Vera je očekivanje da će Božja reč učiniti ono što kaže i oslanjanje na tu reč da će učiniti to što kaže.

Pošto je to vera i pošto vera dolazi Božjom rečju, jasno je da Božja reč, da bi mogla da usadi veru, mora učiti da sama reč u sebi ima silu da ostvari ono što kaže.

I upravo je to istina u vezi sa ovim pitanjem: Božja reč baš tome uči i ničemu drugom, tako da je ona zaista „verna reč“ – reč puna vere.

Veći deo prvog poglavlja Svetog pisma je lekcija o veri. Ovo poglavlje ima šest vrlo jasnih izjava koje nesumnjivo usađuju veru; u stvari ima ih sedam, kada to povežemo sa prvim stihom. Usađivanje vere je učenje da Božja reč sama po sebi ostvaruje ono što je u njoj izrečeno.

Pročitajmo onda prvi stih u Bibliji. „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ Kako ih je stvorio? „Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova.“

„Jer On reče, i postade“ (Psalam 33,6.9 – Daničić). Pre nego što je progovorio, toga nije bilo; nakon što je progovorio, „postade.“ Nastalo je samo izgovorenom rečju. Šta je učinilo da to nastane? Sama reč.

Ali, nad bezdanom beše tama. Bog je poželeo da tu bude svetlost, ali kako je moglo biti svetlosti, kada je svuda bila tama?. Opet je progovorio. „I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.“ Odakle je došla svetlost? Izgovorena je reč, i ona je sama proizvela svetlost. „Reči Tvoje kad se jave, prosvetljuju.“ (Psalam 119,130 – Daničić)

Nije bilo svoda, nije bilo atmosfere. Bog je poželeo da nastane svod. Kako je on mogao biti stvoren? „Potom reče Bog: Neka bude svod … i bi tako.“ Drugi prevod za „i bi tako“ je „i tako se dogodilo“. Šta je dovelo do nastanka svoda? Šta je prouzrokovalo da se to dogodi? Samo reč. On je progovorio i postalo je. Sama izgovorena reč je učinila da to nastane.

Zatim je Bog poželeo da nastane kopno. Kako će ono nastati? Opet je progovorio. „Potom reče Bog: Neka se sabere voda što je pod nebom na jedno mesto, i neka se pokaže suvo. I bi tako.“

A onda nije bilo vegetacije. Odakle će ona doći? Ponovo je Bog progovorio. „Opet reče Bog: Neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje, što nosi seme, i drvo rodno, koje rađa rod po svojim vrstama, u kome će biti seme njegovo na zemlji. I bi tako.“

Opet je progovorio. „Potom reče Bog: Neka budu videla (izvori svetlosti – prim. izdavača) na svodu nebeskom … I bi tako.“

Zatim je opet progovorio. „Potom reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive … I bi tako.“

I tako je „rečju Gospodnjom“ sve stvoreno. Samo je izgovorio reč i bilo je tako. Izgovorena reč proizvela je ono što je rekla.

Tako je bilo prilikom stvaranja. Tako je bilo i prilikom otkupljenja. On je lečio bolesne, izgonio đavole, stišao oluju, čistio gubavce, podizao mrtve, opraštao grehe – sve to svojom rečju. U svemu ovome, takođe: „On reče i postade.“

A On je isti juče, danas i zauvek. On je uvek Stvoritelj. I uvek čini sve samo svojom rečju. I uvek može da sve učini svojom rečju, jer upravo je osobina Božje reči da ona sadrži božansku silu kojom ostvaruje ono što je rečeno.

Zato je vera znanje da se u Božjoj reči nalazi ova sila, očekivanje da sama reč učini ono što kaže i oslanjanje na to da će sama reč učiniti ono što kaže. Učenje o veri je učenje da je priroda Božje reči takva. Učiti ljude da pokažu veru znači učiti ih da očekuju da Božja reč učini ono što kaže i da se oslanjaju na to da će ona učiniti ono što je njome rečeno. Gajenje vere treba, praktikovanjem, da dovede do rasta poverenja u silu same Božje reči da će učiniti ono što je tom rečju rečeno i do oslanjanja na to da će sama reč ostvariti ono što kaže.

A „saznanje o tome šta Pismo želi da kaže kad od nas zahteva da gajimo veru, mnogo je važnije od svakog drugog znanja koje možemo steći.“

Gajite li takvu veru?

RH, 27. decembar 1898.
A.   T. Jones