Neverni Izrael, nemajući pravednost koja je od vere (vidi Rimljanima 9,30-34) i ne ceneći veliku žrtvu nebeskog Oca, tražio je pravednost žrtvovanjem sebe i putem zasluga zbog prinošenja žrtava.

Tako su izopačili svaki oblik službe i svega onoga što je Bog odredio da bude samo sredstvo izražavanja žive vere, a što nije moglo da ima nikakvo stvarno značenje ukoliko u životu nije bilo žive prisutnosti i sile samoga Hrista. A čak ni to nije bilo dovoljno. Pošto ni u čemu od toga niti u svemu tome zajedno nisu pronašli mir i zadovoljstvo već ostvarene pravednosti, oni su na ovo što je Gospod odredio za drugu svrhu, a što su oni izopačili da odgovara njihovim izmišljotinama – na ovo su dodali hiljade običaja, zahteva i sitničavosti svojih sopstvenih izmišljotina i sve to, baš sve, u uzaludnoj nadi da će sami ostvariti pravednost. Jer rabini su učili onome što je zapravo bilo priznanje iz očaja da „kada bi samo jedna osoba mogla makar jedan dan da drži ceo zakon i da ne pogreši ni u jednoj tački, odnosno, kada bi samo jedna osoba mogla da drži tu jednu tačku zakona, koja se odnosi na pravilno svetkovanje subote – onda bi nevolje Izraela došle kraju i Mesija bi konačno došao“ (Farrar, „Life and Work of St. Paul“, str. 37; vidi i str. 36 i 38). Šta bi prikladnije od ovoga moglo da opiše mrtvi formalizam? Pa ipak, uprkos svesti o svoj ovoj praznini u svom životu, još uvek je bilo dovoljno navodnih zasluga koje su ih navodile da sebe smatraju boljim od drugih ljudi, tako da su, u poređenju s njima, svi drugi bili psi.

Nije tako sa onima kojima je Gospod uračunao pravednost zahvaljujući živoj, slobodno iskazanoj veri. Jer kad Gospod nekoga smatra pravednim, on je stvarno pravedan pred Bogom i samom tom činjenicom odvojen je od svih ljudi ovog sveta. Ali, to nije zbog nekih svojih osobina niti ikakvih „zasluga“ za bilo šta što je učinio. Sve je to samo zbog Gospodnjih osobina i onoga što je On učinio. A čovek za koga je to učinjeno zna da, sam po sebi, on nije bolji ni od kog drugog, već u svetlosti Božje pravednosti koja mu je besplatno data, u poniznosti prave vere, rado druge smatra boljima od sebe. (Vidi Filibljanima 2,3)

Pripisujući sebi velike zasluge za ono šta su sami činili i smatrajući sebe boljima od svih drugih, na osnovu zasluga za ono što su učinili – istog momenta je to ove ljude svrstalo među potpuno samopravedno farisejstvo. Fariseji su sebe smatrali toliko boljima od svih drugih ljudi, da jednostavno nije moglo biti nikakve osnove za poređenje. Propovedati da „Bog ne gleda ko je ko“ (Rimljanima 2,11) kao Božju istinu, njima se činilo kao pogubna revolucija.

A kakav je bio stvarni život ovih ljudi? O, bio je to život nepravde i ugnjetavanja, zlobe i zavisti, svađa i rivalstva, ogovaranja i klevetanja, licemerstva i zla, hvalisanja svojim velikim poštovanjem zakona, a u stvari su sramotili Boga kršenjem zakona. Njihova su srca bila puna ubistva, a njihov jezik je glasno zahtevao krv Jednoga od njihove braće, dok istovremeno nisu mogli da pređu preko praga rimske sudnice, „da se ne bi opoganili“ (Jovan 18,28). Veliki sitničari u pogledu subote, provodili su sveti dan u pripremanju izdaje i kovanju zavere za ubistvo.

Šta je Bog mislio i još uvek misli o svemu tome, za našu današnju svrhu dovoljno je jasno pokazano u samo dva kratka biblijska odlomka. Evo Njegovih reči za Izrael – za deset plemena – dok su još tekli njihovi dani:

„Mrzim na vaše praznike, odbacio sam ih, i neću da mirišem svetkovina vaših. Ako mi prinesete žrtve paljenice i prinose svoje, neću ih primiti, i neću pogledati na zahvalne žrtve od ugojene stoke vaše. Ukloni od mene buku pesama svojih, i sviranja psaltira tvojih neću da čujem. Nego sud neka teče kao voda i pravda (pravednost) kao silan potok.“ (Amos 5,21-24 – Daničić)

A Judi je u približno isto vreme sledećim rečima isto rekao:

„Čujte reč Gospodnju, knezovi sodomski, poslušajte zakon Boga našeg, narode gomorski! Šta će mi mnoštvo žrtava vaših? veli Gospod. Sit sam žrtava paljenica od ovnova i pretiline od gojene stoke, i ne marim za krv junčiju i jagnjeću i jareću. Kad dolazite da se pokažete preda mnom, ko ište to od vas, da gazite po mom tremu? Ne prinosite više žrtve zaludne; na kad gadim se; a o mladinama i subotama i o sazivanju skupštine ne mogu podnositi bezakonja i svetkovine. Na mladine vaše i na praznike vaše mrzi duša moja, dosadiše mi, dodija mi podnositi. Zato kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi.

Umijte se, očistite se, uklonite zloću dela svojih ispred očiju mojih, prestanite zlo činiti. Učite se dobro činiti, tražite pravdu, ispravljajte potlačenog, dajite pravicu sirotim, branite udovicu. Tada dođite, veli Gospod, pa ćemo se suditi: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće beli kao sneg; ako budu crveni kao crvac, postaće kao vuna.“ (Isaija 1,10-18)

Sam Gospod je odredio ove svetkovine i svečane sabore, ove žrtve paljenice, jestivne žrtve i žrtve pomirenja, ali sada kaže da ih mrzi i neće da ih prihvati. Njihove lepe pesme koje su pevali uvežbani horovi, uz pratnju muzičkih instrumenata, što je predstavljalo veličanstven prizor – sve to što su smatrali predivnom muzikom, On je nazvao „bukom“ i želeo da prestanu sa njom.

On nikada nije odredio nijednu svetkovinu, niti praznik, ni žrtve, ni prinose, niti pesme za takvu svrhu za koju su ih oni koristili. Sve je to odredio kao sredstva za bogoslužbeno izražavanje žive vere, kroz koju sam Gospod treba da prebiva u srcu i da [On] čini pravednost u (njihovom) životu, kako bi u pravednosti mogli da daju pravicu siročadima i da brane udovice i kako bi taj sud mogao teći kao voda i pravednost kao silan potok.

Pompezno pevane pesme i stilska intonacija tašte priredbe samo su „buka“, dok su jednostavne reči „Oče naš“, koje ističu iz srca dirnutog silom prave i žive vere, „izgovorene iskreno ljudskim usnama, muzika“ koja ulazi u prignuto uho nebeskog Oca (Psalam 116,2) i donosi božanski blagoslov duši tako da je osnažuje.

On je ove stvari odredio jedino za to i ni za šta drugo i da se nikada, nikada ne koriste u ispraznom pokušaju mrtvog formalizma da se navodnom pravednošću iskupi za bezakonje telesnog srca. Ništa osim pranja greha krvlju Božjeg Jagnjeta i očišćenja srca živom verom – ništa, osim toga, nikad ne bi moglo da učini ove stvari prihvatljivim Onome koji ih je odredio.

Bible Echo, 28. januar 1895.
A.   T. Jones