„ONOME pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost.“ (Rimljanima 4,5 – Čarnić)

Ovo je jedini način na koji bilo ko na ovom svetu može da postane pravedan. Prvo mora da prizna da je bezbožnik, zatim da veruje da Bog opravdava tj. smatra pravednim bezbožnika, i on je pravedan zahvaljujući upravo Božjoj pravednosti.

Svako na svetu je bezbožnik. „Bezbožnik“ znači „ne nalikovati Bogu.“ A pisano je: „Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu [dobrotu, karakter] Božju.“

Prema tome, svako ko prizna da ni u čemu nije nalik Bogu, time priznaje da je bezbožan.

A istina je da svako, i to u svemu, nije nalik Bogu. Jer „svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema toga koji čini dobro, nema baš ni jednog.“ (Rimljanima 3,12 – Čarnić)

Prema tome, pošto na zemlji nema nikoga ko nije bezbožnik, i pošto Bog pravda bezbožnika, to sa Božje strane čini opravdanje, pravednost i spasenje potpunim, besplatnim i osiguranim za svaku dušu na zemlji.

A sve što bilo ko, sa svoje strane, treba da učini, da bi sve to učinio sigurnim za sebe, jeste da to prihvati – da veruje da Bog opravdava, lično i pojedinačno, onoga ko je bezbožan.

Iz toga sledi da, koliko god to mnogima zvučalo čudno, jedina kvalifikacija i jedina priprema za opravdanje jeste da osoba prizna da je bezbožnik.

A onda, imajući takvu kvalifikaciju, imajući takvu pripremu, sve što se od nje traži, da bi dobila opravdanje, potpuno, besplatno i sigurno, jeste da veruje da je Bog opravdava, i to takvu kakva jeste – bezbožnu.

Mnogima je lako da poveruju kako su bezbožni, pa čak i da to priznaju, ali verovati da ih Bog opravdava, to je za njih previše.

A jedini razlog zašto ne mogu da veruju da ih Bog opravdava je taj što su bezbožni, vrlo bezbožni.

Kada bi mogli da nađu nešto dobra u sebi, ili kad bi mogli da se poprave i čine bolje, mogli bi imati malo hrabrosti da se nadaju da će ih Bog opravdati. Da, oni bi da se opravdaju delima, a onda da izjave da veruju u opravdanje verom.

Ali, time bi uklonili svaki razlog za opravdanje, jer ako čovek može da nađe dobro u sebi, on ga već ima i nije potrebno da ga dobije iz nekog drugog izvora. Ako se može popraviti i sam činiti bolje, onda mu nije potrebno nikakvo opravdanje iz nekog drugog izvora.

Prema tome, protivrečno je reći da sam tako bezbožan da ne vidim kako bi me Gospod mogao opravdati. Jer ako nisam bezbožan, onda nema potrebe da budem učinjen pravednim, jer već jesam pravedan. Nema sredine između pobožnosti i bezbožnosti.

Ali, kada neko sebe smatra toliko bezbožnim, da ne vidi mogućnost nade u opravdanje, to je trenutak da se pojavi vera; u stvari, samo tada ona i može da se pojavi.

Vera je oslanjanje jedino na Božju reč. Dokle god se čovek oslanja na sebe, dokle god postoji neki zamislivi razlog za nadu da čovek može da se osloni na bilo šta u sebi ili u vezi sa sobom, tu ne može biti vere; tu nema mesta za veru, pošto je vera oslanjanje „samo na reč.“

Ali, kad nestane svaki zamislivi razlog za nadu u bilo kakvo oslanjanje na bilo šta u sebi ili u vezi sa sobom, kad sve što može da se vidi ne pruža nikakvu nadu za opravdanje, i kada se to prizna, onda hvatajući se za Božje obećanje, samo za reč, nadajući se protivno nadi, dolazi vera i verom čovek nalazi potpuno i besplatno opravdanje, bez obzira kako bezbožan bio.

Jer zauvek stoji napisano: „Onome pak koji ne radi, a veruje u onoga koji opravdava bezbožnika, njegova vera se uračunava u pravednost“ (Rimljanima 4,5). „A pravda (pravednost – Čarnić) Božja verom Isusa Hrista“ (Rimljanima 3,22 – Karadžić). „Kog postavi Bog … da pokaže svoju pravdu (pravednost – Čarnić) oproštenjem pređašnjih greha.“ (Rimljanima 3,25)

To znači pokazati (upotrebiti, vežbati – prim. izdavača) veru. Da li ti pokazuješ veru? Jer „razumeti kako da pokažemo veru je nauka jevanđelja.“

RH, 7. februar 1899.
A.   T. Jones