„Nad misirskim morem mračnim nek se jeka bubnja čuje, narod Božji u slobodi Boga slavi i putuje.“

Pročitajmo ukratko izveštaj o oslobođenju Izraela, kako je to zapisalo nadahnuće.

„A oko ponoći pobi Gospod sve prvence u zemlji misirskoj od prvenca Faraonovog koji htede sedeti na prestolu njegovom do prvenca sužnja u tamnici, i šta god beše prvenac od stoke. Tada usta Faraon one noći, on i sve sluge njegove i svi Misirci, i bi vika velika u Misiru, jer ne beše kuće u kojoj ne bi mrtvaca. I dozva Mojsija i Arona po noći i reče: Ustajte, idite iz naroda mog i vi i sinovi Izrailjevi, i otidite, poslužite Gospodu, kao što govoriste. Uzmite i ovce svoje i goveda svoja, kao što govoriste, i idite, pa i mene blagoslovite. I Misirci navaljivahu na narod da brže idu iz zemlje, jer govorahu: Izgibosmo svi. I narod uze testo svoje još neukislo, umotavši ga u haljine svoje, na ramena svoja. I učiniše sinovi Izrailjevi po zapovesti Mojsijevoj, i zaiskaše u Misiraca nakita srebrnih i nakita zlatnih i haljina. I Gospod učini, te narod nađe ljubav u Misiraca, te im dadoše; tako opleniše Misirce.

I otidoše sinovi Izrailjevi iz Ramese u Sohot, oko šest stotina hiljada pešaka, samih ljudi osim dece. I drugih ljudi mnogo otide s njima, i stoke sitne i krupne vrlo mnogo.“ (2. Mojsijeva 12,29-38)

„A kad Faraon pusti narod, ne odvede ih Bog putem k zemlji filistejskoj, ako i beše kraći, jer Bog reče: Da se ne pokaje narod kad vidi rat, i ne vrati se u Misir. Nego Bog zavede narod putem preko pustinje na Crvenom Moru.“ (2. Mojsijeva 13,17.18)

„Tako otišavši iz Sohota stadoše u logor u Etamu, na kraj pustinje. A Gospod iđaše pred njima danju u stupu od oblaka vodeći ih putem, a noću u stupu od ognja svetleći im, da bi putovali danju i noću. I ne uklanjaše ispred naroda stup od oblaka danju ni stup od ognja noću.“ (Stihovi 20-22)

„I reče Gospod Mojsiju govoreći: Kaži sinovima Izrailjevim neka saviju i stanu u logor pred Pi-Airot između Migdola i mora prema Vel-Sefonu; prema njemu neka stanu u logor pokraj mora. Jer će Faraon reći za sinove Izrailjeve: Zašli su u zemlju, zatvorila ih je pustinja. I učiniću da otvrdne srce Faraonu, te će poći u poteru za vama, i ja ću se proslaviti na njemu i na svoj vojsci njegovoj, i Misirci će poznati da sam ja Gospod. I učiniše tako.

A kad bi javljeno caru misirskom da je pobegao narod, promeni se srce Faraonovo i sluga njegovih prema narodu, te rekoše: Šta učinismo, te pustismo Izrailja da nam ne služi? I upreže u kola svoja, i uze narod svoj sa sobom. I uze šest stotina kola izabranih i šta još beše kola misirskih, i nad svima vojvode. I Gospod učini te otvrdnu srce Faraonu caru misirskom, i pođe u poteru za sinovima Izrailjevim, kad sinovi Izrailjevi otidoše pod rukom visokom. I teravši ih Misirci stigoše ih, sva kola Faraonova, konjici njegovi i vojska njegova, kad behu u logoru na moru.“ (2. Mojsijeva 14,1-9)

„I kad se približi Faraon, podigoše sinovi Izrailjevi oči svoje a to Misirci idu za njima, i uplašiše se vrlo, i povikaše sinovi Izrailjevi ka Gospodu. I rekoše Mojsiju: Zar ne beše grobova u Misiru, nego nas dovede da izginemo u pustinji? Šta učini, te nas izvede iz Misira. Nismo li ti govorili u Misiru i rekli: Prođi nas se, neka služimo Misircima? Jer bi nam bolje bilo služiti Misircima nego izginuti u pustinji.

A Mojsije reče narodu: Ne bojte se, stanite pa gledajte kako će vas Gospod izbaviti danas; jer Misirce koje ste videli danas, nećete ih nikada više videti do veka. Gospod će se biti za vas, a vi ćete ćutati.“ (Stihovi 10-14)

Način njihovog oslobođenja svima je poznat: kako je Gospod zapovedio moru da se povuče i ostavi put po sredini, tako da su sinovi Izraelovi mogli da pređu suvim; i kako se more, kad su Egipćani pokušali da ih slede, vratilo i progutalo ih. „Verom pređoše Crveno more kao po suvoj zemlji, a kad Egipćani to pokušaše podaviše se“ (Jevrejima 11,29 – Čarnić). Pogledajmo nekoliko lekcija koje treba da naučimo iz ovog izveštaja.

1. Bog je vodio svoj narod: „A kad Faraon pusti narod, ne odvede ih Bog putem k zemlji filistejskoj“. Mojsije nije znao ništa više od naroda šta da radi ili kuda da ide, samo je slušao šta mu je Gospod govorio, jer je bio veran „u svemu domu njegovom“. (Jevrejima 3,2)
2. Kad je narod gunđao, gunđao je protiv Boga, a ne protiv Mojsija. Kad su govorili Mojsiju: „Šta učini, te nas izvede iz Misira?“ zapravo nisu hteli da priznaju da je u svemu ovome Bog, iako su dobro znali da im je On poslao Mojsija.
3. Na prvi znak opasnosti vera naroda počela je da nestaje. Zaboravili su šta je Bog već učinio za njih i kako je silno delovao da ih Poslednji sud nad Egipćanima trebalo je da sam po sebi bude dovoljan da ih nauči da se uzdaju u Gospoda i da On može da ih oslobodi od Egipćana koji su još ostali živi.
4. Božja namera nije bila da se narod bori. On ih je poveo kroz pustinju da ne bi videli rat. Znao je da bi ih Egipćani svakako progonili da su krenuli putem kojim su pošli. Sinovi Izraelovi nisu nikad imali veću potrebu za borbom nego onda kad su ih Egipćani opkolili kod Crvenog mora, ali im je Bog poručio: „Gospod će se biti za vas, a vi ćete ćutati.“ Možemo reći da je razlog zašto Gospod nije želeo da vide rat bio taj što još nisu bili pripremljeni za borbu; ali moramo se setiti drugih prilika kada su imali mnogo obučenih boraca, pa ih je Bog izbavio a da sami nisu zadali nijedan udarac. Kad razmatramo okolnosti njihovog izbavljenja iz Egipta – kako je ono ostvareno direktnom Božjom silom, bez ikakve ljudske snage, pri čemu je njihovo bilo samo da slede i poslušaju Njegovu reč – onda moramo shvatiti da Božji plan uopšte nije bio da se bore, čak ni u samoodbrani.
5. Takođe treba da naučimo da najkraći i naizgled najlakši put nije uvek i najbolji. Put kroz filistejsku zemlju je bio najkraći, ali ne i najbolji za Izraelce. Činjenica da se nalazimo u teškim situacijama u kojima ne možemo da vidimo izlaz, nije dokaz da nas Bog ne vodi. Bog je vodio sinove Izraelove na to opasno mesto u pustinji, između planina i mora, tako sigurno kao što ih je vodio iz On je znao da u takvoj klopci ne mogu da pomognu sebi, pa ih je namerno vodio tamo da bi kao nikad pre toga videli da je sam Bog odgovoran za njihovu bezbednost i da je u stanju da izvrši ono što je naumio. Njihov problem je bio smišljen da bi im pružio neizbrisivu pouku o poverenju u Boga.
6. Na kraju moramo da naučimo da ih ne smemo osuđivati zbog njihovog „Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko ti bio; jer sudeći drugom samoga sebe osuđuješ, pošto ti, sudija, činiš isto to“ (Rimljanima 2,1 – Čarnić). Kada ih osuđujemo zbog toga što se nisu uzdali u Gospoda, onda pokazujemo da nemamo izgovor za sopstveno gunđanje i strah. Imamo sve dokaze o Božjoj sili koje su oni imali, i još mnogo više od toga. Ako možemo jasno da vidimo koliko je neosnovan bio njihov strah i kakvo je zlo bilo njihovo gunđanje, onda gledajmo da se mi sami ne pokažemo još bezumniji i gori.

„DRUGI PUT“

Ima još jedna lekcija koju treba da naučimo s tim u vezi, i ona je toliko važna da joj moramo posvetiti posebnu pažnju jer uključuje sve druge. Učimo je iz Isaije jedanaestog poglavlja. U tom poglavlju nalazimo u nekoliko reči čitav izveštaj o jevanđelju, od Hristovog rođenja do konačnog oslobođenja svetih u Božjem carstvu, i uništenja zlih.

„Ali će izaći šibljika iz stabla Jesejevog, i izdanak iz korena njegovog izniknuće. I na Njemu će počivati Duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i straha Gospodnjeg. I mirisanje će Mu biti u strahu Gospodnjem, a neće suditi po viđenju svojih očiju, niti će po čuvenju svojih ušiju suditi. Nego će po pravdi suditi siromasima i po pravici koriti krotke u zemlji, i udariće zemlju prutom usta svojih, i duhom usana svojih ubiće bezbožnika. I pravda će Mu biti pojas po bedrima, i istina pojas po bokovima.“ (Isaija 11,1-5 – Daničić)

Uporedimo prvi deo gornjeg teksta sa Luka 4,16-18, a poslednji deo sa Otkrivenjem 19,11.21 i videćemo koliko toga pokriva. On nas dovodi do uništenja zlih. On pokriva čitav dan spasenja.

„I u to će vreme za koren Jesejev, koji će biti zastava narodima, raspitivati narodi, i počivalište Njegovo biće slavno. I tada će Gospod opet podignuti ruku svoju da zadobije ostatak naroda svog, šta ostane od asirske i od Misira i od Patrosa i od Etiopske i od Elama i od Senara i od Emata i od ostrva morskih. I podignuće zastavu narodima i prognane Izrailjeve i rasejane Judine sabraće s četiri kraja zemlje.“ (Isaija 11,10-12)

I ovde ponovo vidimo izbavljenje Božjeg naroda. To je drugi put da Bog uzima stvar u svoje ruke i u tome će biti uspešan. Uzeo je stvar u svoje ruke prvi put u Mojsijevo vreme, ali narod nije ušao [u obećanu zemlju] zbog neverstva. Drugi put ostvariće se večno spasenje Njegovog naroda. Zapazite da se konačno skupljanje Njegovog naroda ostvaruje kroz Hrista koji je znak za narode, jer Bog pohodi neznabošce da iz njih izvede narod koji nosi Njegovo ime. Oni treba da budu skupljeni „s četiri kraja zemlje“. „I poslaće svoje anđele sa glasovitom trubom, pa će skupiti njegove izabranike od četiri vetra, od jednog kraja neba do drugog.“ (Matej 24,31 – Čarnić)

Da je ovo oslobođenje određeno za poslednje vreme, zapravo za završetak vremena, očigledno je iz činjenice da on sabira (skuplja) „ostatak“ svog naroda, znači one poslednje. A sada zapazimo ovo obećanje i podsetnik: „I biće put ostatku naroda njegovog, što ostane od Asirske, kao što je bio Izrailju kad izađe iz zemlje misirske.“ (Isaija 11,16)

Imajmo na umu da je delo oslobođenja iz Egipta počelo davno pre onog dana kada su napustili tu zemlju. Počelo je onog dana kad je Mojsije došao u Egipat i počeo da narodu govori o Božjoj nameri da ispuni obećanje dato Avramu. Ceo prikaz Božje sile u Egiptu, koji je bio samo objavljivanje jevanđelja, bio je deo oslobođenja. Tako će biti i onog dana kad Gospod po drugi put podigne svoju ruku da oslobodi ostatak svog naroda. Taj dan je sada jer „evo sad je vreme najbolje, evo sad je dan spasenja“ (2. Korinćanima 6,2). Sav će se Izrael spasti, jer „Izbavitelj će doći sa Siona, odvratiće bezbožnost od Jakova“ (Rimljanima 11,26 – Čarnić). Oslobođenje Božjeg naroda od ropstva greha isto je što i konačno izbavljenje. Kad Gospod dođe po drugi put, preobraziće „svojom silom kojom može sve da pokori sebi naše poniženo telo da bude saobrazno njegovom slavnom telu“ (Filibljanima 3,21 – Čarnić). Sila kojom će preobraziti naša tela – sila vaskrsenja – sila je kojom su naši gresi pobeđeni, i mi ćemo biti izbavljeni od njihove vlasti. Dogodiće se to istom silom koja se ispoljila u oslobođenju Izraela iz Egipta.

„Jer se ne stidim jevanđelja Hristovog; jer je sila Božija na spasenje svakome koji veruje, a najpre Jevrejinu i Grku“ (Rimljanima 1,16). Ko god želi da sazna koliko je ogromna ta sila, treba samo da pogleda izbavljenje Izraela iz Egipta, razdvajanje Crvenog mora, i videće praktičan primer njenog delovanja. To je sila koje će pratiti propovedanje celog jevanđelja do dolaska Gospoda Isusa.

(Sadašnja istina, 24. septembar 1896)