„Potrudimo se, dakle, da uđemo u taj Počinak (odmor – KJV), da niko ne padne po uzoru na njihovu nepokornost (da ne upadne ko u onaj isti primer neverstva – Šarić; KJV). Jer, Božija reč je živa i delotvorna (jaka – Karadžić; silna – KJV), i oštrija od svakog mača s dve oštrice, pa prodire dotle da deli dušu i duh, zglobove i moždinu, i prosuđuje (sudi – Čarnić) misli i namere srca. I nema stvorenja koje je pred njim skriveno, nego je sve golo i otkriveno pred očima Onoga kome treba da položimo račun. Pošto, dakle, imamo velikog Prvosveštenika koji je prošao kroz nebesa – Isusa, Sina Božijeg - čvrsto se držimo vere. Jer, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća s našim slabostima, nego takvog koji je u svemu bio iskušavan kao i mi, samo nije zgrešio. Pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć.“ (Jevrejima 4,11-16 – kombinacija prevoda SSP-Čarnić)

Moramo sve ovo odjednom da držimo u svojoj glavi. Odmor je stavljen pred nas, Božji vlastiti odmor; mislite o tome. Bog nas poziva da uživamo u Njegovom sopstvenom odmoru, kao što nam daje svoj sopstveni mir. Potrudimo se, dakle, da uđemo u odmor. Sada će neko, sa tim stihom pred sobom i sa prstom na njemu, pitati: Kako ćemo to učiniti? Kako ćemo se potruditi? Čiji je to trud? Kako ćemo se potruditi, čime ulazimo u odmor? Ako pogledate, nema šanse da se to dovede u pitanje; razmišljajte šta piše: „Da ne upadne ko u onaj isti primer neverstva.“ Jer mi, koji verujemo, ulazimo u odmor. Kako se trudimo da uđemo u odmor? – Verujući. Ovo je Božje delo, da verujete. Vera je posao koji donosi odmor. Vera dolazi slušanjem, i to slušanjem Božje Reči. Šta je, dakle, to u čemu se mi odmaramo i što daje odmor? – Božja Reč. Jer je Božja Reč živa, silna, aktivna. Pretpostavimo da umesto reči „aktivna“, uzmemo izvornu grčku reč, i jednostavno je prenesemo, a da je ne prevedemo. Izvorna reč je „energija“. Božja Reč je energična ili – ona je energija; tako je bolje. Božja Reč je živa, a to je energija. Ta misao nam je preneta u vezi sa: Potrudimo se da uđemo u odmor, da ne bismo upali u isti primer neverstva, jer je Božja Reč živa, ona je energija. Kakva je pouka u tome? – Dopustimo da Reč deluje, zato što je u njoj energija. Dakle, kada čitamo Božju Reč, primajmo je onakvom kakva je zaista – Božja Reč koja uspešno deluje u onima koji veruju.

Najdalje smo od istine onda kada mislimo da moramo da uradimo posao sami, ne obazirući se na Božju Reč. Sledeći korak bi trebalo da bude predivna prednost; naime, kada ljudi misle da mogu da uzmu tu Reč i sami je učine svetovnom. Ali Reč sama deluje, a naš odmor je u tome da je pustimo da radi u nama.

Znate tekst u Kološanima 3,16: „Reč Hristova neka obitava (stanuje – D. Stefanović) u vama bogato (obilno – Bakotić), u svakoj mudrosti“ (Sinod SPC). Čini mi se da bi to moglo da bude nešto u šta mi upadamo, kao što izgleda, ispoljavajući, kao što to često činimo, naše odsustvo znanja. Mi kažemo da ne možemo da vidimo, da ne znamo šta da radimo; ako zaista verujemo u to, čini mi se da bismo željno ovo prigrlili, dopustili Hristovoj reči da stanuje u vama obilno, u svoj mudrosti. To je ipak sva mudrost za nas, ako dopustimo Reči da stanuje u nama. Braćo, nekima deluje čudesno teško reći za nekoga da kaže: „Ne verujete u Reč“; ali mi ni upola ne verujemo u nju, pošto čitamo jednostavnu izjavu o tome šta je Reč, kako obezbeđuje svu silu i svu mudrost, da je samopostojeća, živa, puna energije, da uspešno deluje u onome ko je prima i dopušta joj da bude u njemu; a ipak joj ne dopuštamo da deluje u nama, dok izjavljujemo da želimo ono što ona nudi. Neko će reći: Ne mogu da vidim kako će ona delovati. Naravno da ne možete da vidite, i nikada nećete videti, i ne treba da vidite. Pustite da Božja Reč obilno stanuje u vama i ona će obaviti posao. Reč je ta koja treba da bude stavljena u nas, da bude usađena u nama. Reč je seme, jer čitamo: „Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog – živom i postojanom Božijom rečju, koja ostaje doveka“ (1. Petrova 1,23 – SSP-Karadžić). Ali mi ne možemo da vidimo kako će to biti učinjeno, i zato ne verujemo u nju. Kada sretnemo nekog nevernika, i on kaže da veruje samo u ono što može da vidi, mi odbacimo tu ideju, a ipak radimo istu stvar iznova, i iznova. [I sami imamo stav da] Ako ne možemo to da vidimo, naravno da to ne može da se učini. Da li ste ikada čitali u 4. poglavlju Markovog jevanđelja, 26. stih i dalje, šta Gospod kaže o Božjem carstvu?

„I govoraše: tako je carstvo Božije kao kad čovek baci seme na zemlju, i spava i ustaje noću i danju.“ (Čarnić)

Savršeno je zadovoljan, jer tačno zna kako seme klija, raste i donosi plod? – Ne, uopšte ne piše tako. I „seme klija i raste, a on ni ne zna kako“ (SSP). Zar nije to predivno, da seljaci mogu noću da spavaju? Oni bace seme u zemlju i mogu da kažu: „Ne mogu da vidim kako će izrasti“. Naravno da ne mogu, zato što je u zemlji, a oni nemaju korist da to vide. I uopšte i ne treba to da vide. Ne znate kako će se to desiti, i ne treba da znate kako će se desiti, zato što ne treba vi to da radite. Bog će obaviti posao, i zar nije dovoljno to što On zna kako? Recimo da neko da bratu Kilgoru neki posao da uradi, a ja sednem i uzdišem, a i oni, zato što ja ne znam kako da se uradi taj posao. On treba da uradi posao, a ja se brinem zato što ja ne znam kako. Mi tvrdimo da verujemo da Bog obavlja posao, ali se držimo po strani, zato što ne možemo da vidimo kako On obavlja posao. Šta se to nas tiče, sve dok On to radi? On treba da uradi posao, i On ima silu da to uradi.

I opet: Hristos je rekao: „Božije carstvo ne dolazi kao nešto što se vidi. Ljudi neće moći da kažu: ‘Evo ga ovde!’ ni: ‘Eno ga onde!’ jer Božije carstvo je u vama (među vama – Čarnić).“ (Luka 17,20.21 – SSP). To je to, ta dva teksta se savršeno uklapaju. Seme je Božja Reč i ako se stavi u neku osobu, ako mu ona dopusti da bude tu – ako ne navaljuje da ga iščupa odatle – ako se stavi tamo i dopusti mu se da ostane, ono raste, a ona ne zna kako. To se ne dešava posmatranjem. Osoba to ne može da vidi. To je usađeno seme i ona je zadovoljna da ga pusti da raste, jer ima poverenja u životnu klicu u tom semenu, koja je energična i naći će svoj put da izbije. Postoji moćna sila u semenu breskve. Stavite ga u zemlju, i to naizgled mrtvo jezgro će nići i rasti, a da mi ne znamo kako. Ali Bog zna kako! Znate šta Bog kaže o čoveku koji ne može da vidi, a opterećuje se time što mu nije dato da vidi. To je upravo isto pitanje koje mi razmatramo. Neko će reći: „Kako mrtvi ustaju, i u kojim telima dolaze? Ja to ne razumem. Ne mogu da vidim kako se to radi.“ „Bezumniče (budalo – KJV)“, kaže on, „opterećuješ se onim o čemu ne znaš ništa“. Jer ne morate vi to da radite. Bog mu daje telo. „To što seješ neće oživeti (osim) ako ne umre“ (Karadžić). „A Bog mu daje telo kakvo hoće, i to svakom semenu njegovo telo“ (1. Korinćanima 15,35.36.38 – SSP). Dakle, kada se seme – Reč – poseje u neku osobu, i ona ga pusti da bude tu, jednostavno što se manje zadržava u njenom telu – Bog će dati tom semenu neko drugo telo. „Svakom semenu njegovo (sopstveno) telo.“ Ono će preobraziti čoveka u skladu sa njim samim.

Božja Reč je živa (silna), energična, oštrija od svakog mača sa dve oštrice; zato što i najoštriji od mačeva sa dve oštrice ne može ništa više nego da uđe između zglobova; ali Božja Reč prodire sve do rastavljanja duše i duha, u sva vlakna bića. Nema dela bića, ni tako malog atoma, a da ga Božja Reč ne prožme. Da li verujete u to? Božja Reč je život. To je Božji sopstveni život, zato što je Reč Bog. Vidite da se vraćamo na našu prvu lekciju, onu lekciju koja nam je potrebna, zato što sadrži sve. To je lekcija o Bogu u Njegovim delima, o Njegovoj Reči u Njegovim delima, jer je Reč Bog. Božja Reč nisu prosto određena odštampana slova. Reč je živa. Ono što imamo ovde napisano je samo forma Reči – opis Reči, ako tako hoćete, njen tačan opis ili slika; govori nam šta je ta Reč, šta će učiniti i šta možemo da očekujemo od nje; ali sama Reč je život. Ona je puna kretanja i energije, i oštrija je od bilo kog mača sa dve oštrice, zato što prodire sve do rastavljanja duše i duha, zglobova i moždine, i sudi mislima i namerama srca. Nema ničega što je nevidljivo pred Njim, zato što je sve golo i otkriveno u očima onoga s kim imamo posla. Gde god da je živa Božja sila, tamo je Bog, sa opažanjem, sa energijom, sa osetljivošću (shvatate šta mislim pod rečju „osetljivost“. Ne ta vrsta osetljivosti koju ljudi imaju, da budu povređeni svaki put kada ih neka osoba popreko pogleda, već je puna osećanja i opažanja). Nema nijednog atoma u živom telu, a da nema prisutne Božje Reči, zato što je ona život tela.

Kako Bog zna sve o nama? – On je tu, na licu mesta. „Mi nemamo prvosveštenika koji ne može da se sažali na naše slabosti“ (KJV). Ili pre – koji ne može da saoseća. To je grčka reč. Reč „saosećanje“ je jednostavno preneta grčka reč, i to je ona reč koja se ovde koristi. Šta znači saosećanje? – Znači saučestvovanje u stradanju. Dakle, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da strada sa našim slabostima. Ostavite po strani ono što je negativno i šta imate? – Imamo prvosveštenika koji može da strada, i koji strada sa našim slabostima. Božja Reč je prisutna na svakom mestu i nosi slabosti tela, zato što je Božja Reč postala telo, i oseća, i zna sve ono što telo nosi. Gde god da je život, tu je Bog.

Razgovarajte o skrivanju od Gospoda. Zar ne vidite da je nemoguće da se sakrijemo od Boga? „I od lica Tvog (tvog prisustva – KJV) kuda bih pobegao?“ (Psalam 139,7 – Daničić). To se ne može učiniti, zato što, gde god otišli, „Ti si onde“. On zna zato što oseća. Da li ima ičega što Bog zna proučavanjem i istraživanjem? Da li Bog, istražujući neku stvar, nauči nešto što nikada ranije nije znao? – Ne; to ne može da se desi, zato što bi to ukazivalo na nesavršenostvo u nekom Božjem aspektu. To ne može da bude. On to zna, jednostavno zato što zna; zato što postoji. On zna kako se mi osećamo, zato što i On to oseća. To je jedini način na koji bilo ko može da zna kako se neko drugi oseća. Vi to znate. Niko ne može da saoseća sa nekim drugim, u bilo kojoj nevolji, ukoliko i sam nije prošao kroz istu nevolju. To je jednostavno. Samo onaj ko je prošao kroz nešto, može da saoseća i pati sa nekim. Hristos pati (strada) sa nama u našim slabostima. Reč nas poznaje, zato što je u nama. Svaka slabost ljudskog tela, svaka nemoć, sve što nas dotiče i utiče na nas, sve što nam izaziva bol, bez obzira da li je opipljiva ili fizička, svaka povreda, svaka rana, sve što nas deprimira – Gospod to zna i oseća, zato što je tu. Da nije Božjeg prisustva u nama, mi ne bismo mogli da osetimo ništa, zato što ne bismo imali život. Hristos je naš život, tako da, ako ima ikakve razlike, On oseća naš bol čak i jače nego što ga mi osećamo.

Da li ima ičega čemu bismo se radovali u toj misli? Da li ima išta utešno u tome? Zato što je to jedina uteha na svetu. Sada uporedite ovo sa Isaijom 53,11 i dobićemo jednu veliku, utešnu misao: „Videće trud duše svoje i nasitiće se (biće zadovoljan – KJV); pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će (jer će – KJV) nositi bezakonja njihova.“ (Daničić)

Vidite? Svojim znanjem (poznavanjem – prim. izdavača) Ti ćeš opravdati mnoge, jer ćeš nositi njihova bezakonja.

(Glas) Nemački prevod kaže: On nosi njihova bezakonja.

To je to. Evo jagnjeta Božjeg koje nosi. To je tačno. On uklanja greh, a uklanja ga zato što On nosi greh sveta. On nosi sve. Kako? – Rečju svoje sile. Ta Reč koju vidite je u nama, ona nosi, živi, deluje, energična je i ispunjava. Sve je jasno, otvoreno, zato što je On tu, zato što On ispunjava, i svojim znanjem će opravdati mnoge, jer On nosi njihovo bezakonje. Onda vi i ja možemo da budemo srećni zato što Gospod zna sve o nama, zbog tog znanja kojim nas On opravdava. Kako zna? – Zato što oseća. Dobro, onda, dopustite Mu da nosi. Vi sve to imate. Onda ste opravdani, oslobođeni, slobodni. O, u tome je uteha!

Ovo otvara tako široko polje, toliko mnogo različitih stvari, da ja samo stojim u čudu! Odakle ćemo prvo krenuti od ove centralne tačke? Zato što, sve što Bog ima za nas, sva istina, proizilazi iz ovoga. Koji tekst ćemo prvo proučiti? Hajde da na trenutak pogledamo pitanje verske slobode. Ono počinje upravo u pojedincu. Tamo je sloboda. Šta je ropstvo? – Greh. Upoznaćete istinu, i istina će vas osloboditi (izbaviti). Od čega smo oslobođeni? – Od greha. Ali mislim da to nije sve. Bog je sa nama, u nama, stalno noseći naše slabosti. Znate da je Stefan rekao o Jevrejima „Nekih četrdeset godina ih je podnosio (nosio ih je i hranio – Čarnić) u pustinji“ (Dela 13,18 – SSP) [sic]. On je, doslovno, „trpeo“ njihove puteve, zbog svih njihovih greha koji su Ga pritiskali. On kaže: „Nego si me mučio svojim gresima, i dosadio si mi (izmorio si me – KJV) bezakonjem svojim. Ja, ja sam brišem tvoje prestupe sebe radi.“ (Isaija 43,24.25 – Daničić)

Da li shvatate to? Da li vidite suštinu? Bog kaže: Vi ste me iscrpeli, izmorili svojim slabostima. Zašto? – Zato što je Njegov život, Njegova Reč, to nosila; zato što smo stavili na Njega greh, i nastavili smo da ga gomilamo na Njega, i nećemo da dozvolimo Reči da čini ono zbog čega je sve vreme tu; naime, da ukloni bezakonje. Bog kaže: „Ja, ja sam taj koji brišem tvoje prestupe“ (KJV). Zašto? – „Zbog sebe“, – da bi se otarasio tog tereta greha koji je stavljen na njega – to je ono zbog čega On to radi, zato što je izmoren njime. On kaže: Ja ću sve to učiniti zbog sebe, da bih ja mogao da se očistim od toga. Zar nam to ne daje čvršći oslonac, snažniji temelj za poverenje, i pouzdanje, i radost u Gospodu?

(Glas) Da.

Evo me; čitav moj teret greha je na Bogu, na Božjem sopstvenom životu. Sada On kaže: „Zbog sebe ću ga obrisati; umara me“. Bez obzira što naši gresi umaraju Gospoda svih ovih godina, On je bio sa nama, strpljivo to trpeći. On se nije uzbuđivao, niti nervirao, niti se okrenuo od nas i rekao: Odlazite; ja ovo više neću da trpim. Zar to nije podstaklo Njegov um da sve to treba da se uradi? – Da. Ali, to beskrajno Božje strpljenje! On je čekao, i čekao; Božje strpljenje je čekalo, a Njegovo strpljenje je spasenje. Da Bog nije bio strpljiv, ja ne bih mogao da budem spašen. Ali On je čekao svih ovih dugih godina, čekao, čekao, čekao; i uskoro, svojim nežnim strpljenjem je prošao kroz debeo sloj greha, koji je bio navučen preko mojih očiju i ja sam pristao da Ga pustim da radi na svoj sopstveni način. Da li neki čovek, koji poznaje Gospoda, i zna kako Bog nosi sa njim, može da ide okolo pokušavajući da druge dovede u red i da ih popravi? – Ne, ne može; to je nemoguće.

(Glas) To je jedini čovek koji to neće učiniti.

Naravno. Nije važno koliko neki čovek može da tvrdi da veruje u versku slobodu, ako ne poznaje slobodu koju sam Bog daje, doći će vreme kada će tražiti da se drugi prisiljavaju. Ovo znanje o Bogu (poznavanje Boga – prim. izdavača) će učiniti da budemo izuzetno milosrdni jedni prema drugima. Kakav bi to preobražaj donelo našem crkvenom radu, kad bi svako ovo znao! Kakvu trpeljivost i dobrotu, podnoseći jedan drugog u ljubavi, i nežno postupajući prema onima koji nisu na pravom putu. To bi činilo ogromnu razliku u crkvi, ogromnu razliku u našem postupanju prema onima koji ne poznaju Gospoda i prema onima koji se u svom neznanju bore protiv Gospoda. To bi činilo ogromnu razliku u našoj priči o progonu i o onima koji nam se suprotstavljaju. Mi nemamo protivnike. Oni za koje ponekad mislimo da nam se suprotstavljaju, u stvari se suprotstavljaju Gospodu; suprotstavljaju se istini. Mi samo treba da budemo strpljivi, i da imamo poverenja. Sećam se kada sam čitao jednu jevrejsku legendu – mislim da dolazi iz Talmuda – veoma upečatljiva, čak i ako nije istinita, osim što ne izgleda da je u skladu sa Avramovim karakterom. Neki starac je došao u Avramov šator jedne noći, tražeći smeštaj, i Avram ga je gostoprimljivo primio; ali kada je pred njega stavljeno nešto da pojede, on je počeo da jede, bez priznanja vrhovnog bića. Avram ga je pitao zašto se nije zahvalio Bogu. On je rekao da ne priznaje Boga. On je obožavao vatru i nije video nijedno drugo biće koje bi obožavao; zato ga je Avram, u svojoj revnosti za Boga, izbacio iz šatora. Uskoro se podigla oluja i došao je Gospod pozvavši: „Avrame, gde je taj starac kojeg sam ti poslao da ga skloniš?“ – „Oh, on ne služi Tebi i ja sam ga izbacio.“ I Gospod je rekao: „Ja ga trpim sto godina; zar ti nisi mogao da ga istrpiš jednu noć?“

Kada pomislim koliko je toga Gospod morao da istrpi od mene, i koliko je neverovatno strpljenje imao, i još uvek ga ima, lako je imati, ne samo saosećanje i strpljenje, već i ljubav prema onima koji su u neznanju i koji nisu na pravom putu. Dakle, ako naučimo ovu lekciju, imaćemo ključ verske slobode i svi treba to da nauče, ako streme Nebu. Kažem vam, braćo, ova verska sloboda nije neka sporedna stvar koju mogu imati dvoje ili troje, i oni treba da je prenose, a da mi ne znamo ništa o tome, zato što je to previše duboko za nas; braćo, ako ne znate ništa o tome, nikada nećete ući u carstvo nebesko. To je isto tako duboko, kao i Božje spasenje, isto tako prostrano, isto tako jednostavno. To je pitanje života, života Božje Reči, koja je živa, energična, delotvorna – samodelujuća – to je pravednost. Stoga, ako je Reč u nama, ona će da proizvede pravednost. Uzmite stih koji je pred nama: „Držimo se onda čvrsto našeg priznanja“ (Jevrejima 10,23 – eng. prevod REV) – u vašim Biblijama piše „objava“, ali u Revidiranoj verziji je priznanje, i to je precizan prevod – držimo se čvrsto našeg priznanja. Šta je priznanje? – Priznanje je da je Isus došao u telu. Držimo se sada čvrsto priznanja naše vere. Šta je naš problem? – To što se ne držimo čvrsto našeg priznanja. Ako priznamo i nastavimo da se čvrsto držimo priznanja – da je Isus Hristos došao u telu, da je Reč blizu nas, čak u našim ustima, i u našem srcu, da je reč vere koju propovedamo – ako svojim ustima priznamo Gospoda Isusa, da je On došao u našem telu, i verujemo u svom srcu da Ga je Bog podigao iz mrtvih – da je On živa sila, mi ćemo biti spašeni. Jednostavno je, zar ne? Da li vidite kako je to urađeno? Ne, mi ne možemo da vidimo kako je to urađeno, ali je to istina. To je tajna zasađenog semena, koje raste, iako ne možete da vidite život u njemu. Ne možete da vidite nikakav nagoveštaj života u njemu, ali je on tu. Ne možete da vidite kako zaista raste, kada raste; ali niče, a da mi ne znamo kako. To je tajna Reči – semena u nama.

Kada priznamo i dopustimo Reči da nađe slobodan put da se proslavi, ona to radi; ona radi u nama; ona se pokazuje u dobrim delima u našem životu. „On nas je spasao. Ali, ne na osnovu dela koja smo (mi sami – KJV) učinili u pravednosti (kao što čitamo u Titu 3,5), nego zbog svog milosrđa (milosti – Čarnić): kupanjem koje znači ponovno rođenje i obnavljanje Svetim Duhom, kojega je bogato na nas izlio kroz Isusa Hrista, našeg Spasitelja, da opravdani njegovom milošću (blagodaću – Čarnić) postanemo naslednici, imajući nadu u večni život. To je istina i hoću da to čvrsto zastupaš, da se oni koji veruju u Boga potrude“ (SSP) – da čine dobra dela? – Ne; već „da mi koji verujemo u Boga, treba da prednjačimo u činjenju dobrih dela.“ Ove stvari su korisne. Ne znači da mi treba da se trudimo da činimo dobra dela, već da zadržimo dobra dela koja nam Bog daje, i da pustimo da dobra dela rade. To je opravdanje verom; i to je sama poruka; to je sve. Zašto biste je ograničavali? Koliko dela će ona učiniti? „Da Božiji čovek bude savršen, pripravljen (spreman – Šarić; pripremljen – SSP) za svako dobro delo“ (2. Timotiju 3,17 – Čarnić) – osim dela Konferencije? A da li će ona učiniti ova dobra dela i u čoveku? Više je nego dovoljna za sva dobra dela. Međutim, zar niste vi svi rekli da je Božja Reč dobra u određenoj meri, a onda je Bog ostavlja nama, da je dovršimo. To je greška. Reč je korisna za učenje, za prekor, za ispravljanje, za poučavanje u pravednosti, da bi Božji čovek bio savršen, spreman za sva dobra dela; i to je Reč, nadahnuta Reč, udahnuta Reč. Hristos je dunuo u svoje učenike i rekao: Primite Svetog Duha; tako isto On udahnjuje u nas živu Reč, i mi je primamo, i verujemo da je to živa Reč, i ovaj novi, energični i živi put, mi živimo verom, kao što telo živi od disanja.

Reći ću vam u čemu je problem; kada započnemo ovakav život, to znači predavanje samog sebe Reči; to znači razmišljati po Reči, pustiti samu Reč da vlada našim mislima. Mnogo lakše od toga je da se okupimo sat-dva, ili nekoliko sati, i planiramo kako ćemo delovati, i odlučimo da radimo po tim planovima, i onda ne moramo više da razmišljamo. Mnogo je lakše malo razmišljati povremeno, nego razmišljati sve vreme, a kada Reč stanuje u nama, ona će nas držati u razmišljanju i delovanju – Reč je aktivna energija; ona radi.

Postoji i drugi smer; ovo stvara pravednost. Onda to znači – pravednost u nama, Božji zakon deluje u nama, stvarajući u nama svoju sopstvenu pravednost. A ovo se odnosi i na privremene, i na večne stvari; zato što „pobožnost je korisna za sve, jer ima obećanje za sadašnji i budući život.“ (1. Timotiju 4,8 – Čarnić)

Sam Bog je lično prisutan u svim svojim delima. On sam je energija koja se pokazuje u celom stvaranju. Sam Bog je sila, sila koja se pokazuje u svakoj stvari. Kada smo išli u školu i učili neznabožačku filozofiju, učili smo da sama stvar (materija) poseduje određene osobine, zar ne? Da je sila neodvojiva od materije. To će reći, mi smo učili da je materija Bog, a Bog se ne dovodi u pitanje. Ali sam Bog je sila; on je moć – a Isus Hristos je Božja mudrost, i Božja sila. Recimo da priznamo činjenicu da mi svi živimo kroz Božji život, i samo Božjim životom. U početku je sve pokazivalo savršenstvo Božjeg života. U stvaranju, novom stvaranju, sve je bilo dobro i savršeno. Bog je sve pogledao, i sve je bilo veoma dobro. Hristos, koji je sišao u grob, takođe se i podigao, da bi mogao da ispuni sve. Odnosno, da učini da sve bude onako kako je bilo u početku; da sve bude ispunjeno Njegovim životom. Da li je sada sve ispunjeno Božjim životom? – O, ne; ljudi nisu. Ljudi su zadržali istinu – Hrista – u (svojoj) grešnosti. Ali priznanjem i pokoravanjem Duhu, mi možemo da budemo ispunjeni svim Božjim savršenstvom. Bog planira da nas ispuni, čak i u našim smrtnim telima. A onda, kada dođe vreme, proces će se preneti korak dalje, tela će biti učinjena besmrtnima i slobodnima od propadanja. Postoji samo jedan život, Božji život, i stoga samo jedan zakon, a taj zakon je zakon života, zakon Duha života, zakon Božjeg života. To nije stvar koju je On proizvoljno postavio (pred nas), već je jednostavno rezultat Božjeg postojanja.

Mi govorimo o prirodnom i moralnom zakonu. Koja je razlika? Uzmite, na primer, biljke koje rastu prema određenim zakonima. Možemo da zapazimo da određene vrste biljaka, kada su neometane, uvek rastu na određeni način, a druge biljke se uvek prilagođavaju određenom zakonu, i mi kažemo: Ove biljke rastu po nekom zakonu (pravilu)! Ali po kom zakonu? – Taj zakon je Božji život u njima, Božji život koji bira mesto i ono što je za njih najbolje; ono što će voditi do njihovog najsavršenijeg razvoja, po njihovoj vrsti. Njegov život u njima se zove prirodni zakon, zato što se od njih ne očekuje ništa više od toga da samo rastu. One nemaju nivo inteligencije i odgovornost koju čovek ima. Čovek je viši nivo od biljke. On je biljka najvišeg nivoa, pokretna biljka, koju je Bog stvorio za najviši položaj u svemiru. Božji život u njemu, ako je neometan i nije poremećen, podići će ga do savršenstva koje mu je Bog namenio; on je moralno biće – to jest, on se bavi ispravnim i pogrešnim, i zato život u njemu stvara moralnost, i zato se to zove moralni zakon. Ali koja je razlika? Jedan je zakon u svemu, dovodeći svaku stvorenu stvar, od najniže biljke pa do čoveka, do savršenstva koje je Bog planirao za nju, po njenoj vrsti; dovodeći travu do savršenstva kao trave, i dovodeći čokot – viši nivo biljke, sa višim položajem da služi – do savršenstva kao vinove loze; a drvo hrasta, još moćnije, do savršenstva kao hrasta; a čoveka do savršenstva kao čoveka; ali jedan život je u svemu tome, jedan zakon kroz sve to. Međutim, ne vidimo puninu Božjeg života koja se ispoljava u čoveku, zato što je on potiskuje; stoga, zbog čoveka i za čovekovo dobro, mi ne vidimo puninu života u ostatku tvorevine.

Božje prokletstvo je na Zemlji, zbog čovekovog greha. Bog je rekao: „Pošto si ovo učinio, kada budeš obrađivao zemlju, ona ti neće više davati svoj rod“ (1. Mojsijeva 4,12 – eng. prevod). A pošto ne daje svoj rod, šta onda rađa? – Trnje i korov. Ovo nije novo stvaranje, nije neko posebno stvoreno uređenje greha, da bi bilo prokletstvo. Bog nije stvorio greh da bi prokleo čoveka, već je greh prokletstvo, zato što potiskuje Božji život, koji traži nesmetano kruženje. Prokletstvo je potiskivanje toga, izopačenost toga, sprečavanje toga. Dakle, prokletstvo koje je došlo na Zemlju bilo je jednostavno čovekovo okruženje koje mu je odgovaralo. Čovek je pao, i isti pad i isto prokletstvo su se preneli na Zemlju, tako da ono (prokletstvo) ne donosi snagu Zemlji. Punina Božjeg života se ne pokazuje u njemu. Zbog saosećanja prema čoveku, i zato što punina Božjeg života nije pokazana, umesto rađanja savršene biljke, ono rađa biljku sa trnjem na njoj. Gde bi trebalo da budu plod ili cvet, nesavršena, degradirana biljka rađa trn. Koliko vas je zapravo videlo ovo, tako da možete da ilustrujete? Koliko vas je videlo drvo šljive u zapuštenoj bašti, neobrađenoj i zanemarenoj, koje je bilo potpuno prekriveno trnjem? Da je to drvo bilo obrađeno i da se o njemu brinulo, ne bi bilo prekriveno trnjem, već bi imalo plod na sebi. To je jednostavno degeneracija. Ono više ne dobija svoju snagu.

Zbog prokletstva, mi ne vidimo ništa u svom savršenstvu, a ipak, u neživoj tvorevini, odnosno biljkama, nalazimo Božji život koji se najsavršenije pokazuje. U početku je Bog rekao: „Evo, dao sam vam sve bilje (svaku biljku) što nosi seme po svoj zemlji, i sva drveta rodna koja nose seme; to će vam biti za hranu“ (1. Mojsijeva 1,29 – Daničić). Uzimamo kukuruz i pšenicu, i u njima je život. Mi ih jedemo i život koji je u njima ulazi u nas i postaje naš život. Mi smo izgrađeni Božjim životom koji je u njima. Život koji je bio u toj biljci koja je rasla, sada je u semenu i kada ga uzmemo i apsorbujemo, sva moćna sila koja se pokazala u nicanju semena iz zemlje i njegovom usavršavanju, postaje naša i može da se pokaže u nama; ako mi budemo isto tako pokorni, popustljivi, pasivni u Božjim rukama, kao što je biljka, onda ćemo imati savršenstvo Božjeg života ostvareno u nama, čak i u našim jadnim, smrtnim telima. Zbog prvobitnog greha prokletstvo je sada na Zemlji, tako da neke stvari imaju manju puninu Božjeg života od drugih. Postoji razlika čak i u biljkama. Neke su sada otrovne, dok u početku nije bilo ničega što bi prouzrokovalo smrt. A sada, zbog praktične primene ovog pitanja – zbog razmatranja odnosa kako hrana koju jedemo održava naš religiozni život. Ali vreme je isteklo, i moraćemo ovim da se bavimo sledeći put.

(Utorak popodne, 2. mart 1897)