Postoji popularna, gotovo sveopšta ideja da su se u vreme vavilonskog ropstva deset od dvanaest plemena potpuno izgubila i da su se po završetku sedamdeset godina mogla prikupiti samo dva plemena da se vrate u Palestinu. To uverenje je tako duboko ukorenjeno da je gotovo svakom odmah jasno o čemu se radi kad se pomene izraz „deset izgubljenih plemena“. Kako je ova ideja preovladala, nećemo se sada zaustaviti da razmatramo, već ćemo se zadovoljiti onim šta Biblija kaže o predmetu izgubljenih Izraelaca.
Međutim, možda bi bilo dobro da prvo (raz)rešimo pogrešna shvatanja o izrazima „Juda“ i „Izrailj (stari Izrael, ili samo Izrael).“ Kad se posle Solomunove smrti carstvo podelilo, južni deo, koji se sastojao od Judinog i Venijaminovog plemena, bio je poznat kao Judejsko carstvo (Juda) sa Jerusalimom kao prestonicom; dok je severni deo, koji se sastojao od preostalih plemena, bio poznat kao carstvo Izrael sa prestonicom Samarijom. Severno carstvo je prvo otišlo u ropstvo, i plemena koja su ga sačinjavala smatraju se izgubljenim.
Pogrešno shvatanje je u tome što se izraz „Jevreji“ ograničava na narod u južnom carstvu, naime na Judino i Venijaminovo pleme, i što se izraz „Izrailjci“ odnosi samo na plemena koja su sačinjavala severno carstvo, a koja su navodno izgubljena. Polazeći od te pretpostavke, uzavrela, nekontrolisana mašta nekih teologa sklonih spekulisanju, zaključila je da narod, uglavnom nazvan Judejci, potiče samo iz Judinog i Venijaminovog plemena, a da su anglosaksonska rasa, ili još određenije, narod Velike Britanije i Amerike, Izraelci, ili drugim rečima „deset izgubljenih plemena“, koja su sada otkrivena.
Lako je videti kako je nastala ova teorija. Nastala je usled čistog promašaja da se razumeju obećanja jevanđelja. Smišljena je da bi se anglosaksonska rasa proglasila naslednicima obećanja datih Avramu, a izgubilo se iz vida da ta obećanja obuhvataju ceo svet bez obzira na nacionalnost i da „Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao (mio – Karadžić) ko se njega boji i tvori pravdu“ (Dela 10,34.35 – Čarnić). Da su ljudi verovali da je pravi Izraelac onaj „u kome nema lukavstva“ (Jovan 1,47), uvideli bi ludost ovakve ideje, prema kojoj, bez obzira koliko ljudi bili zli i nevernici, oni moraju da budu Izraelci jednostavno zato što pripadaju određenoj naciji. Međutim, ideja o nacionalnoj crkvi i nacionalnoj religiji je fascinantna, jer je mnogo prijatnije za ljude da pretpostavljaju da će biti masovno (kolektivno) spaseni bez obzira na karakter, umesto ličnom verom i pravednošću.
Nekoliko tekstova iz Pisma je dovoljno da pokaže da se pojmovi „Jevreji“ i „Izrailjci“ koriste naizmenično, jer se svaki od njih primenjuje na istu osobu. Na primer, u Jestiri 2,5 čitamo: „Beše u Susanu carskom gradu Judejac po imenu Mardohej, sin Jaira sina Simeja sina Kisova, od plemena Venijaminova“. Ali u Rimljanima 11,1 imamo tvrdnju apostola Pavla: „Jer sam i ja Izrailjac od semena Avraamova od kolena Venijaminova“. Isti apostol je rekao: „Ja sam čovek Jevrejin iz Tarsa“ (Dela 21,39). Ovde imamo jednog čoveka iz Venijaminovog plemena, Jevrejina, i drugoga čoveka iz istog plemena, Izraelca, koji je istovremeno Jevrejin.
I opet, Ahaz je bio jedan od judejskih careva koji je vladao u Jerusalimu (Vidi 2. Carevima 16,1.2; Isaija 1,1). Bio je Davidov potomak i po telu (biološki) jedan od Isusovih predaka (2. Carevima 16,2; Matej 1,9). Ali u 2. Dnevnika 28,19 – u izveštaju o invaziji Filisteja „na južnom kraju Judinu“, rečeno je da „Gospod obaraše Judu s Ahaza cara Izrailjeva, jer odvuče Judu da grdno greši Gospodu“.
Kad se apostol Pavle sa jednog od svojih misionarskih putovanja vratio u Jerusalim, „Judeji iz Azije primetiše ga u hramu, pobuniše sav narod i staviše ruke na njega vičući: Izrailjci, pomagajte, ovo je čovek koji svuda sve uči protiv naroda, i zakona, i ovoga mesta“ (Dela 21,27.28 – Čarnić).
Čitalac može lako videti kako je to prirodno rečeno ako ima na umu da je svih dvanaest plemena poteklo od jednog čoveka, od Jakova ili Izraela (Izrailja). Zato je izraz „Izrailj“ primenjiv na bilo koje ili sva plemena, jer se zbog isticanja Jude izraz „Jevrejin“ počeo primenjivati na bilo kog od sinova Izraelovih, bez obzira na njihovo pleme. Kad govori o savezima, Bog kaže: „Sklopiću novi savez s domom Izrailjevim i s domom Judinim“ (Jevrejima 8,8 – Čarnić), da bi jasno pokazao da se novi savez sklapa sa celim, nepodeljenim narodom, upravo kao što je bilo i sa starim savezom.
Prema tome, vidimo da se izraz „Jevreji“ s pravom primenjuje na iste ljude koji se nazivaju „Izrailjci (Izraelci)“. Pri tome ne smemo da zaboravimo da, precizno govoreći, „nije Judejin (Jevrejin – Karadžić) onaj koji je to samo spolja, i nije pravo obrezanje ono koje je spolja na telu, nego, Judejin (Jevrejin) je onaj koji je to iznutra, i pravo obrezanje je u srcu, u duhu, a ne u slovu. Takvoga ne hvale ljudi nego Bog“ (Rimljanima 2,28.29 – Čarnić). Smatrati da su se ova plemena izgubila među narodom koji se naziva Jevreji ništa ne menja; mogu se nazivati Izraelcima kao i Jevrejima; ali nijedan od ovih izraza ne može se, striktno govoreći, s pravom primeniti ni na jednog od njih, osim na one koji zaista veruju u Isusa Hrista, i oba izraza su, u strogom biblijskom smislu, primenjivi na svakog ko ima takvu veru, bio on Englez, Francuz, Grk, Turčin ili Kinez.
Vratimo se na razmatranje „izgubljenih plemena“. Da deset plemena nisu bila ništa više izgubljena nakon završetka vavilonskog ropstva nego što su bila ranije, jasno je iz Pisma kao što je jasno i da Judino i Venijaminovo pleme nisu bili izgubljeni. Kako se može znati da ta dva plemena nisu bila izgubljena, odnosno izgubljena iz vida? – Po jednostavnoj činjenici da se ona pominju posle ropstva; pojedinci iz tih plemena pomenuti su imenom. Tako znamo da su i druga plemena postojala nakon ropstva, kao što su postojala i ranije.
Nisu svi Izraelci bili odvedeni u Vavilon; najsiromašniji i najneznatniji su ostavljeni u svojoj zemlji. Ali većina naroda iz svih plemena odvedena je i zato je u carskom proglasu na kraju sedamdeset godina, dozvoljen opšti povratak, kao što sledi:
„Prve godine Kira cara Persijskoga, da bi se ispunila reč Gospodnja, koju reče na usta Jeremijina, podiže Gospod duh Kira cara Persijskoga, te oglasi po svemu carstvu svojemu i raspisa govoreći: Ovako veli Kir car Persijski: sva carstva zemaljska dao mi je Gospod Bog nebeski, i on mi je zapovedio da mu sazidam dom u Jerusalimu u Judeji. Ko je između vas od svega naroda njegova? Bog nebeski neka bude s njim, pa nek ide u Jerusalim u Judeji, i neka zida dom Gospoda Boga Izrailjeva, Boga koji je u Jerusalimu.“ (Jezdra 1,1-3)
Dozvola za povratak je bila neograničena, ali je nisu iskoristili svi ni iz jednog plemena. Međutim, sva plemena su bila prisutna; ali i oni koji su ostali nisu time bili nužno izgubljeni. Za neku porodicu se ne može reći da se „izgubila“ zato što živi u stranoj zemlji. Kasnije je Artakserks, u svom nalogu Jezdri napisao: „Ja zapovedam: ko god u mom carstvu od naroda Izrailjeva i od sveštenika njegovih i Levita hoće od svoje volje da ide s tobom u Jerusalim, nek ide“ (Jezdra 7,13).
Odmah nakon Kirovog proglasa čitamo: „Tada ustaše glavari porodica otačkih od Jude i Venijamina, i sveštenici i Leviti i svi kojima Bog podiže duh da idu da zidaju dom Gospodnji u Jerusalimu“ (Jezdra 1,5). Poznato nam je da su uspostavljeni obredi u svetinji i da niko od levita nije mogao da služi u njima; a u Jezdri 3,10-12 čitamo da pri polaganju temelja za hram „postaviše sveštenike obučene s trubama i Levite sinove Asafove s kimvalima da hvale Gospoda“. Čak i posle Hristovog vakrsenja i vaznesenja čitamo za Varnavu da je bio „Levit rodom iz Kipra“ (Dela 4,36).
U Luka 2,36-38 čitamo da je „proročica Ana, Fanuilova kći iz Asirovog plemena“, u novorođenčetu Isusu prepoznala Gospoda i „poče[la] da govori o detetu svima koji su iščekivali izbavljenje Jerusalima“ (SSP).
Ovde imamo predstavnike dva od deset plemena koja su navodno tajanstveno nestala, a koji su izričito pomenuti imenom kao stanovnici Jerusalima. Jasno je da nešto ne može da bude izgubljeno, ako se tačno zna gde je.
Druga plemena nisu izričito pomenuta, ali u Jezdri 2,70 čitamo: „I tako se naseliše sveštenici i Leviti i neki iz naroda i pevači i vratari i Netineji u gradovima svojim, i sav Izrailj u svojim gradovima“.
Kad je apostol Pavle stajao na sudu pred carem Agripom, rekao je: „I sad stojim pred sudom zbog nadanja u obećanje, koje je Bog dao našim očevima, a za koje se naših dvanaest plemena nadaju da će postići služeći Bogu istrajno dan i noć; zbog ove nade, kralju, optužuju me Judeji“ (Dela 26,6.7 – Čarnić). Ovde nalazimo da je dvanaest plemena postojalo u dane apostola Pavla i da su se nadali ispunjenju obećanja koje je Bog dao njihovim očevima.
I apostol Jakov svoju poslanicu upućuje „dvanaest plemena u dijaspori (rasijanih po svetu – Karadžić)“ (Jakov 1,1 – Čarnić).
Ovde imamo dovoljno dokaza da se nijedno od izraelskih plemena nije izgubilo. Sve plemenske razlike su sada izgubljene i nijedan Jevrejin ne može reći kom od dvanaest plemena pripada; i tako, u tom smislu, danas nisu samo deset, već su sva plemena izgubljena, iako je svih dvanaest predstavljeno u jevrejskom narodu rasejanom po svetu. Međutim, Bog čuva popis i u budućem svetu svaka osoba biće stavljena na svoje mesto, jer grad koji je Avram očekivao, prestonica nasledstva obećanog njemu i njegovom potomstvu, Novi Jerusalim, ima dvanaest vrata i na njima su napisana „imena dvanaest plemena Izrailjevih“ (Otkrivenje 21,12 – Čarnić).
Poslednja dva teksta ukazuju na drugu činjenicu, naime da se Božje računanje plemena ne rukovodi ljudskim računanjem. „Čovek gleda što je na očima, a Gospod gleda na srce“ (1. Samuilova 16,7), „nije Judejin (Jevrejin) onaj koji je to samo spolja, ... nego, Judejin (Jevrejin) je onaj koji je to iznutra, i pravo obrezanje je u srcu, u duhu“ (Rimljanima 2,28.29). Svi koji budu spaseni će „ući u grad na vrata“ (Otkrivenje 22,14), ali na svakim od tih vrata nalazi se po jedno ime od dvanaest plemena, što pokazuje da će se spasiti svih dvanaest izraelskih plemena. To je očigledno i po još jednoj činjenici: da „Izrailj“ znači Onaj koji je nadvladao. Jakovljeva poslanica upućena je na adresu dvanaest plemena, ali nema hrišćanina koji ne zna da su njena uputstva i obećanja njemu namenjena.
Sve to nas vodi do činjenice da su, u stvari, sva plemena izgubljena, „jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju“ (Rimljanima 3,23 – Karadžić). „Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na njega bezakonje svih nas“ (Isaija 53,6). Zato je Gospod, kad je došao, rekao: „Jer je sin čovečji došao da nađe i spase što je izgubljeno“ (Luka 19,10 – Karadžić). Izjavio je: „Ja sam poslan samo izgubljenim ovcama doma Izrailjeva“ (Matej 15,24 – Čarnić) u trenutku kad je bio na putu da blagoslovi jadnu, prezrenu Hananejku, potomka onih neznabožaca koji su naseljavali ovu zemlju pre vremena Isusa Navina.
Tu smo na kraju našli izgubljena izraelska plemena. Ne samo deset već sva su plemena izgubljena, tako potpuno da je jedina nada njihovog spasenja u Hristovoj smrti i vaskrsenju. U ovom stanju se i mi nalazimo; zato možemo sa oduševljenjem čitati da se obećanja o prikupljanju Izraela odnose i na nas. To ćemo razmatrati idući put.
(Sadašnja istina, 13. maj 1897)