Prema najavi, a i po mojoj želji, ovo će biti proučavanje Svetog pisma. Ali da bismo zaista mogli da imamo biblijski čas, moramo da imamo i nekoga ko će da proučava Pismo. Znam da su ovde nezgodne okolnosti za proučavanje Pisma. Ne možemo ovde da imamo biblijsku školu kao što bismo imali da smo se skupili samo u tu svrhu, pošto je dan u velikoj meri ispunjen drugim sastancima; pored sastanaka, mnogi ovde moraju da obave i neke druge dužnosti, tako da je vreme za proučavanje veoma ograničeno. Ipak mislim da bi svako od nas mogao da nađe sat vremena svakoga dana za proučavanje Pisma. Trebalo bi svakog jutra da nađemo bar toliko vremena i da ga posvetimo toj svrsi. Molim vas da otvorite svoje Biblije na Jevrejima poslanicu. Neka neko počne da čita i neka, bez pauze, neko drugi nastavi, stih po stih prvog poglavlja Jevrejima, a svako neka gleda u svoju Bibliju tokom čitanja.
(Čita se poglavlje)
Najpre, uzmimo stih po stih i zapazimo šta kaže – svaku izjavu; i zapazimo šta kaže - svaku reč; i prepoznajmo šta kaže.
Šta je tema ovog poglavlja?
Hristos.
Ko je Onaj o kome se ovde prvo govori?
Bog.
Dakle, Bog je onaj o kome se prvo govori. To je prva stvar koju znamo, zato što, kada krenemo od početka poglavlja, pretpostavljamo da ne znamo šta sledi. Šta je prva stvar koju susrećemo u ovoj knjizi?
Bog.
To je početak. Šta u vezi sa Bogom? Šta je On učinio?
On je govorio.
Bog je govorio. Kada?
U prošlim vremenima.
Kome je On govorio?
Očevima.
Kako je govorio?
Preko proroka.
On je govorio – koliko često?
Mnogo puta. Na razne načine.
Da, Bog je govorio. Šta On još uvek radi?
On govori. On i dalje govori.
On govori. On je govorio. Na koje vreme se ovaj izraz „On je govorio“ odnosi?
Na prošlost.
To je svršena radnja. „On je govorio.“ Naravno, ali do kog vremena dolazimo svršetkom te radnje?
Do sadašnjosti.
Kome je govorio?
Nama.
Kome govori?
Nama. Meni.
Vrlo dobro; nema ničega na ovom svetu što ljudi, uključujući tebe i mene, treba da znaju, razumeju i cene više od ove jednostavne stvari. Mi u ovome imamo Boga. Znam iz sopstvenog iskustva da, samo kada stanem i pomislim na to, to već čini čuda. Šta smo naučili do sada u ovoj lekciji?
Bog mi govori.
Bog govori. Bog govori. Kada ne bismo znali ništa više o Bibliji od toga, i to bi bila velika stvar. Koliko god su nam prethodnim proučavanjem neki delovi Svetog pisma postali bliski, oni mogu, naravno, da nam postanu jasniji dok ovde proučavamo prirodu Reči, žive Reči. Činjenica da Bog govori – imamo li to na umu? Da li se uvek ponašamo kao da On govori? Bog je govorio i On i sada govori. Kome On govori?
Nama.
Kako nam govori?
Preko svog sina.
Ima li neko drugačiji prevod toga, drugačiji tekst?
(Neko sa grčkim originalom) „U svom sinu.“
Da, mislim da i u Revidiranoj verziji piše isto; i to je doslovno u tom slučaju. Koji je razlog da pouke Pisma, obećanja – a pouke su obećanja – nemaju više dejstva na nas, ne zažive u nama više nego što jesu? Mi ne prepoznajemo Boga dok govori. To je neverje. Mi ne možemo da vidimo snagu suštine. Ljudi misle da veruju u Pismo ukoliko veruju da je Bog jednom, pre mnogo vremena, nešto rekao. Ali oni mogu da veruju u sve to, dok na takav način razmišljaju o tome, a da uopšte ne veruju u Pismo za bilo šta što je dobro za njih. Neki od tih ljudi su nesvesno u svojim umovima prihvatili ideju da je Reč zastarela – da je izgovorena toliko davno, da je život u njoj presušio, tako da Reč dolazi nama kao ljuštura. Ne dolazi nam kao ljuštura, ali je mi tako doživljavamo. I onda, šta je ta živa stvar koja je nama ovde predstavljena za održanje naše sadašnje vere?
Bog govori.
Kakva je priroda Božje reči?
Sila. Duh. Život. Jovan 6,63.
Reč je Duh i ona je život, jer je sam Bog život. Reč živog Boga živi i ostaje zauvek. Večna Reč!
A sada, šta je osobina onoga što je večno – osobina Boga, Hrista, Neba, Zemlje – kada se načini novo da traje zauvek?
Besmrtno, nepromenljivo, živo.
Da li Bog stari?
Ne.
Koliko je Bog stariji danas nego što je bio u početku?
Nimalo.
Kako se On zove?
JA SAM.
JA SAM. JA SAM. Onda On nije nimalo stariji nego što je bio pre milion godina. Koliko je onda starija Njegova Reč, koja je očevima izgovorena preko proroka? Nije starija, zar ne? Koliko je stara?
Večna je.
Zašto? Zato što upravo sada kao da govori nama danas. Imamo ovu dodatnu izjavu: On nam govori preko svog Sina. Ali ako se pozovete na svoje znanje Biblije, kako je govorio očevima?
Kroz proroke.
Ali kako im je govorio preko proroka?
U svom Sinu.
Koji duh je bio u prorocima kada su oni govorili?
Duh Hristov.
Onda ovo možemo da pročitamo na sledeći način: Bog koji je u prošlim vremenima govorio očevima kroz proroke, u ovim poslednjim danima govori nama u svom Sinu, u kojem zapravo govori sve vreme; i ta Reč koju je izgovorio toliko davno (kako se nama to čini) i koja je toliko stara, po našem računanju vremena, upravo je sveža i živa kao i uvek. Prošle godine, kada sam prelazio Severno more, sprijateljio sam se sa jednim čovekom koji je bio veoma prijatan saputnik, ali nevernik. Pričali smo mnogo i on me je upitao: „Kako znaš da je Biblija istinita?“ On nije uopšte verovao da je istinita. On nije verovao ni u šta iz Biblije. Rekao sam: „Prijatelju, kako znaš da ja sada pričam sa tobom? Kako znaš?“ On je rekao: „Zato što te čujem.“ „Čuješ; znaš. Da li bi, na neki drugi način, mogao u potpunosti da znaš da ja pričam sa tobom, da me ne čuješ da pričam?“ Dakle, to je jedini način na koji možemo da znamo da je ovo Božja reč – tako što Ga čujemo da nam govori. Sada znam da je ovo Božja reč, zato što mi On govori i ja Ga čujem; i kada dođemo do te istine, ne postoji šansa za bilo kakvim izgovorom ili sumnjom. Vi ne pomišljate da, dok ja govorim, postavite pitanje: „Možda to nisi ti koji govoriš; možda je neko drugi“. Nema mesta takvom pitanju, zar ne? Vi znate da ja govorim, zato što me čujete; i mi poznajemo Boga zato što On govori. Ako to ne znamo, kako možemo da verujemo? Zar nije Hristos rekao da ga Jevreji nisu (u)poznali zato što nisu mogli da ga čuju? Pa ipak, zar nije Reč izgovorena da bi učinila da oni poveruju u Hrista? On je rekao: „Ovaj glas se nije čuo radi mene, nego radi vas“ (Jovan 12,30 – Čarnićev prevod). Da li su oni iz toga zaključili ono što su mogli? Ipak, zar nisu čuli glas? Sada, nije li to način na koji mnogi dobri čitaju Bibliju? To je glas, izraz. Vi čitate reči i dobijete zvuk, ali niste došli do toga da čujete glas Božji. Postoji još nešto, osim glasa Božjeg, što želite da čujete – vi želite da čujete samu Reč. Ne znam ni za šta na svetu što mi je pomoglo više nego to kada zastanem i poslušam Boga koji govori. Ja mogu da kažem: „Bože, govori“ i onda slušam, a On govori; i onda uzmem Bibliju i čitam i tako čujem Boga koji govori. Reč Božja; On govori očevima preko proroka, u Sinu u ovim poslednjim danima – doslovno „u poslednjim od ovih dana“ govori nama u Sinu; On govori. Kada je Bog progovorio na Sinaju, Mojsije je odgovorio na taj glas; i onda, kada je Bog izgovorio Deset reči, šta Biblija kaže da su ljudi uradili?
Oni su zadrhtali. Zamolili su da im Reč ne govori više.
Da, to je bilo loše. Oni su više želeli da čovek priča sa njima, nego Bog. Šta je Bog? Zar On nije život? Kakva je priroda Njegove Reči? Da su oni primili Božje reči kao žive reči, oni ne bi preklinjali Mojsija da glas utihne. Ne; oni su čuli istu Reč koju i mi često čujemo i nisu je prepoznali kao živu Reč Boga koji im govori; zato su bili uplašeni. Uplašili su se da će ih ona ubiti. Bog ne bi govorio svojoj deci na takav način, da bi Njegove reči mogle da ih unište. Pročitajmo 2. Mojsijevu 20,18-21: „I sav narod vide grom i munju i trubu gde trubi i goru gde se dimi; i narod videvši to uzmače se i stade izdaleka. I rekoše Mojsiju: govori nam ti, i slušaćemo; a neka nam ne govori Bog, da ne pomremo. A Mojsije reče narodu: ne bojte se, jer Bog dođe da vas iskuša i da vam pred očima bude strah njegov da ne biste grešili. I narod stajaše izdaleka, a Mojsije pristupi k mraku u kojem beše Bog“. Koja je bila Mojsijeva osobina?
Krotkost i bogobojažljivost.
Ipak postoji još jedna kvalifikacija koja ide uz to i spominje se u Jevrejima poslanici. On je bio veran. Nije se plašio da se približi, niti da će umreti ako pristupi Bogu. On je prišao gori koja se tresla i dimila, gorela i grmela. A šta je bila ta grmljavina?
Glas Božji.
A sada dolazi vreme kada će se ponovo začuti taj glas i takođe zvuk trube. Neki će biti uplašeni i tražiće mesto da se sakriju. Drugi će reći: „Gle, ovo je naš Bog; radovaćemo se, biće nam drago“. Zašto? Zato što su oni naučili da prepoznaju zvuk trube. Oni znaju da, kada Bog govori, to je život. To je život i nije važno na koji način On govori; to je život i oni to znaju, i uopšte nisu uplašeni. Ako šapuće, u redu je; ako grmi, dobro je. U to vreme truba će se čuti sve glasnije i glasnije i mi nećemo pobeći od glasa; poznaćemo ga.
(Neko čita grčki original) „Bog veličanstveno grmi svoji glasom.“
Da, Bog čini veličanstvene stvari. Poznajem ljude, i sam sam jedan od njih, koji su ponekad bili na mestu gde se govorila Božja reč i gde je bio prisutan neko za koga sam znao ili bio siguran da prenosi Reč Gospodnju, poruku od Duha Božjeg a ipak sam bio uplašen. Pretpostavlja se da svi prisutni veruju u Duh proroštva – Bog još uvek kroz neku osobu govori svom narodu; ali ja poznajem ljude koji se plaše da su primili svedočanstvo od Gospoda. Nesumnjivo su neki od vas imali ovakvo iskustvo. Poznajem ljude koji su, kada je pročitano svedočanstvo, izgubili i srčanost, i nadu, i hrabrost i postali potišteni, klonuli. U čemu je bio problem? Nije li bio u tome što nisu poznali Božji glas, što još uvek nisu naučili (da prepoznaju – prim. izdavača) taj radostan glas? Ipak, ako osoba nije u odgovarajućem stanju uma da čuje Božji glas, šta će ona učiniti kada čuje taj glas? Zar se neće udaljiti? U ovom vremenu koje dolazi, da li će biti dobro stati izdaleka? Ne, mi želimo da se u to vreme približimo. Neće li samo oni koji poznaju glas Gospoda želeti da se približe u to vreme? Koliko načina govora ima Bog? Mnogo? Onda mi želimo da se upoznamo sa različitim oblicima Božjeg glasa. Nije dovoljno znati samo jedan glas, jer ako On govori na mnogo načina, moramo umeti da prepoznamo sve, da bismo mogli da prepoznamo Boga svaki put kada nam govori. Ova ideja o poznavanju Božjeg glasa u svim njegovim oblicima možda će nam se javiti u nastavku proučavanja Jevrejima poslanice. Niko nije video Oca. Hristos je sjajnost i slava; a kada slava zasija iz Hrista, to je sjajnost slave Boga. I dalje: On je obličje Oca. Obličje; koju reč mi vrlo često koristimo, a mogla bi da bude sinonim za ovu i koja, iako se jedva ikada toga setimo, dolazi direktno iz grčkog jezika? – Reč „karakter“. Šta je ideja karaktera – šta je karakter čoveka? Nije li to upravo ono što čovek jeste? Dakle, to je reč koja je ovde upotrebljena.
Koga je On imenovao za naslednika svega? Hrista. Zapazite sledeći izraz: „budući sjajnost slave i obličje bića njegova“ (Karadžić). Takođe: „noseći sve u reči sile svoje“. On sam je Reč. On nosi sve svojom moćnom Rečju. I opet: „učinivši sobom očišćenje greha naših“. Čišćenje naših greha – koji sinonim se našem umu nameće?
Isprati. Pročistiti. Oprati.
Sada ćemo da čitamo treći stih u svetlu onoga što smo naučili ovog popodneva: „Koji, pošto je sjaj Njegove slave, i obličje Njegovog bića, i nosi sve rečju svoje sile, i sobom je očistio naše grehe i seo s desne strane prestola veličine na visini.“
A sada, da li vam ovo izaziva neki upečatljiviji utisak nego ranije? On sam je očistio naše grehe zato što je On sin Oca; zato što je svetlost, zato što je karakter svog Oca; zato što On nosi sve. Sada uzmimo reč „nosi“. Možete li da date neku sličnu?
Drži. Podupire. Nosi.
Da, nosi ili podržava, podupire. „Nositi“ je prva definicija one reči koja je data u tekstu na grčkom jeziku. Nosi sve; To mi deluje ubedljivije. Šta je Hristos?
Obličje Božje ličnosti.
Šta On radi?
Nosi sve Rečju, ili sobom. Pošto to radi, šta On može da učini?
Da nas očisti od greha.
Ovde se radi o grehu u nama; pretpostavimo da Ga pustimo da ga nosi i da nosi nas; šta će onda to doneti?
Pravednost nama.
Shvatate? Pošto On sam nosi sve, zato On sobom čisti sve nas od greha.
Naše vreme je isteklo. Neka naša tema za proučavanje sutra popodne bude ovo prvo poglavlje, stih po stih, kao što smo počeli. Ispitujte; u redu je. Ako bi trebalo da razgovaram s vama, a vi ne razumete, recite, „Molim vas, ponovite tu rečenicu“. Nema drugog načina na koji možete nešto da saznate. U redu je ispitivati i Gospoda na isti način; i zapamtite, mi možemo da dođemo licem k licu sa Gospodom, i da Ga pitamo, i to je jedini način na koji možemo da Ga čujemo kako govori. Razgovarajte sa Njim u Njegovoj Reči; pričajte s Njim; pitajte Ga šta kaže i tražite da ponovi iznova i iznova, sve dok to ne postane očigledna poruka za vas. Proučavajte svaki izraz koji koristi i onda ćete moći i da proniknete u Njega i vidite Njegovu silu.