Jevreji nisu mogli da poveruju Hristovim rečima da će im dati sebe za jelo. Rekli su: „Kako on može da nam da svoje telo da jedemo?“ (Jovan 6,52 – Čarnić). Isus je još naglašenije ponovio svoju izjavu i onda dodao: „Duh je ono što oživljava a telo ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su.“ (Stih 63)
Da je bilo ko od njih mogao da jede Hristovo fizičko telo dok je stajao pred njima, i da je meso koje bi pojeli bilo nadomešteno tako da bi mogli da nastave da ga jedu, uzimajući ga u svoj stomak da ga svare, od toga ne bi imali neke trajne koristi. A ne bi imali ni bilo kakvog duhovnog dobra. To se u stvari i dogodilo kad su jeli hleb koji je došao od života koji je bio u Njegovom telu; ali od toga nisu imali koristi. Prema tome, čak i kad bi rimokatoličko tvrđenje (kao i pravoslavno i pojedinih protestanata) bilo tačno da sveštenici imaju moć da pretvore hleb u stvarno Hristovo telo, od toga ne bi bilo koristi. Ljudi bi mogli da ga jedu i ostanu zli kao što su bili. „Telo ništa ne pomaže. Reči koje sam vam ja rekao, duh su i život su.“
„Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska njihova“ (Psalam 33,6). On je progovorio i rekao: „Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kojem će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako“ (1. Mojsijeva 1,11). Sav biljni život je samo ispoljavanje života Gospodnje reči. Život koji je bio u Njegovoj reči učinio je da u početku raste žito, a taj isti život pobrinuo se da ono od tada i dalje raste. Prema tome, sva hrana koju ljudi imaju na raspolaganju dolazi od Božje reči. Mi ne možemo da vidimo život u zrnu pšenice, ali kad jedemo hleb od tog zrna, mi smo toga svesni. Međutim telesna snaga koju primamo od hrane je delovanje Gospodnje reči. Ako u njoj ne prepoznajemo i ne priznajemo Boga, onda ne dobijamo ništa osim telesne snage; ali ako u svemu vidimo i priznajemo Boga, mi primamo Njegov pravedni život. On kaže: „Na svim putovima svojim imaj ga na umu, i on će upravljati staze tvoje.“ (Priče 3,6)
Kad Bog upravlja našim stazama, te staze će biti prave jer „put je Gospodnji veran“ (Psalam 1,30). Ljudi koji su jeli od hlebova u pustinji nisu verovali Gospodu i nisu prepoznali Njegov život; zbog toga od Njega nisu ni primili duhovni život. Tako je bilo i kod sinova Izraelovih u pustinji. „Jer ne verovaše Bogu i ne uzdaše se u pomoć njegovu. Tada zapovedi oblacima odozgo, i otvori vrata nebeska, i pusti, te im podaždi mana za jelo, i hleb nebeski dade im“ (Psalam 78,22-24). Iako su se hranili Hristovim životom, zbog svog slepog neverstva nisu primili nikakav duhovni život. Kad im je dao manu, Bog im je dao istu pouku koju je Hristos dao mnoštvu u pustinji, naime da je Njegova reč život i da „čovek ne živi samo od hleba, nego i od svake reči koja izlazi iz Božijih usta“. (Matej 4,4 – SSP)
Mana je bila ispit njihove odanosti Božjem Zakonu, a posebno Suboti kao pečatu tog Zakona. Ali manom su uzimali Hrista, samo da su to shvatili. Zbog toga mi treba da naučimo, ako budemo dopustili Hristu da prebiva u našem srcu verom u Njegovu reč – ne samo verom u jedan njen deo, nego u celosti – da će On u naš život uneti volju da držimo ceo Zakon, uključujući i Subotu. Svaka reč koja izlazi iz Božjih usta potrebna nam je u životu.
Među hrišćanima je običaj da zahvale za sve što jedu. Isto tako ima razloga da zahvalimo za ono šta pijemo, ili kad primimo bilo koji drugi Božji blagoslov. „Zahvaljujte na svemu (u svakoj prilici zahvaljujte – SSP), jer je to volja Božija u Hristu Isusu za vas“ (1. Solunjanima 5,18 – Čarnić). Problem je u tome što je zahvaljivanje često samo forma. Ono se čini zato što je postalo običaj, a ne zato što dolazi od srca. Šta ono zapravo znači? Evo šta: Da naša hrana i piće, i sve što je potrebno za naš život dolazi od Boga. Sve je to ispoljavanje Njegove ljubavi prema nama. A pošto je Bog ljubav, ispoljavanje Njegove ljubavi je ispoljavanje Njegovog života. Učestvovanjem u izobilju Njegove ljubavi, mi zapravo imamo udela u Njemu. Ako nastavimo da to shvatamo i priznajemo, bilo da jedemo, pijemo ili šta drugo činimo, sve će biti učinjeno na slavu Božju. Živećemo u Njegovoj neposrednoj prisutnosti. Svesni da je Njegov život pravednost i da je Njegova reč Njegov život, naše zahvaljivanje za hranu biće zahvaljivanje za Njegovu reč.
Ko ne može da vidi da takav život mora da bude pravedan život? Uzimanjem naše svakodnevne hrane hranićemo se Hristom i to Njegovom pravednošću. Upravo to Bog želi da naučimo iz izveštaja o davanju mane. Ona je bila njihov život, i da su u njoj prepoznali Hrista, njihov bi život bio pravednost Zakona. Ali naša svakodnevna hrana dolazi od Boga isto tako kao što je to bilo sa njihovom hranom. Naučimo pouku koju su oni zanemarili da nauče.
U izveštaju o davanju mane nalazimo često ponavljano tvrđenje „svaki nakupi koliko mu je trebalo da jede“. Bilo im je rečeno da je skupljaju za one koji su bili u šatorima. „I nakupiše koji više koji manje. Pa meriše na gomor, i ne dođe više onom koji nakupi mnogo, niti manje onom koji nakupi malo“ (2. Mojsijeva 16,17.18).
U ovome nalazimo predivnu misao. Čini se kao da je u tome bilo čudo, i bilo je u određenom smislu; međutim, čudo se nije sastojalo u tome da se nečija veća količina iznenada smanjila, a kod drugoga upola prazna posuda tajanstveno napunila. Apostol Pavle nam pomaže da to razumemo. Kad piše braći u Korintu o davanju, on kaže: „Ali ne želim da olakšanje drugima donese nevolju vama, nego na osnovu jednakosti; u sadašnje vreme neka vaš suvišak pokrije njihovu oskudicu, da i njihov suvišak jednom pokrije vašu oskudicu, da bude jednakost, kao što je napisano: ‘Ko je mnogo nakupio - nije imao suviše, a ko je malo nakupio - nije osetio manjak’“ (2. Korinćanima 8,13-15 – Čarnić).
Ovo čudo je bilo čudo Božje blagodati u davanju. Onom ko je mnogo nakupio ništa nije preteklo jer je delio sa nekim ko je imao malo ili nije uspeo ništa da skupi; a onome ko je malo skupio nije nedostajalo. Tako vidimo da je u pustinji vladalo isto načelo kao i u crkvi na Pedesetnicu.
„A u naroda koji je poverovao bilo je jedno srce i jedna duša, i niko nije govorio da je što od njegovog imanja njegovo lično, nego im je sve bilo zajedničko. Apostoli su veoma silno svedočili za uskrs Gospoda Isusa i velika blagodat beše na svima njima. Niko među njima nije oskudevao, jer su svi posednici zemlje ili kuća prodavali što su imali, donosili su vrednost prodanoga“ (Dela 4,32-34 – Čarnić).
Mi mnogo govorimo o nedostacima drevnih Izraelaca; dobro je ponekad razmotriti i drugu stranu. A kad je reč o njihovim nedostacima, oni nisu imali nijedan koji ne bi imali i obični ljudi. Nisu bili gori od drugih ljudi, opšte uzev, a ponekad su se podizali u visine vere i poverenja koje retko viđamo. Ne moramo pretpostavljati da su uvek uspevali da sačuvaju ljubaznost i da među njima nije bilo i pohlepnih. Tako je bilo i u crkvi čiju istoriju imamo u Delima apostolskim. Međutim, dovoljno je da znamo da su bar deo vremena bili takvi i da je Bog to odobravao. Bog im je dao hleba u izobilju. Njihov posao je jednostavno bio da ga skupljaju. Zato i nije bilo razloga da ga ne podele sa svojom siromašnom braćom. Kad to gledamo sa ove vremenske udaljenosti, čini se da je takvo postupanje najprirodnije na svetu.
Ali naša situacija nije ista kao njihova. Mi nemamo ništa osim onoga što dolazi od Boga. On to daje i najviše što možemo da učinimo jeste da skupljamo Njegovo obilje. Zato ne bi trebalo da smatramo da je ono što posedujemo naše, nego da jednostavno smatramo da nam je On to poverio. Međutim, zapazite da se to potpuno razlikuje od svih modernih shema komunizma. Ne radi se o podeli imovine putem Zakona, nego o tome da jaki svakodnevno daju slabima. Niko ne sprema ništa za budućnost, ostavljajući druge bez trenutno potrebnih sredstava, već uzdajući se u Boga za svakodnevne potrebe.
Takva vrsta komunizma ne može da se ostvari nikakvim ljudskim planovima. Ona je rezultat Božje ljubavi u srcu. „Ko ima dobra ovoga sveta i gleda svoga brata kako oskudeva pa se na njega ne sažali, kako može Božija ljubav da ostane u njemu?“ (1. Jovanova 3,17 – SSP). „Jer vi znate blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, da je on, budući bogat, postao siromašan vas radi, da se vi obogatite njegovim siromaštvom“ (2. Korinćanima 8,9 – Čarnić). Ova blagodat i ova ljubav obeležje su pravog Izraela.
(Sadašnja istina, 22. oktobar 1896)