(Završetak).
Koliko god se hvalili svojom slobodom i nezavisnošću, ljudi koji vole robovanje radije robuju nego da budu slobodni. Na to ukazuju činjenice.
Bog vasione objavio je slobodu celom čovečanstvu; On je svima dao slobodu, ali malo je onih koji je koriste. Iskustvo drevnog Izraela je iskustvo ljudskog srca. Dva puta je Gospod jasno stavio do znanja Avramu da će njegovo potomstvo biti slobodno – jednom kad je rekao da njegov sluga Elijezer neće biti njegov naslednik i ponovo kad mu je rekao da sin robinje neće biti naslednik.
On je kasnije izbavio Izrael iz egipatskog ropstva da bi mogao uživati u slobodi, istinskoj slobodi poslušnosti savršenom Zakonu slobode, ali su oni gunđali „i u svojim srcima se okrenuli Egiptu. ‘Napravi nam bogove koji će ići pred nama’ rekli su Aaronu“ (Dela 7,39.40 – SSP).
Četrdeset godina kasnije Gospod je sa njih skinuo egipatsku sramotu, ali oni su posle toga hteli da budu kao okolni neznabošci time što su tražili cara, koji će od njih, to im je Bog zagarantovao, učiniti robove. Tako se i desilo, jer ne samo što su naučili da žive kao neznabošci, već su ih i nadmašili. „I Gospod Bog otaca njihovih slaše k njima zarana jednako glasnike svoje, jer mu beše žao naroda njegova i stana njegova. A oni se rugahu glasnicima Božjim, i ne marahu za reči njegove, i smijahu se prorocima njegovim, dokle se ne raspali gnev Gospodnji na narod njegov, te ne bi leka“ (2. Dnevnika 36,15.16); i On je ispunio svoje pretnje da će ih odvesti u Vavilon (Amos 5,25-27; Dela 7,43).
Izagnanstvo u Vavilon bilo je vidljivi prikaz ropstva kome se narod dobrovoljno predao. Laskali su sebi da su slobodni, dok su zapravo bili „robovi propasti; jer od čega je ko savladan, tom i robuje“ (2. Petrova 2,19 – Čarnić). „Zaista vam kažem da je svaki koji čini greh rob grehu“ (Jovan 8,34 – Karadžić). Telesno robovanje je beznačajno u poređenju s robovanjem duše, i osim onog prvog, ovog drugog nikad nisu bili svesni.
Odvođenje Izraela u Vavilon je bilo prikladna slika. Nije bilo slučajno da su bili odvedeni tamo, a ne negde drugde. Reč Vavilon znači zbrka, i to zbrka zbog samouzvišenja i oholosti, „jer gde su zavist i svađa, onde je nered i svaka zla stvar“ (Jakov 3,16 – Čarnić). Ime Vavilon nastalo je na ovaj način:
„A bejaše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji Senarskoj, i naseliše se onde. Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča. Posle rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasejali po zemlji. A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečji. I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svih, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili. Hajde da siđemo, i da im pometemo jezik, da ne razumeju jedan drugoga što govore. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Zato se prozva Vavilon, jer onde pomete Gospod jezik cele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji“ (1. Mojsijeva 11,1-9).
Ovi ljudi su naumili da sagrade tako veliki grad i tako visoku kulu da mogu da prkose Božjim sudovima. Oni su stvarno zamišljali da su veći od Boga. Istu misao je negovao Lucifer o kome čitamo:
„Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina? kako se obori na zemlju koji si gazio narode? A govorio si u srcu svom: izaći ću na nebo, više (iznad) zvezda Božijh podignuću presto svoj, i sešću na gori zbornoj na strani severnoj; izaći ću u visine nad oblake, izjednačiću se s višnjim.“ (Isaija 14,12-14)
Jasno se vidi da je Luciferov duh bio isti kao duh graditelja Vavilona, i upravo je sotona – pali Lucifer – podstakao taj rad. On je „knez ovoga sveta“ (Jovan 14,30), duh „koji sad radi u sinovima protivljenja“ (Efescima 2,2). Vratimo se sada na početak poglavlja iz koga smo citirali prethodno navedeni tekst i pogledajmo odnos palog Lucifera prema Vavilonu; usput zapazimo kako Isaija u trinaestom poglavlju svoje knjige govori o propasti koja će doći na Vavilon.
Oholi grad biće potpuno uništen:
„Jer će se smilovati Gospod na Jakova, i opet će izabrati Izrailja, i namestiće ih u zemlji njihovoj, i prilepiće se k njima došljaci i pridružiće se domu Jakovljevu. Jer će ih uzeti narodi i odvesti na mesto njihovo, i naslediće ih Izrailjci u zemlji Gospodnjoj da im budu sluge i sluškinje, i zarobiće one koji ih behu zarobili, i biće gospodari svojim nasilnicima. I kad te smiri Gospod od truda tvojega i muke i od ljutoga ropstva u kom si robovao, tada ćeš izvoditi ovu priču o caru Vavilonskom i reći ćeš: kako nesta nastojnika, nesta danka? Slomi Gospod štap bezbožnicima, palicu vladaocima, koja je ljuto bila narode bez prestanka, i gnevno vladala nad narodima, i gonila nemilice. Sva zemlja počiva i mirna je; pevaju iza glasa. Vesele se s tebe i jele i kedri Livanski govoreći: otkako si pao, ne dolazi niko da nas seče. Pakao dole uskoleba se tebe radi da te srete kad dođeš, probudi ti mrtvace i sve knezove zemaljske, diže s prestola njihovih sve careve narodne. Svi će progovoriti i reći tebi: i ti li si iznemogao kao mi? izjednačio se s nama? Spusti se u pakao ponos tvoj, zveka psaltira tvojih; prostrti su poda te moljci, a crvi su ti pokrivač.“ (Isaija 14,1-11)
A onda slede neposredne Gospodnje reči: „Kako pade s neba, zvezdo danice, kćeri zorina?“ i tako dalje, kao što smo ranije citirali i kazali da je njegov pad uzrokovan njegovim samouzvisivanjem. Bog zatim nastavlja:
„A ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu. Koji te vide pogledaće na te, i gledaće te govoreći: to li je onaj koji je tresao zemlju, koji je drmao carstva, koji je vasiljenu obraćao u pustinju, i gradove njezine raskopavao? roblje svoje nije otpuštao kući? Svi carevi narodni, svikoliki, leže slavno, svaki u svojoj kući. A ti se izbaci iz groba svojega, kao gadna grana, kao haljina pobijenih, mačem probodenih, koji silaze u jamu kamenu, kao pogažen strv (leš). Nećeš se združiti s njima pogrebom, jer si zemlju svoju zatro, narod si svoj ubio; neće se spominjati seme zlikovačko dok je veka.“ (Stihovi 15-20)
Toliko o direktnom obraćanju ovom neobičnom tiraninu. A onda sledi nastavak opisa povezan s njim:
„Pripravite pokolj sinovima njegovim za bezakonje otaca njihovih da se ne podignu i ne naslede zemlje i ne napune vasiljene gradovima. Jer ću ustati na njih, govori Gospod nad vojskama, i zatrću ime Vavilonu i ostatak, i sina i unuka, govori Gospod. I načiniću od njega stan ćukovima i jezera vodena, i omešću ga metlom pogibli, govori Gospod nad vojskama. Zakle se Gospod nad vojskama govoreći: doista, biće kako sam smislio, i kako sam naumio izvršiće se. Potrću Asirca u zemlji svojoj, na gorama svojim izgaziću ga; tada će se skinuti s njih jaram njegov, i breme njegovo s pleća njihovih skinuće se.“ (Stihovi 21-25)
A onda dolaze posebne reči koje predstavljaju sažetak svega toga:
„To je namišljeno svoj zemlji, i to je ruka podignuta na sve narode. Jer je Gospod nad vojskama naumio, ko će razbiti? i njegovu ruku podignutu ko će odvratiti?“ (Stihovi 26.27).
Čitalac svakako mora da zapazi da je potpuno i konačno oslobođenje (izbavljenje) sveg Izraela savršeno usklađeno sa potpunim uništenjem vavilonskog cara; a osim toga da se to odnosi i na vavilonskog cara koji vlada celim svetom; njegovo uništenje omogućiće celoj zemlji odmor. Takođe treba da zapazimo da je ovaj vavilonski car oslovljen kao Lucifer, onaj koji je Bogu osporavao vladavinu nad svetom. Zato je činjenica da je bez obzira na nominalnog, vidljivog vladara Vavilona, sotona bio stvarni car. To se takođe vidi iz činjenice da je Vavilon bio neznabožačko carstvo i da „što mnogobošci žrtvuju, demonima prinose na žrtvu, a ne Bogu“ (1. Korinćanima 10,20 – Čarnić). On je „bog ovoga sveta“. Duh samouzvisivanja se radikalno protivi Božjem Duhu čija krotost i blagost predstavljaju Njegovu veličinu; antihristov duh „se protivi i diže na sve što se naziva Bogom ili svetinjom, tako da će sesti u hram Božiji i samoga sebe predstavljati - da je on Bog“ (2. Solunjanima 2,4 – Čarnić). Ovaj duh je bio istaknuta karakteristika Vavilona, osim za vreme kratkog razdoblja u kome je Navuhodonosor došao k sebi. U svojoj oholosti rekao je: „Nije li to Vavilon veliki što ga ja sazidah jakom silom svojom da je stolica carska i slava veličanstvu mojemu?“ (Danilo 4,30).
Valtazar je uzeo sudove iz Božjeg doma i pio iz njih vino, zajedno sa svojim ženama i konkubinama, „i hvaljahu bogove zlatne i srebrne i medene (bronzane) i drvene i kamene“ (Danilo 5,3.4), hvališući se da su bogovi koje je on načinio bili veći od Boga Izraelovog. O Vavilonu je rečeno: „Jer si se pouzdala u zloću svoju govoreći: niko me ne vidi. Mudrost tvoja i znanje tvoje prevariše te, te si govorila u srcu svom: ja sam, i osim mene nema druge“ (Isaija 47,10).
Isti taj duh pokretao je i jevrejski narod. Kad su insistirali na tome da imaju cara, da budu kao okolni neznabošci, odbacili su Boga jer su smatrali da sami mogu bolje da upravljaju stvarima. „Je li koji narod promenio bogove, ako i nisu bogovi? a moj narod promeni slavu svoju na stvar zaludnu. Čudite se tome, nebesa, i zgrozite se i upropastite se! veli Gospod. Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence (bunare), studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode“ (Jeremija 2,11-13). „Bejah li pustinja Izrailju ili mračna zemlja? zašto govori moj narod: gospodari smo, nećemo više doći k tebi?“ (Stih 31). Prema tome, kad su sinovi Izraelovi odvedeni u Vavilon, u taj oholi i hvalisavi grad, bilo je to jasno i vidljivo ukazivanje na stanje u kakvom su se dugo nalazili. Bili su odvedeni u Vavilon zato što nisu svetkovali Subotu, kao što to čitamo u Jeremiji 7,27 i 2. Dnevnika 36.20.21. Već smo saznali da je svetkovanje Subote odmaranje u Bogu; ono znači savršeno priznanje Njega kao vrhovnog i zakonitog vladara. Zato moramo znati da je definitivno oslobođenje iz Vavilona izbavljenje od robovanja sebi, i prelaz na potpuno pouzdanje u Boga i poslušnost Njemu.
Kao što je Bog odredio konačno vreme kada će svoj narod izbaviti iz Egipta, tako je odredio i tačno vreme Izraelovog robovanja u gradu Vavilonu.
„Jer ovako veli Gospod: kad se navrši u Vavilonu sedamdeset godina, pohodiću vas, i izvršiću vam dobru reč svoju da ću vas vratiti na ovo mesto. Jer ja znam misli koje mislim za vas, govori Gospod, misli dobre a ne zle, da vam dam posledak (završetak, kraj) kakav čekate. Tada ćete me prizivati i ići ćete i molićete mi se, i uslišiću vas. I tražićete me, i naći ćete me, kad me potražite svim srcem svojim. I daću vam se da me nađete, govori Gospod, i vratiću roblje vaše, i sabraću vas iz svih naroda i iz svih mesta u koja sam vas razagnao, govori Gospod, i dovešću vas opet na mesto, odakle sam vas iselio.“ (Jeremija 29,10-14)
Tačno kao u prvom, tako se i u drugom slučaju sve odigralo prema Božjoj reči. Ropstvo je počelo 606. godine pre Hrista i šezdeset osam godina kasnije, 538. pr. Hr. grad Vavilon je pao u ruke Miđana i Persijanaca (Vidi Danilo 5). O tom vremenu čitamo: „Prve godine Darija sina Asvirova od plemena Midskoga, koji se zacari nad carstvom Haldejskim, prve godine njegova carovanja ja Danilo razumeh iz knjiga broj godina, koje beše rekao Gospod Jeremiji proroku da će se navršiti razvalinama Jerusalimskim, sedamdeset godina. I okretoh lice svoje ka Gospodu Bogu tražeći ga molitvom i molbama s postom i s kostreti i pepelom“ (Danilo 9,1-3). Eto, tu je bio čovek koji je celim svojim srcem tražio Boga. Ne znamo da li je bilo drugih koji su tražili Gospoda kao Danilo, a sigurno ih nije bilo mnogo, ali Bog je ipak ispunio svoj deo do zadnjeg slova. Dve godine nakon Danilove molitve, 536. godine pr. Hr., tačno sedamdeset godina nakon početka izraelskog ropstva u Vavilonu, persijski car Kir izdao je proglas o kome je zapisano ovo:
„Prve godine Kira cara Persijskoga, da bi se ispunila reč Gospodnja, koju reče na usta Jeremijina, podiže Gospod duh Kira cara Persijskoga, te oglasi po svemu carstvu svojemu i raspisa govoreći: Ovako veli Kir car Persijski: sva carstva zemaljska dao mi je Gospod Bog nebeski, i on mi je zapovedio da mu sazidam dom u Jerusalimu u Judeji. Ko je između vas od svega naroda njegova? Bog nebeski neka bude s njim, pa nek ide u Jerusalim u Judeji, i neka zida dom Gospoda Boga Izrailjeva, Boga koji je u Jerusalimu. A ko bi ostao u kojem god mestu gde se bavi, neka ga ljudi onoga mesta potpomognu srebrom i zlatom i imanjem i stokom osim dragovoljnoga priloga na dom Božji u Jerusalimu.“ (Jezdra 1,1-4)
Broj onih koji su se vratili u Jerusalim kao rezultat ovog proglasa zapisan je ovako: „Beše četrdeset i dve hiljade i tri stotine i šezdeset, osim sluga njihovih i sluškinja njihovih, kojih beše sedam hiljada i tri stotine i trideset i sedam, a među njima beše dvesta pevača i pevačica.“ „I tako se naseliše sveštenici i Leviti i neki iz naroda i pevači i vratari i Netineji u gradovima svojim, i sav Izrailj u svojim gradovima“ (Jezdra 2,64.65.70).
Nije se sav narod vratio u Jerusalim, ali su svi mogli da se vrate. Da je Izrael stvarno naučio pouku iz svog robovanja, dugo odlagano ispunjenje obećanja moglo je da se brzo ostvari, jer do vremena početka ropstva jedino određeno prorečeno vreme bilo je razdoblje od sedamdeset godina. Ali upravo kao što je narod bio u stvarnom vavilonskom ropstvu, odnosno u robovanju oholosti i samouverenosti pre nego što ih je Navuhodonosor odveo, tako je po završetku ovih sedamdeset godina i dalje ostao u istom robovanju. Bog je predvideo da će se to i dogoditi, pa je pri kraju tog razdoblja dao Danilu viziju u kojoj je odredio drugo vreme.
O ovom velikom proročkom razdoblju i događajima do kojih nas ono dovodi – poslednjem pozivu da se izađe iz Vavilona – proučavaćemo iduće sedmice.
(Sadašnja istina, 4. mart 1897)