O Mojsiju čitamo:
„Verom ostavi Egipat ne uplašivši se kraljeve jarosti; jer se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda. Verom je proslavio Pashu i izvršio kropljenje krvlju, da ih ne dotakne onaj koji je ubijao prvence.“ (Jevrejima 11,27.28 – Čarnić)
Mojsije se nije verom odrekao Egipta, kada je prvi put pobegao u strahu, nego tek onda kada je izišao nakon održavanja pashe. Onda mu carev gnev nije ništa značio, jer se „držao Nevidljivoga kao da ga gleda“. Tada se nalazio pod zaštitom Cara nad carevima.
Iako ovaj tekst govori samo o Mojsiju, ne smemo da pretpostavimo da je on jedini od sinova Izraelovih imao veru, jer u sledećem stihu čitamo za ceo narod da „verom pređoše Crveno More“. Čak i da je istina da je samo Mojsije od sveg naroda napustio Egipat verom, i ta bi činjenica bila dovoljna da pokaže da je trebalo da ga svi napuste na isti način i da je čitavo to oslobođenje bilo delo vere.
„Jer se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda.“ Mojsije je živeo na isti način na koji danas žive pravi hrišćani. Evo i paralele:
„Za nepropadljivo nasledstvo, i neokaljano, i koje ne vene, sačuvano na nebesima za vas, koje sila Božija čuva verom za spasenje, spremno da se otkrije u poslednje vreme. Tada ćete likovati, pošto ste sad zamalo, ako tako treba da bude, ožalošćeni različitim iskušenjima, da bi se vrsnoća vaše vere našla kao dragocenija od propadljivog zlata koje se vatrom kuša, na hvalu i slavu i čast kada se pokaže Isus Hristos, koga vi volite iako ga niste videli, u koga sad verujete iako ga ne vidite, i radujete se neizrecivom i proslavljenom radošću, jer postižete cilj svoje vere: spasenje svojih duša.“ (1. Petrova 1,3-9 – Čarnić)
Mojsije i sinovi Izraelovi bili su pozvani u isto nasledstvo koje je sačuvano za nas. Obećanje im je dato u Hristu, isto kao i nama. To nasledstvo se moglo dobiti samo verom u Hrista, a ta vera je bila takva da je Hrista činila stvarnim, lično prisutnim, iako je bio nevidljiv. Štaviše, osnova te vere i nade bila je vaskrsenje Isusa Hrista iz mrtvih. Hristos je u ono vreme, kao i sada bio glava crkve. Prava crkva nikada nije imala nikog drugog osim nevidljive glave. „Svetac Izrailjev“ bio im je dat „za vođu i zapovednika narodima“ vekovima pre nego što se rodio kao beba u Vitlejemu.
Tako vidimo da je lična vera u Hrista bila osnova za oslobođenje Izraela iz Egipta. To je prikazano ustanovljavanjem pashe. Situacija je narasla do krize. Faraon je uporno istrajavao u tvrdoglavom otporu tako dugo dok Gospodnja milost više nije delovala na njega. Njegova izjava pokazuje da je postupao samovoljno i da je posle skakavaca sagrešio protiv svetlosti. Pozvao je Mojsija i Arona i rekao: „Zgreših Gospodu Bogu vašem i vama. Ali, mi još sada samo oprosti greh moj, i molite se Gospodu Bogu svom da ukloni od mene samo ovu smrt“ (2. Mojsijeva 10,16.17). Došao je trenutak da mora da prizna Gospoda; znao je da je pobuna protiv Njega bila greh, ali čim je došlo do odlaganja kazne, ispoljavao je tvrdoglavost kao i ranije. On je odlučno i potpuno odbacio sva Gospodnja nastojanja, pa sada nije preostalo ništa drugo osim da se nad njim izvrši sud koji bi ga prisilio da odustane od ugnjetavanja, te da pusti Izrael da ide.
Bila je to poslednja noć koju će Izraelci provesti u Egiptu. Gospod je bio spreman da uništenjem prvenaca pusti poslednje veliko zlo na cara i narod. Sinovima Izraelovim upućen je poziv da uzmu jagnje, zdravo, i da ga „zakolju uveče“ i jedu njegovo meso.
„I neka uzmu krvi od njega i pokrope (poprskaju) oba dovratka i gornji prag na kućama u kojima će ga jesti. …jer je pasha Gospodnja. Jer ću proći po zemlji misirskoj tu noć, i pobiću sve prvence u zemlji misirskoj od čoveka do živinčeta, i sudiću svim bogovima misirskim, ja Gospod. A krv ona biće vam znak na kućama u kojima ćete biti; i kad vidim krv, proći ću vas, te neće biti među vama pomora, kad stanem ubijati po zemlji misirskoj.“ (2. Mojsijeva 12,5-13)
Oni su dobro znali da ih ne spasava krv jagnjeta. Gospod im je rekao da je to samo znak. To je jednostavno bio znak vere u ono što je on predstavljao, naime „dragocenom krvlju Hrista kao nevinog i čistog jagnjeta“ (1. Petrova 1,19 – Čarnić), jer „i Hristos je kao naše pashalno jagnje prinet na žrtvu“ (1. Korinćanima 5,7 – Čarnić). Prema tome, krv jagnjeta bila je samo simbol Jagnjeta Božjeg, a onaj koji se „se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda“, to je i razumeo.
„Jer je duša (život – Stvarnost, KJV, Šarić) telu u krvi“ (3. Mojsijeva 17,11). U Hristovoj krvi, odnosno u Njegovom životu, imamo otkupljenje i oproštenje greha, jer je Bog Njega postavio da bude „očišćenje kroz veru u Njegovu krv, te da kroz Božje trpljenje objavi Njegovu pravednost opraštanjem pređašnjih greha“ (Rimljanima 3,25 – KJV). Bog prelazi preko greha, ne stvaranjem kompromisa, već tako što „krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha“ (1. Jovanova 1,7 – Čarnić). Hristov život je Božja pravednost, jer iz srca izlazi život, a Božji Zakon je bio u Njegovom srcu kao savršena pravednost. Prema tome, primena krvi ili Hristovog života je primena Božjeg života u Hristu; a On uklanja grehe.
Prskanje krvi po dovratnicima označavalo je ono što je kasnije rečeno: „Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje. I neka ove reči koje ti ja zapovedam danas budu u srcu tvom. … I napiši ih na dovratnicima od kuće svoje i na vratima svojim“ (5. Mojsijeva 6,4-9). Pravednost Božjeg Zakona se nalazi jedino u Hristovom životu. Ona može biti u srcu samo kad se Božji život u Hristu nalazi u srcu, da bi se očistilo od svakog greha. Stavljanje krvi na dovratnike kuće bilo je isto kao zapisivanje Božjeg Zakona na dovratnicima kuće i na vratima; a to nije ukazivalo ni na šta drugo osim na prebivanje (verom) u Hristu tj. prožetost Njegovim životom.
Hristos je Sin Božji koji je uživao da vrši volju svoga Oca. Kao što je On bio pasha sinova Izraelovih u Egiptu, tako je i naša, jer je Njegov život večan i neuništiv, i oni koji verom prebivaju u Njemu imaju istu tu zaštitu. Ni čovek ni đavo ne mogu da Mu oduzmu Njegov život; a Otac ga je voleo i nije želeo da Mu uzme život. On ga je položio dobrovoljno i ponovo ga uzeo. Položio ga je da bismo ga mi mogli uzeti, a onda ga je opet uzeo da bi sa Njim uzeo i nas. Zato je prebivanje u Njemu, označeno kropljenjem krvi na dovratnicima, sredstvo oslobođenja od greha; a na taj način se i spasavamo od Božjeg gneva koji dolazi na sinove neposlušnosti.
Isus Hristos „je isti juče i danas i doveka“ (Jevrejima 13,8 – Čarnić). Vera u Njegovu krv, koja je pokazana kropljenjem krvi jagnjeta na vratima kuća, ostvaruje danas isti rezultat kao nekada. Kad slavimo Gospodnju večeru koja je uspostavljena u vreme pashe, nakon koje je Hristos bio izdan i raspet, mi slavimo isto ono što su Izraelci slavili u Egiptu. Bili su još u Egiptu kad su slavili prvu pashu. To je bio čin vere kojim su pokazali da se uzdaju u Hrista kao svog Oslobodioca (Izbavitelja). Tako i mi, kroz krv saveza, pokazujemo svoju veru u silu Njegovog života da nas sačuva od greha i uništenja koje dolazi na zemlju zbog greha. U taj dan Gospod će poštedeti one čiji je život sakriven sa Hristom u Bogu, „kao što će otac poštedeti svog sina koji mu služi“ (Malahija 3,17 – KJV). Iz istog razloga su u Njemu pošteđeni ljudi, jer ni Bog nije poštedeo svoga Sina.
Kad je slavio poslednju pashu sa svojim učenicima, Hristos je rekao: „Vrlo sam želeo da jedem ovu Pashu sa vama pre no što postradam. Jer vam kažem: neću je više jesti dok se ne ispuni u carstvu Božijem“ (Luka 22,15.16 – Čarnić). Iz tih reči saznajemo da uspostavljanje pashe ima direktnu vezu sa Gospodnjim dolaskom da kazni zle i oslobodi svoj narod. Zato nam je rečeno: „Jer, kad god ovaj hleb jedete i ovu čašu pijete, Gospodnju smrt objavljujete dok on ne dođe“ (1. Korinćanima 11,26 – SSP). Hristova smrt nema svrhe bez vaskrsenja; a Hristovo vaskrsenje jednostavno znači vaskrsenje svih onih čiji je život sakriven u Njegovom životu. On nas svojim vaskrsenjem preporađa za živu nadu na nepropadljivo nasledstvo koje neće istrunuti ni uvenuti; a istu tu živu veru i nadu u to isto nasledstvo pokazao je pravi Izrael u Egiptu. Nasledstvo koje očekujemo je sačuvano na nebesima. I nasledstvo koje je bilo obećano Avramu, Isaku i Jakovu, nasledstvo ka kome je Bog bio spreman da vodi sinove Izraelove, bila je „bolja zemlja, nebeska“ (Jevrejima 11,16 – KJV).
„Kropljenje krvi“ (uporedi sa 2. Mojsijeva 12,5-14; Jevrejima 11,27.28; 12,24 i 1. Petrova 1,2-10) velika je karika koja nas u našem hrišćanskom životu povezuje sa drevnim Izraelom. Ono pokazuje da je izbavljenje kojim ih je Bog oslobodio, bilo isto ono kojim nas Bog danas oslobađa. Ono njih ujedinjuje sa nama u jednom Gospodu i jednoj veri. Hristos je uvek bio uz njih kao što je uz nas. Oni su mogli da istraju gledajući Njega nevidljivog; a ni mi ne možemo više od toga. On je bio Jagnje „zaklano od postanka sveta“ (Otkrivenje 13,8) i zbog toga je podignut od postanka sveta, da bi oni mogli da shvate sve blagoslove Njegove smrti i vaskrsenja, baš kao što možemo i mi. A oslobođenje kojim ih je izbavio bilo je i te kako stvarno. Njihova nada ogledala se u tome što će prilikom Gospodnjeg dolaska vaskrsnuti iz mrtvih i tako upotpuniti oslobođenje; a i mi imamo tu istu blaženu nadu. Prihvatimo opomenu iz njihovih stalnih promašaja i nastojmo „da [se] do kraja čvrsto držimo pouzdanja koje smo imali u početku.“ (Jevrejima 3,14 – SSP)
(Sadašnja istina, 17. septembar 1896)