„Tada zapeva Mojsije i sinovi Izrailjevi ovu pesmu Gospodu, i rekoše ovako: Pevaću Gospodu, jer se slavno proslavi; konja i konjika vrže u more. Sila je moja i pesma moja Gospod, koji me izbavi; on je Bog moj, i slaviću ga; Boga oca mojega, i uzvišivaću ga. Gospod je velik ratnik; ime mu je Gospod. Kola Faraonova i vojsku njegovu vrže (baci) u more; izbrane vojvode njegove utopiše se u Crvenom moru. Bezdani ih pokriše; padoše u dubinu kao kamen. Desnica tvoja, Gospode, proslavi se u sili; desnica tvoja, Gospode, satr neprijatelja. I mnoštvom veličanstva svojega oborio si one koji ustaše na te; pustio si gnev svoj, i proždre ih kao slamu. Od daha nozdrva tvojih sabra se voda; stade u gomilu voda koja teče; stisnuše se vali usred mora. Neprijatelj reče: teraću, stignuću, deliću plen; nasitiće ih se duša moja, izvući ću mač svoj, istrebiće ih ruka moja. Ti dunu vetrom svojim, i more ih pokri, i utonuše kao olovo u dubokoj vodi. Ko je kao ti među silnima Gospode? Ko je kao ti slavan u svetosti, strašan u hvali, i da čini čudesa? Ti pruži desnicu svoju, i proždre ih zemlja. Vodiš milošću svojom narod, koji si iskupio, vodiš krepošću svojom u stan svetosti svoje. Čuće narodi, i zadrhtaće; muka će spopasti one koji žive u zemlji Filistejskoj. Tada će se prepasti starešine Edomske, junake Moavske spopašće drhat, uplašiće se svi koji žive u Hananskoj. Spopašće ih strah i trepet; od veličine ruke tvoje zamuknuće kao kamen, dokle ne prođe narod tvoj, Gospode, dokle ne prođe narod, koji si zadobio. Odvešćeš ih i posadićeš ih na gori nasledstva svojega, na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su tvoje ruke utvrdile. Gospod će carovati doveka.“ (2. Mojsijeva 15,1-18 – Daničić)

Pogledajmo sada koja uputstva i ohrabrenja nalazimo u ovom izveštaju za nas.

1. Sila kojom je razdeljeno Crveno more i narod bezbedno prošao kroz njega, bila je ista ona sila kojom je Bog zadržao neprijatelje da ih ne napadnu. Uporedi 2. Mojsijeva 15,14-16 i Isus Navin 2,9-11. Da su nastavili da napreduju u veri koju su imali u trenutku oslobođenja, uopšte ne bi bilo potrebe da se bore. Niko od neprijatelja ne bi se usudio da ih Sada vidimo zašto ih je Bog vodio ovim putem. Poslednjim činom izbavljenja želeo je da ih pouči da nikada ne treba da se boje čoveka.
2. U toj istoj sili trebalo je da objave Gospodnje ime – da propovedaju jevanđelje o carstvu – po svoj zemlji, kao pripremu za To je bilo delo koje je trebalo da obave pre nego što je obećanje moglo da se potpuno ispuni. Da su sačuvali tu veru, ne bi trebalo mnogo vremena da delo bude dovršeno.
3. Cilj njihovog izbavljenja bio je da ih Bog dovede i posadi na goru Gospodnjeg nasledstva – u njihovoj zemlji, u kojoj bi zauvek mogli da žive Ovo se nije ispunilo ni u vreme cara Davida, iako je njegovo carstvo bilo na vrhuncu slave; bilo je to vreme kada je imao mir sa svim svojim neprijateljima i kad je naumio da sagradi hram Gospodu. Tada mu je Gospod rekao: „I odrediću mesto narodu svojemu Izrailju, i posadiću ga, te će nastavati u svom mestu, i neće se više pretresati, niti će ih više mučiti nepravednici kao pre“ (2. Samuilova 7,10). (Uporedi ovo i sa Luka 1,67-75).
4. Božji plan o oslobođenju Izraela iz Egipta bio je iznesen u pesmi koja je bila rezultat nadahnuća: „Odvešćeš ih i posadićeš ih na gori nasledstva svojega, na mestu koje si sebi za stan spremio, Gospode, u svetinji, Gospode, koju su tvoje ruke utvrdile.“ Niko od ljudi ne može da sagradi prebivalište za Gospoda, jer „Svevišnji ne stanuje u rukotvorenim hramovima“ (Dela 7,48 – Čarnić). „Presto je Gospodnji na nebesima“ (Psalam 11,4). Pravi Šator (Svetilište) – pravo Božje prebivalište – „koji je podigao Gospod, a ne čovek“ (Jevrejima 8,1.2 – SSP), nalazi se na nebu na gori Sion. To je u skladu sa obećanjem datim Avramu, Isaku i Jakovu, a koje ih je navelo da se smatraju gostima i došljacima na ovoj zemlji, i traže nebesku zemlju „jer je očekivao grad koji ima čvrste temelje, čiji je graditelj i tvorac Bog“ (Jevrejima 11,10 – Čarnić). Ova dugo odlagana nada sada je trebalo da se ostvari i ona bi se brzo ispunila da su sinovi Izraelovi sačuvali veru iz svoje pesme.
5. Izbavljenje Izraela iz Egipta i razdvajanje Crvenog mora je ohrabrenje za Božji narod u poslednje dane jevanđelja, kada će se ostvariti Gospodnje Evo reči koje Gospod uči svoj narod: „Probudi se, probudi se, obuci se u silu, mišico Gospodnja; probudi se kao u staro vreme, za naraštaja prošlih; nisi li ti isekla Ravu i ranila zmaja? Nisi li ti isušila more, vodu bezdana velikoga, od dubine morske načinila put da prođu izbavljeni? Tako oni koje iskupi Gospod neka se vrate i dođu u Sion pevajući, i veselje večno neka bude nad glavom njihovom; radost i veselje neka zadobiju, a žalost i uzdisanje neka beži.“ (Isaija 51,9-11 – Daničić).
6. Da su stari Izraelci nastavili sa pevanjem, i da nisu nijednom počeli da gunđaju, oni bi vrlo brzo stigli do Siona, do grada čiji je graditelj i tvorac Bog.
7. Kada Gospodnji otkupljeni konačno stanu na goru Sion i u rukama budu imali Božje harfe, zapevaće „pesmu Božijeg sluge Mojsija i Jagnjetovu pesmu: ‘Velika su i čudesna tvoja dela, Gospode Bože, Svedržitelju. Pravedni su i istiniti tvoji putevi, Caru nad narodima. Ko da te se ne boji, Gospode, i da ne slavi tvoje ime? Ti si jedini Svi narodi će doći i pokloniti se pred tobom, jer su objavljena tvoja pravedna dela’“ (Otkrivenje 15,3.4 – SSP). To je pesma izbavljenja, pesma pobede.
8. Kao što su sinovi Izraelovi tu pesmu pobede pevali na obali Crvenog mora pre nego što su ušli u Obećanu zemlju, tako će Božja deca u posljednje dane pevati istu pesmu pobede pre nego što uđu u nebeski Hanan. Evo te pesme i dok je čitamo, uporedite je sa uvodom u Mojsijevu pesmu kod Crvenog Već smo čitali da, kada Gospod pruži svoju ruku po drugi put da izbavi ostatak svog naroda, „biće put ostatku naroda njegova, što ostane od Asirske, kao što je bio Izrailju kad izađe iz zemlje Misirske.“ (Isaija 11,16)
9. „I reći ćeš u ono vreme: Hvalim Te, Gospode, jer si se bio razgnevio na me, pa se odvratio gnev Tvoj, i utešio si me. Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospod Bog, On mi bi Spasitelj. S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovog I tada ćete reći: Hvalite Gospoda, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo. Pojte Gospodu, jer učini velike stvari, neka se zna po svoj zemlji. Klikuj i pevaj, koja sediš u Sionu, jer je Svetac Izrailjev velik posred vas.“ (Isaija 12. poglavlje)

S tom pesmom će Gospodnji otkupljeni doći na Sion. To je pesma pobede, ali već sada mogu da je pevaju, jer „ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera“ (1 Jovanova 5,4 – SSP). „Gle, Bog je spasenje moje, uzdaću se i neću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospod Bog, on mi bi spasitelj“ (Isaija 12,2). No, ako čovek ne objavljuje Gospodnje spasenje, on ga i nema. Jer deca nebeskog Cara prosto moraju da javno izražavaju svoju radost. I dok ih Gospod vodi na Sion, oni uče pesmu koju će zapevati kad stignu na njega. I zato

„Kad zapevam NOVU, NOVU PESMU,
Okružen Božjom slavom tom,
Biće to STARA, STARA PRIČA,
Oduvek draga srcu mom.“

(Sadašnja istina, 1. oktobar 1896)