Gospodnji otkupljeni vratiće se s pesmom i doći na Sion. Pesma pobede je dokaz vere, kojom će pravednik živeti. Poziv glasi: „Ne odbacujte dakle slobode svoje, koja ima veliku platu“ (Jevrejima 10,35). „Jer, svi mi imamo udela u Hristu ako se do kraja čvrsto držimo pouzdanja koje smo imali u početku“ (Jevrejima 3,14 – SSP). Izraelci su dobro počeli. „Verom su, kao po suvoj zemlji, prešli Crveno more“ (Jevrejima 11,29 – SSP). Na drugoj obali pevali su pesmu pobede. Istina, još uvek su bili u pustinji, ali vera je „naša ova pobeda koja pobedi svet“ (1 Jovanova 5,4) i oni su upravo primili najveći dokaz Božje sile da ih On sigurno vodi. Da su nastavili da pevaju tu pesmu pobede, brzo bi stigli na Sion.

Ali, oni još nisu savršeno naučili ovu lekciju. Mogli su da se uzdaju u Gospoda dokle god su mogli da Ga vide, ali ne i dalje od toga. Oni „vikaše kraj mora, kraj Crvenog Mora. Ali im On pomože imena svog radi, da bi pokazao silu svoju. Zapreti Crvenom Moru, i presahnu; i prevede ih preko bezdane kao preko pustinje; i sačuva ih od ruke nenavidnikove (protivnikove), i izbavi ih iz ruke neprijateljeve. Pokri voda neprijatelje njihove, nijedan od njih ne osta. Tada verovaše rečima Njegovim, i pevaše Mu hvalu. Ali brzo zaboraviše dela Njegova, i ne počekaše volje Njegove.“ (Psalam 106,7-13 – Daničić)

Samo tri dana putovanja pustinjom bez vode bilo je dovoljno da zaborave sve što je Gospod za njih učinio. Kada su naišli na vodu, ona je bila tako gorka da nisu mogli da je piju, pa su počeli da gunđaju. Ovu teškoću je Gospod lako otklonio pokazavši Mojsiju drvo koje je, bačeno u vodu, učinilo da postane pitka. „Onde mu dade uredbu i zakon, i onde ga okuša.“ (2. Mojsijeva 15,25)

Kad su se ulogorili kod palmi i izvora u Elimu, nije bilo ničega što bi ih uznemiravalo, pa je prošlo skoro mesec dana pre nego što su opet počeli da gunđaju. Za to vreme su se bez sumnje osećali vrlo zadovoljni sobom kao i svojom okolinom. Ali su se pri tom svakako uzdali u Gospoda. Tako nam je lako da zamišljamo da napredujemo dok se nalazimo u luci i voda protiče pored nas; tako prirodno da mislimo da smo naučili da se uzdamo u Gospoda sve dok nema iskušenja koja će ispitati našu veru.

Nije prošlo dugo vremena a narod je ne samo zaboravio na Božju silu, nego je bio spreman da tvrdi da On nikada nije imao bilo šta sa njima. Samo mesec i po dana od napuštanja Egipta stigli su u pustinju Sin, „koja je između Elima i Sinaja“, „i stade vikati sav zbor sinova Izrailjevijeh na Mojsija i na Arona u pustinji, i rekoše im sinovi Izrailjevi: kamo da smo pomrli od ruke Gospodnje u zemlji Misirskoj, kad seđasmo kod lonaca sa mesom i jeđasmo hleba izobila, jer nas izvedoste u ovu pustinju da pomorite sav ovaj zbor glađu.“

„A Gospod reče Mojsiju: Evo učiniću da vam daždi (pada kao rosa; kiša) iz neba hleb, a narod neka izlazi i kupi svaki dan koliko treba na dan, da ga okušam hoće li hoditi po mom zakonu ili neće. A šestog dana neka zgotove šta donesu, a neka bude dvojinom onoliko koliko nakupe svaki dan. A sutra ćete videti slavu Gospodnju; jer je čuo viku vašu na Gospoda. Jer šta smo mi da vičete na nas?“ (2. Mojsijeva 16,2-7)

Sutradan kad se digla rosa, „a to po pustinji nešto sitno okruglo, sitno kao slana po zemlji. I kad videše sinovi Izrailjevi, govorahu jedan drugom: Šta je ovo? Jer ne znaše šta beše. A Mojsije im reče: To je hleb što vam dade Gospod da jedete. To je za šta zapovedi Gospod: kupite ga svaki dan koliko kome treba za jelo, po gomor na glavu, po broju duša vaših, svaki neka uzme za one koji su mu u šatoru. I učiniše tako sinovi Izrailjevi; i nakupiše koji više koji manje. Pa meriše na gomor, i ne dođe više onom koji nakupi mnogo, niti manje onom koji nakupi malo, nego svaki nakupi koliko mu je trebalo da jede.“ (Stihovi 14-18)

„I reče im Mojsije: niko da ne ostavlja od toga za sutra. Ali ne poslušaše Mojsija, nego neki ostaviše od toga za sutra, te se ucrvlja i usmrde. I rasrdi se Mojsije na njih. Tako ga kupljahu svako jutro, svaki koliko mu trebaše za jelo; a kad sunce ogrevaše, tada se rastapaše.“ (Stihovi 19-21)

„A u šesti dan nakupiše hleba dvojinom, po dva gomora na svakog; i dođoše sve starešine od zbora, i javiše Mojsiju. A on im reče: Ovo kaza Gospod: Sutra je subota, odmor svet Gospodu; šta ćete peći, pecite, i šta ćete kuvati, kuvajte danas; a šta preteče, ostavite i čuvajte za sutra. I ostaviše za sutra, kao što zapovedi Mojsije, i ne usmrde se niti beše crva u njemu. I reče Mojsije: Jedite to danas, jer je danas subota Gospodnja, danas nećete naći u polju. Šest ćete dana kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti.“ (Stihovi 22-26)

„I u sedmi dan iziđoše neki od naroda da kupe, ali ne nađoše. A Gospod reče Mojsiju: Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim? Vidite, Gospod vam je dao subotu, zato vam daje šestog dana hleba za dva dana. Stojte svaki na svom mestu, i neka ne odlazi niko sa svog mesta u sedmi dan. I počinu narod u sedmi dan.“ (Stihovi 27-30)

Sada imamo ceo događaj pred sobom pa možemo da ga detaljno proučimo. Setite se da to nije napisano zbog onih koji su u njemu učestvovali, već za nas. „Sve, naime, što je unapred napisano, napisano je nama za pouku, da strpljivošću i utehom Pisma imamo nadu“ (Rimljanima 15,4 – Čarnić). Ako su oni propustili da nauče lekciju koju je Bog želeo da izvuku iz ovog događaja, onda postoji još veći razlog da je iz tog izveštaja mi naučimo.

ISPIT

Gospod je rekao da će okušati svoj narod hoće li živeti po Njegovom Zakonu ili neće. A posebna zapovest kojom ih je iskušao bila je Subota. Prema tome, Subota je bila presudan ispit u pogledu držanja Božjeg Zakona. Ona je to i sada, kao što će to pokazati sledeće tačke koje smo već upoznali:

1. Narod je bio oslobođen u skladu sa ispunjenjem saveza koji je Bog učinio sa Avramom (vidi 2. Mojsijeva 6,3.4). Ovaj savez je potvrđen zakletvom i vreme ispunjenja obećanja, za koje se Bog zakleo Avramu, se približilo. Avram je držao Božji Zakon i zbog toga je obećanje važilo za njegove potomke (1. 26,3-5). Gospod je rekao Isaku da će izvršiti sve za šta se zakleo njegovom ocu Avramu: „Zato što je Avram slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje i pravila moja i zakone moje.“ Sada, kad je Bog, kao ispunjenje te zakletve, izvodio Avramovu decu iz Egipta, odlučio je da ih iskuša da vidi da li će živeti po Njegovom Zakonu, a predmet na kojem ih je iskušao bila je Subota. To bez ikakve sumnje dokazuje da je Avram svetkovao Subotu i da se ona nalazila u savezu koji je sa njim sklopio. Ona je bila deo pravednosti verom koju je Avram imao pre svog obrezanja.
2. „Ako ste pak vi Hristovi, onda ste Avraamovo potomstvo, naslednici po obećanju“ (Galatima 3,29 – Čarnić). Pošto je Subota – ona ista koju su Izraelci svetkovali u pustinji, i koju su držali Jakovljevi potomci, ili tvrdili da je drže do današnjeg dana – bila u savezu učinjenim sa Avramom, iz toga sledi da i hrišćani treba da je svetkuju.
3. Već smo saznali da je naša nada ista ona koja je bila stavljena pred Avrama, Isaka i Jakova, i sve sinove Izraelove. Nada u „obećanje, koje je Bog dao našim očevima“ (Dela 26,6 – Čarnić) bila je ono zbog čega se sudilo apostolu Pavlu; i prema obećanju verni će sesti zajedno sa Avramom, Isakom i Jakovom u carstvu Božjem. Bog je po drugi put podigao svoju ruku da izbavi ostatak svog naroda i zato je ispit poslušnosti u ovo vreme isti kao i u početku. Subota je spomenik Božje sile kao Stvoritelja i Posvetitelja; a poruka koja najavljuje da je došao čas Božjeg suda, večno jevanđelje koje je priprema za kraj, propoveda se sledećim rečima: „Poklonite se onome koji je stvorio nebo i zemlju i more i izvore vodene.“ (Otkrivenje 14,6.7)

Ovaj ispit je učinjen pre nego što je Zakon izgovoren sa Sinaja, i pre nego što je narod došao do Sinaja. Međutim mi nalazimo da su svi elementi Zakona već bili poznati. Davanje Zakona sa Sinaja je bilo tako daleko od njegove prve objave da su sinovi Izraelovi u tome bili iskušani više od mesec dana pre tog događaja; reči: „Dokle ćete se protiviti zapovestima mojim i zakonima mojim?“ pokazuju da su ga poznavali dugo vremena i da su ga često kršili svojom neverom.

Kada budemo došli do događaja koji su povezani sa davanjem Zakona, videćemo jasnije nego sada, da na Subotu, koju je Bog očekivao da će je Jevreji svetkovati, nikako nije mogla da deluje Hristova smrt, jer je oduvek bila povezana sa jevanđeljem, vekovima pre raspeća. Međutim, s tim u vezi moramo zapaziti jednu činjenicu u pogledu obaveznosti svetkovanja subotnog dana.

Narodu je bilo rečeno: „Šest ćete dana kupiti, a sedmi je dan subota, tada ga neće biti“. Ovo je potpuno isti izraz koji je upotrebljen u četvrtoj zapovesti: „Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu; tada nemoj raditi nijednoga posla“. Mnoge su ljude ubedili da ova zapovest nije određena u svojim zahtevima i da Subotu ne treba vezivati za neki poseban dan sedmice, već da to može biti bilo koji dan sedmice, uz uslov da mu prethodi šest dana rada. Izveštaj o davanju mane pokazuje da je takva misao pogrešna, i da ta zapovest ne govori o nekom neodređenom sedmom delu vremena, nego da je to sedmi dan sedmice.

Davanje mane na najbolji način pokazuje da je subota bila određeni dan i da čoveku nije prepušteno da odluči koji će to dan biti. Štaviše, ono je pokazalo da „sedmi dan“ ne znači sedmi deo vremena, već određeni dan. Kad bi „sedmi dan“ označavao sedmi deo vremena, onda bi i „šesti dan“ imao značenje šestog dela vremena. Da su sinovi Izraelovi prihvatili takvu pretpostavku, našli bi se u problemima.

Postoji samo jedan vremenski period od sedam dana, a to je sedmica poznata još od stvaranja. Bog je delovao šest dana, a u tih šest dana završio je stvaranje; zatim „počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini“ (1. Mojsijeva 2,2.3). Zato, kad kaže da je sedmi dan Subota, Bog onda smatra da je Subota sedmi dan sedmice, dan koji poznajemo kao odmor. Šesti dan, kada su sinovi Izraelovi trebali da se pripremaju za Subotu, jeste šesti dan sedmice, poznat kao petak.

Bez ikakve sumnje, sve je to razrešeno izveštajem o Hristovom raspeću i sahrani, u kome je rečeno da su žene došle do groba „posle subote, u svanuće prvoga dana nedelje“ (Matej 28,1 – Čarnić), a drugi pisac kaže „pošto prođe subota“ (Marko 16,1 – Čarnić). Spominjemo ove tekstove da bismo pokazali da prvi dan sedmice sledi iza Subote i da ne postoji vreme između završetka Subote i posete žena grobu. A sada, čitajući izveštaj u Jevanđelju po Luki, saznajemo da je dan Hristove sahrane „bio [je] petak (dan pripreme – SSP), i subota osvitaše“. Žene su došle i videle gde je položen; „Zatim se vratiše i spremiše mirise i miro. U subotu pak ostaše u miru - po zakonu.“ „u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob.“ (Luka 23,54-56; 24,1 – Čarnić)

Subota je sledila posle petka („dana pripreme“ – SSP), a iza nje je sledio „prvi dan nedelje“. Prema tome, zapovest o Suboti odnosi se na sedmi dan nedelje. To je bio dan koji je Bog posebno označio kao Subotu, te je četrdeset godina činio čudo u njenu čast. Dobro zapamtimo ovu činjenicu. Setimo se da kad god se u Bibliji spominje Subota, onda se misli samo na sedmi dan sedmice. Da je davno pre Mojsijevog vremena ova subota iz četvrte zapovesti, zajedno sa celim Zakonom, bila nerazdvojno povezana sa jevanđeljem Isusa Hrista, biće potpuno jasno kada budemo nastavili sa našim proučavanjem.

(Sadašnja istina, 8. oktobar 1896)