Sada ćemo uzeti nekoliko primera moći vere za oslobođenje iz ropstva.

„A kad je učio u subotu u jednoj sinagogi, gle, onde je bila žena koja je osamnaest godina imala duha, izazivača bolesti, i bila je zgrčena te nije mogla da se sasvim ispravi. Kada je Isus vide, dozva je i reče joj: ženo, oslobođena si svoje bolesti. I stavi ruke na nju, pa se odmah ispravi i slavljaše Boga. A starešina sinagoge je negodovao što je Isus izlečio u subotu, i reče narodu: ima šest dana u koje treba raditi; u te dane, dakle, dolazite i lečite se, a ne u subotnji dan. Na to mu Gospod odgovori i reče: licemeri, zar svaki od vas ne odvezuje svoga vola ili magarca od jasala u subotu i ne vodi ga da ga poji? A ovu Avraamovu kćer, koju je sotona svezao – evo, osamnaest godina, zar nije trebalo osloboditi ove sveze u subotnji dan? A kad je to rekao, svi njegovi protivnici su se postideli, i sav narod se radovao za sva slavna dela koja je učinio.“ (Luka 13,10-17)

Zaobiđimo licemernog učitelja Zakona i posmatrajmo samo čudo. Žena je bila zatočena; mi smo strahom od smrti ceo naš život zatočeni, podređeni robovanju. Sotona je zarobio ovu ženu; on je, takođe, pod naše noge podmetnuo zamku i zarobio nas. Žena se nije mogla uspraviti; naši gresi su nas tako obuzeli da nismo u stanju da podignemo pogled (Psalam 40,12). Rečju i dodirom Isus ju je oslobodio od njenih bolesti. I mi imamo istog sažaljivog Prvosveštenika na nebu, koji može da saoseća sa našim slabostima. Istom rečju On će i nas osloboditi zla.

Zašto su zapisana čuda isceljenja koja je Isus učinio? Jovan nam to otkriva. Ne samo da bi pokazao kako može da isceljuje bolesti, već i da pokaže svoju moć, svoju silu nad grehom:

„I mnoga druga čuda učini Isus pred učenicima, koja nisu zapisana u ovoj knjizi; a ova su zapisana da vi verujete da je Isus Hristos, Sin Božji, i da verujući imate život u njegovo ime.“ (Jovan 20,30.31; uporedi Matej 9,2-8)

Tako vidimo da su ona jednostavno zapisana kao očigledni primeri Hristove ljubavi, kao izraz Njegove moći nad delima sotone i Njegove volje da oslobodi, bilo da je u pitanju duša ili telo. Još jedno čudo sa ovim u vezi biće dovoljno. O tome govori 3. poglavlje Dela apostolskih. Ja neću iznositi ceo izveštaj, nego ću zamoliti čitaoca da ga pažljivo pročita u svojoj Bibliji.

Petar i Jovan videli su pred vratima Hrama jednog čoveka, preko 40 godina starog, koji je od rođenja bio hrom. On nikada nije mogao da hoda. Prosio je milostinju, a Petar pokrenut Duhom Svetim osetio je da treba da mu podari nešto bolje od zlata i srebra. Rekao je: „U ime Isusa Hrista Nazarećanina hodaj. Tada ga uhvati za desnu ruku i podiže ga. Tako se odmah učvrstiše njegove noge i gležnji, te skoči, stade, i hodaše, pa uđe s njima u Hram idući i skačući, i hvaleći Boga.“ (Dela 3,6-8)

Ovo značajno čudo na čoveku koje su svi videli, izazvalo je veliko uzbuđenje među narodom. Kad je Petar video njihovo čuđenje, objasnio im je kako se čudo dogodilo.

„Ljudi Izrailjci, što se čudite ovome, ili što gledate na nas kao da smo svojom silom ili pobožnošću učinili da ovaj hoda? Bog Avraamov, Isaakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavio je svoga slugu Isusa, koga ste vi predali i koga ste se vi odrekli ... pa ste ubili začetnika života, koga je Bog vaskrsao iz mrtvih, čemu smo mi svedoci. I zato što verujemo u njegovo ime (na osnovu vere imena njegovog – grčki original), njegovo ime je učinilo čvrstim ovoga koga gledate i znate; vera – do koje dolazimo njegovim posredstvom (koja je kroz njega – grčki original) – dala mu je potpuno zdravlje pred svima vama.“ (stihovi 12-16)

Primenimo to na sebe. Čovek je bio „hrom od rođenja“, nesposoban da sam sebi pomogne. Rado bi hodao, ali nije mogao. Svi mi sa Davidom možemo reći: „Gle, u bezakonju rodih se, i u grehu zatrudne mati moja mnom“ (Psalam 51,5). Zbog toga smo mi po prirodi tako slabi da ne možemo činiti ono što bismo rado želeli. Što je ovaj hromi čovek bivao stariji, utoliko je veća bila njegova nesposobnost da hoda, jer se njegova telesna težina povećavala, dok su njegovi nekorišćeni udovi postajali sve slabiji i slabiji. Tako je i sa ponavljanjem greha – što smo stariji, utoliko je veća njegova moć nad nama. Ovaj čovek uopšte nije mogao da hoda, ali ga je ime Hristovo, kroz veru u Njega učinilo potpuno zdravim i oslobodilo ga od svih patnji. Isto tako i mi verom Isusa Hrista možemo biti celi i osposobljeni da činimo ono što do tada nikako nismo mogli. Baš zato što je Bogu moguće ono što je ljudima nemoguće. On je Stvoritelj i „nejakome umnožava silu i snagu“ (Isaija 40,29). Jedno od čuda vere, pokazano kod junaka vere, jeste da oni „koji su bili slabi ojačaše od nemoći.“ (Jevrejima 11,34)

Na ovim primerima i sa ove vremenske razdaljine može se videti kako Bog oslobađa iz ropstva one koji Mu se poveravaju. A sada pogledajmo kako se sloboda čuva.

Videli smo da smo mi po prirodi robovi greha i sotone, ali da se oslobađamo sile sotonine čim se predamo Hristu. Pavle piše: „Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, kome se u pokornosti kao sluge predajete: ili greha za smrt, ili poslušnosti za pravednost?“ (Rimljanima 6,16). Čim smo oslobođeni ropstva grehu, sluge smo Hristove. Da nas Bog, kao odgovor na našu veru, oslobađa greha, dokazuje to što nas prima kao svoje sluge. Mi zaista postajemo sluge Hristove; a onaj ko je Hristov sluga, taj je slobodan čovek; jer mi smo na slobodu pozvani (Galatima 5,13), „a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda.“ (2. Korinćanima 3,17)

Nakon našeg predanja, međutim, iznova sledi borba. Sotona ne želi da tako lako napusti svog pređašnjeg roba. On dolazi sa bičem jačeg iskušenja, da bi nas ponovo vratio u svoje ropstvo. Iz žalosnog iskustva nam je poznato da je on mnogo moćniji od nas i da mi ne možemo sami da mu se odupremo. Mi se plašimo njegove moći i zovemo u pomoć. Onda se sećamo da više nismo sotonine sluge. Predali smo se Bogu i On nas je prihvatio kao svoje sluge. Stoga sa psalmistom možemo da uzviknemo: „O Gospode! ja sam sluga tvoj, ja sam sluga tvoj, sin sluškinje tvoje; raskovao si s mene okove moje“ (Psalam 116,16). Sama činjenica da je Bog raskinuo okove kojima nas je sotona vezao – a On ih je raskinuo ako mi to verujemo – jeste dokaz da će nas Bog i dalje štititi; On se brine za svoje, i mi imamo obećanje da će On „koji je započeo dobro delo u vama dovršiti to do dana Isusa Hrista“ (Filibljanima 1,6). Ojačani takvim poverenjem, možemo se odupreti!

Ako smo se predali Bogu kao Njegove sluge, onda to zaista i jesmo, ili drugim rečima, onda smo oruđa pravednosti u Njegovim rukama (vidi Rimljanima 6,13-16). Mi onda nismo više beživotna i bezvoljna oruđa, kao što ih upotrebljava zemljoradnik, oruđa koja nemaju uticaja na svrhu svoje primene; mi smo živa i razumna oruđa, koja mogu izabrati svoju delatnost. Ipak pojam „oruđe“ upućuje nas na nešto što je pod potpunom kontrolom njegovog korisnika. Razlika između nas i oruđa jednog zanatlije je ta što mi možemo birati ko će nas koristiti i za kakvu svrhu ćemo biti upotrebljeni. Ali ako smo napravili izbor i ako smo se predali Učitelju, onda treba potpuno da budemo u Njegovoj ruci kao oruđe koje ne odlučuje o tome kako će biti upotrebljeno. Ako se Bogu predamo, onda u Njegovim rukama treba da budemo kao glina u rukama lončara, tako da On može s nama da čini šta mu je volja. Naša volja sastoji se u mogućnosti izbora da li ćemo ili ne, dozvoliti Bogu da čini u nama ono što je dobro.

Pravilno shvatanje ove misli, da smo oruđe u Božjoj ruci, izvanredno pomaže pobedi vere. Zato zapazite da ono što oruđe može učiniti, potpuno zavisi od osobe u čijim je rukama. Alat za kovanje novca, na primer, sam po sebi nije loš; on se međutim može iskoristiti kako za nešto loše, tako i za nešto korisno. Ako je u rukama lošeg čoveka, može se iskoristiti za kovanje falsifikovanog novca. U rukama dobrog i vernog čoveka neće prouzrokovati nikakve štete. Tako je i sa nama. Kad smo bili sotonine sluge, nismo činili ništa dobro (Rimljanima 6,20). Ali sada, kad smo se predali Bogu i znamo da u Njemu nema nepravde, onda se taj alat u Njegovoj ruci ne može upotrebiti ni za jednu lošu nameru. Međutim, predanje Bogu mora biti tako potpuno kao što je bilo i sotoni; zato Pavle kaže:

„Kao što ste, naime, nekad dali svoje udove da služe nečistoti i bezakonju – za upražnjavanje bezakonja, tako sada dajte svoje udove da služe pravednosti – na osvećenje.“ (Rimljanima 6,19)

Cela tajna pobede leži, dakle, kao prvo, u potpunom predanju Bogu, sa iskrenom željom da činimo što je po Njegovoj volji; dalje, u saznanju da nas On, pošto smo Mu se predali, prima kao svoje sluge; i konačno, u tome da ostanemo u tom prihvatanju, da ga sačuvamo i da se prepustimo u Njegove ruke. Često se pobeda može postići samo neprestanim ponavljanjem obećanja: „O Gospode! ja sam sluga tvoj, ja sam sluga tvoj, sin sluškinje tvoje; raskovao si s mene okove moje.“ Ovo je jednostavan način da se nedvosmisleno kaže: „O Gospode, ja sam se predao tebi kao oruđe pravednosti; neka bude volja tvoja, a ne pobuda moga tela.“ Ako uvidimo silu ovih biblijskih reči i ako se bukvalno oslonimo na to da smo mi sluge Božje, onda ćemo odmah reći: „Ako sam ja zaista oruđe u Božjim rukama, onda ne mogu biti iskorišćen za nešto zlo, niti mi On može dozvoliti da činim zlo, sve dok sam u Njegovim rukama. Ako treba da budem sačuvan od zla, onda On to mora učiniti, jer ja ne mogu sam sebi pomoći; a On želi da me sačuva od zla jer je On svoju želju, a takođe i svoju moć da ispuni tu želju, pokazao time što je Sebe dao za mene. Zato ću biti sačuvan od zla.” Sve ove misli mogu nekome proći kroz um skoro trenutno, a sa njima, naravno, i osećanje radosti da je sačuvan od zla od kojeg je strahovao. Ovakva radost se prirodno izražava u tome što čovek zahvaljuje Gospodu; i sve dok zahvaljujemo Bogu – neprijatelj je neuspešan sa svojim iskušenjima, dok mir Božji ispunjava srce. Tada uviđamo da radost vere daleko nadmašuje zadovoljstvo koje dolazi iz greha.

Sve navedeno je praktično objašnjenje reči apostola Pavla: „Da li mi, prema tome, ukidamo zakon verom? Daleko od toga, nego pre podržavamo zakon“ (Rimljanima 3,31). Ovde upotrebljena reč „ukidamo“ ne znači da ga stavljamo van snage, jer nijedan čovek ne može Zakon Božji da stavi van snage. Pa ipak, psalmista kaže da su ljudi oborili Zakon Božji (Psalam 119,126). Ukinuti Zakon Božji znači više nego samo tvrditi da on više nema nikakvog značaja; to znači pokazivati u svom životu da ga smatramo nevažnim. Čovek ukida Zakon Božji kada mu ne dozvoljava da igra ulogu u njegovom životu. Ukratko, ukidati Zakon Božji znači kršiti ga. Zakon međutim ostaje, bilo da se drži ili ne drži. Ukidanje pogađa samo prekršioca.

Kad apostol kaže da mi verom ne ukidamo Zakon, nego ga naprotiv podržavamo, onda misli da vera ne vodi ka tome da se Zakon gazi, nego da mu se bude poslušan. Ne, ne bi trebalo da kažemo da vera vodi poslušnosti, nego da je vera, sama po sebi, poslušnost. Ona podržava Zakon u srcu. „Vera je suština onoga čemu se nadamo“ (Jevrejima 11,1). Ako je ono čemu se nadamo pravednost, onda je vera podržava. Vera ni u kom slučaju ne vodi ka odbacivanju Zakona, ona ne stoji u suprotnosti sa Zakonom. Zapravo, vera je jedina koja ga štiti. Potpuno je nebitno koliko se neko hvali Zakonom; kada čovek odbacuje sa ovim povezanu veru u Hristu ili je omalovažava, onda ništa nije bolji od onoga koji otvoreno napada Zakon. Istinsku veru ima samo onaj, koji zaista poštuje Zakon Božji. „A bez vere nije moguće ugoditi Bogu“ (Jevrejima 11,6), zahvaljujući veri, pak, sve je moguće (Marko 9,23).

DA! Vera čini nemoguće mogućim. Ona je sve što Bog traži od čoveka da čini. Kada je Isus Navin rekao Izrailju: „Ne možete služiti Gospodu“ (Isus Navin 24,19), onda je on rekao istinu, čak iako je neoboriva činjenica da sam Bog zahteva da Mu služimo. Jednostavno, nije u moći nijednog jedinog čoveka da čini pravednost, čak ako bi i hteo (Galatima 5,17); zato je ogromna greška reći da Bog traži od nas da činimo ono što najbolje možemo. Ko ne čini ništa bolje od toga, ne čini dela Božja. NE! Čovek mora da čini bolje nego što može da čini. Mora da čini ono što samo Božja sila, ako deluje kroz nas, može da učini. Čoveku je nemoguće da hoda po vodi; Petar je međutim hodao verom u Hrista.

Svaka vlast na nebu i na Zemlji data je Hristu. Pošto ova vlast stoji nama na raspolaganju i pošto On sam želi da prebiva u našem srcu, onda ne možemo Boga optuživati da On od nas zahteva nešto nemoguće; jer „što je kod ljudi nemoguće, moguće je kod Boga“ (Luka 18,27). Zato glasno, sa radošću možemo reći: „Gospod je moj pomoćnik, neću se bojati; šta će mi učiniti čovek?“ (Jevrejima 13,6)

Dakle,

„Ko će nas rastaviti od Hristove ljubavi? nevolja, ili pritešnjenost, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili pogibao, ili mač?... Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božje ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ (Rimljanima 8,35.37-39)