorene one prvobitno citirane reči; ali Jakov je znao da će do okupljanja naroda iz Egipta i iz svih zemalja njihovog ropstva doći samo kroz Hristov krst, koji donosi večno otkupljenje. Hristov krst uključuje Hristov drugi dolazak, jer kad god u stvarnoj veri jedemo i pijemo Hristovo telo i krv, mi „Gospodnju smrt objavljuje[mo] (prikazujemo – KJV), dok on ne dođe“ (1. Korinćanima 11,26 – SSP). Jakov se zato radovao Hristovom dolasku u slavi, zbog okupljanja Izraela; kao što nas i apostol Pavle opominje „za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista, i za naš sastanak (okupljanje – KJV) u Njemu“. (2. Solunjanima 2,1 – Karadžić)
„Ali kako obećanje o okupljanju Izraela može da se primeni na okupljanje svih vernika prilikom Hristovog drugog dolaska?“ Pitanje bi pre glasilo: Kako može da se primeni na bilo šta drugo? Ono obećanje koje je dato Avramu, isto je ono koje je dato i Isaku, i Jakovu. Obećanje Avramu bilo je da će u njemu biti blagoslovena sva plemena na Zemlji (1. Mojsijeva 12,3), a ovaj blagoslov treba da bude kroz Hristovu smrt i vaskresenje (Dela 3,25.26). „Hristos nas je iskupio (otkupio – KJV) od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo, jer je napisano: Proklet svaki koji visi na drvetu; da bi Avramov blagoslov, kroz Isusa Hrista, mogao da dođe na neznabošce; da bismo i mi, kroz veru, mogli da primimo obećanje Duha“ (Galatima 3,13.14 – kombinacija prevoda Sinod SPC-KJV). Avram je primio znak obrezanja, „pečat pravednosti koju je stekao verom dok je još bio neobrezan; da bi bio otac svih koji veruju kao neobrezani“ (Rimljanima 4,11 – kombinacija SSP-D. Stefanović). Stoga, svi ljudi sveta moguća su deca Avrama, od ovaca doma Izraelovog. „Sav svet leži u zlu“ (1. Jovanova 5,19 – Karadžić) – izgubljen, a Hristos je došao da nađe i spase ono što je izgubljeno.
Hristos je pravi pastir; slušati Njegov glas je test koji određuje ko su zaista Njegove ovce. On kaže: „Moje ovce slušaju moj glas, i ja ih poznajem, te idu za mnom“ (Jovan 10,27 – Čarnić). Oni koji odbijaju da čuju Njegov glas, svrstavaju sebe među jarčeve. Dok je bio među svojim učenicima, rekao je: „Imam i druge ovce, koje nisu iz ovoga tora; i njih treba da dovedem, pa će slušati moj glas i biće jedno stado, jedan pastir“ (Jovan 10,16). Tako vidimo da su izgubljene ovce Izraelovog doma razasute svuda po svetu i samo Isusov glas može da ih pronađe. On šalje svoje potpastire, ali oni moraju da govore Njegovim glasom, inače će oterati ovce, umesto da ih sakupe. Isusove reči: „Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izraelovog“ (Matej 15,24 – SSP), kada je hteo da usliši molbu Sirofeničanke, koja je bila privučena zvukom Njegovog glasa, pokazuju da je ta jadna, verujuća paganka bila jedna od tih izgubljenih ovaca Izraelovog doma.
Otuda, Izrael treba da se sakupi propovedanjem jevanđelja; jer Isusov poziv, prilikom Njegovog drugog dolaska: „Dođite, vi blagosloveni moga Oca, i nasledite Carstvo koje je za vas pripremljeno od postanka sveta!“ (Matej 25,34), isti je onaj glas koji i sada govori: „Dođite k meni, svi koji ste umorni i opterećeni (natovareni – Karadžić), i ja ću vas odmoriti“ (Matej 11,28). Samo oni koji paze na ove reči, odgovoriće na poziv tog poslednjeg dana.
Reč jevanđelja – reč spasenja – jeste ono što treba da obnovi Zemlju i da je naseli pravednicima koji će biti obnovljeni tom istom rečju. Zato Gospod kaže:
„Brzo će zarobljenik biti oslobođen iz izgnanstva; i neće umreti i sići dole u jamu, niti će biti bez hleba. Jer sam ja Gospod Bog tvoj, koji raskidam more, da valovi njegovi buče; Gospod nad vojskama ime mi je. Ja ti metnuh u usta reči svoje i senom ruke svoje zaklonih te, da bih mogao da postavim nebesa i položim temelje Zemlje, i kažem Sionu: Ti si moj narod.“ (Isaija 51,14-16 kombinacija prevoda Daničić-KJV)
Uz sve ono što je već izloženo iz Pisma, što vrlo jasno pokazuje da se broj ljudi Izraela upotpunjuje samo onima iz neznabožaca, a koji prihvataju jevanđelje, ovde će biti navedena dva teksta iz Pisma. I dok čitamo, ne zaboravimo da je otac celog Izraela, Avram, uzet iz redova neznabožaca, i da je primio obećanja i blagoslov Duha pre nego što je bio obrezan, da bi se pokazalo da Bog ne gleda ko je ko, već da su svi koji veruju Izrael[ci].
Prvi tekst koji ćemo razmatrati nalazi se u 15. poglavlju Dela apostolskih. Apostoli i starešine su se okupili, ne da reše neku tačku doktrine, niti da propišu nešto novo, već da umire umove novih obraćenika iz redova neznabožaca, koje su lažni učitelji uznemiravali. Petar je rekao kako su neznabošci čuli jevanđelje iz njegovih usta, i poverovali, i da im je Bog dao Svetog Duha „i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom“ (stih 9 – Čarnić); a onda je Petar dodao da će se Hristovom blagodaću i sami Jevreji spasiti, isto kao i neznabošci (Stihovi 7-11).
Zatim se Jakov obratio zajednici, govoreći:
„Simeon (Simon – Sinod SPC; Petar – prim. izdavača) kaza kako se Bog najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime. I s ovim se slažu proročke reči, kao što je napisano: ‘Vratiću se potom i ponovo ću sazidati Davidov dom koji je pao, opet ću sazidati što je u njemu srušeno, i nanovo ću ga podići, da bi i ostali ljudi mogli da traže Gospoda, i svi narodi (neznabošci – Sinod SPC) na koje je prizvano ime moje, govori Gospod koji tvori ovo - poznato od večnosti (Bogu su poznata od postanja sveta sva dela Njegova – Karadžić)’.“ (Dela 15,14-18 – Čarnić)
Tekst koji je Jakov citirao je iz Amosa 9,11.12, a stihovi koji neposredno slede su:
„Evo, idu dani, govori Gospod, kad će orač stizati žeteoca, i koji gazi grožđe sejača, i gore će kapati slatkim vinom, a svi će se humovi rastapati. I povratiću roblje naroda svog Izrailja, i opet će sagraditi puste gradove i naseliće se, i nasadiće vinograde i piti vino iz njih, i načiniće vrtove i jesti rod iz njih. I posadiću ih u zemlji njihovoj, i neće se više iščupati iz zemlje svoje, koju im dadoh, govori Gospod Bog tvoj“ (stihovi 13-15 – Daničić); (uporedite ovo poslednje sa obećanjem Davidu u 2. Samuilovoj 7,10.11)
Dom, ili Davidova kuća, treba da se izgradi samo kroz propovedanje jevanđelja neznabošcima; i to je ono što su drevni proroci objavili. A što to nije učinjeno, ili barem započeto, pre prvog dolaska našeg Gospoda, nije bila krivica Boga, niti Njegovih proroka, već ljudi koji nisu hteli da slušaju. Bog je na mnogo načina pokazao koliko žudi da sakupi sve neznabošce. Neka nijedan hrišćanin u ovim danima ne ponavlja ono sebično neverovanje ljudi koji su se izjašnjavali kao Božji narod u drevnim vremenima, i neka ne pomišlja da Izrael treba da se okupi na bilo koji drugi način, osim kroz veru u Hristovo jevanđelje, koje je „za sve ljude“.
Drugi tekst iz Pisma koji ćemo ukratko napomenuti u vezi sa ovim, nalazi se u 11. poglavlju Rimljanima poslanice. Ovde se Božji narod naziva maslinovim drvetom. To je u skladu sa Isaijom 11,1 i 53,2, gde se Hristos naziva Korenom. Neke od grana su se odlomile „zbog neverovanja“ (Rimljanima 11,17-20). Koren je taj koji čini grane svetima (stih 16) i zato, kada se grane divlje masline nakaleme, one učestvuju u „korenu i masnoći živog drveta“; ali one stoje samo verom i mogu biti odsečene, ukoliko su nemarne (stihovi 16-22). One grane koje su odsečene zbog neverstva, biće ponovo nakalemljene, „ako ne ostanu u neverstvu“ (stih 23). Tako vidimo da i Jevreji i neznabošci po telu stoje u potpuno istom odnosu prema Bogu. Jevrejin po prirodi, koji je nevernik, odvojen je od Korena, Isusa Hrista, dok je neznabožac po prirodi, koji veruje, spojen sa Njim. Ali neuspeh da se nastavi u veri rezultiraće odsecanjem obraćenog neznabošca, dok Jevrejin, koji je odsečen zbog neverovanja, ima iste povlastice kao i neznabožac, pod uslovom da se pokorava veri.
„Jer neću, braćo, da vi ne znate ovu tajnu, da ne mudrujete sami po sebi: deo Izrailja otvrdnu (delimično slepilo je zadesilo Izrael – KJV), dok ne uđe pun broj neznabožaca“ (stih 25 – Sinod SPC). Delimično slepilo je veliki deo današnjeg Izraela, zato što današnji Izrael samo delimično postoji. Izrael može da bude učinjen potpunim i celovitim samo ulaskom neznabožaca, odnosno onoliko njih koliko će ih verovati. Kada dođe „punina neznabožaca“ (stih 25 – KJV), onda će doći i ono što je savršeno, sam taj savršen dan.
„I tako će se spasti sav Izrael, kao što je zapisano: ‘Sa Siona će doći Izbavitelj i od Jakova otkloniti (odvratiće – Čarnić) svaku bezbožnost. I ovo je moj savez s njima kad uklonim (budem uzeo – KJV) njihove grehe’.“ (Stihovi 26 i 27; uporedite takođe i Dela 3,24-26)
Obratite pažnju na vezu u stihovima 25 i 26. „Delimično slepilo je zadesilo Izrael, dok ne dođe punina neznabožaca. I tako će se spasiti čitav Izrael“ (KJV). To će reći, čitav Izrael ne može da bude spašen, osim uvođenjem neznabožaca; što je isto kao i reći da se potencijalni Izraelci sada računaju kao neznabošci, ali će svi oni ući u dogledno vreme; „i biće jedno stado i jedan Pastir.“
„Jer gore dokazasmo da su i Jevreji i Grci svi pod grehom, kao što stoji napisano: Ni jednog nema pravednog [baš nijednoga – D. Stefanović]“ (Rimljanima 3,9.10 – Karadžić). „Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije“ (stihovi 22 i 23 – Čarnić). Ali ima nade za sve podjednako; „jer je Bog sve njih zaključao u neverstvo“ – „sve zajedno ih je zatvorio u neverstvo“ – „da bi svima mogao da učini milost.“ (Rimljanima 11,32 – KJV)
(Sadašnja istina, 20. maj 1897)