U Rimljanima 10,4 čitamo: „Jer Hristos je svršetak zakona - za opravdanje (pravednost – KJV) svakom koji veruje“ (Čarnić). Pre nego što pokažemo šta ovaj tekst znači, bilo bi dobro da ukratko pokažemo šta on ne znači. On ne znači da je Hristos učinio kraj zakonu jer (1) sam Hristos je o zakonu rekao: „Ne mislite da sam došao da razrešim (ukinem – SSP, Sinod SPC; pokvarim – Karadžić) zakon“ (Matej 5,17 – Čarnić). (2) Prorok je rekao da će ga Gospod učiniti „velikim i slavnim“ (Isaija 42,21), umesto da ga ukine. (3) Zakon je bio Hristu u srcu: „I po tome rekoh: Evo idem, kao što je u knjizi pisano za mene; hoću činiti volju Tvoju, Bože moj, i zakon je Tvoj meni u srcu“ (Psalam 40,7.8 – Daničić). I (4), pošto je zakon Božja pravednost, temelj Njegove vladavine, on nikako ne bi mogao biti ukinut. (Vidi Luka 16,17)
Čitalac treba da zna da reč „svršetak“ ne mora nužno da znači i „ukidanje“. Ova reč se često koristi u smislu plana, cilja ili svrhe. U 1. Timotiju 1,5 isti pisac kaže: „Cilj je zapovesti ljubav iz čista srca, dobre savesti i iskrene (nelicemerne – Karadžić) vere“ (Bakotić). U 1. Jovanovoj 5,3 čitamo: „Jer je ovo ljubav Božja da zapovesti Njegove držimo“, a sam Pavle kaže da je „ljubav izvršenje (ispunjenje – Čarnić) zakona“ (Rimljanima 13,10). U oba ova tekst upotrebljena je ista reč agape, koju nalazimo i u 1. Timotiju 1,5. Prema tome, kažemo da ovaj tekst u suštini znači: Cilj zapovesti (zakona) je da je (ga) treba držati. Svako će priznati da je to očigledna činjenica.
Ali, to nije krajnji cilj zakona. U stihu koji sledi onaj koji razmatramo, Pavle citira Mojsija koji govori o zakonu: „O pravednosti koja dolazi od Zakona, Mojsije piše: ‘Čovek koji je čini, od nje će živeti’“ (Rimljanima 10,5 – SSP). Hristos je onom mladom čoveku rekao: „Ako želiš ući u život, drži zapovesti“ (Matej 19,17). Pošto je cilj zakona bio da se čuva (da bude držan), ili drugim rečima, da proizvede pravedni karakter, a onima koji su poslušni obećano je da će živeti, mi možemo reći da je krajnji cilj zakona bio da da život. A u skladu sa ovim razmišljanjem su Pavlove reči da zapovest „beše data za život“. (Rimljanima 7,10 – Karadžić)
Ali, „svi su zgrešili i lišeni (izgubili – Karadžić) su Božije slave“ (Rimljanima 3,23 – SSP), a „plata za greh [je] smrt“ (Rimljanima 6,23). Zato je zakonu nemoguće da ostvari svoj cilj, da učini karakter savršenim i da time da život. Kad neko (samo) jednom prekrši zakon, nikakva poslušnost nakon toga više nikada ne može da učini njegov karakter savršenim. I, stoga, zakon, koji je bio dat da vodi u život, ispostavilo se da je vodio u smrt. (Rimljanima 7,10)
Kad bismo stali ovde sa zakonom koji nije u stanju da ostvari svoj cilj, onda bismo ceo svet morali da ostavimo pod osudom i kaznom smrti. Međutim, videćemo da Hristos omogućava čoveku da obezbedi i pravednost i život. Čitali smo da se opravdavamo „za badava, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu“ (Rimljanima 3,24 – kombinacija prevoda Karadžić-Sinod SPC). „Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom kroz našeg Gospoda Isusa Hrista“ (Rimljanima 5,1 – SSP). Štaviše, On nas osposobljava da držimo zakon. „Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom da u njemu budemo Božija pravednost (budemo učinjeni pravednošću Božjom – KJV)“ (2. Korinćanima 5,21 – SSP). Prema tome, moguće je da u Hristu budemo učinjeni savršenim – da u Njemu budemo učinjeni Božjom pravednošću – i upravo tako bi i bilo, da smo stalno i nepokolebivo bili poslušni zakonu.
Takođe čitamo: „Zato sada nema nikakve osude za one koji su u Hristu Isusu i ne hode (žive) po telu nego po Duhu. … Jer, ono što Zakon nije mogao da učini jer je zbog tela bio slab, učinio je Bog poslavši svoga Sina u obličju grešnog tela, kao žrtvu za greh. Tako je osudio greh u telu, da se pravednost Zakona ispuni u nama koji ne živimo (hodamo – eng. prevod) po telu nego po Duhu.“ (Rimljanima 8,1-4 – Karadžić-SSP)
Šta zakon nije mogao da učini? Nije mogao da oslobodi osude ni jednu jedinu krivu dušu. Zašto nije mogao? Jer je „zbog tela bio slab.“ U zakonu nema ni trunke slabosti. Slabost je u telu. Nije kriv dobar alat, što ne može da izradi čvrst stub od trulog drveta. Zakon ne može da očisti čovekov prošli izveštaj i proglasi ga bezgrešnim; a jadni, pali čovek nije imao snage u svom telu, da ga osposobi za držanje zakona. I zato Bog onima koji veruju uračunava pravednost Hrista, koji je došao u obličju grešnog tela, kako bi „pravednost zakona“ mogla biti ispunjena u našem životu. I tako je Hristos svršetak zakona.
Da zaključimo! Ustanovili smo da je cilj zakona bio da da život radi poslušnosti. Svi ljudi su sagrešili i osuđeni su na smrt. Ali, Hristos je uzeo na sebe ljudsku prirodu i od svoje sopstvene pravednosti daće onima koji prihvate Njegovu žrtvu. I kada, kroz Njega, konačno budu bili (iz)vršitelji zakona, On će ispuniti svoj konačni cilj, krunišući ih večnim životom. I zato, ponavljamo ono što nikada ne možemo dovoljno ceniti, da je Hristos postao za nas „mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje.“ (1. Korinćanima 1,30 – SSP)
Bible Echo, 15. februar 1892.
E. J. Waggoner