„Bogu su poznata od postanja sveta sva dela njegova.“ (Dela 15,18 – Karadžić)
„Da pošalje Isusa Hrista koji vam je unapred određen, koga treba nebo da primi do vremena kada će se uspostaviti sve što je Bog od davnih vremena rekao ustima svojih svetih proroka.“ (Dela 3,20.21 – Čarnić)
„Za Njega svedoče svi proroci.“ (Dela 10,43 – KJV)
Konačno prikupljanje Božjeg naroda i njegovo uspostavljanje u obnovljenoj zemlji bila je tema proroka od pada u greh; i kao posledica toga svi oni su svedočili da će svi koji veruju u Hrista primiti oproštenje greha, pošto će samo kroz oproštenje greha doći do tog okupljanja i obnove. Pogledajmo onda nekoliko ovih proročanstava koja govore o tome; ona će služiti kao primer za sva druga. Prvo uzimamo jedanaesto poglavlje proroka Isaije:
„Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejeva, i izdanak iz korena njegova izniknuće. I na njemu će počivati duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjega. I mirisanje će mu biti u strahu Gospodnjem, a neće suditi po viđenju svojih očiju, niti će po čuvenju svojih ušiju ukoravati. Nego će po pravdi suditi siromasima i po pravici ukoravati krotke u zemlji, i udariće zemlju prutom usta svojih, i duhom usana svojih ubiće bezbožnika“ (Uporedi sa 2. Solunjanima 2,8).
„I pravda će mu biti pojas po bedrima, i istina pojas po bokovima. I vuk će boraviti s jagnjetom, i ris će ležati s jaretom, tele i lavić i ugojeno živinče biće zajedno, i malo dete vodiće ih. I krava i medvedica zajedno će pasti, mlad njihova ležaće zajedno, i lav će jesti slamu kao vo. I dete koje sisa igraće se nad rupom aspidinom, i dete odbijeno od sise zavlačiće ruku svoju u rupu zmije vasilinske. Neće uditi ni potirati na svoj svetoj gori mojoj, jer će zemlja biti puna poznanja Gospodnjega (poznavanja Boga – prim. izdavača) kao more vode što je puno.“ (Isaija 11,1-9)
Ovde imamo prikaz čitave istorije jevanđelja, uključujući uklanjanje greha i grešnika, i uspostavljanje pravednosti na novoj zemlji, gde će „smerni naslediti zemlju, i naslađivaće se množinom mira“ (Psalam 37,11 zajedno sa stihovima 9 i 10).
Nakon što je izneo celu istoriju, kao što smo čitali, prorok ide u neke pojedinosti. Vraća se tamo gde je sve počelo i nastavlja:
„I u to će se vreme za koren Jesejev, koji će biti zastava narodima, raspitivati narodi, i počivalište njegovo biće slavno. I tada će Gospod opet podignuti ruku svoju da zadobije ostatak naroda svojega, što ostane od Asirske i od Misira i od Patrosa i od Etiopske i od Elama i od Senara i od Emata i od ostrva morskih. I podignuće zastavu narodima i prognane Izrailjeve i rasijane Judine sabraće s četiri kraja zemaljska“ (Stihovi 10-12)
O tom skupljanju izabranih s četiri kraja zemaljska čitamo i u Mateju 24,31. Sila kojom će se ostvariti ovo prikupljanje nije ništa manja od one koja se ispoljavala kad je Gospod po prvi put podigao svoju ruku da prikupi svoj narod, jer čitamo: „I biće put ostatku naroda njegova, što ostane od Asirske, kao što je bio Izrailju kad iziđe iz zemlje Misirske“ (Stih 16).
O ovom prikupljanju, prvom i poslednjem, čitamo i u četrdesetom poglavlju Isaijine knjige. Propovedanje jevanđelja, uključujući oproštenje greha, slanje Utešitelja, Svetoga Duha, uspostavljanje Boga kao jedine Sile u vasioni, Stvoritelja i Održavatelja; i najava Gospodnjeg dolaska u slavi, sve se tu nalazi. A onda dolazi poruka: „Evo, Gospod Bog ide na jakoga, i mišica će njegova ovladati njim; evo plata je njegova kod njega (uporedi sa Otkrivenjem 22,12) i delo njegovo pred njim. Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako“ (Stihovi 10.11).
Ranije smo čitali o sakupljanju izgubljenih ovaca doma Izraelovog u jedno stado, tako da će biti „jedno stado i jedan Pastir“; ovde vidimo da je prikupljanje počelo propovedanjem jevanđelja a završava se Gospodnjim dolaskom u slavi, sa anđelima; osim toga, ta sila i slava Gospodnjeg dolaska jednaka je sili koja mora da prati propovedanje jevanđelja.
U sledećim stihovima čitamo stanje izgubljenih ovaca u Izraelovom domu i kako su neverni pastiri rasejali stado umesto da ga prikupe:
„Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći: Sine čovečji, prorokuj protiv pastira Izrailjevih, prorokuj i reci tim pastirima: ovako veli Gospod Gospod: teško pastirima Izrailjevim koji pasu sami sebe! Ne treba li stado da pasu pastiri? Pretilinu (salo) jedete i vunom se odevate, koljete tovno, stada ne pasete. Slabih ne krepite, i bolesne ne lečite, ranjene ne zavijate, odagnane ne dovodite natrag, izgubljene ne tražite, nego silom i žestinom gospodarite nad njima. I raspršiše (rasejaše) se nemajući pastira, i raspršivši se postaše hrana svim zverima poljskim. Ovce moje lutaju po svim gorama i po svim visokim humovima; i po svoj zemlji raspršene su ovce moje, i nema nikoga da pita za njih, nikoga da ih traži.
Zato, pastiri, čujte reč Gospodnju; tako ja bio živ, govori Gospod Gospod, što stado moje posta grabež, i ovce moje postaše hrana svim zverima poljskim nemajući pastira, i pastiri moji ne traže stada mojega, nego pastiri pasu sami sebe, a stada mojega ne pasu; zato, pastiri, čujte reč Gospodnju; ovako veli Gospod Gospod: evo me na te pastire, i iskaću stado svoje iz njihovih ruku, i neću im dati više da pasu stado, i neće više pastiri pasti sami sebe, nego ću oteti ovce svoje iz usta njihovih i neće im biti hrana. Jer ovako veli Gospod Gospod: evo me, ja ću tražiti ovce svoje i gledati ih. Kao što pastir traži stado svoje kad je kod ovaca svojih raspršenih, tako ću tražiti ovce svoje i oteću ih iz svih mesta kuda se raspršiše kad bejaše oblačno i mračno. I izvešću ih iz naroda, i pokupiću ih iz zemalja, i dovešću ih u zemlju njihovu, i pašću ih na gorama Izrailjevim pokraj potoka i po svim mestima naseljenim u zemlji. (Uporedi sa Rimljanima 4,18).
I podignuću im jednoga pastira koji će ih pasti, slugu svojega Davida; on će ih pasti i biće im pastir. A ja Gospod biću im Bog, i sluga moj David knez među njima. Ja Gospod rekoh. I učiniću s njima zavet (savez) mirni, istrebiću zle zveri iz zemlje, i oni će živeti u pustinji bez straha i spavaće u šumama. I blagosloviću njih i što je oko gore moje, i puštaću kišu na vreme; kiše će blagoslovne biti. I drveta će poljska rađati svoj rod, i zemlja će rađati svoj rod; i oni će biti u svojoj zemlji bez straha, i poznaće da sam ja Gospod kad polomim palice jarma njihova, i izbavim ih iz ruku onih koji ih zarobiše. I neće više biti plen narodima, i zveri zemaljske neće ih jesti, nego će živeti bez straha i niko ih neće plašiti.“ (Jezekilj 34,1-13.23-28)
Kako će se tačno odvijati ovo poslednje prikupljanje rečeno nam je u 37. poglavlju:
„Ruka Gospodnja dođe nada me, i Gospod me izvede u duhu, i postavi me usred polja, koje beše puno kosti. I provede me pokraj njih unaokolo, i gle, beše ih vrlo mnogo u polju, i gle, behu vrlo suhe. I reče mi: sine čovečji, hoće li oživeti ove kosti? A ja rekoh: Gospode Gospode, ti znaš.
Tada mi reče: prorokuj za te kosti, i kaži im: suhe kosti, čujte reč Gospodnju. Ovako govori Gospod Gospod ovim kostima: gle, ja ću metnuti u vas duh, i oživećete. I metnuću na vas žile, i obložiću vas mesom, i navući ću na vas kožu, i metnuću u vas duh, i oživećete, i poznaćete da sam ja Gospod.
Tada stadoh prorokovati, kako mi se zapovedi; a kad prorokovah nasta glas, i gle potres, i kosti se pribirahu svaka ka svojoj kosti. I pogledah, i gle, po njima iziđoše žile i meso, i ozgo se koža navuče; ali duha ne beše u njima. Tada mi reče: prorokuj duhu, prorokuj, sine čovečji, i reci duhu: ovako veli Gospod Gospod: od četiri vetra dođi, duše, i duni na ove pobijene da ožive. I prorokovah, kako mi se zapovedi i uđe u njih duh, i oživeše, i stadoše na noge, beše vojska vrlo velika.
Tada mi reče: sine čovečji, ove su kosti sav dom Izrailjev; gle, govore: posahnuše kosti naše i prođe nadanje naše, propadosmo. Zato prorokuj, i kaži im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću otvoriti grobove vaše, i izvešću vas iz grobova vaših, narode moj, i dovešću vas u zemlju Izrailjevu. I poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj u vas da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod.“ (Stihovi 1-14)
Ovde vidimo da će se obećanje koje je Gospod dao Davidu, da će odrediti mesto svom narodu Izraelu, i posaditi ga pa će boraviti u svom mestu, i neće se više kretati, niti će ih više mučiti nepravednici (2. Samuilova 7,10), ispuniti vaskrsnjem mrtvih. I ovo prikupljanje Izraela, jedino koje je ikad obećano, i to je dovoljno, obuhvata sve verne iz svih vekova, jer Gospod govori da će „svi koji su u grobovima čuti njegov glas i izaći“ (Jovan 5,28 – SSP).
Videli smo da na taj način treba da se okupi „ceo dom Izrailjev“. Tekstovi koji slede pokazuju da u to vreme neće biti podele carstava, već samo „jedno stado i jedan pastir“:
„Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći: Ti, sine čovečji, uzmi jedno drvo, i napiši na njemu: Za Judu i sinove Izrailjeve i njegove drugove. Pa onda uzmi drugo drvo, i na njemu napiši: Josifu drvo Jefremovo i svega doma Izrailjeva, drugova njegovih. I sastavi ih jedno s drugim da budu kao jedno u tvojoj ruci. I kad ti reku sinovi tvoga naroda govoreći: hoćeš li nam kazati šta ti je to? Reci im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću uzeti drvo Josifovo, što je u Jefremovoj ruci, i plemena Izrailjevih, drugova njegovih, i sastaviću ga s drvetom Judinijem, i načiniću od njih jedno drvo, i biće jedno u mojoj ruci. I drveta, na kojima napišeš, neka ti budu u ruci pred njima. I reci im: ovako veli Gospod Gospod: evo, ja ću uzeti sinove Izrailjeve iz naroda u koje otidoše, i sabraću ih od svuda, i dovešću ih u zemlju njihovu. I načiniću od njih jedan narod u zemlji, na gorama Izrailjevijem, i jedan će car biti car svima njima, niti će više biti dva naroda, niti će više biti razdeljeni u dva carstva. I neće se više skvrniti (skrnaviti) gadnim bogovima svojim ni gnusobama svojim niti kakvim prestupima svojim, i izbaviću ih iz svih stanova njihovih u kojima grešiše, i očistiću ih, i oni će mi biti narod i ja ću im biti Bog. I sluga moj David biće im car, i svi će imati jednoga pastira, i hodiće po mojim zakonima, i uredbe će moje držati i izvršivati. I sedeće u zemlji koju dadoh sluzi svojemu Jakovu, u kojoj sedeše oci vaši; u njoj će sedeti oni i sinovi njihovi i sinovi sinova njihovih doveka, i David sluga moj biće im knez doveka.“ (Jezekilj 37,5-25)
A sada posebno zapazite šta sledi:
„I učiniću s njima zavet mirni, biće večan zavet s njima, i utvrdiću ih i umnožiću ih, i namestiću svetinju svoju usred njih navek. I šator će moj biti kod njih, i ja ću im biti Bog i oni će mi biti narod. (Uporedi sa Otkrivenjem 21,1-3). I narod će poznati da sam ja Gospod koji posvećujem Izrailja, kad svetinja moja bude usred njih doveka“ (Stihovi 26-28).
Da izbavljenje Izraela nije lokalan događaj jasno se vidi iz kazne kojom je zaprećeno Vavilonu u dvadeset petom poglavlju Jeremije. Bilo je to pri kraju sedamdeset godina ropstva kad je Bog odlučio da izvrši ovu kaznu; ali kao što smo već videli, Izrael nije bio potpuno spreman da se u to vreme sakupi. Od tog dana do danas mnogi od Božjeg naroda su bili u Vavilonu, tako da se ta reč odnosi na ove poslednje dane kao što se odnosila u ono vreme: „Izađi iz njega, narode moj!“ (Jeremija 51,45; Otkrivenje 18,4). Ali Bog je u to vreme počeo da kažnjava Vavilon i sledeći stihovi pokazaće da se obećanja Izraelu, i pretnje kaznom za njegove ugnjetače, odnose na celu zemlju:
„Jer ovako mi reče Gospod Bog Izrailjev: Uzmi iz moje ruke čašu vina, ovog gneva, i napoj iz nje sve narode ka kojima te ja pošaljem. (Uporedi sa Psalmom 75,8; Otkrivenjem 14,9.10). Neka piju i smetu se i polude od oštrog mača koji ću ja poslati među njih. I uzeh čašu iz ruke Gospodu, i napojih sve te narode, ka kojima me posla Gospod: Jerusalim i gradove Judine i careve njegove i knezove njegove, da budu pustoš i čudo i podsmeh i uklin, kao što je danas, Faraona cara misirskog i sluge njegove i knezove njegove i sav narod njegov, i svu mešavinu, i sve careve zemlje Uza, sve careve zemlje filistejske, i Askalon i Gazu i Akaron i ostatak od Azota, Edomce i Moavce i sinove Amonove, I sve careve tirske i sve careve sidonske i careve na ostrvima preko mora, Dedana i Temu i Vuza, i sve koji se s kraja strižu, i sve careve arapske i sve careve od mešavine koji žive u pustinji, i sve careve zimrijske, i sve careve elamske, i sve careve midske, i sve careve severne, koji su blizu i koji su daleko, kako jednog tako drugog, i sva carstva zemaljska što su po zemlji; a car sisaški piće posle njih.
I reci im: Ovako veli Gospod nad vojskama Bog Izrailjev: Pijte i opijte se, i bljujte (povraćajte) i padajte, da ne ustanete od mača koji ću pustiti među vas. Ako li ne bi hteli uzeti čašu iz ruke tvoje da piju, tada im reci: Ovako veli Gospod nad vojskama: Zaista ćete piti. Jer evo počinjem puštati zlo na grad koji se naziva mojim imenom, a vi li ćete ostati bez kazne? Nećete ostati bez kazne, jer ću dozvati mač na sve stanovnike zemaljske, govori Gospod nad vojskama. Ti dakle prorokuj im sve ove reči i reci im: Gospod će s visine riknuti, i iz stana svetinje svoje pustiće glas svoj, silno će riknuti iz stana svog, kao oni što gaze grožđe podignuće viku na sve stanovnike zemaljske. Proći će graja do kraja zemlje, jer raspravu ima Gospod s narodima, sudi se sa svakim telom, bezbožnike će dati pod mač, govori Gospod. Ovako veli Gospod nad vojskama: Evo, nevolja će poći od naroda do naroda, i velik će se vihor podignuti od krajeva zemaljskih. I u onaj će dan biti od kraja do kraja zemlje pobijeni od Gospoda, neće biti oplakani, niti će se pokupiti i pogrepsti, biće gnoj po zemlji. Ridajte, pastiri, i vičite i valjajte se po prahu, glavari stadu, jer se navršiše vaši dani da budete poklani, i da se razaspete, i pašćete kao skupocen sud. I neće biti utočišta pastirima, ni izbavljenja glavarima od stada. Vikaće pastiri i ridaće glavari od stada, jer će potrti Gospod pašu njihovu.“ (Jeremija 25,15-36)
Zapazite da se to događa u vreme kažnjavanja lažnih pastira kao što je to i prorečeno u Jezekilju 34, kad će se sakupiti Izrael i kad s njim bude učinjen savez mira. O prirodi ovog saveza i vremenu kad je učinjen imamo najjasniju informaciju u Jeremijinoj knjizi, posebno kad čitamo u vezi sa već citiranim tekstom. Kratka skica ta dva poglavlja biće dovoljna da upotpuni izveštaj što se tiče našeg sadašnjeg proučavanja.
Počinjemo s tridesetim poglavljem:
„Reč koja dođe Jeremiji od Gospoda govoreći: Ovako veli Gospod Bog Izrailjev govoreći: Napiši u knjigu sve reči koje ti govorih. Jer evo idu dani, govori Gospod, kad ću povratiti roblje naroda svog Izrailja i Jude, govori Gospod, i dovešću ih natrag u zemlju koju sam dao ocima njihovim, i držaće je.“ (Stihovi 1-3)
Ovde se nalazimo na poznatom terenu. Ti stihovi označavaju vreme kad će se desiti ono o čemu je bilo reči, a to je kad Bog bude vratio svoj narod u njegovu zemlju. Zato nastavljamo.
„I ovo su reči koje reče Gospod za Izrailja i Judu. Jer ovako veli Gospod: Čusmo viku od prepadanja, straha, a mira nema. Pitajte i vidite, eda li muško rađa? Zašto, dakle, vidim gde se svaki čovek drži rukama svojim za bedra svoja kao porodilja i u svih se promenila lica i pobledela? Jaoh! Jer je velik ovaj dan, nije bilo takvog, i vreme je muke Jakovljeve, ipak će se izbaviti iz nje. Jer u taj dan, govori Gospod nad vojskama, slomiću jaram njegov s vrata tvog, i sveze tvoje pokidaću; i neće ga više tuđini nagoniti da im služi. Nego će služiti Gospodu Bogu svom i Davidu caru svom, kog ću im podignuti.“ (Stihovi 4-9)
Uporedimo sa ovim Danila 12,1: „A u to će se vreme podignuti Mihailo, veliki knez, koji brani tvoj narod; i biće žalosno vreme, kakvog nije bilo otkako je naroda do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi“. Iako će Božji narod biti oslobođen u vreme nevolje koje neposredno prethodi Gospodnjem dolasku tako da ga neće zadesiti zlo i udarac neće dosegnuti do njegovih naseobina (Psalam 91), nemoguće je da oni treba da posmatraju i vide nagradu zlih, a da ih i same ne spopadne strah i drhtanje, jer nije jednostavno kad Bog ustane. Zato On kaže:
„Ti se dakle ne boj, Jakove slugo moj, govori Gospod, i ne plaši se, Izrailju; jer, evo, ja ću te izbaviti iz daleke zemlje, i seme (potomstvo) tvoje iz zemlje ropstva tvog, i Jakov će se vratiti i počivati, i biće miran, i niko ga neće plašiti. Jer sam ja s tobom, govori Gospod, da te izbavim; i učiniću kraj svim narodima, među koje sam te rasejao, ali tebi neću učiniti kraja, nego ću te kazniti s merom, a neću te ostaviti sasvim bez kazne.“ (Jeremija 30,10.11)
„Ovako veli Gospod: Evo, ja ću povratiti iz ropstva šatore Jakovljeve i smilovaću se na stanove njegove; i grad će se sazidati na mestu svom, i dvor će stajati na svoj način. I iz njih će izlaziti hvale i glas ljudi veselih, jer ću ih umnožiti, i neće se umanjivati, i uzvisiću ih, i neće se poniziti. I sinovi će njegovi biti kao pre, i zbor će njegov biti utvrđen preda mnom, i pohodiću sve koji mu čine silu (nasilje). I knez će njihov biti od njih, i vladalac će njihov izlaziti isred njih; i daću mu da pristupa, i pristupaće k meni; jer ko je taj koji se usuđuje pristupiti k meni? govori Gospod. I bićete mi narod, i ja ću vam biti Bog. Gle, vihor Gospodnji, gnev, izići će, vihor, koji ne prestaje, pašće na glavu bezbožnicima. Neće se povratiti žestoki gnev Gospodnji dokle ne učini i izvrši šta je naumio u srcu svom; na posletku ćete razumeti to.“ (Stihovi 18-24)
„U to vreme, govori Gospod, ja ću biti Bog svim porodicama Izrailjevim, i oni će mi biti narod. Ovako veli Gospod: Narod što osta od mača nađe milost u pustinji, kad iđah da dam odmor Izrailju. Odavna mi se javljaše Gospod. Ljubim te ljubavlju večnom, zato ti jednako činim milost.“ (Jeremija 31,1-3)
„Čujte, narodi, reč Gospodnju, i javljajte po dalekim ostrvima i recite: Koji raseja Izrailja, skupiće ga, i čuvaće ga kao pastir stado svoje. Jer iskupi Gospod Jakova, i izbavi ga iz ruku jačeg od njega. I doći će i pevaće na visini sionskoj, i steći će se k dobru Gospodnjem, k žitu, k vinu i k ulju, k jaganjcima i teocima; i duša će im biti kao vrt zaliven, i neće više tužiti.“ (Stihovi 10-13)
„Ovako veli Gospod: Glas u Rami ču se, naricanje i plač veliki; Rahilja plače za decom svojom, neće da se uteši za decom svojom, jer ih nema. Ovako veli Gospod: Ustavi glas svoj od plača i oči svoje od suza, jer ima plata delu tvom, govori Gospod, i oni će se vratiti iz zemlje neprijateljske. I imaš nadu za posledak (poslednje vreme), govori Gospod, da će se vratiti sinovi tvoji na međe svoje.“ (Stihovi 15.17)
Ovde imamo još jednog sigurnog vodiča o tome gde se nalazimo, ili bolje rečeno, o vremenu na koje se to proročanstvo odnosi. Znamo da se to proročanstvo delimično ispunilo kad je Irod pobio decu u Vitlejemu (Matej 2,16-18). Ali Gospod kaže onima koji žale da će ona doći iz neprijateljeve zemlje (vidi 1. Korinćanima 15,36) na svoje sopstvene međe (granice). Tako ponovo vidimo da će se Izraelovo ropstvo ukinuti tek vaskrsenjem mrtvih, kad će se sakupiti u svojoj sopstvenoj zemlji; i mi možemo primetiti da je vreme o kome sada čitamo u Jeremiji vreme kad Bog ukida ropstvo svog naroda. I tako govoreći o ovom istom razdoblju, prorok nastavlja:
„Evo idu dani, govori Gospod, kad ću zasejati dom Izrailjev i dom Judin semenom čovečijim i semenom od stoke. I kao što sam pazio na njih da ih istrebljujem i razvaljujem, i kvarim i zatirem i mučim, tako ću paziti na njih da ih sazidam i posadim, govori Gospod. U te dane neće se više govoriti: Oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima trnu zubi. Nego će svaki za svoje grehe poginuti; ko god jede kiselo grožđe, to me će zubi trnuti.“ (Stihovi 27-30)
S obzirom na tu povezanost, ne može biti ni najmanje sumnje u pogledu vremena koje se ovde pominje; to je vreme kažnjavanja zlih i nagrađivanja pravednih; vreme kad Božji narod treba da se oslobodi od svakog zla i ugnjetavanja i da se utvrdi u zemlji, da je zaposedne za svu večnost u miru i pravednosti. I tako, govoreći o tom istom vremenu, prorok nastavlja:
„Evo, idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet, ne kao onaj zavet, koji učinih s ocima njihovim, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje misirske, jer onaj zavet moj oni pokvariše, a ja im bejah muž, govori Gospod. Nego ovo je zavet što ću učiniti s domom Izrailjevim posle ovih dana, govori Gospod: metnuću zavet svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod.
I neće više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: Poznajte Gospoda; jer će me znati svi od malog do velikog, govori Gospod; jer ću im oprostiti bezakonja njihova, i grehe njihove neću više pominjati.
Ovako veli Gospod, koji daje sunce da svetli danju, i uredbe mesecu i zvezdama da svetle noću, koji raskida more i buče vali njegovi, kome je ime Gospod nad vojskama: Ako tih uredbi nestane ispred mene, govori Gospod, i seme će Izrailjevo prestati biti narod preda mnom navek. Ovako veli Gospod: Ako se može izmeriti nebo gore i izvideti temelji zemaljski dole, tada ću i ja odbaciti sve seme (potomstvo) Izrailjevo za sve što su učinili, veli Gospod.“ (Jeremija 31,31-37)
Ovde imamo zaključak cele stvari. Sklapanjem Novog saveza, dani izagnanstva i ropstva su došli kraju i Božji narod zauvek prebiva u Njegovoj nepokrivenoj prisutnosti. Ovaj savez tek treba da se sklopi; ali živom verom možemo već sada da uživamo u svim njegovim blagoslovima, pošto je sila vaskrsenja kojom se Božji narod konačno utvrđuje u svojoj zemlji, sila kojom on biva pripremljen za taj slavni dan.
Već odavno smo u ovom proučavanju obećanja datih Izraelu videli zašto je, i pod kakvim okolnostima, sklopljen stari savez dok se Izrael nalazio u podnožju Sinaja. On je nazvan prvi ili stari savez, ne zato što mu nije prethodio neki savez, već zato što je bio prvi koji je učinjen „sa domom Izrailjevim i domom Judinim“ – sa čitavim domom Izraelovim. Savez sa Avramom sklopljen je više od četiristo godina ranije i on je obuhvatio sve što Bog može dati nekom narodu. Zahvaljujući tom savezu sa Avramom, potvrđenim Božjom zakletvom, sada možemo slobodno pristupati prestolu blagodati i dobiti silnu utehu u svim našim nevoljama (Jevrejima 6,18-20). Svi verni su Avramova deca.
Ali stari Izrael se pokazao neveran i zaboravio ili prezreo večni savez sklopljen sa Avramom. Hteli su da žive po gledanju (gledanjem, na osnovu onoga što se vidi), a ne verom. Uzdali su se u sebe, umesto u Boga. Na ispitu, kada ih je Bog podsetio na svoj savez sa Avramom, i kao pomoć njihovoj veri u silu svog obećanja, podsetio ih na ono što je već učinio za njih, oni su drsko preuzeli na sebe odgovornost za svoje spasenje i ušli u savez iz koga nije moglo da dođe ništa osim ropstva i smrti. Međutim Bog, koji ostaje veran čak i kad ljudi ne veruju, upotrebio je i to kao jasnu pouku. Od senke su mogli da upoznaju stvarnost; čak je i njihovo ropstvo trebalo da sadrži proročanstvo i obećanje u vezi sa slobodom.
Bog ne ostavlja svoj narod tamo gde ih je postavila njihova sopstvena ludost. Zato im je obećao novi savez. Nije da je nešto nedostajalo savezu sklopljenom sa Avramom; ali On će sklopiti isti savez sa čitavim izraelskim narodom kao nacijom. Ovo obećanje o novom savezu još uvek važi, jer Božjom zakletvom i svojom sopstvenom žrtvom „utoliko je i Isus postao jemac boljeg saveza“ (Jevrejima 7,22 – Čarnić). Kao što je Isus umro i ponovo ustao, silom te smrti i vaskrsenja biće prikupljen čitav Izrael, i sklopiće novi, večni savez sa njima, s pravednim narodom koji čuva istinu. Ovaj savez će biti sklopljen samo sa Izraelom, ali niko ne mora da bude izostavljen, jer ko god hoće može da dođe.
Kad je prvi savez sklopljen sa čitavim Izraelom, Bog je došao sa svim anđelima; odjekivala je Božja truba i Njegov glas je potresao zemlju dok je objavljivan Zakon. Tako će, i kad bude sklopljen novi savez, čitav Izrael biti prisutan, neće biti nikog ko ne bi bio među okupljenima – „Ide Bog naš, i ne ćuti“ (Psalam 50,3); „jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhanđelovim, i s trubom Božjom sići s neba“ (1. Solunjanima 4,16), „u slavi svojoj i svi sveti anđeli s Njime“ (Matej 25,31). Njegov glas će potresti zemlju, ali ovaj put neće potresti samo zemlju nego i nebo. Tako će cela vasiona biti učesnik u velikom završetku, a Božji Izrael će se spojiti sa „celom porodicom na nebu“ (Efescima 3,15 – KJV). Zahvaljujući Hristovom krstu, „krvlju večnoga saveza“ (Jevrejima 13,20 – Čarnić) utvrđen je Božji presto; i ono što spasava izgubljenu zemlju je garant večne sigurnosti bića koja nisu pala u greh.
Jedna od pouka koju na kraju moramo da istaknemo jeste da novi savez ne donosi ništa novo osim nove zemlje, a tako je bilo od početka. Ljudi sa kojima je sklopljen već su obnovljeni u Hristu. Prva vlast će biti obnovljena. Zbog toga neka niko ne smatra da nije potrebno držati Božje zapovesti tvrdeći da se nalazi u novom savezu. Ne, ako je ko u Hristu, onda je u savezu (a ne pod njim) sa Avramom, i kao dete Avramovo je sunaslednik sa Hristom, i ima nadu u novi savez čiji je jemac Hristos. Ko god se ne smatra pripadnikom naraštaja Avrama, Isaka i Jakova, u zajedništvu sa Mojsijem, Davidom i prorocima, nema razloga za nadu u novi savez. A ko god se raduje u obećanjima novog saveza, u blagoslovima koje Sveti Duh i sada čini stvarnim, mora da ima na umu da je karakteristika novog saveza to što je Božji Zakon upisan u naša srca. Stari savez nije nikoga doveo u poslušnost tom Zakonu, ali novi savez ga čini univerzalnim, tako da će zemlja biti puna poznavanja Gospoda kao što je more puno vode. Zato:
„Hvala Bogu za Njegov neiskazani dar!“ (2. Korinćanima 9,15 – Čarnić)
„Jer je od Njega i kroz Njega i u Njemu sve. Njemu slava vavek. Amin.“ (Rimljanima 11,36 – Karadžić)
(Sadašnja istina, 27. maj 1897)