Čak i s ove strane (tj. nakon) Hristovog krsta, koji bi trebalo da podrazumeva večno uništenje formalizma, ipak se taj isti mrtvi formalizam, prazno ispovedanje, uzvisio, i svuda je postao prokletstvo za ispovedanje hrišćanstva. Ubrzo su se u crkvu uvukli neobraćeni ljudi i uzdigli sebe na Hristovo mesto. Pošto verom nisu našli u srcu živu Hristovu prisutnost, stalno su nastojali da imaju formu hrišćanstva, koja će nadoknaditi nedostatak Njegove prisutnosti. A jedino Njegova prisutnost može da da smisao i život ovoj formi.

U ovom sistemu izopačenosti, do obnove dolazi kroz formu krštenja, koje se može obaviti i samo prskanjem sa nekoliko kapi vode. Stvarna Hristova prisutnost prikazana je u formi večere Gospodnje. Nada spasenja nalazi se u povezanosti sa službom crkve. I tako su čitavom spisku formi hrišćanstva oni dodali hiljade sopstvenih izmišljotina u obliku pokore, hodočašća, običaja i sitničavosti.

I kao što je to oduvek bio slučaj sa formalistima, njihov život jeste jednostavno i neprestano pokazivanje telesnih dela – svađa i sukoba, licemerstva i bezbožnosti, progonstva, uhođenja, izdaja i svakog zlodela. To je papstvo.

Međutim, ovaj zao duh mrtvog formalizma proširio se daleko izvan granica organizovanog papstva. On danas svuda predstavlja prokletstvo za hrišćanstvo pa čak ga ni hrišćanstvo poruke trećeg anđela nije u potpunosti izbeglo. To će biti preovlađujuće zlo širom sveta u poslednje dane, pred sam dolazak Gospoda na nebeskim oblacima u slavi.

„A ovo znaj, da će u poslednje dane nastati teška vremena. Ljudi će, naime, biti samoživi, srebroljubivi, hvalisavi, oholi, hulnici, roditeljima nepokorni, neblagodarni, bezbožni, bez ljubavi, nepomirljivi, opadači, neuzdržljivi, surovi, bez ljubavi prema dobru, izdajnici, naprasiti, naduveni, koji više vole slasti nego Boga, koji imaju obličje pobožnosti, ali su se odrekli njene sile; i ovih se kloni.“ (2. Timoteju 3,1-5 – Čarnić)

Ovo preovlađujuće obličje pobožnosti bez sile, koje čak negira silu, jeste mrtvi formalizam, protiv koga treba da se borimo u dobroj borbi žive vere. Živa vera koja je objavljena svetu u poruci trećeg anđela, treba da nas sačuva da ne budemo progutani u ovom, širom sveta rasprostranjenom, moru mrtvog formalizma.

Kakav je slučaj sa vama lično danas? Da li je vaš život mrtvi formalizam ili živa vera? Imate li vi obličje pobožnosti bez sile? Ili, živom verom, imate u srcu živu prisutnost i silu živog Spasitelja, koja daje božansko značenje, život i radost svim formama bogosluženja i službi koju je Hristos odredio – silu koja čini Božja dela i pokazuje plodove Duha tokom celog života?

Izuzev kao sredstvo za nalaženje Hrista, živog Spasitelja, u reči i živoj veri u Njega, čak i sama ta reč može sada biti pretvorena u mrtvi formalizam, baš kao što je bila i u vreme kad je On bio na Zemlji. On im je tada rekao: „Istražujete Pisma, jer smatrate da u njima imate večni život; i ona svedoče za mene; i nećete da dođete k Meni – da imate život.“ (Jovan 5,39.40 – Čarnić)

Oni su mislili da će naći večni život u Pismu bez Hrista; odnosno, da će ga sami osigurati. Ali, „ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u Sinu je Njegovom“ – kako Ga nalazimo u Svetom pismu, a ne u rečima Svetog pisma bez Njega. Jer ona su ta koja svedoče za Njega. To je njihov cilj. Stoga, „ko ima Sina Božjeg ima život; ko nema Sina Božjeg nema života.“ (1. Jovanova 5,11.12)

„Prava pobožnost uzdiže misli i postupke; i onda je spoljašnja forma religije u skladu sa unutrašnjom čistotom hrišćanina; a ove ceremonije potrebne u službi Bogu nisu samo beznačajni obredi, kao kod licemernih fariseja.“ (E.G.W. 2SP, str. 218)

Bible Echo, 4. februar 1895.
A.   T. Jones