Jakov je od Isava kupio pravo prvorodstva (prvenaštva) za porciju čorbe; tako je prevarom stekao očeve blagoslove namenjene prvencu. Niko ne može takvim sredstvima da stekne nasledstvo koje je Bog obećao Avramu i njegovom potomstvu. Ono je bilo osigurano za Avrama kroz veru i niko nije trebalo da misli da može da bude nasleđeno silom ili prevarom. „Nijedna laž nije od istine“ (1. Jovanova 2,21 – Čarnić). Laž nikad ne može da podrži istinu. Nasledstvo obećano Avramu i njegovom potomstvu bilo je nasledstvo pravednosti i zato se nije moglo steći ničim nepravednim. Zemaljski posed se često stiče i zadržava prevarom, za neko vreme, ali nije tako sa nebeskim nasledstvom. Jedino što je Jakov stekao svojom lukavošću i prevarom bilo je da je svog brata učinio trajnim neprijateljem i da je postao prognanik iz očevog doma tokom više od dvadeset godina, a svoju majku više nikad nije video.
Međutim, Bog je mnogo ranije rekao da će Jakov biti naslednik umesto svog starijeg brata. Problem sa Jakovom i njegovom majkom bio je u tome što su mislili da mogu da ostvare Božja obećanja na svoj način. Bila je to ista greška koju su učinili Avram i Sara. Nisu mogli da čekaju da Bog ostvari svoje planove na svoj način. Reveka je znala šta je Bog rekao za Jakova. Čula je kako je Isak obećao da će blagosloviti Isava i mislila je, ako se ne umeša, propašće Gospodnji plan. Zaboravila je da je nasledstvo bilo potpuno u Božjoj moći i da niko nije mogao sa njim da raspolaže, osim da ga lično odbaci. Iako bi Isav dobio blagoslov od svog oca, Bog bi svoj plan ostvario u svoje vreme.
I tako je Jakov postao dvostruki prognanik. Ne samo što je bio došljak na zemlji već je bio i begunac. Ali Bog ga nije zaboravio. Bez obzira što je bio grešan, za njega je bilo nade. Nekima može da izgleda čudno da je Bog više voleo Jakova nego Isava, jer Jakovljev karakter u to vreme nije izgledao ništa bolji od Isavovog. Setimo se da Bog nikoga ne bira zbog njegovog karaktera.
„Jer, nekad smo i mi bili nerazumni, nepokorni, zavedeni. Robovali smo raznim požudama i nasladama, provodeći život u zloći i zavisti, omrznuti i mrzeći jedan drugoga. A kad se pojavila dobrota i čovekoljublje našeg Spasitelja, Boga, on nas je spasao. Ali, ne na osnovu dela koja smo učinili u pravednosti, nego zbog svog milosrđa: kupanjem koje znači ponovno rođenje i obnavljanje Svetim Duhom, da opravdani njegovom milošću (blagodaću – Čarnić) postanemo naslednici, imajući nadu u večni život.“ (Titu 3,3-7 – SSP)
Bog ne bira ljude prema onome što jesu, već prema onome što može da učini od njih. A nema granica onome što On može da učini i sa najgorima i najpokvarenijima, samo ako su voljni i poveruju u Njegovu Reč. Nikoga ne možete prisiliti da primi dar i zato oni koji budu primili Božju pravednost, i nasledstvo pravednosti, moraju biti spremni da ga prihvate. „Sve je moguće onome koji veruje“ (Marko 9,23 – Karadžić). Bog „može da učini neuporedivo mnogo više nego što smo mi u stanju da zamolimo ili da pomislimo“ (Efescima 3,20 – SSP), samo ako verujemo u Njegovu Reč koja delotvorno radi u onima koji veruju. Fariseji su bili mnogo ugledniji od poreznika (carinika) i bludnica, pa ipak je Hristos rekao da će pre ovi otići u nebesko carstvo nego oni; a razlog tome je bio što su se fariseji uzdali u sebe pa nisu verovali Bogu, dok su carinici i bludnice verovali Gospodu i predavali Mu se. Tako je bilo i sa Jakovom i Isavom. Isav je bio nevernik. On je prezirao Božju reč. Po prirodi ni Jakov nije bio bolji, ali je verovao u Božje obećanje koje vernika može da učini učesnikom božanske prirode.
Bog je izabrao Jakova kao što bi izabrao svakog drugog. „Blagosloven Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista, koji nas je na nebesima blagoslovio svakim duhovnim blagoslovom u Hristu. U njemu nas je izabrao pre postanka sveta da pred njim budemo sveti i bez mane u ljubavi“ (Efescima 1,3.4 – SSP). Mi smo izabrani u Hristu. A pošto je sve stvoreno kroz Hrista, i u Njemu je sve što postoji, jasno je da se od nas ne zahteva da uđemo u Hrista već samo da Ga priznamo i verom prebivamo u Njemu. U izboru Jakova pre nego što se i rodio nije bilo više pristrasnosti nego u izboru drugih. Izbor nije samovoljan već kroz Hrista, i ako neko ne odbaci i ne prezre Hrista, neće propasti.
Bogate li blagodati! Besplatnog dara!
Potraži samo – dobićeš svega,
Pokucaj samo - i Nebo otvara
Vrata što vode pravo u njega.
Ustani onda i uzmi ta blaga,
Što su ti cela na dar dana,
Onoga koji je umro na Krstu
Zapamti da su koštala rana.
Iako je Jakov verovao da je Božje obećanje dovoljno da ga osposobi da sopstvenim naporima osigura njegovo ispunjenje, nije dovoljno razumeo njegovu prirodu da bi znao da ga samo Bog, kroz pravednost, može ispuniti. Zato ga je Gospod počeo poučavati. Jakov je bio usamljen na putu u Siriju, bežeći pred gnevom svog uvređenog brata. „I dođe na jedno mesto, i onde zanoći, jer sunce beše zašlo; i uze kamen na onom mestu, i metnu ga sebi pod glavu, i zaspa na onom mestu. I usni, a to lestve stajahu na zemlji a vrhom doticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i silažahu; i gle, na vrhu stajaše Gospod, i reče: Ja sam Gospod Bog Avrama oca tvog i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i semenu tvom; i semena će tvog biti kao praha na zemlji, te ćeš se raširiti na zapad i na istok i na sever i na jug, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu tvom. I evo, ja sam sa tobom, i čuvaću te kuda god pođeš, i dovešću te natrag u ovu zemlju, jer te neću ostaviti dokle god ne učinim šta ti rekoh. A kad se Jakov probudi od sna, reče: Zacelo je Gospod na ovom mestu; a ja ne znah. I uplaši se, i reče: Kako je strašno mesto ovo! Ovde je doista kuća Božja, i ovo su vrata nebeska.“ (1. Mojsijeva 28,11-17)
Ovo je bila velika pouka za Jakova. Pre ovoga je njegovo shvatanje Boga bilo veoma površno. On je zamišljao da je Bog ograničen jednim mestom. Ali sada, kad mu se Bog javio, počeo je da shvata: „Bog je Duh; i koji Mu se mole, duhom i istinom treba da se mole“ (Jovan 4,24). Počeo je da shvata ono što je Isus rekao Samarjanki mnogo kasnije, da klanjanje Bogu ne zavisi od bilo kakvog mesta, već samo od toga da se duša vine, gde god bila, i potraži Njega.
Štaviše, Jakov je počeo da uči da je nasledstvo koje je Bog obećao njegovim očevima, i za koje je mislio da će ga steći lukavom trgovinom, bilo nešto što se sticalo na sasvim drugačiji način. Koliko je u to vreme shvatio ovu lekciju ne možemo da kažemo, ali znamo da mu je Bog u njoj objavio jevanđelje. Mi smo saznali da je Bog Avramu propovedao jevanđelje rečima: „U tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji“ (1. Mojsijeva 12,3). Zato sigurno znamo da je Gospod Jakovu propovedao isto jevanđelje kada mu je rekao: „Svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u semenu tvom.“
Povezano sa ovom izjavom bilo je obećanje o zemlji i bezbrojnom potomstvu. Obećanje Jakovu bilo je jednako onome koje je dato Avramu. Blagoslov koji će doći kroz Jakova i njegovo potomstvo bio je jednak onome koji će doći kroz Avrama i njegovo potomstvo. Potomstvo je isto, naime, Hristos i oni koji pripadaju Njemu kroz Duha; a ovaj blagoslov dolazi kroz Hristov krst.
Sve je to bilo nagovešteno u onome što je Jakov video, kao i u onome što je čuo. Tu su bile lestve koje su sa zemlje sezale do neba povezujući Boga sa čovekom. Isus Hristos, jedinorodni Sin Božji, je povezujuća karika između neba i zemlje, između Boga i čoveka. Lestve koje su povezivale nebo sa zemljom, po kojima su se anđeli peli i silazili, predstavljale su ono što je Hristos rekao Natanilu, pravom Izraelcu: „I reče mu: zaista, zaista, kažem vam, videćete otvoreno nebo i anđele Božije kako se penju i silaze na Sina čovečijeg“ (Jovan 1,51 – Čarnić). Put za nebo je put krsta, i upravo to je ono što je te noći pokazano Jakovu. Nasledstvo i blagoslov ne stiče se isticanjem sebe, već samoodricanjem. „Ko izgubi život svoj“ i sve što on sadrži, „onaj će ga sačuvati“ (KJV).
O Jakovljevom boravku u Siriji ne moramo posebno govoriti. Za dvadeset godina dok je služio svom ujaku Lavanu imao je mnoštvo prilika da nauči kako prevara i lukavi postupci ne donose korist. Ono što je sam činio, sada mu se vratilo, ali je Bog bio sa njim i vodio sve u napredak. Čini se da je Jakov naučio ove lekcije, jer u odnosima sa svojim ujakom baš ne vidimo mnogo pokazatelja njegove prirodne sklonosti lukavstvu. Čini se da je svoj slučaj potpuno poverio Gospodu, i to tako da je sve načine lošeg postupanja prihvatao bez uzvraćanja. U svom odgovoru na Lavanovu optužbu da je ukrao, Jakov je rekao:
„Evo dvadeset godina bih kod tebe: ovce tvoje i koze tvoje ne jaloviše se, a ovnova iz stada tvog ne jedoh. Šta bi zverje zaklalo nisam ti donosio, sam sam podmirivao; od mene si iskao što bi mi bilo ukradeno danju ili noću. Danju me ubijaše vrućina a noću mraz; i san mi ne padaše na oči. Tako mi je bilo dvadeset godina u tvojoj kući; služio sam ti četrnaest godina za dve kćeri tvoje i šest godina za stoku tvoju, i platu si mi menjao deset puta. Da nije Bog oca mog, Bog Avramov, i strah Isakov bio sa mnom, zacelo bi me otpustio prazna. Ali je Bog video nevolju moju i trud ruku mojih, pa te ukori noćas.“ (1. Mojsijeva 31,38-42)
Ovo je bila smirena i dostojanstvena izjava kojom je pokazao da ga je vodio Božji duh. Propovedanje jevanđelja u Jakovljevom slučaju nije bilo uzaludno; on je doživeo veliku promenu.
Naglasimo ovde da Jakov nije dobio ništa od rođenjem stečenog prava prvorodstva (prvenaštva), koje je na tako lukav način kupio od svoga brata. Njegov imetak bio je posledica direktnog Božjeg blagoslova. I s tim u vezi, možemo se prisetiti da je Isakov blagoslov bio u obećanju da će ga Bog blagosloviti. Nasledstvo nije bilo takvo da se moglo prenositi sa oca na sina, kao kod običnih nasledstava, već takvo da je svakome bilo upućeno neposredno, lično obećanje i Božji blagoslov. Da bismo bili od „Avramova potomstva i naslednici po obećanju“, moramo biti Hristovi; a ako smo Hristovi, i sunaslednici sa Njim, onda smo „naslednici Božji“.
Međutim, Jakov je u svom ranijem životu učinio strašnu grešku pa je Bog, kao veran Učitelj, morao da ga ponovo dovede u istu situaciju. On je mislio da se pobeđuje prevarom; zato je morao savršeno da nauči da „je pobeda koja je pobedila svet: naša vera“. (1. Jovanova 5,4 – Čarnić)
Kad je Reveka predložila da Jakova pošalje od kuće jer Isav želi da ga ubije, rekla je: „Nego, sine, poslušaj šta ću ti kazati; ustani i beži k Lavanu bratu mom u Haran. I ostani kod njega neko vreme dokle prođe srdnja brata tvog, dokle se gnev brata tvog odvrati od tebe, te zaboravi šta si mu učinio; a onda ću ja poslati da te dovedu odande“ (1. Mojsijeva 27,43-45). Ali ona nije poznavala Isavovu prirodu. On je bio ogorčen i nepopustljiv. „Ovako veli Gospod: Za tri zla i za četiri što učini Edom, neću mu oprostiti, jer goni brata svog mačem potrvši u sebi sve žaljenje, i gnev njegov razdire jednako, i srdnju svoju drži uvek“ (Amos 1,11). (Edom je Isav. Vidi 1. Mojsijeva 25,30; 36,1). Ovde vidimo da je, bez obzira koliko je loša bila Jakovljeva narav, Isavov karakter bio stvarno dostojan prezira.
Iako je prošlo dvadeset godina, Isavov gnev se nije nimalo smanjio. Kada je Jakov pred sobom poslao Isavu glasnike da mu se miroljubivo obrate i da se pomiri sa njim, u povratku su doneli vest da Isav dolazi sa četiri stotine ljudi. Jakov se nije mogao nadati da se može odupreti tim uvežbanim borcima, ali je naučio da se uzda u Gospoda; zato ga nalazimo kako se ovako poziva na obećanja:
„I reče Jakov: Bože oca mog Avrama i Bože oca mog Isaka, Gospode, koji si mi kazao: Vrati se u zemlju svoju i u rod svoj, i ja ću ti biti dobrotvor! Nisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svom; jer samo sa štapom svojim pređoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve čete. Izbavi me iz ruke brata mog, iz ruke Isavove, jer se bojim da ne dođe i ubije mene i mater sa decom. A Ti si kazao: Zaista ja ću ti biti dobrotvor, i učiniću seme tvoje da bude kao peska morskog, koji se ne može izbrojati od množine.“ (1. Mojsijeva 32,9-12)
Jakov je nekada pokušao da prevarom nadmudri svoga brata. Mislio je da na taj način može postati naslednik Božjih obećanja. Sada je naučio da ih može steći samo verom pa je pribegao molitvi da se izbavi od gneva svog brata. Nakon što je na najbolji način rasporedio svoju porodicu i stada, ostao je sam da nastavi da se moli Bogu. Shvatio je da nije dostojan bilo čega i da će propasti ako bude prepušten sebi: razumeo je da se mora još više predati na milost Bogu.
„A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovek rvaše sa njim do zore. I kad vide da ga ne može svladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovek rvaše sa njim. Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš. A čovek mu reče: Kako ti je ime. A on odgovori: Jakov. Tada mu reče: Odsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj (Izrael – prim. izdavača); jer si se junački borio i sa Bogom i sa ljudima, i odoleo si. A Jakov zapita i reče: Kaži mi kako je tebi ime. A On reče: Što pitaš kako mi je ime? I blagoslovi ga onde. I Jakov nadenu ime onom mestu Fanuil; jer, veli, Boga videh licem k licu, i duša se moja izbavi.“ (1. Mojsijeva 32,24-30)
Ljudi često tvrde da se u molitvi bore sa Bogom kao Jakov. Nema dokaza da je Jakov znao da se Gospod bori sa njim dok nije svanulo i dok mu dodir protivnika nije iščašio kuk. Vrlo dobro znamo da niko nema čvrstine kojom bi mogao da se meri sa Gospodnjom snagom. Anđeo mu je izgledao kao čovek i Jakov je nesumnjivo mislio da ga napada razbojnik. Lako možemo zamisliti kako je Jakov te noći bio u velikoj nevolji. Brzo se približavalo vreme kad se mora suočiti sa svojim gnevnim bratom, a on se nije usuđivao da ga sretne bez potpunog uverenja da je između njega i Boga sve u redu. On mora znati da mu je oproštena njegova zla prošlost. Međutim, časovi koje je zamislio da provede u razgovoru sa Bogom provedeni su u borbi sa navodnim neprijateljem. Zato možemo sa sigurnošću reći da je za vreme dok se svom snagom odupirao svom protivniku, svoje srce uzdizao Bogu u gorkoj muci. Strašna je morala biti neizvesnost i njegova zabrinutost u toj noći.
Jakov je bio čovek velike snage i izdržljivosti. To je proizlazilo iz činjenice da je godinama noću i danju čuvao stada, a time je istovremeno ojačao svoje telo. Zato je nastavio da se bori i uspeo da se održi čitavu noć. Ali, nije tako stekao pobedu. Čitamo: „I u sili svojoj bori se sa Bogom; bori se sa anđelom, i nadjača; plaka, i moli Mu se; nađe Ga u Vetilju, i onde govori sa nama. Ali je Gospod Bog nad vojskama, Gospod mu je spomen“ (Osija 12,3-6). Jakov se svom snagom borio sa Bogom, ali to nije bila njegova snaga i spretnost rvača. Njegova snaga je bila u njegovoj slabosti, kao što ćemo to videti. Zapazimo da je prvi nagoveštaj za Jakova da njegov protivnik nije običan čovek bio kad mu se božanskim dodirom iščašio kuk. To je istog trenutka pokazalo ko je njegov navodni neprijatelj. To nije bio ljudski dodir, već Gospodnja ruka koju je osetio. Šta je onda učinio? Šta bi učinio čovek u njegovom stanju? Zamislite sebe da se rvate, kad toliko zavisi od snage vaših nogu, a odjednom je jedna od njih iščašena. Da je samo hodao ili jednostavno stajao, i jedna od njegovih nogu bila iznenada iščašena, on bi odmah pao. Još pre rvanja. Takva bi bila situacija sa Jakovom da se odmah nije uhvatio za Gospoda, čvrsto Ga držeći. Najprirodnije bi bilo da se uhvatio za najbliži predmet da se zadrži; ali svest da je ovde Onaj koga je tako silno želeo da sretne, učinila bi njegov stisak i više od nenamernog postupka. Sada mu se pružila prilika i on je neće propustiti.
Da se Jakov istog trenutka prestao rvati i uhvatio za Gospoda, jasno je ne samo iz činjenice da nije mogao da učini ništa drugo, nego i iz Gospodnjih reči: „Pusti me.“ „Ne“, rekao je Jakov, „neću te pustiti dokle me ne blagosloviš.“ Ovde se radilo o životu i smrti. Njegov život i spasenje zavisili su od držanja Gospoda. Reči: „Pusti me“ bile su samo proba (njegove vere), jer Gospod nije spreman da pusti nijednog čoveka. Međutim, Jakov je bio odlučan da dobije blagoslov i u tome je uspeo. Svojom snagom je nadvladao, ali je to bila snaga vere. „Kad sam slab, onda sam silan (jak – SSP)“ (2. Korinćanima 12,10). U tom času je Jakov naučio pouku da blagoslov i nasledstvo ne dolaze silom ni snagom već Duhom Gospodnjim.
Jakovu je novo ime bilo garant da je prihvaćen. Njime nije ništa dobio, ali je ono bilo zalog onoga što je već stekao. Oslanjajući se na Boga prestao je da se oslanja na svoja dela; više nije bio varalica koji nastoji da ostvari svoje ciljeve, već Božji knez koji se borio dobrom borbom vere i čvrsto se uhvatio večnog života. On će odsad biti poznat kao Izrael.
Sada će otići u susret svom bratu. On koji je video Boga licem u lice više se nije bojao čovekovog lica. On koji se borio sa Bogom, svakako će nadvladati ljude. To je tajna sile. Neka Božji sluga zna da se sa ljudima može boriti samo ako je prvo nadvladao boreći se s Bogom. On mora poznavati Boga i razgovarati sa Njim licem u lice. Takvima Gospod kaže: „Jer ću vam ja dati usta i mudrost, kojoj neće moći da se usprotive niti da protivreče svi vaši protivnici“ (Luka 21,15 – Čarnić). Stefan je poznavao Gospoda i održavao vezu sa Njim i oni koji su mrzeli istinu „nisu mogli da se suprotstave mudrosti i Duhu kojim je govorio“ (Dela 6,10 – Čarnić). Kakva je onda morala biti njegova sila kod onih čija su srca bila otvorena da prihvate istinu!
U ovom izveštaju o Jakovu ponovo saznajemo kako se stiče nasledstvo koje je Bog obećao Avramu i njegovom semenu. Ono se stiče samo verom. Pokajanje i vera su jedina sredstva izbavljenja. Nikakvim drugim sredstvima nije mogao da se nada učešću u tom nasledstvu. Celo njegovo spasenje je zavisilo od oslanjanja na Božje obećanje. Samo tako je mogao da postane učesnik božanske prirode.
Takođe saznajemo ko je Izrael. Jakov je dobio to ime kao zalog pobede koju je verom izvojevao. Ono mu nije dalo nikakvu blagodat, nego je bilo zalog blagodati koju je već posedovao. Ono će tako biti dato svima koji verom pobede, ali ne i drugima. Nazvati se Izraelcem nikome ništa ne dodaje. Ime ne donosi blagoslov, već blagoslov donosi ime. Kao što Jakov to ime nije imao po prirodi, tako ne može ni bilo ko drugi da ga ima. Pravi Izraelac je onaj u kome nema lukavstva. Samo takav može da ugodi Bogu, jer „bez vere nije moguće ugoditi Bogu“ (Jevrejima 11,6). Prema tome, Izraelac je samo onaj koji ima ličnu veru u Gospoda. „Nisu svi, koji vode poreklo od Izrailja, pravi Izrailjci“, „nego deca obećanja smatraju se kao pravo potomstvo.“ (Rimljanima 9,6.8 – Čarnić)
Neka svako, ko rado želi da bude poznat kao Izraelac, uzme u obzir kako je Jakov dobio to ime, i shvati da samo tako može da bude dostojan tog imena. Hristos, taj obećani Potomak, morao je da prođe kroz tu istu borbu. On se borio i pobedio uzdajući se u Očevu reč i zato je On s pravom Car Izraelov. Carstvo sa Njim deliće samo Izraelci jer su oni pobednici, a obećanje glasi: „Pobedniku (onome koji pobedi – KJV) ću dati da sa mnom sedne na moj presto, kao što sam i ja pobedio i seo sa svojim Ocem na njegov presto.“ (Otkrivenje 3,21 – SSP)
(Sadašnja istina, 30. juli 1896)