Vera je očekivanje da će sama Božja reč učiniti ono što ta reč kaže i oslonjanje na samu tu reč da će učiniti to što kaže.

Kada se to jasno prepozna, onda je savršeno lako videti kako je ta vera „tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.“ (Jevrejima 11,1 – Čarnić)

Pošto je Božja reč prožeta stvaralačkom silom i zato je u stanju da proizvede upravo ono što govori, i pošto je vera očekivanje da će sama reč učiniti ono što kaže i oslanjanje samo na reč da će učiniti to što kaže, dovoljno je jasno da je vera tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo.

Pošto je Božja reč sama po sebi stvaralačka i zato u stanju da proizvede i učini da se pojavi ono što inače nikad ne bi postojalo niti bi se videlo, i pošto je vera očekivanje da će samo Božja reč učiniti upravo to i oslanjanje da će to učiniti „samo reč“, iz ovoga je dovoljno jasno da je vera „osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.“

Zato „verom poznajemo (shvatamo – Čarnić) da je svet rečju Božjom svršen (sazdan – SSP; stvoren – Čarnić), da je sve što vidimo iz ništa postalo.“ (Jevrejima 11,3 – Karadžić)

Onaj ko pokazuje veru zna da je Božja reč stvaralačka i da je u stanju da proizvede ono što kaže. Zbog toga on razume (shvata), a ne nagađa, da su svetovi nastali, da su dovedeni u postojanje Božjem rečju.

Onaj ko pokazuje veru može razumeti da pre nego što je izgovorena Božja reč, ničeg od onoga što danas vidimo nije bilo, pa ni materije od koje je sve sazdano, jednostavno zato što sve to nije ni postojalo. Ali, kad je ta reč izgovorena, nastali su svetovi, jednostavno zato što je sama reč prouzrokovala njihov nastanak.

U tome je razlika između Božje i čovečje reči. Čovek može da govori, ali u njegovim rečima nema sile da ostvari ono o čemu govori. Ako treba da se izvrši ono što je izgovorio, čovek mora učiniti (još) nešto osim izgovaranja reči – mora ostvariti svoju reč.

Ali, nije tako sa Božjom rečju.

Kad Bog govori, stvar nastaje. I ona nastaje jednostavno zato što je On rekao. Ostvaruje se ono što je želeo da kaže. Gospodu nije potrebno, kao što je to čoveku, da mora učiniti nešto, pored izgovorene reči. On ne mora da ostvaruje svoju reč; ona je ostvarena. On samo kaže reč, i to se ostvari.

Zato je i napisano: „I zato i mi zahvaljujemo Bogu bez prestanka, što ste vi reč Božiju, koju ste čuli od nas, primili ne kao ljudsku reč, nego kao reč Božiju - kao što zaista i jeste, koja je delotvorna u vama koji verujete.“ (1. Solunjanima 2,13 – Čarnić)

Ovo je razlog zašto je „Bogu nemoguće da slaže“ (Jevrejima 6,18 – KJV). Bogu je nemoguće da slaže ne samo zato što On to neće, već zato što On to ne može. On ne laže jednostavno zato što ne može. To je za Njega nemoguće. Nemoguće je, jer kad progovori, u izgovorenoj reči je stvaralačka sila, tako da „samo reč“ čini da se nešto dogodi.

Čovek može da izgovori reč, ali se ništa ne dogodi. Zato čovek može da laže, jer izgovoriti ono što nije, znači lagati. Čovek može da laže, može da kaže ono što nije tako, jer u samoj njegovoj reči nema sile da uzrokuje pojavu nečega. Kod Boga je to nemoguće; On ne može slagati, jer „On reče i postade“; On izgovori i tako bude.

Isto tako, kad je Božja reč izgovorena za neko određeno buduće vreme, kao na primer u proročanstvima, i to stotinama godina unapred, kad to vreme dođe, ta reč se ispunjava. I ona se tada ispunjava, ne zato što Bog, pored reči, čini još nešto da bi je ispunio, već zato što je reč izgovorena za to vreme, a u njoj se nalazi stvaralačka sila koja čini da reč u to vreme stvori ono što je rekla.

Dakle, čak i da deca nisu vikala: „Osana sinu Davidovom“ (Matej 21,15 – Karadžić), kamenje bi odmah povikalo; a tako je bilo i kad je došao treći dan (vaskrsenje), bilo je „nemoguće“ da ga smrt dalje zadrži.

O, Božja reč je božanska! U njoj je stvaralačka energija. Ona je „živa i jaka“ (Jevrejima 4,12). Božja reč je samoispunjavajuća; pouzdati se i osloniti se na nju, kao takvu, to je pokazivanje vere. „Imate li vi veru?“

RH, 3. januar 1899.
A.   T. Jones