OBLACI SU PRAH OD NOGU NJEGOVIH

„Potom reče Bog: Neka bude svod posred vode, da rastavlja vodu od vode. I stvori Bog svod, i rastavi vodu pod svodom od vode nad svodom; i bi tako. A svod nazva Bog nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi.“ (1. Mojsijeva 1,6-8)

Na prvi pogled izgleda kao da je delo drugog dana bilo vrlo oskudno; ali, čovekove prve misli o Božjem delu su uvek veoma ograničene. Iz ovog kratkog zapisa može se naučiti predivna lekcija koja donosi utehu i nadu. Posao koji je ovoga dana obavljen, u Svetom pismu je opisan kao primer moćne Božje sile, i pomoći će da ostane zapamćeno da je Božja sila čovekova uteha.

Knjiga o Jovu sadrži neke od veličanstvenih opisa sile i veličanstva Božjeg. „On je razastro i sever nad prazninom, izemlju obesio ni o čem. Zavezuje vode u oblacima svojim, i ne prodire se oblak pod njima“ (Jov 26,7.8). Ko bi ikad mogao da se umori posmatrajući oblake i njihove beskrajno raznolike oblike? Oni su stalni razlog za čuđenje. Kako li je samo uživanje razmišljati posle tih prizora o sili koju oni predstavljaju. Pomislite samo na nemerljivu količinu vode koju oni nose, da bi je izlili na žednu zemlju u određeno vreme! To je direktna i lična sila Gospodnja koja čini da ove vode padnu na zemlju u obliku kiše. Nauka nam delimično može objasniti, koji uslovi moraju da se steknu da bi kiša počela da pada, kao i da predvidi ovu pojavu sa izvesnom tačnošću. Međutim, sve to ne osporava činjenicu da je Bog taj koji lično zapoveda kiši da padne. Ima mnogo toga što je čovek primetio kada je reč o Božjem delanju i Njegovim delima, a još je više toga što tek treba da uoči. To Gospod očekuje od nas. „Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave“ (Psalam 111,4). On, međutim, želi da ih primetimo da bi u njima videli Njega. Oni koji Božja dela posmatraju samo zato da bi ih pripisali bogu zvanom Priroda, kao da Gospod nema ništa s tim, proučavaju ovaj predmet bez ikakve koristi. Ono što ljudi nazivaju prirodom jednostavno je zapažanje o Božjim putevima. Nikada nije data bolja definicija od ove: „Zakoni prirode samo su Božje navike.“ Međutim, i kad iscrpi sve svoje veštine u posmatranju i proračunima, kada je reč o putevima Božjim, čovek još uvek mora da se seća da su sve to „samo rubovi Njegovih puteva, šapat je to samo, što čujemo o Njemu. I ko da razume grom svemoći Njegove?“ (Jov 26,14 – kombinacija Šarić- engleski prevod). Ograničenom čoveku nije moguće da dokuči sve puteve beskonačnog Boga, i zato je ljudska nauka, čak i u svom najrazvijenijem stepenu, ipak ograničena.

Već smo naglasili da direktna i lična Božja sila uzrokuje kišu. Pročitajte sledeće reči:

„A Gospod je pravi Bog, živi Bog i večni car. Od srdžbe njegove zadrhti zemlja, narodi ne podnose gneva njegova. Ovako ćete o njima reći: Bogovi, koji nisu stvorili neba i zemlje, iščeznuće sa zemlje i pod nebom. On je stvorio zemlju snagom svojom, On je utemeljio svet mudrošću svojom, On je razastro nebo razumom svojim. Kad zaori glas Njegov, zašušte vode na nebu. On vodi oblake s krajeva zemlje, baca munje s daždom, izvodi vihor iz odaja njegovih.“ (Jeremija 10,10-13)

Čemu treba da nas nauče ove reči? Kao i obično, treba da nam daju predstavu o sili Božje reči. To nije samo sila Božje reči, nego i mudrost Gospodnja, i sila kojom On u svom dahu izgovara nad nama reč pravednosti. Ponovo pročitajte tekst iz knjige o Jovu u dvadeset osmom poglavlju, koje je jedno od najsavršenijih i najuzvišenijih literarnih kompozicija koje su ikada napisane ljudskim jezikom; iz poslednjeg dela ovog poglavlja navodimo sledeće reči:

„Otkuda, dakle, dolazi mudrost? I gde je mesto razumu? Sakrivena je od očiju svakog živog, i od ptica nebeskih zaklonjena. Pogibao i smrt govore: Ušima svojim čusmo slavu njenu. Bog zna put njen, i poznaje mesto njeno. Jer gleda do krajeva zemaljskih i vidi sve što je pod svim nebom. Kad davaše vetru težinu, i meraše vodu merom, kad postavljaše zakon daždu  i put munji gromovnoj. Još je onda vide i oglasi je, uredi je i pretraži je. A čoveku reče: Gle, strah je Božji mudrost, i uklanjati se oda zla jeste razum.“ (Jov 28,20-28)

Psalmista nam kaže da je „dobrote Gospodnje … puna zemlja“ (Psalam 33,5). Božja namera je da mi iz svega što postoji u prirodi izvlačimo pouke o Njemu i Njegovoj ljubavi. Neke od ovih pouka Božje sluge su dobijale tokom svih vekova. To je naročito važilo za one svete ljude koje je Božji Duh pokrenuo da govore Njegove reči; oni su videli Boga u Njegovim delima. U našim danima, slično kao i u vreme antičkih filozofa, ljudi u svojoj mudrosti nisu želeli da Boga zadrže kao potporu svog znanja, nego su Ga izagnali iz svojih promišljanja. Zaista je mnogo onih koji proučavaju nebeske i zemaljske prirodne pojave i pri tom se do te mere dive sopstvenim dostignućima, skoro kao da su oni sami stvorili to što su otkrili, umesto da svoje divljenje poklone Bogu čija se moćna sila ispoljava u onome što je predmet njihovog istraživanja. Ljudi zaboravljaju da je sve to postojalo vekovima pre nego što su se oni rodili i zamišljaju da su njihova otkrića dovela u postojanje one stari i pojave koje su oni samo spoznali. Oni s prezrenjem govore o ljudima koji su pisali Sveto pismo, tvrdeći za njih da su živeli u vremenu koje je inferiorno u odnosu na naše, jer je u ono vreme „nauka“ bila toliko jalova i primitivna, pa su ljudi mislili kako su pojave koje vidimo u prirodi i od kojih zavisimo nastale kao direktna posledica Božje delatnosti. Međutim, daleko je bolje gajiti jednostavnost nego imati svu tu mudrost koja ne dolazi od Gospoda, niti vodi ka Njemu.

Ali, da pročitamo reči čoveka koji svakako nije naučnik, reči onoga čija je mudrost bila čudo vremena u kojem je živeo, čudo kojem se ceo svet divio. Ovom čoveku je sam Bog rekao: „Evo ti dajem srce mudro i razumno da takvog kakav si ti ni pre tebe nije bilo niti će posle tebe nastati takav kakav si ti“ (1. Carevima 3,12). Za ovog čoveka nadahnuta Božja reč kaže:

„On beše mudriji od svakog čoveka … i ime njegovo beše na glasu po svim okolnim narodima. I on je izgovorio tri hiljade poslovica i sastavio hiljadu i pet pesama. …Govorio je i o drveću, od kedra na Livanu doisopa koji iz zidova niče; govorio je o životinjama, o pticama, o gmizavcima i o ribama. Iz svih naroda dolažahu ljudi da slušaju mudrost Salomonovu, od svih kraljeva na zemlji koji behu čuli o njegovoj mudrosti.“ (1. Carevima 4,31-34 – Bakotić)

U svojim pričama ovaj mudrac mnogo govori o čudesnim delima Božjim. U jednoj od njih on na neposredan način kazuje o delu koje je izvršeno drugog dana stvaranja, povezujući to sa Božjom rečju, posredstvom koje je sve nastalo:

„Ko je izašao na nebo i opet sišao? Ko je skupio vetar u pregršti svoje? Ko je svezao vode u plašt svoj? Ko je utvrdio sve krajeve zemlji? Kako Mu je ime? I kako je ime Sinu Njegovom? Znaš li? Sve su reči Božje čiste; On je štit onima koji se uzdaju u Nj. Ništa ne dodaj k rečima Njegovim, da te ne ukori i ne nađeš se laža“ (Priče 30,4-6 ).

Kiša koju je Bog uvezao u svoj plašt od gustih oblaka, i koja pada na Njegov glas – isti onaj glas koji izgovara mir i pravednost – predstavlja Božji zalog Njegove spremnosti da nam oprosti naše grehe. Poslušajte ove svete reči ohrabrenja koje je izgovorio prorok Jeremija:

„Priznajemo, Gospode, zloću svoju, bezakonje otaca svojih, zgrešili smo Ti. Nemoj nas odbaciti radi imena svog; nemoj naružiti prestola slave svoje, opomeni se zaveta svog s nama, nemoj ga ukinuti. Ima li među taštinama u naroda koji da daje dažd? Ili nebesa, daju li sitan dažd? Nisi li Ti to, Gospode Bože naš? Zato Tebe čekamo, jer Ti činiš sve to.“ (Jeremija 14,20-22)

 Bog je Taj koji čini da kiša pada; zato ćemo se u Njega uzdati, s potpunim poverenjem da nas On neće prezrivo odbaciti, iako smo teško zgrešili, nego će oprostiti naše grehe radi svoje sopstvene reči.

OBLACI I PLJUSAK MILOSTI

Kao što mnogi ljudi osećaju strah kad vide kako se gomilaju oblaci na nebu, tako isto ima mnogo onih koji su bespotrebno zabrinuti kada se pojave oblaci u njihovom umu. Koliko smo često slušali kako ljudi pričaju o svojim ranijim iskustvima kada su imali osvedočenje da je blagoslov Božji na njima i radovali se zbog toga, ali ti oblaci koji su se u skorije vreme navukli, oterali su njihov mir! Postoje različiti načini da se gleda na oblake.

Možemo reći da su oblaci vrlo nepostojani i da sunce može da ih rasprši. Pošto Sunce pravednosti uvek sija, mi ne moramo da više da živimo ispod oblaka sumnje. Postoji i takvo iskustvo ljudi koji su se popeli iznad oblaka; oni koji su imali to iskustvo, mogu da posvedoče da je to najslavnije mesto na kojem čovek može biti. Nikad ne bih mogao da zamislim scenu u kojoj bi se na veličanstveniji način ispoljila slava, od one kada sam se uspinjao istočnom stranom jedne planine. Naša grupa je osvojila vrh neposredno pre zalaska sunca, dok je dolina na drugoj strani bila pokrivena oblacima koji su s gornje strane bili obasjani sjajem zalazećeg sunca. Nije to samo bio divan prizor za ljudske oči,već i pouka koja se tako utisnula u naš um da je nikada nećemo zaboraviti.

Međutim, još bi snažnije morali da se sećamo da je Gospod usred oblaka, kada se oni podignu. „Gospod caruje: nek se raduje zemlja! Nek se vesele ostrva mnoga. Oblak je i mrak oko Njega; blagost i pravda podnožje prestolu njegovom (sud/rasuđivanje i pravednost mesto su gde boravi presto Njegov – eng. prev)“ (Psalam 97,1.2). Usred oblaka je Božji zakon bio dat, ali s ljubavlju; i mi znamo da je „Njegova zapovest život večni“ (Jovan 12,50). Neka su oblaci gusti i mračni, mi ćemo ipak biti srećni jer je Bog još uvek tu. „Ogrnu se mrakom kao koprenom, prekri se tamnim vodama i oblacima tmastim“ (Psalam 18,11 – Stvarnost). Oblaci koji skrivaju Boga od našeg pogleda, za nas su samo sigurnost Njegovog prisustva.

Iz oblaka dolazi kiša, a ona je simbol besplatne i izobilne milosti Božje. Kada nas Bog zove da od Njega kupimo vina i mleka, bez novca i cene – da Mu dođemo i pronađemo izobilje praštanja – On nam to potvrđuje sledećim rečima: „Jer kako pada dažd ili sneg s neba i ne vraća se onamo, nego natapa zemlju i učini da rađa i da se zeleni, da daje seme da se seje i hleb da se jede, tako će biti reč moja kad izađe iz mojih usta: neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti šta mi je drago, i srećno će svršiti na šta je pošaljem.“ (Isaija 55,10.11)

Kao što vode svezane u oblacima treba da nas podsete na moćnu Božju silu, one nas isto tako podsećaju i na Njegovo Jevanđelje milosti; jer ono je ništa drugo do sila Božja na/za spasenje. Jevanđelje je dobra vest spasenja od greha, i sve što govori o Božjoj sili, govori nam i o sili koju On poseduje i koristi da bi nam dao pravednost. „Rosite, nebesa, ozgo, i oblaci neka kaplju pravdom, neka se otvori zemlja i neka rodi spasenjem i zajedno neka uzraste pravda (pravednost); ja Gospod stvorih to“ (Isaija 45,8). Koristeći ovu istu stilsku figuru, prorok Osija kaže: „Sejte pravdu, žećete milost; orite krčevinu, jer je vreme da tražite Gospoda, da bi došao i podaždio vam pravdom.“ (Osija 10,12 – Daničić)

Tako iz sile koja je na delu kada oblaci liju kišu na zemlju, izvlačimo pouku o milosti koja će se naći na onima koji je prihvate, donoseći im „pljuskove blagoslova“.

O, klanjajte se Caru, sva nebeska veličanstva,
I zahvalno pevajte o Njegovoj ljubavi;

Štite naš i odbrano, Starešino dana,
Što nastavaš u krasoti,  opasan hvalom.

Pričajte o moći Njegovoj i pevajte o blagodati Njegovoj.
Odeća mu je svetlost, baldahin nebo;

Njegova kola gneva gromovne oblake oblikuju
I mračan je put Njegov na krilima oluje;
izobilnu brigu može li jezik iskazati?

Ona diše u vazduhu i svetli u svetlosti;
Ona teče sa brežuljaka, silazi u dolinu,

I blago se pretvara u rosu i  kišu.
Krhku deca praha, nejaka i slaba,
uzdaju se u Te, razočarati nas nećeš.

Milost Tvoja, kako nežna, kako čvrsta do kraja!
Naš Tvorče, Branitelju, Otkupitelju i Prijatelju!

DUGA OBEĆANJA

Bliža je veza između kiše i praštanja greha nego što to mnogi shvataju. Kada je Bog napravio zavet sa Nojem, obećavši da više neće uništiti zemlju potopom, rekao je:

„Evo znak zaveta koji postavljam između sebe i vas i svake žive tvari, koja je s vama do veka: Metnuo sam dugu svoju u oblake, da bude znak zaveta između mene i zemlje. Pa kad oblake navučem na zemlju, videće se duga u oblacima, i opomenuću se zaveta svog koji je između mene i vas i svake duše žive u svakom telu, i neće više biti od vode potopa da zatre svako telo. Duga će biti u oblacima, pa ću je pogledati, i opomenuću se večnog zaveta između Boga i svake duše žive u svakom telu koje je na zemlji.“ (1. Mojsijeva 9.12-16)

Bog je rekao: „Metnuo sam dugu svoju u oblake.“ Kišna duga okružuje Božji presto. Kada je Jovan na ostrvu Patmos ugledao Božji presto koji se nalazi na nebu, zapazio je da „oko prestola beše duga po viđenju kao smaragd“ (Otkrivenje 4,3). Prorok Jezekilj takođe je imao „Božje vizije“. U jednoj od njih on je ugledao o „kao presto, po viđenju kao kamen safir, i na prestolu beše po obličju kao čovek. I videh kao jaku svetlost, i u njoj unutra kao oganj naokolo od bedara gore, a od bedara dole videh kao oganj i svetlost oko njega. Kao duga u oblaku kad je kiša, takva na oči beše svetlost unaokolo. To beše viđenje slave Božje na očima; i kad videh, padoh na lice svoje, i čuh glas Nekoga koji govoraše.“ (Jezdra 1,26-28)

Shvatamo da kad Bog postavi svoju dugu među oblake, On zapravo na tom mestu postavlja Svoju sopstvenu slavu koja okružuje Njegov presto. To je duga obećanja, jer je On dao svoju reč, a Njegova reč je Njegova slava. Moleći da Bog oprosti svom narodu, Jeremija kaže: „Nemoj naružiti (osramotiti, obrukati – eng. prev) prestola slave svoje“ (Jeremija 14,21). Da prekrši svoju reč, za Boga bi bilo isto što i da dugu svoje slave obesmisli, čime bi osramotio i svoj presto, jer ova duga je nešto što je sastavni deo slave Njegovog trona.

Iz proročanstava učimo da je duga u oblacima znak postojanosti Božje reči. Ona je čvrst zalog da potopa ne samo da više neće biti, nego i potvrda Božje milosti u Njegovom praštanju greha. Svome narodu Bog kaže:

„Zamalo ostavih te, ali s velikom milošću pribraću te. U malom gnevu sakrih za čas lice svoje od tebe, ali ću te večnom milošću pomilovati, veli Izbavitelj tvoj Gospod. Jer mi je to kao potop Nojev: jer kao što se zakleh da potop Nojev neće više doći na zemlju, tako se zakleh da se neću razgneviti na te niti ću te karati. Ako će se i gore pomaknuti i humovi se pokolebati, opet milost moja neće se odmaknuti od tebe, i zavet mira mog neće se pokolebati, veli Gospod, koji ti je milostiv.“ (Isaija 54,7-10)

Nek oblaci greha nikad ne budu tako gusti i preteći da zbog toga ne bismo mogli da vidimo Božju reč blagodat kako obasjava taj preteći mrak, otkrivajući u potpunosti pred našim pogledom dugu obećanja. Tada ćemo se setiti da je s Njim i oproštaj i da je Njegov strah ono što treba posedovati. Tako čak i mračni oblaci koji zemlju prekrivaju svojom senkom, mogu postati glasnici koji nam donose poruku utehe.

Vi, preplašeni sveti ljudi, ohrabrite se novom hrabrošću;
oblaci koji vas toliko plaše prepuni su blagodati,

i uskoro će se iz njih provaliti blagoslovi,
izlivajući se na vaše glave.