Da li svaki vernik može imati dovoljno blagodati, koja bi ga sačuvala da ne greši? Da. Svako na svetu može imati dovoljno blagodati, koja bi ga sačuvala da ne greši. Dato je dovoljno blagodati, i ona je data u tu svrhu. Ako je neko nema, to nije zato što je nije dato dovoljno, već zato što ta osoba ne uzima ono što je na raspolaganju. Jer „svakome od nas dana je blagodat po meri Hristovoga dara“ (Efescima 4,7 – Čarnić). Mera Hristovog dara je sam Hristos u potpunosti, a ta mera je „punina Božanstva telesno“ (Kološanima 2,9). Naravno, punina Božanstva nema mere. Ona je neograničena. Ona je jednostavno Božja beskonačnost. I to je jedina mera blagodati koja je data svakome od nas. Neograničena mera punine Božanstva jedina je stvar koja može da izrazi veličinu blagodati, koja je data svakome na ovom svetu. „Ali, gde se umnožio greh, blagodat se umnožila još više“ (Rimljanima 5,20 – Čarnić-SSP). Ova blagodat je data „da bi, kao što je greh vladao pomoću smrti, tako i blagodat vladala pomoću pravednosti; a koja vodi u večni život kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda“ (21. stih) i da greh više ne bi imao vlast nad vama, jer ste pod blagodaću.

Blagodat je data i za usavršavanje svetih. Njen cilj je da svakoga dovede do savršenstva u Hristu Isusu – do savršenstva koje je, takođe, potpuno u skladu sa Božjim standardom, jer je data za izgradnju Hristovog tela, „dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i poznanju Sina Božjeg, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovoga rasta“ (Efescima 4,13 – Čarnić).

Ona je data svakome od nas, „dok svi ne dođemo“ do savršenstva, u skladu sa punom merom Hristovog rasta. Takođe, ova blagodat je data svakome, tamo gde obiluje greh, i donosi spasenje svakome kome je data. Pošto u sebi donosi spasenje, mera spasenja koju ona donosi svakome, samo je mera njene sopstvene punine, što nije ništa manje od mere punine Božanstva.

Pošto je neograničena blagodat data svakome, donoseći spasenje do veličine svoje sopstvene pune mere, zašto onda nema svako to neograničeno spasenje? Jasno je da razlog za to može biti samo taj što on ne uzima ono što je dato.

Pošto je neograničena blagodat data svakome, kako bi mogla vladati u njemu nasuprot svoj sili greha, isto tako sigurno kao što je i greh vladao, a sa ciljem da greh više nema vlast, onda, ako greh još uvek vlada u nekome, ako greh još uvek ima vlast nad nekim, gde je greška? Jasno je da je greška jedino u tome što on ne dopušta blagodati da za njega i u njemu učini ono za šta je data. On, neverstvom, odbija Božju blagodat. Što se takvog čoveka tiče, blagodat je uzalud data.

Ali svaki vernik, upravo time što se tako deklariše, govori da je primio Božju blagodat. Stoga, ako u verniku ne vlada blagodat, umesto greha, ako blagodat nema vlast, umesto greha, onda je jasno da on uzalud prima Božju blagodat. Ako blagodat ne dovodi do toga da vernik napreduje ka savršenom čoveku, do pune mere Hristovog rasta, onda on uzalud prima Božju blagodat. Zato nas Pismo poziva: „Kao Njegovi saradnici opominjemo vas da ne primite naprazno blagodat Božiju.“ (2. Korinćanima 6,1 – Čarnić)

Božja blagodat je u potpunosti u stanju da ostvari ono za šta je data, samo ako joj dopustimo da deluje. Videli smo da, pošto blagodat u celini potiče od Boga, sila blagodati nije ništa drugo do sila Božja. Zato je jasno da je Božja sila i te kako sposobna da ostvari sve za šta je data – spasenje duše, oslobađanje od greha i njegove sile, vladavinu pravednosti u životu, dovođenje vernika do savršenstva, do pune mere Hristovog rasta – samo ako može da ima mesta u srcu i u životu, tako da deluje u skladu sa Božjom voljom. A Božja sila je „na spasenje svakome koji veruje“ (Rimljanima 1,16). Neverstvo odbija Božju blagodat. Mnogi veruju i primaju Božju blagodat za spasenje od prošlih greha, ali se time zadovoljavaju i ne daju blagodati isto mesto u duši, tako da vlada nasuprot sile greha, kao što su to učinili kada su je primili da bi ih spasila od pređašnjih greha. A to je, takođe, samo druga faza neverstva. Zato, kada se radi o velikom konačnom cilju blagodati – savršenstvu života poput Hristovog – oni praktično uzalud primaju Božju blagodat.

„A kao Njegovi saradnici opominjemo vas da ne primite naprazno blagodat Božju. (Jer kaže: ‘U zgodno vreme uslišah te i u dan spasenja pomogoh ti’. Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja.) Ne dajmo ni u čemu nikakva spoticanja, da našu službu ne pokude“ (2. Korinćanima 6,1-3 – Čarnić). Ova reč „služba“ ne odnosi se samo na rukopoložene propovednike koji služe za propovedaonicom. Ona uključuje svakoga ko prima Božju blagodat ili ko je prizvao Hristovo ime. „Služite jedan drugom u skladu s blagodatnim darom koji je svaki od vas dobio, kao dobri upravitelji raznolike Božje blagodati“ (1. Petrova 4,10 – Čarnić-SSP). Zato On ne želi da iko uzalud prima Božju blagodat, da ta blagodat i njeno blagosloveno delovanje ne bi bili pogrešno protumačeni u svetu i tako ljudi bili sprečeni da je prihvate. On ne želi da Njegova blagodat bude uzalud primljena, jer ako se to dogodi, postavlja se spoticanje u mnogo čemu pa se i sama služba blagodati kudi. Ali, kada Božja blagodat nije prihvaćena uzalud, već joj se daje mesto koje joj pripada, neće biti „spoticanja“ ni u čemu, a služba, ne da neće biti kuđena, već će biti blagoslovena.

A da bi pokazao kako će potpuno i sveprožimajuće izgledati vladavina blagodati u životu u kojem nije uzalud prihvaćena, Gospod je dao sledeći popis prema kojem ćemo se „u svemu“ pokazati da smo sluge Božje. Pažljivo ga pročitajte:

„nego se u svemu pokazujemo kao Božiji služitelji,
u mnogoj strpljivosti,
u nevoljama,
u nuždama,
u pritešnjenosti,
u batinama,
u tamnicama,
u bunama,
u tegobama,
u bdenjima,
u postovima,
u čistoti,
u znanju,
u strpljivosti,
u dobroti,
u Duhu Svetom,
u nelicemernoj ljubavi,
u istinitoj reči,
u Božijoj sili,
oružjem pravednosti - desnim i levim,
slavom i sramotom,
zlim glasom i dobrim glasom,
kao varalice i istiniti ljudi,
kao znani i neznani,
kao oni koji umiru - i, eto, živimo,
kao kažnjavani - ali ne ubijani,
kao ožalošćeni ali uvek radosni,
kao siromašni - ali obogaćujemo druge,
kao oni koji ništa nemaju - i sve poseduju.“
(2. Korinćanima 6,4-10 – Čarnić)

Ovaj spisak pokriva sva iskustva (doživljaje) koja se mogu pojaviti u životu bilo kog vernika na ovome svetu. On pokazuje da će tamo gde Božja blagodat ne bude uzalud primljena, ta blagodat tako preuzeti kontrolu nad životom, da će svako iskustvo koje se bude pojavilo u životu biti preuzeto blagodaću i okrenuto tako da nas prikaže kao Božje sluge i da nas izgradi u čoveka savršenog, do pune mere Hristovog rasta. „A kao Njegovi saradnici opominjemo vas da ne primite naprazno blagodat Božju.“

RH, 22. septembar 1896.
A.   T. Jones