STVARANJE I ISKUPLJENJE

„U početku stvori Bog nebo i zemlju“ (1. Mojsijeva 1,1). U ovoj kratkoj rečenici sažeta je celokupna istina Jevanđelja. Onaj ko ispravno čita ove reči može iz njih da izvuče ogromnu utehu.

Razmotrimo na prvom mestu ko je Taj što je stvorio nebo i zemlju. „Stvori Bog“. Ali, Hristos je Bog, sjaj Očeve slave, izraz lika koji ima Otac kao ličnost (vidi Jevrejima 1,3). On sam kaže: „Ja i otac jedno smo“ (Jovan 10,30). On je bio Onaj koji je predstavljao Oca, stvarao nebo i zemlju. „U početku beše Reč Božija, i ta Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ova beše u početku u Boga. Sve je kroz nju postalo, i ništa, što je postalo, nije postalo bez nje“ (Jovan 1,1-3 – Čarnić).

Ponovo čitamo o Hristu da je „u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom stvoreno – i za njega. I On je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanj.e“ (Kološanima 1,16.17 – Čarnić)

Sam Otac naziva Sina Bogom i Tvorcem. Prvo poglavlje Jevrejima poslanice kaže da Bog nikada nije rekao nijednome od anđela „Ti si Sin moj, ja sam te danas rodio. Dok Sinu kaže: Tvoj presto, Bože, stoji u sve vekove i žezlo pravosti je žezlo tvoga carstva. Sinu On takođe kaže: Ti si, Gospode, u početku osnovao zemlju i nebesa su dela tvojih ruku“ (Jevrejima 1,5.8.10 – Čarnić). Tako možemo biti sasvim sigurni dok čitamo reči iz prvog poglavlja knjige Postanja: „U početku stvori Bog nebo i zemlju,“ da se one odnose na Božanstvo koje je u Hristu.

Stvaralačka sila je ono što razlikuje Božanstvo od svega drugog. Duh Gospodnji je preko proroka Jeremije opisao besmislenost poštovanja idola, dodavši: „A Gospod je pravi Bog, Bog živi i car večni, od njegove srdnje trese se zemlja, i gneva njegova ne mogu podneti narodi. Ovako im recite: bogova, koji nisu načinili neba ni zemlje, nestaće sa zemlje i ispod neba. On je načinio zemlju silom svojom, utvrdio vasiljenu mudrošću svojom, i razumom svojim razastro nebesa.“ (Jeremija 10,10-12)

Zemlja je stvorena Njegovom silom i osnovana Njegovom mudrošću. No, Hristos je „sila Božja i mudrost Božja“. Tako ponovo nalazimo Hrista neraskidivo povezanog sa stvaranjem i ulogom Tvorca. Hristovo Božanstvo priznajemo samo ako Ga priznajemo i poklanjamo se Njemu kao Tvorcu.

Hristos je Iskupitelj zahvaljujući svojoj sili koja je stvaralačka. Čitamo da „imamo iskupljenje kroz krv Njegovu, čak i oproštaj greha“, jer „kroz Njega je sve sazdano“ (Kološanima 1,14.16 – eng. prev). Da nije bio Tvorac ne bi mogao biti ni Iskupitelj. To znači da su iskupljujuća sila i stvaralačka sila jedno te isto. Iskupiti znači stvoriti. Ovo se ogleda i u rečima apostola kada kaže da je jevanđelje sila božja za spasenje. Ovu misao neposredno prati druga, da se Božja sila može zapaziti u delima koja su stvorena (Rimljanima 1,16-20). Kada razmislimo o delima stvaranja i sili koja su se u njima otkrila, proničemo u silu iskupljenja.

Bilo je pregršt spekulacija na temu koja je sila veća, iskupljujuća ili stvaralačka. Mnogi su pomišljali da je iskupljenje veće delo od stvaranja. Takve pretpostavke su besmislene jer samo beskrajna sila može da ostvari kako jedno, tako i drugo delo. Ljudski um ne može da izmeri neograničenu silu. Međutim, iako ih ne možemo izmeriti, možemo lako da postavimo pitanje koja je veća, jer nam Pismo pruža informacije o tome. Nijedna nije veća. Reč je o istoj sili. Iskupljenje je stvaranje. Iskupljenje je ista ona sila koja je primenjena u početku, kada je stvoren svet i sve što je na njemu. Ista sila je sada primenjena u spasavanju čoveka i zemlje od prokletstva greha.

Pismo je veoma jasno po ovom pitanju. Psalmista se molio: „Stvori u meni čisto srce, prav duh ponovi u meni“ (Psalam 51,10 – eng. prev). Apostol kaže: „Ko je u Hristu, novo je stvorenje“ (2. Korinćanima 5,17 – eng.prev) ili novo je delo stvaranja. Na drugom mestu čitamo: „Jer ste milošću spaseni kroz veru; to nije od vas, dar jeBožji. Nije na osnovu dela, (tako) da se niko ne može pohvaliti. Jer smo mi Njegov posao, sazdani (stvoreni) u Hristu Isusu za dela pravedna, koja je Bog unapred odredio, da u njima hodimo.“ (Efescima 2,8-10 – kombinacija prevoda KJV-Karadžić)

U poređenju sa Bogom, čovek je „ništa i... taština“ (Isaija 40,17). U njemu „dobro ne boravi“ (Rimljanima 7,18). Ista sila koja je u početku stvorila svet ni iz čega, uzima čoveka, ako je on voljan, i od njega čini ono što je „na pohvalu Njegove slavne milosti.“ (Efescima 1,6 – eng. prev)

STVARALAČKA REČ

Videli smo da je Hristos – Reč, Tvorac svih stvari i da otkupljuje svojom stvaralačkom silom. Hajde sada da vidimo šta Sveto pismo kaže o tome kako je On to stvarao. Evo odgovora: „Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta Njegovih sva vojska njihova. Kao u gomilu sabra vodu morsku, i propasti metnu u spreme. Nek se boji Gospoda sva zemlja, i neka strepi pred Njim sve što živi po vasiljeni. Jer On reče, i postade; On zapovedi, i pokaza se” (Psalam 33,6-9). To je veoma jednostavno i predivno, upravo zbog svoje jednostavnosti. Svi možemo da uzviknemo: „Kakva li je to reč!“

„Verom razumemo da su svetovi sazdani rečju Božjom, i da stvari koje se vide nisu stvorene od onoga što je postojalo“ (Jevrejima 11,3 – eng. prevod). Kako znamo kako su stvoreni svetovi? Verom. Vera daje znanje. To je njeno naročito delo. Znanje dobijeno verom nije nejasno niti neizvesno. Zapravo i nema pravog znanja koje nije niklo iz vere. Znanje koje dolazi na neki drugi način zapravo je spekulacija. Neverujući čovek smatra veru ludošću, ali vernik zna da je vera ta koja predstavlja čvrst temelj. Ko veruje, znaće.

Poznavanje alfabeta je jedno od najopštijih znanja na svetu. Ono leži u samoj osnovi svakog učenja. Niko se ne smeje detetu kada ono kaže da zna sva slova abecede, i što jasno i određeno tvrdi da je znak „A“ baš to što označava (uprkos svim mogućim kontradikcijima vezanim za tu tvrdnju). Ipak, dete ovo zna isključivo na osnovu vere. Ono nikada nije samo za sebe istraživalo ovaj predmet, nego ga je prihvatilo na osnovu tvrdnje svog učitelja. Ovaj je, takođe,za sebe morao da nauči istu abecedu, i to na isti način – verom. Ni njemu svakako na početku nije bilo dokazivano da „A“ jeste „A“. To sigurno nije bilo tako. Ako bi on odbio da veruje u ovu činjenicu sve dok mu se to ne dokaže, nikad ne bi naučio da čita. Jednostavno, morao je to da prihvati verom, a onda je činjenica samu sebe potvrđivala u svakoj narednoj situaciji i pod svim okolnostima. Nema ničega u šta bi ljudi bili sigurniji, i istovremeno nema ničega u čemu bi više zavisili od vere, nego kada je reč o slovima alfabeta.

Upravo tako kao što deca uče abecedu, mi treba da učimo Božje istine. Ko prima nebesko carstvo, mora da ga primi kao dete. Verom mi učimo kako da upoznamo Isusa Hrista koji je Alfa i Omega, celokupan Božji alfabet. Oni koji veruju jednostavnim tvrdnjama Biblije u pogledu stvaranja, sa sigurnošću će znati da je Bog sazdao nebo i zemlju silom svoje reči. Znanje ove osobe neće biti uzdrmano sumnjama nevernika koji sve to proglašavaju ludošću. Takve sumnje ne mogu da budu protivdokaz njegovom ubeđenju, kao što ni naše poznavanje alfabeta ne može da bude uzdrmano ili osporeno time što neko ne poznaje taj isti alfabet.

„Rečju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovih sva vojska njihova“ (Psalam 33,6). U časopisu „Stoleće“ (Century) objavljenom u maju 1891. godine, može se naći veoma zanimljiv opis glasovnih oblika. Članak nosi naslov „Vidljivi zvuk“. Autorka članka, gospođa Vots Hjuz (Watts Hughes), koristila je jednostavne uređaje da testira intenzitet izgovorenih glasova. Jedna elastična membrana bila je raširena preko otvora prijemnika do kojeg je glas dolazio preko široke cevi koja je na drugom kraju imala proširenje za usta onoga ko je izgovarao glasove. Na ovu membranu koja je bila horizontalno položena, stavljena su zrnca peska ili finog pudera. Rezultati nisu bili nikakvo čudo, osim zapažene pojave da čak i najmanja zvučna vibracija dovodi do pravilnog raspoređivanja zrnaca po membrani, tako da se uvek dobija neki oblik biljke ili cveta, pa čak i oblici nižih životinjskih vrsta. Nešto slično ovome može se videti kada se po hladnom vremenu diše u smrznuti prozor. Primećeno je takođe da, ako je puder sasvim suv, on ne zadržava oblik koji je napravio, pošto prestanu zvučne vibracije proizvedene ljudskim glasom. Sasvim laganim kvašenjem pudera dobijeno je to da on ostane u obliku koji je napravio pod uticajem ljudsko glasa, kako bi taj oblik mogla da uhvati fotografska kamera. (Vagoner ovde misli na eksperimente koji su nazvani „Slike glasovnih oblika“).

Sve nam to govori da dah koji dolazi iz pluća ima oblik živih organizama; autorka članka koja je pevala da bi izazvala vibracije membrane, na kojoj su nastajale čudesne forme, zaključila je sledeće:

„Na kraju ovog mog kratkog rada sa glasovnim oblicima, nakon posmatranja, dodala bih da sam usvojim eksperimentima kao istraživački instrument koristila sopstveni glas, pevajući u cev na čijem sekraju nalazila membrana sa prahom. Ostavljam sada sve drugima koji su bolje upoznati sa prirodnim naukama, da usklade dobijena saznanja sa činjenicama i zakonima kojima nauka već raspolaže. Ipak, moram da kažem da je, dok sam prelazila iz jedne u drugu fazu ovog istraživanja, pitanje za pitanjem dolazilo u moj um, sve dok kod sebe nisam uhvatila kontinuirano osećanje da stojim pred misterijom koja je u velikoj meri sakrivena, mada nam se neki njeni obrisi naziru kao otkrivenje. Na sve to prinuđena sam da kažem da sam, pevajući iz dana u dan i posmatrajući kako iz tog čina nastaju svi ti čudesni, jedinstveni oblici, u pauzama izlazila napolje i tom prilikom svuda oko sebe zapažala paralelne oblike u živom svetu: cvetove, paprati, drveće. Dok sam gledala kako iz male gomilice praha nastaju figure nalik na cvetove, kako se formiraju latice, sve me je to podsetilo na način kako cvet u prirodi izbija iz nabubrelog pupoljka. Nada se kod mene probudila da bi ovi skromni eksperimenti mogli da doprinesu boljem razumevanju prirodnog sveta i načina na koji u tom svetu nastaju svi te predivni oblici života, i tako makar u maloj meri pomognu da se otkrije još jedna karika u velikom lancu uređenog Univerzuma, o kojem Sveti spisi govore da je nastao glasom Božjim.“

Ovo ne služi kao primer kako je Bog u početku rečju izazvao nastanak Zemlje, jer mi ne možemo da znamo kako je On to učinio. No, ovaj opisani eksperiment može da nam pomogne da shvatimo princip. Čovek je stvoren prema Božjoj slici. On sam, međutim, nema stvaralačku sposobnost. U njegovom dahu, dakle, mogu da postoje samo oblici živih organizama. Međutim, u dahu Božjem nisu samo oblici, već sami živi organizmi, jer je On živi Bog, i u Njemu je „izvor životu“ (vidi Psalam 36,9). Kada On govori, Reč kojom se neka stvar naziva, sadrži tu stvar u sebi. Šta god da ta Reč opisuje, to što je opisano u živom obliku već postoji u samoj Reči. Na ovo ukazuju reči apostola Pavla koje se odnose na Boga: „(On) ono što nije poziva da bude“ (Rimljanima 4,17 – SSP); „na čiju reč postaje ono čega nema“ (D. Stefanović); „On zove stvari koje nisu tu kao da su tu bile“ (Bakotić). To jeosobina koju samo Bog može da ima. Ako bi čovek nazvao stvari koje ne postoje kao da su postojeće, to bi bila laž. Bog, međutim, čini tako i to nije laž. Kako to? Jednostavno tako što kad nazove stvar imenom, ili kaže da će ta stvar da nastane, ona već postoji, čak i ako se ne vidi istog tog momenta. Sve stvoreno nalazi se u njegovoj Reči. Kad Bog nazove određenim imenom nešto što pre toga nije postojalo, tog časa ono postaje i njegovo postojanje je tako sigurno kao da se već pojavilo u opipljivom obliku, jer ono zaista i stvarno postoji u Reči koja je bila izgovorena. Eto zašto je toliko mnogo proročanstava izgovoreno u svršenom glagolskom obliku, kao da su već ispunjena. Dakle, kada je svetove trebalo dozvati u postojanje, Bog je izgovorio reči i oni su nastali. Oni su formirani dahom Njegovih usta.

Vidite kakav je čvrst temelj dat onome ko veruje i zna da su sve stvari stvorene rečju Božjom, i da, kada Bog govori, ono što je prozvano imenom istog časa nastaje, i to puno života. Psalmista kaže: „Da poslušam što govori Gospod Bog. On izriče mir narodu svojemu i svecima svojim. On izgovara mir kroz svoju Svetu Reč“, „Jer je On naš mir“ (Efescima 2,14). Mir, međutim, znači pravednost, jer čitamo: „Velik mir imaju oni koji ljube Zakon tvoj i u njih nema spoticanja (i njih ništa neće uvrediti – eng. prev)“ (Psalam 119.165). I na drugom mestu: „O, da si pazio na zapovesti moje, mir bi tvoj bio kao reka, i pravda tvoja kao valovi morski“ (Isaija 48,18). Stoga mora biti da Bog izgovara pravednost istovremeno kad izgovara mir. To i jeste tako, jer kao potvrdu čitamo: „A sad se bez zakona javi pravda Božja, posvedočena od zakona i od proroka; pravda Božja verom Isusa Hrista u sve i na sve koji veruju; jer nema razlike. Jer svi sagrešiše i izgubili slavu Božiju, a bez svoje zasluge su opravdani (učinjeni pravednima, ili tvorcima zakona) milošću njegovom, otkupom koji je u Isusu Hristu. Koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja – njegovom krvlju –koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost, jer je Bog u svojoj strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti; da bi u ovo vreme, kako rekoh, objavio Svoju pravednost, a to je: da On može biti pravedan, dok istovremeno opravdava onoga ko veruje u Isusa“ (Rimljanima 3,21-26 – kombinacija prevoda Karadžić, Bakotić, Čarnić, engleski prevod KJV).

Zapazite da je o čoveku rečeno da ne poseduje nikakvu pravednost: „Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema toga koji čini dobro, nema baš ni jednog“ (Rimljanima 3,12 – Čarnić). Niko nema ničega u sebi od čega bi se mogla dobiti pravednost. Dakle, Božja pravednost je bukvalno stavljena na sve i u sve koji veruju. Tako su oni ujedno obučeni u pravednost, ali i ispunjeni njome, u skladu s Pismom. U stvari, oni tada postaju „pravednost Božja“ u Hristu. A kako se to postiže? Bog objavljuje tj. izriče svoju pravednost nad onim koji veruje. Objaviti znači izgovoriti. Dakle, Bog izgovara grešniku, koji je ništa i koji nema ništa; Bog takvoj osobi kaže: „Ti si pravedan“, i istog trena ovaj verujući grešnik prestaje da bude grešnik i postaje pravednost Božja. Božja reč koja izgovara pravednost, poseduje tu pravednost u sebi samoj. Čim grešnik verom primi tu reč u svoje srce, istog trenutka on ima pravednost Božju u svom srcu; a kako iz srca izlaze izvori života, sledi da je u tom času novi život započeo u njemu. To je život poslušnosti svim Božjim zapovestima. Tako vera uistinu postaje „supstanca onih stvari kojima se nadamo“ (bukvalan engleski prevod), jer vera usvaja Božju reč, a Božja reč je supstanca.

REČ – SIGURAN TEMELJ

Ista reč koja je stvorila svet, takođe ga i održava. Ponovo citiramo reči koje se odnose na Hrista: „Jer je u njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom stvoreno – i za njega. I on je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje (sve se u njemu sadrži – eng. prev)“ (Kološanima 1,16.17 – Čarnić). Reč „sadrži“, ovde znači „održava se kao celina“. Dakle, sve što na zemlji postoji i sama zemlja, duguju svoje kontinuirano postojanje Hristu. Zato je Pavle na Marsovom brdu izjavio da „u njemu živimo, mičemo se i jesmo (imamo svoje postojanje – eng. prev ).“ (Dela 17,28)

Održivost svega stvorenog ostvaruje se pomoću Njegove reči. „Bog, koji je od davnine mnogo puta i na mnogo načina govorio našim očevima preko proroka, u ove poslednje dane progovorio nam je preko Sina, koga je postavio za naslednika svega, čijim posredstvom je i svet stvorio; on je odsjaj njegove slave i odraz njegovoga bića, koji sve nosi svojom silnom rečju, koji je izvršio očišćenje od greha i seo s desne strane veličanstva na visinama“ (Jevrejima 1,1-31, – Čarnić). Hristos je Božanska Reč. On je u izgovorenoj reči; i s obzirom na to da se sve stvari u Njemu održavaju kao celina, one opstaju zahvaljujući Njegovoj moćnoj reči.

Čitajte reči koje je napisao apostol Petar: „od davnina (su) bila nebesa i zemlja je iz vode i kroz vodu dobila svoje postojanje Božjom rečju, tim je i tadašnji svet bio potopljen vodom i tako propao. A sadašnje nebo i zemlja istom tom rečju pošteđeni su za oganj i čuvaju se za dan suda i propasti bezbožnih ljudi.“ (2. Petrova 3,5-7 – Čarnić)

Ista reč koja je stvorila svet, bila je uzrok njegove propasti prilikom potopa. Potom ga je izvela preobraženog iz vode, i do sada ga još uvek održava. Dakle, ta reč mora biti nešto zaista suštinsko, sama supstanca svega postojećeg. Ona je stvarnija i postojanija od same zemlje, kao što i osnova neke stvari mora biti postojanija od same stvari. To je reč „koja ostaje doveka“ (1. Petrova 1,23), i zato onaj koji u nju veruje nikad neće biti u gubitku.

Doći će vreme kad će se „sva zemlja ljuljati kao pijan čovek, i premestiće se kao koliba“ (Isaija 24,19.20); tada će svako ostrvo pobeći, i planine se prevaliti u srce morima. Ali, čak i u tom teškom vremenu hrišćani će moći da kažu: „Bog nam je utočište i sila, pomoćnik, koji se u nevoljama brzo nalazi. Zato se nećemo bojati.“ (Psalam 46,1.2)

GRAĐENJE NA REČI

„Svaki dakle koji sluša ove moje reči i izvršuje ih, biće kao mudar čovek, koji sazida kuću svoju na steni. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i ne pade; jer beše utemeljena na steni. I svaki koji sluša ove moje reči a ne izvršuje ih, biće kao lud čovek, koji sazida kuću svoju na pesku. I pade kiša i dođoše bujice, i dunuše vetrovi i navališe na onu kuću – i pade, i pad njen beše veliki.“ (Matej 7,24-27 – Čarnić)

Hristos je stena. O starom Izrailju čitamo da je narod onog doba pio „iz duhovne stene koja ih je pratila (išla sa njima), a ta stena beše Hristos“ (1. Korinćanima 10,4). Psalmista kaže: „On je stena moja i u Njemu nema nepravde“ (Psalam 92,15 – eng. prev). Za one koji Ga prihvate kao svoj mir, rečeno je: „niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božji nazidani na temelju apostola i proroka, a ugaoni temelj je sam Hristos.“ (Efescima 2,19.20 – Čarnić)

Nismo nazidani na apostolima i prorocima, već na temelju na kojem su i oni zidali, jer „niko ne može da postavi drugi temelj, sem onoga koji je postavljen, a to je Isus Hristos“ (1. 3,11  Korinćanima– Čarnić).

Prema rečima samog Hrista u propovedi na gori (blaženstva), mi gradimo na steni slušajući i izvršujući Njegove reči. Božja reč je „bogom nadahnuta“ (vidi 2. Timotiju 3,16), pa je stoga puna Njegovog života. „Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju“ (Rimljanima 10,17 – Čarnić); Hristos boravi u srcu posredstvom vere, što znači da reč ima Hrista u sebi, zato ona donosi Hrista u srce. Čovečja reč stoji umesto čoveka. Ona je vredna taman toliko koliko i on sam. Ako se radi o nekom čije je karakter bezvredan, njegova reč ništa ne vredi; ali, ako je to neko častan i kad takav čovek nešto obeća, onda njegova reč vredi onoliko koliko i on, ili onoliko koliko on može da učini. Reč predstavlja osobu. Kaže se da ono što gospodar čini, to će i njegove sluge činiti iz poslušnosti prema njegovoj reči. Dakle, Božja reč stoji umesto Njega samog. Sve ono što je vredno kod Boga, vredno je i u Njegovoj reči. Ona Ga predstavlja, jer je puna Njegovog života.

Avram je divan primer zidanja na Hristu putem vere u Njegovu reč. Bog je obećao Avramu, i kao sva druga Božja obećanja, i ovo je bilo u Hristu. Čitamo sledeći zapis o Avramu: „I poverova Avram Bogu, a On mu primi (uračuna) to u pravdu“ (1. Mojsijeva 15,6).

Ima nešto veoma čudno u izrazu: „poverova... Bogu“. Reč koja je ovde prevedena sa „poverova“ potiče od jevrejske reči „Amin“. Reč „Amin“ je gotovo identičan oblik izgovora, kako ona zvuči na jevrejskom jeziku. Reč nije prevedena već je samo preneta u druge jezike. Dakle, radi se o jevrejskom izrazu koji je samo prenet u prevode Biblije na raznim jezicima: grčkom, latinskom, francuskom, nemačkom, španskom, danskom, engleskom, itd. Svi ovi jezici imaju isto„Amin“.

Koren ove reči upućuje na pojam čvrstine. Ideje postojanosti i stabilnosti obuhvaćene se u ovoj reči. Postoji mnogo definicija same reči, ali sve one podrazumevaju pomenutu ideju. Jedna od definicija je „graditi“, ili „zavisiti od nečega/nekoga“. Dakle, Avram je bukvalno gradio na Bogu i to mu se računalo kao pravednost. To se podudara sa idejom da je Božja reč temelj. Osnovna zamisao, koja potiče iz samog korena reči „Amin“ i podrazumeva nešto supstancijalno na čemu se može zidati, zadržana je i u našem svakodnevnom govoru. Za nekog čoveka mi obično kažemo: „Na njega možeš da se osloniš“. To znači da na njega možeš da staviš teret svoje sopstvene težine. Ako bi to bila istina o tom čoveku, koliko se onda mnogo više to može reći za Boga! Možemo se osloniti i odmoriti na Njegovoj reči, jer će nas ona uvek nositi.

Sve to daje jednu daleko bolju i širu predstavu o biblijskom pojmu verovanja u odnosu na ono što se obično pod tim pojmom podrazumeva. Ljudi obično misle da verovati ne znači mnogo više od klimati glavom u znak pristanka. No, verovati Gospodu je daleko više od ovoga. To znači držati Božju reč za najpouzdaniju stvar u univerzumu, i položiti celu dušu i sve nade na nju, čak i kad se sve drugo suproti ovoj reči. To dalje znači hodati i na takvom mestu gde naizgled ništa ne postoji, samo zato što je tu Gospodnja reč, sa svešću da je upravo ta reč čvrst temelj. Pesnik Vitir (Whittier) ovako je to izrazio:

„Ništa ispred, ništa iza:
koraci vere
spuštaju se u prividnu prazninu
I tu ispod oni nalaze Stenu.“

Kada je Gospod rekao Petru: „Dođi!“ (Matej 14,29 – eng. prev), dok je On sam hodao po vodi, Petar je izašao iz čamca i krenuo ka svom Gospodu. Suprotno je zakonima prirode da čovek hoda po vodi. Nemoguće je da voda drži čoveka na površini. Šta je to onda održavalo Petra? Bila je to reč: „Dođi!“ Kad Bog izgovori reč, ono što ta reč opisuje nalazi se u njoj; i tako, kada je Isus rekao Petru: „Dođi!“, sila koja je bila neophodna Petru da dođe, nalazila se u samoj Isusovoj reči. Na toj reči je Petar hodao, sve dok je hodao. Kada je počeo da gleda unaokolo, u žestoke talase, istog trena počeo je da tone. Zašto? Zato što je u tim momentima zaboravljao tu reč, a mislio samo na vodu. Čim je napustio reč, počeo je da propada u dubinu, jer voda nema silu da ga održi na površini. Samo je Božja reč mogla da ga nosi iznad vode. Da je Gospodnja reč upućena Petru glasila da ovaj treba da hoda po vazduhu, Petar je to mogao isto tako lako da učini, kao što je hodao po vodi. Božja reč je Iliju uznela na nebo, i to isto će učiniti sa svima koji shvate njenu silu.

Zapazite, međutim, činjenicu da je Avram zidao na Gospodu, a da mu je to primljeno kao pravednost. Gospod nikada ne čini grešku u svom prosuđivanju. Kada je Avramova vera bila uračunata kao pravednost, to je zato što je ona zaista bila pravednost. Kako to? Jednostavno. Avram je zidajući na Gospodu, zidao na večnoj Pravednosti. „ ...Pravedan (je) Gospod i... nema u njemu nepravde“ (Psalam 92,15). Avram je postao jedno sa Gospodom, tako da je Božja pravednost postala njegova sopstvena pravednost.

„Reči su Gospodnje reči čiste, srebro u vatri očišćeno od zemlje, sedam puta pretopljeno“ (Psalam 12,6). Zato onaj ko gradi na Steni Isusu Hristu, prihvatajući živom verom Njegovu reč, zapravo gradi na proverenom temelju. U tom smislu čitamo:

„Odbacite, dakle, svaku zloću i svaku prevaru, i licemerstva, i zavisti, i sva klevetanja, kao novorođena deca budite željni duhovnog, pravog mleka reči, da njim uzrastete za spasenje, ako ste ‘okusili da je Gospod dobar’. Prilazite k njemu, živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je pred Bogom izabran i dragocen, pa se i sami kao živo kamenje uziđujte (u koji ste i vi sami kao živo kamenje uzidani – eng. prev) u duhovni dom, u sveto sveštenstvo, da posredstvom Isusa Hrista prinesete duhovne žrtve koje su Bogu ugodne. Zato u Pismu stoji: ’Evo postavljam ugaoni kamen na Sionu, izabran i dragocen, i ko u njega veruje neće se postideti.’“ (1. Petrova 2,1-6 – Čarnić)

Snaga ovih reči ne vidi se jasno sve dok ne pročitamo stihove iz Pisma koje je citirao apostol. U vezi s ovim, prisećamo se i Spasiteljevih reči sa gore blaženstva, koje smo već ranije pomenuli, pa odmah zatim čitamo stihove iz knjige proroka Isaije:

„Zato ovako veli Gospod Gospod: Evo, ja mećem u Sionu kamen, kamen izabran, kamen od ugla, skupocen, temelj tvrd; ko veruje neće se plašiti (žuriti –  eng. prev KJV). I izvršiću sud po pravilu i pravdu po merilima (Učiniću pravicu pravilom, pravednost merilom – Šarić); i grad će potrti lažno utočište i voda će potopiti zaklon. I vera vaša sa smrću uništiće se, i ugovor vaš s grobom neće ostati, a kad zađe bič kao povodanj, potlačiće vas. Čim zađe, odneće vas, jer će zalaziti svako jutro, danju i noću, i kad se čuje vika, biće sam strah (samo će strah učiniti da razumete poruku – eng. prev).“ (Isaija 28,16-19)

Hristos je proverena Stena. Pravednost je Njegova čvrstina. Njegov karakter je savršeno istinit i pravedan. Sotona je istrošio sve svoje umeće pokušavajući da ga navede na greh, ali bez uspeha. Hristos se pokazao kao siguran temelj. Mi gradimo na Njemu verujući u Njegovu reč, kao što je On sam to objasnio. Poplave će sigurno doći. Olujni bič udariće i oboriti svaki zaklon načinjen od laži i svakoga ko je zidao na lažnom temelju. Kuća sazidana na pesku sigurno će doživeti krah. Kad oluja počne da besni, svi koji su živeli u laži i od toga napravili svoj zaklon, pobeći će u pokušaju da spasu sopstveni život, jer će njihov temelj početi da se urušava; ali, poplava će ih ipak stići. To je slika koju daju dva biblijska navoda.

Međutim, bitno drugačije će biti sa onima koji zidaju na Steni vekova. Ovaj siguran oslonac izdržaće svaki udar. Ništa ga ne može pomeriti. Oni koji su zidali na Njemu neće biti u žurbi i pometnji. Oni su se ranije već mnogo puta uverili da je to siguran zaklon, tako da sada mogu mirno da posmatraju oluju koja dolazi. Oni ne moraju da beže u panici da bi spasavali svoje živote. Zidajući na steni, oni su toliko sigurni koliko i sama stena. Zašto? Zato što su zaista deo same stene, jer ta stena izgrađuje sve one koji na njoj grade. Slušajte reči apostola:

„I sad vas predajem Bogu i njegovoj blagodatnoj reči, koja može da vas izgradi (nazida) i obezbedi nasledstvo među svima osvećenima.“ (Dela 20,32 – kombinacija prevoda Čarnić-engleski)

Kad neko zida na Steni, ta Stena koja je živa, urasta u njega, tako da temelj i građevina postaju jedan komad, celina. Ovo je potvrđeno mnogim citatima iz Pisma. Pomenućemo samo neke:

„Jer i onaj koji osvećuje i oni koji se osvećuju – svi su od jednoga; zbog toga se ne stidi da ih naziva svojom braćom.“ (Jevrejima 2,11 – Čarnić)

„Tako, dakle, niste više tuđinci i došljaci, nego ste sugrađani svetih i domaći Božji nazidani na temelju apostola i proroka, a ugaoni temelj je sam Hristos, na kome je sva zgrada sastavljena te izrasta u sveti hram u Gospodu, na kome se i vi u Duhu zajedno uziđujete u stan Božji (za stan Božji u duhu – KJV).“ (Efescima 2,19-22 – Čarnić)

„Prilazite k njemu, živom kamenu, koji su, doduše, ljudi odbacili, ali je pred Bogom izabran i dragocen, pa se i sami kao živo kamenje uziđujte (u koji ste i vi sami kao živo kamenje uzidani – eng. prev) u duhovni dom, u sveto sveštenstvo, da posredstvom Isusa Hrista prinesete duhovne žrtve koje su Bogu ugodne.“ (1. Petrova 2,4.5 – Čarnić)

„Kako dakle primiste Gospoda Isusa Hrista, onako živite u njemu, ukorenjeni i nazidani u njemu, i utvrđeni verom (utvrđeni u veri – eng. prev).“ (Kološanima 2,6.7 – Bakotić)

Ovde smo iskombinovali sliku kuće sa slikom o biljci. To je sasvim prirodno jer je stena na kojoj gradimo živi kamen koji daje život onima koji su na njoj nazidani, tako da i oni kao živo kamenje rastu (izrastaju) u živu građevinu. Druge dve stilske figure kombinuje apostol Pavle: „vi ste Božja njiva, Božja građevina“ (1. Korinćanima 3,9 –Bakotić). Ovo je takođe vrlo lepo pokazano u ohrabrenju koje je Josafat dao Izrailju kada su, na Božju zapovest, išli u pohod na daleko nadmoćnijeg neprijatelja, verujući Njegovoj reči i obećanju da će se On boriti za njih:

„A ujutru ustavši rano izađoše u pustinju Tekujsku. A kad izlažaše, stade Josafat i reče: Čujte me, Judejci i Jerusalimljani; verujte Gospodu Bogu svojemu i bićete jaki (utvrđeni – eng. prev), verujte prorocima Njegovim i bićete srećni.“ (2. Dnevnika 20,20)

I ovde, kao što smo to videli u Avramovom slučaju, reč „verujte“ izvedena je iz reči „Amin“. Reč „ustanoviti“,„zasnovati“, takođe je jedan od oblika iste reči – „Amin“. Kada se sve ovo uzme u obzir, ovaj tekst se lako može prevesti na sledeći način: „Gradite na Gospodu, Bogu vašem, pa ćete i vi biti izgrađeni.“

PORUKA UTEHE

U prilog navedenim činjenicama samo će još jedna pojedinost biti predstavljena da bi pokazala utehu i nadu sadržanu u objašnjenim istinama. Četrdeseto poglavlje Isaije u celini je poglavlje utehe. Ono počinje rečima: „Tešite,tešite narod moj, govori Bog vaš.“ Zatim sledi čvrsto uveravanje o oproštaju, a posle toga je zapisana naročita poruka data preko glasa koji viče u pustinji. Ta poruka je sila Božje reči, u kontrastu sa slabošću čoveka. „Glas govori: Viči. Ireče: Šta da vičem? Da je svako telo trava i sve dobro njegovo kao cvet poljski. Suši se trava, cvet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našeg ostaje doveka.“ (stihovi 6-8)

Zatim je data ilustracija sile koju poseduje reč. Činjenice o stvaranju, kao i Božja sila, upoređuju se sa čovekovom slabošću. Nakon ovoga slede ovi divni stihovi: „S kim ćete me dakle izjednačiti da bih bio kao on? veli Sveti. Podignite gore oči svoje i vidite; ko je to stvorio? Ko izvodi vojsku svega toga na broj i zove svako po imenu, i velike radi sile Njegove i jake moći ne izostaje nijedno?“ (Isaija 40, 25.26)

Ovde smo još jednom suočeni s istinom da Bog održava nebesa i da je Njegova sila ta koja čini da nebeska tela ostanu na svome mestu. Bez Božje direktne intervencije sve bi se pretvorilo u haos. U stihovima koji slede ove istine su predočene Božjem narodu kao naročita uteha: „Zašto govoriš, Jakove, i kažeš, Izrailju: Sakriven je put moj od Gospoda, i stvar moja ne izlazi pred Boga mog? Ne znaš li? Nisi li čuo da Bog večni Gospod, koji je stvorio krajeve zemaljske, ne sustaje niti se utruđuje? Razumu Njegovom nema mere. On daje snagu umornom, i nejakom umnožava krepost.“ (Isaija 40,27-29)

Kakva je to lekcija poverenja! „Jednom reče Bog i više puta čuh, da je krepost u Boga. I u Tebe je, Gospode, milost; jer Ti plaćaš svakome po delima njegovim“ (Psalam 62,11).

To je sila koja održava nebo i čini da zvezde i planete ostanu na svom utvrđenom kursu. Upravo tu svoju silu Bog daje onima koji su „umorni“ i „nejaki“, samo ako Mu oni veruju. Neka svaka obeshrabrena i utučena duša provede neko vreme u razmišljanju o nebu, povezujući s tom slikom stihove koje smo naveli, pa će moći bolje nego ikad da razume šta je apostol Pavle mislio kada je rekao: „Ojačani svom snagom, u skladu s Njegovom slavnom moći, za strpljenje i dugo podnošenje, i to s radošću.“ (Kološanima 1,11 – KJV)

Šta sve to što je rečeno ima za cilj? Cilj je da shvatimo silu koja je u Božjoj reči. Jer se silom Njegove reči sve stvoreno održava. To je reč Gospodnja kojom je sve stvoreno. Ova reč stavljena je u žižu naše pažnje u prvom delu poglavlja, u kontrastu sa slabim telom, i prikazana je kao reč koja zauvek ostaje. Sada pročitajte celo četrdeseto poglavlje proroka Isaije, a posebnu pažnju posvetite stihovima 6-8 i 26. Zatim pročitajte komentar apostola Petra na ove stihove: „Jer niste preporođeni propadljivim semenom nego nepropadljivom, živom i postojanom rečju Božjom. Jer je svako telo kao trava, i svaka slava čovečija kao cvet travni; osuši se trava i cvet njen otpade, ali reč Gospodnja ostaje doveka“ (1. Petrova 1,23-25 – kombinacija prevoda Karadžić-Čarnić). Ovde imamo navod iz četrdesetog poglavlja knjige Isaijine koji se odnosi na Božju reč koja sve stvara i sve održava. To je živa reč, koja je sama po sebi život i snaga svega postojećeg. Uzmite sve rečeno kao celinu, pa na kraju pročitajte zaključne reči apostola Petra: „A to je reč koja vam je kao evanđelje objavljena“ (1. Petrova 1,25 – Čarnić). Jevanđelje je, dakle, stvaralačka sila Božja, primenjena na čoveka. Svako jevanđelje koje izostavlja stvaranje, ili koje ne propoveda Božju stvaralačku silu, koja se vidi na svemu što je On stvorio, svako jevanđelje koje ne teši ljude upravo kroz tu silu, pozivajući ih da uvek održavaju svest o ovoj sili kao o svom jedinom izvoru snage – svako takvo jevanđelje predstavlja neko „drugo jevanđelje“ i zapravo ne može ni biti nazvano jevanđeljem, jer nema drugoga osim onog pravog.

Upravo je to pouka koja se mora naučiti „u početku“. Onaj ko je nauči, novo je stvorenje u Hristu i spreman je da uči o onome što sledi; naime, o lekciji duhovnog rasta. S ovim divnim istinama u umu, kako samo besmisleni mogu biti strahovi koje ljudi često ispoljavaju: „Bojim se da ako započnem hrišćanski život, neću biti u stanju da ga održim.“ Naravno da nećeš biti u stanju da to učiniš. Ti si bez snage, ali pomoć leži u Onom koji je silan. On je u stanju da te održi u uspravnom položaju i da te podupire sve do kraja. „Koje sila Božja čuva verom za spasenje, spremno da se otkrije u poslednje vreme.“ (1. Petrova 1,5– Čarnić)

Stoga: „A onome koji može da vas sačuva od spoticanja i da vas postavi neporočne (bez greha/mane) u klicanju pred svoju slavu, jedinom Bogu spasitelju našem posredstvom Isusa Hrista Gospoda našega, slava, veličanstvo, sila i vlast pre svakog vremena i sad i u sve vekove, Amin.“ (Juda 24.25 – Čarnić)

NEKA BUDE SVETLOST

„I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost. I vide Bog svetlost da je dobra; i rastavi Bog svetlost od tame.“ (1. Mojsijeva 1,3.4)

Do tog trenutka bila je tama nad bezdanom. Ne radi se o tami koju mi poznajemo; jer i u najgušćoj tami u kojoj se čovek ikada našao (sa mogućim izuzetkom one tame koja je kao jedno od zala zadesila Egipat), uvek je bilo bar neke male svetlosti. Neka majušna svetlost prodire kroz tamu čak i kada je noć crna i kada se ni mesec ni sunce ne pojavljuju; međutim, tama na početku, o kojoj govori Biblija, bila je takva da to čovek čak ne može ni da zamisli, jer svetlost još uvek nije bila stvorena.

Iz te duboke tame Bog je zapovedio svetlosti da zasija. Apostol baš tako i kaže: „Bog koji je rekao (zapovedi – eng.prev) da svetlost zasvetli iz tame“ (2. Korinćanima 4,6 – Čarnić). Na ovaj način mi smo ponovo dovedeni u položajda zapazimo čudo stvaralačke moći. Bog ne radi kao čovek. Čovek mora da ima materijal pre nego što njegove ruke ma šta naprave. Bog nema takva ograničenja. Potpuno ništavilo je sasvim pogodno za postizanje Njegovog cilja, kao što bi to moglo da bude i sve drugo. „Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo - da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao - da posrami jako, i što se u svetu smatra neplemenitim i prezrenim Bog je izabrao, i ono što se smatra za ništa - da uništi ono što važi kao nešto, da se niko ne pohvali pred Bogom“ (1. Korinćanima 1,27-29 – Čarnić). To je tako učinjeno nas radi, da bi mi mogli da naučimo da svoje poverenje stavimo na Njega.

Znači, kad Bog želi da napravi svetlost, On učini da ona zasja iz tame. Možemo li reći da Bog pravi svetlost od tame? To ne bi bilo neistinito, jer Bog ima tu moć. „Kažem li: Zaista, mrak će me pokriti; čak i noć što je oko mene svetlost će biti, tmina me neće sakriti od Tebe; i ona sija kao dan. Mrak i svetlost, oboje je Tebi isto“ (Psalam 139,11.12 – KJV). Tešeći svoj narod u vremenu nevolje, Gospod kaže: „I vodiću slepe putem koji nisu znali; vodiću ih stazama koje nisu znali; obratiću pred njima mrak u svetlost i šta je neravno u ravno. To ću im učiniti, i neću ih ostaviti.“ (Isaija 42,16)

Ništa nije teško Gospodu. On sam je izvor svih stvari. Mudra duša vidi Boga u svim Njegovim delima. On je samoga Sebe izrazio kroz sva stvorena dela. Sve nosi Njegov lični pečat. Velika tama koja je pokrila neznabožački svet došla je upravo kao posledica izopačenja ove istine. Umesto da u svemu vide Božju silu, oni su počeli da govore kako je sve bog. Tako su istinu Božju okrenuli u laž. Istina je da od Boga sve dolazi. Bog može da učini da iz tame zasja svetlost, jer je On sam svetlost. „I ovo je vest koju smo čuli od njega i vama javljamo - da je Bog svetlost i u njemu nema nikakve tame.“ (1. Jovanova 1,5 – Čarnić)

Dok proučavamo predmet stvaranja, ne zaboravimo da je Hristos Tvorac. On je Mudrost Božja i Sila Božja. On je bio taj koji je stvorio svetlost. Učinio je to stvorivši je od sebe samoga, jer su u Njemu sve stvari sazdane. Istina da je Hristos svetlost sveta ne važi samo u duhovnom smislu. Svetlost koja raduje oči svih ljudi na ovom svetu, svetlost je koja se na njih od Hrista izliva. Vidljive pojave treba da nas pouče o onome što je nevidljivo. Posmatrajući prirodu, mi treba da razumevamo ono što je duhovno. Svetlost kao fizička pojava obasjava svet i ona je tako sazdana da za nas predstavlja pouku o tome da je Bog svetlost i da od Njega isijava duhovna svetlost, besplatna, obilna i svima namenjena, kao i u slučaju fizičke svetlosti. Pa ipak, piše i sledeće. „U tami sjaji videlo (svetlost) pravednicima“ (Psalam 112,4), da bi na to Bog mogao da doda: „Nemoj mi se radovati, neprijateljice moja; ako padoh, ustaću; ako sedim u mraku, Gospod će mi biti videlo.“ (Mihej 7,8 – Daničić)

Hristos je svetlost sveta. Kada je On došao u Galileju, čitamo da su se tada ispunile reči proročanstva koje se odnose na ovu oblast: „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, prema moru, preko Jordana, Galileja mnogobožačka, narod koji sedi u tami vide veliku svetlost, i onima što sede u zemlji i senci smrti, njima svetlost sinu“ (Matej 4,15.16 – Čarnić). Greh je tama. On dolazi od princa tame i donosi tamu. Božja reč je svetlost; ali to je, praktično, bilo sakriveno od ljudi u vreme kada je Gospod trebao da dođe na zemlju. Ljudi, mudri u svojoj uobraženosti preuzeli su pravo da „tumače“ Božji zakon, i kao posledica toga zakon je bio zaklonjen. Oni su odneli sa sobom ključ znanja. Isto to se ponovilo u periodu srednjeg veka, poznatom kao mračni vek, jer je u to vreme Biblija bila zabranjena knjiga. Nju su držali bukvalno vezanu u manastirskim ćelijama, tako da njeni zraci nisu mogli da obasjavaju narode. Ljudi su tumarali za svetlošću, ne znajući na koju stranu da krenu. Znanje o Bogu bilo je u velikoj meri odstranjeno sa zemlje, čak i kad je reč o sveštenicima čije usne je trebalo da čuvaju znanje. Oni nisu ništa više znali o živoj proročkoj reči. Sotona je podstakao pogrešne ideje o Bogu i Njegovom pravu da vlada.

Hristos, Svetlost sveta došao je u mrak sličan ovome. Za one koji su sedeli u mraku, zasjala je svetlost. Svetlost je zasjala u tami i „tama je nije obuhvatila“ tj. nije je nadvladala. Ništa ne može da zaustavi tu svetu, živu Svetlost. Dok su ljudi pipali u mraku ne nalazeći put istine, svetlost Hristovog života zasijala je u toj tami i pokazala im stazu. Sve je to stari Simon sagledao dok je u svojim rukama držao bebu Isusa, rekavši: „Jer, moje oči su videle tvoje spasenje, koje si pripremio pred očima svih naroda, svetlost za prosvetljenje pagana i na slavu svoga naroda, Izraela.“ (Luka 2,30-32 – SSP)

 SVETLOST ŽIVOTA

Kao što je greh tama, on je isto tako i smrt. „Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na (nadvila se nad – eng. prev) sve ljude, jer su svi zgrešili“ (Rimljanima 5,12 –Čarnić). „Jer telesno stanje uma je smrt“ (Rimljanima 8,6 – eng. slobodniji prevod). „...A greh, kada sasvim uzraste, donosi smrt“ (Jakov 1,15 – revidirana KJV); jer „žalac smrti je greh“ (1. Korinćanima 15,56). Greh i smrt dolaze od sotone, jer on je taj koji poseduje silu smrti. Zato nam je rečeno da naš rat nije s krvlju i mesom, nego sa vladarima tame ovoga sveta. Tama ovog sveta je tama greha. To je ujedno i tama koja potiče od senke smrti. Svi koji borave u grehu, borave u senci smrti; svetlost koja se njima javlja, svetlost je koja potiče od Hristovog bezgrešnog života.

Kao što je greh smrt, tako je pravednost život. „Duhovnost je život“ (Rimljanima 8,6 – eng. prev). Biti duhovan znači imati um Duha Božjeg tj. Njegov život i Njegovu pravednost. Dalje, to znači imati Božji zakon u svom umu, „jer znamo da je zakon duhovan“ (Rimljanima 7,14 – Čarnić). Jedino svetlost može da odagna tamu. Isto tako, jedino pravednost može da odagna greh; i samo život može da nadvlada smrt.

Ljudski život, međutim, ne može da ostvari pobedu nad smrću, jer je i on sam smrt. Greh je prirodno u srcu čoveka. „Jer iznutra iz ljudskog srca izlaze zle misli, blud, krađe, ubistva, preljube, lakomstva, zloće, prevare, raspojasanost, zavist, hula, oholost, bezumlje. Sva ova zla izlaze iznutra i čine čoveka nečistim.“ (Marko 7,21-23 – Čarnić)

Srce je, takođe, i sedište života, „jer iz njega izlazi život“ (Priče 4,23). Dakle, ako je greh smrt, a greh u svojim raznovrsnim oblicima izlazi iz srca, sledi da je sam izvor čovekovog života zatrovan smrću. Ljudski život je živa (živeća) smrt. Apostol Pavle, oplakujući krajnju grešnost ljudske prirode, s bolom kaže: „O, nesrećan li sam ja čovek! Ko će me izbaviti od tela ove smrti“ (Rimljanima 7,24 – kombinacija prevoda KJV-Bakotić).

Pošto pravednost, i samo ona, jeste život, čovek ne može imati nadu za život, ako bi računao na sebe samog, jer u sebi ne nalazi ništa od te pravednosti. „Dobar čovek iz dobre riznice srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle riznice srca svoga iznosi zlo“ (Luka 6,45 – Bakotić). Po prirodi stvari, čovek u svom srcu ima samo zlo, i zato može da iz njega iznese samo ono što je zlo. Pismo iznosi obilje dokaza za to. Dopustimo mu da nam kaže svoju priču o ovome:

„Svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božje“ (Rimljanima 3,23 – Čarnić). „Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema toga koji čini dobro, nema baš ni jednog“ (Rimljanima 3,12 – Čarnić). „Jer je telesan um neprijateljstvo protiv Boga; jer se on ne pokorava Bogu, niti to može. Zato, dakle, koji su u telu, ne mogu da ugode Bogu“ (Rimljanima 8,7.8). Ma koliko da neka probuđena duša želi da čini ono što smatra da je dobro, ona nema sopstvenu snagu da to i učini. „Telo žudi protiv Duha, a Duh protiv tela. Jer, to dvoje se jedno drugom protive pa ne činite ono što biste hteli.“ (Galatima 5,17 – SSP)

Kako od zla jedino zlo može da proizađe, i čovekovo srce sadrži samo zlo, bilo bi poricanje Pisma tvrditi da čovek može sam od sebe da učini bilo kakvo dobro. Prvo zato što Pismo kaže da to nije moguće.

Drugo, ko god kaže da u čoveku ima ma kakve sile da učini bilo kakvo dobro, u potpunosti poriče da u čoveku ima i najmanje zla; jer u čoveku ne može prirodno da postoji nešto dobra i nešto zla. Isti izvor ne može u isto vreme da toči i slatku i gorku vodu. Malo otrovne vode otrovalo bi ceo izvor. „Zar ne znate da od malo kvasca sve testo uskisne“ (1. Korinćanima 5,6 – Čarnić). Tako dakle, ako u čoveku prirodno ima iole zla, on mora biti sav zao, kako to Pismo kaže. Kao zaključak sledi da ko god kaže da čovek sam po sebi može da čini dobro, ma koliko malo tog dobro bilo, on poriče da u njemu ima bilo kakvog traga zla. Ali, Hristos je izrekao istinu o čoveku ovim rečima: „Bez mene ne možete činiti ništa.“ (Jovan 15,5)

Treće, postoji još jedan mogući položaj u kome se može naći onaj ko tvrdi da sam od sebe može da čini dobro. Takva osoba zapravo tvrdi da može od zla da napravi dobro. Ima mnogo onih koji otvoreno tvrde da je zlo samo „dobro koje se nije dovoljno razvilo“. U podržavanju takvog stava oni se ništa ne razlikuju od onih koji misle da sami od sebe mogu da čine ono što je dobro. Reći da je zlo dobro koje samo treba da se razvije, predstavlja poricanje Svetog pisma koje za čoveka kaže da on u sebi nema dobra. I sam nagoveštaj ideje da greh može da se pretvori u nešto što je dobro, predstavlja uzdizanje iznad Boga, jer to ni On ne može da učini. Ako bi to učinio, porekao bi sebe samog, jer je On pravednost.

Samo je Bog dobar. To je ono što Pismo jasno kaže. Kada je Hristos bio na zemlji, „I kada iziđe na put pritrča jedan čovek, klekne pred njega i upita ga: dobri učitelju, šta da učinim da nasledim život večni? A Isus mu reče: što me nazivaš dobrim? Niko nije dobar osim jednoga Boga (osim jednoga, a to je Bog – eng. prev).“ Ako je samo Bog dobar, onda svako ko tvrdi da u sebi ima dobra, izjednačava sebe sa Bogom. Svako ko tako čini, praktično proglašava sebe Bogom.

Jasno je da ako čovek mora da dobije pravednost, on to mora da dobije odnekud spolja. U stvari, on mora biti stvoren kao drugi (novi – prim. izdavača) čovek. Mora imati život koji je sasvim drugačiji od njegovog prirodnog (urođenog) života. Ova misao se nazire u želji za „drugačijim životom“ o kojoj se često govori. To je ono što svako mora da iskusi. Problem nastaje stoga što mnogi pokušavaju da žive taj „drugačiji život“ uporedo sa starim životom greha, a to nije moguće. Da bi ljudi zaista živeli taj „drugačiji život“ koji se razlikuje od onog kojim su nekada živeli, neophodno je da ga najpre dobiju.

Iz poslednjeg navedenog teksta jasno je odakle se ovaj život može dobiti. Samo je Bog dobar. Njegov život je sam po sebi dobar. Božji život sastoji se od samog dobročinstva. Život je onakav kakvi su putevi osobe koja živi taj život. Božji putevi su pravi. Božji zakon je izraz Njegovih puteva, jer čitamo: „Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem. Blago onima koji čuvaju otkrivenja njegova, svim srcem traže ga; koji ne čine bezakonja, hode putovima njegovim“ (Psalam 119,1-3). Njegovi su putevi toliko uzvišeniji od ljudskih, koliko su nebesa viša od zemlje.

Dakle, Božja pravednost je nešto što čovek može da ima. Spasitelj je rekao svojim učenicima: „Tražite prvo carstvo i pravednost njegovu“ (Matej 6,33). Ali gde da tražimo? U Hristu, jer Bog je učinio da On bude naša „mudrost, pravednost, posvećenje i otkupljenje“ (1. Korinćanima 1,30 – SSP). U Njemu mi možemo biti učinjeni pravdom Božjom; a s obzirom na to da je Božja pravednost ujedno i Njegov život, nemoguće je da dobijemo Božju pravednost, a da pri tom nemamo i Njegov život. Ovaj život je u Hristu jer je Hristos Bog i Bog je bio u Hristu, pomirivši svet sa sobom. Jedini život koji je na ovom svetu savršeno pravedno proživljen, bio je Hristov život. Samo je Njegov život mogao u potpunosti da odoli grehu. „I znate da se on javio da ukloni grehe, a unjemu nema greha.“ (1. Jovanova 3,5 – Čarnić). Hristov život je Božja pravednost. To je upravo ono što nama treba.

Međutim, čovek ne može da živi Božji život. Samo je Bog u stanju da živi svoj sopstveni život. Bila bi to krajnja drskost da ma ko pomisli kako bi mogao da živi Božji život. Ovaj život mora da se ispolji u čoveku da bi on uopšte mogao da ima pravednost, ali sam Bog mora da živi taj život. Apostol Pavle to ovako objašnjava: „Ja sam s Hristom razapet; ipak, ja živim; ali ne ja, nego je Hristos taj koji u meni živi; a život koji sada živim u telu, živim verom Sina Božjeg koji me je voleo i dao sebe za mene.“ (Galatima 2,20 – eng. prev)

Još jednom zapazite kako je čovek sklon da se uzdigne iznad Boga. S obzirom na to da je pravednost život i to Božji život, jasno je da, kada čovek tvrdi da sam po sebi ima život – da po prirodi sam poseduje princip koji nikako ne može da umre, u stvari kaže da on sam ima pravednost u sebi i time indirektno govori za sebe da je Bog. Na ovom mestu se ponovo susrećemo s čovekom bezakonja.

Fariseji su imali isto to osećanje i ono ih je sprečavalo da prihvate Hrista. Oni su „bili uvereni u sebe - da su pravedni“ (Luka 18,9 – Čarnić). Ispovedali su veru u večni život, s tim ciljem su istraživali Spise, ali je Hristos s tugom u srcu morao da im kaže: „nećete da dođete k meni - da imate život“ (Jovan 5,40 – Čarnić). Zašto Mu oni nisu prišli kako bi dobili život? Zato što su mislili da ga već imaju u sebi. Pravednost je život. Hristos je na ovaj svet došao sa samo jednim ciljem – da ljudima da život, jer su ga oni izgubili kroz greh. On daje svoj život nama i to nam donosi Njegovu pravednost. Jedini razlog zbog kojeg neko ne dolazi Hristu da dobije život jeste taj što misli da ga on već ima. Ponavljam, svako ko tvrdi da ima večni život bez Hrista, zapravo tvrdi da ima pravednost bez Hrista. Ovo dvoje prosto idu zajedno.

Hajde da pročitamo dva poznata teksta, kako bi ova misao još snažnije bila utisnuta u naš um. „Jer Bogu tako omile svet da je i Sina svog Jednorodnog dao, da nijedan koji ga veruje ne pogine, nego da ima život večni“ (Jovan 3,16). „Ti si Mu dao silu (vlast – srpski prevodi) nad celokupnim telom/celokupnom ljudskom prirodom (svakim telom, svim ljudima – srpski prevodi), da On podari večni život svima, koliko god si Mu ih dao, A ovo ježivot večni: da poznaju Tebe, jedinog pravoga Boga, i Isusa Hrista, koga si Ti poslao“ (Jovan 17,2.3 – eng. prev). „Zaista, zaista, kažem vam, ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“ (Jovan 6,53 – Čarnić). „Kao što je mene poslao živi Otac, i ja živim zato što živi Otac (i ja živim kroz Oca – eng. prev), tako će i onaj koji mene jede živeti kroz mene“ (Jovan 6,57 – Čarnić). Ovaj život u ljudima je jedini izvor pravednosti. Moramo biti „učinjeni Božjom pravednošću u Njemu (u Isusu).“ (2. Korinćanima 5,21)

Ovaj život je naš posredstvom vere, jer će pravednici živeti verom. To ne znači da život o kojem je reč nije stvaran, već da se on može uzeti isključivo verom. Na isti način na koji je dobijen ovaj život, on se tako i održava. „Kako ste, dakle, primili Gospoda Hrista Isusa, tako u njemu živite (hodite – eng. prev)“ (Kološanima 2,6 – Čarnić). Ljudi ne poseduju ovaj život kao svoje sopstveno pravo, i on nije nešto što imaju u svojoj sili. To je Božji život, a ne čovečji. „I ovo je svedočanstvo: Bog nam je dao život večni i ovaj život je u njegovom Sinu. Ko ima Sina ima život; ko nema Sina Božjeg, nema života“ (1. Jovanova 5,11.12 – Čarnić). To je život Isusov, koji se otkriva u smrtnom telu (2. Korinćanima 4,11).

Taj život je svetlost ljudima. „Opet prozbori dalje Isus govoreći: ja sam svetlost sveta; ko ide za mnom, neće hoditi po tami, nego će imati životnu svetlost“ (Jovan 8,12 – Čarnić). Ovaj pravedni život dat je ljudima isto tako besplatno kao i dnevna svetlost. On je dat u takvom izobilju kao što je data i sunčeva svetlost; ima dovoljno za sve. Karakteristika svetlosti je da ona može da se umnožava. Na samo jednoj baklji može da se zapali stotine drugih, a da ona prva i dalje sija istom svetlošću kao ranije. Tako je i sa svetlošću Hristovog života. U Njemu je izvor života. Od njega dolazi život u izobilju. On može da podari život svakom čoveku na svetu, samo ako bi ga svi oni primili, i opet bi Njemu ostalo isto koliko je imao na početku. On u svakom čoveku može da živi u svojoj punini. Svako ko veruje dobija tu prednost da u njemu bude punina Hristovog života. Hristos nije razdeljen.

Oni koji sede u senci smrti, senci koju pravi greh, mogu da gledaju kako ta senka nestaje, ako dopuste da u tami zasija svetlost. Ova svetlost treba da se pre kraja vremena ispolji u crkvi u svoj svojoj punini. Na taj način će Hristov život biti tako potpuno otkriven pred svetom, kao da je On lično prisutan na zemlji. Biće to barjak pod kojim će se hiljade sakupljati, kao na dan Pedesetnice. To je ona svetlost o kojoj govori prorok:

„Ustani, svetli se, jer dođe svetlost tvoja, i slava Gospodnja obasja te. Jer, gle, mrak će pokriti zemlju i tama narode; a tebe će obasjati Gospod i slava Njegova pokazaće se nad tobom. I narodi će doći k videlu tvom i ka svetlosti koja će te obasjati.“ (Isaija 60,1-3)

Sve to i još mnogo više od onog što može da izrazi pero osobe koja nema posebno nadahnuće, rečeno nam je jednostavnim rečima: „I reče Bog: Neka bude svetlost. I bi svetlost.“