Uvod. – Nije ispravno reći da smo završili proučavanje ovih dvaju poglavlja, jer nije moguće do kraja iscrpeti ma koji deo Biblije. Pošto smo izvršili najdublju studiju nekog dela Pisma, najviše što smo postigli je samo dobar početak. Ako je Njutn, nakon dugog života ispunjenog istraživanjem prirodnog sveta, mogao na kraju da kaže kako sam sebi liči na dete koje se igra na obali dok se pred njim pruža nepregledan i neistražen okean, onda to još više važi za jednog učenika, pa i onog najboljeg, koji proučava Sveto pismo.

Neka niko ne pomišlja da smo onim što je do sada rečeno na bilo koji način iscrpli ovaj deo Poslanice Rimljanima. Ako čitalac ima ovaj tekst dobro zapamćen i zabeležen u svom umu, tako da lako može, kad god to poželi, da se priseti svake reči, i kada je u stanju da svaku pojedinost postavi u pravi odnos sa celinom, onda on stiče tek preduslov da započne proučavanje od kojeg će imati koristi. Zato, neka se svaki čitalac koji čezne da lično stekne razumevanje Pisma, povije nad rečima, istrajno kopajući kao da traži zakopano blago i to na sigurnom mestu. Onaj čije su dubine neiscrpne, jedva čeka da vidi takvo istraživanje.

Drugo poglavlje je zaista obuhvaćeno prvim stihom: „Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko ti bio; jer sudeći drugom samoga sebe osuđuješ, pošto ti, sudija, činiš isto to.“ Stihovi koji potom slede, samo su proširivanje ove osnovne ideje. Tako smo saznali da nema izuzetaka pred činjenicom da se gnev Božji otkriva sa neba protiv svake bezbožnosti i nepravde ljudske. Kad se čuje i zna za istinu, to ne može biti zamena za življenje po istini. Bog ne gleda ko je ko, nego će kazniti greh gde god da se on nađe.

Prihvaćeni od Boga. – U Kornelijevoj kući apostol Petar je izgovorio reči: „Zaista uviđam da Bog ne gleda ko je ko, nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i tvori pravdu“ (Dela 10,34.35). Postoje ljudi u neznabožačkim zemljama koji nikad nisu čuli ime Božje, niti videli jedan redak Njegove pisane reči, a koji će biti spaseni. Bog je otkriven u delima stvaranja i oni koji prihvate toliko koliko vide od otkrivenja Božjeg, i sami će biti prihvaćeni od Njega, podjednako kao i oni koji su naučili mnogo više.

Odgovor na prigovore. – Prvi deo trećeg poglavlja Rimljanima poslanice sastoji se od pitanja i odgovora. Pažljivi čitalac poslanica apostola Pavla moraće da primeti često pojavljivanje pitanja usred nekog argumenta. Svaki mogući prigovor je već predviđen. Apostol postavlja pitanje koje bi moglo da dođe od nekog kritičara, a onda on odgovara na to isto pitanje, dajući tako svom argumentu još veću nedvosmislenost. U stihovima koji slede, vrlo je upadljivo da apostol svom snagom pobija prigovore na račun stihova iz drugog poglavlja, koje fariseji teško prihvataju. Pitanja koje apostol poteže nisu poteškoće u njegovoj glavi; to postaje jasno iz umetnute rečenice u petom stihu: „ljudski govorim (kao čovek govorim – eng. prev)“. Kad smo ovo razumeli, možemo da pročitamo Rimljanima 3,1-18:

„Kakvo preimućstvo ima Judejin, ili kakva je korist od obrezanja? Mnogo, na svaki način. Prvo, njima su poverena Božija obećanja. Šta to znači? Ako su neki bili neverni, hoće li njihova nevernost obesnažiti Božiju vernost? Daleko od toga. Pre će biti da se Bog pokaže istinit, a svaki čovek laža, kao što je napisano: ’Da budeš opravdan u svojim rečima i da pobediš kad ti sude’. Ako pak naša nepravednost pokazuje Božiju pravednost, šta ćemo reći? Da nije Bog nepravedan kad daje izraza svom gnevu? – ljudski govorim. Daleko od toga. Kako bi onda Bog mogao da sudi svetu? I kad se Božija istinitost mojom lažju pokazala još uzvišenija na slavu njegovu, zašto mi se još kao grešniku sudi? Hoćemo li, kao što nas neki klevetaju i za nas kažu da mi govorimo: treba da činimo zlo da tako dođe dobro? Osuda ovih je pravedna.

Šta, dakle? Jesmo li u preimućstvu? Nikako; jer malopre smo okrivili Judeje i Grke – da su svi pod grehom, kao što je napisano: ’Nema pravednoga – baš ni jednoga; nema razumnoga, nema toga koji Boga traži. Svi su skrenuli, svi su zajedno postali beskorisni; nema toga koji čini dobro, nema baš nijednog. Njihovo grlo je otvoren grob, varali su svojim jezicima, zmijski otrov je pod njihovim usnama; usta su im puna kletve i gorčine. Noge su im brze za krvoproliće, pustoš i beda je na njihovim putevima, a put mira ne poznaše. Pred njihovim očima nema straha od Boga’.“

„Božja obećanja (Božje proroštvo – eng. prev)“ – Proroštvo je izgovorena reč. Deset zapovesti su ono što je Bog, na nedvosmislen način, Svojim ustima izgovorio(vidi 5. Mojsijeva 5,22). Stefan, govoreći o Mojsiju koji prima Zakon, kaže: „To je onaj koji je u zboru u pustinji bio s anđelom, koji mu je govorio na Sinajskoj gori, i s očevima našim; on je primio žive reči (proroštva – eng. prev) da ih vama da“ (Dela 7,38). Deset zapovesti su pre svega Božje proroštvo, jer su izgovorene Njegovim glasom pred celim narodom.

Međutim, Sveti spisi, generalno, takođe su proroštvo Božje, jer predstavljaju Božju reč izgovorenu „na mnogo načina“ (Jevr. 1,1), i čine ništa drugo nego razradu Deset Božjih zapovesti. Hrišćani treba da oblikuju svoj život isključivo prema Bibliji. To kaže i apostol Petar, sledećim rečima: „Ako ko govori, neka govori proroštvo Božje.“ (1. Petr. 4,11)

Zakon i prednost. – Mnogi misle da je Božji Zakon breme, zaključujući da je prednost hrišćana to što nemaju ništa više s tim teretom. Jovan kaže nešto sasvim suprotno: „Jer ljubav prema Bogu ovo znači: da držimo njegove zapovesti; a njegove zapovesti nisu teške“ (1. Jov. 5,3). Pavle potvrđuje da je posedovanje Zakona velika prednost Jevreja. Mojsije isto to tvrdi: „I koji je narod veliki koji ima uredbe i zakone pravedne kao što je sav ovaj zakon koji iznosim danas pred vas?“ (5. Mojs. 4,8). Svako ko istinski voli Gospoda, smatraće velikim blagoslovom to što mu je jasno predočen Božji sveti Zakon.

„Povereno (proroštvo)“. – Prednost Jevreja nije bila samo u tome što su njima bila poznata Božja proročanstva, nego i u tome što je „njima … povereno Božije proroštvo“ (eng. prev). To znači da im je Zakon predat da ga čuvaju za druge, a ne da bi sami uživali dobrobit od njega. Trebalo je da budu misionari u celom svetu. Jevrejska nacija počastvovana je nemerljivom privilegijom i čašću, kada joj je ukazano poverenje da Božji Zakon učine poznatim celom svetu.

Kaži drugima. – Kada su Petar i Jovan bili uhapšeni uz pretnju da ne govore više o Hristu (koji je jednostavno živi Zakon u punini svog savršenstva), oni su odgovorili: „ne možemo da ne govorimo što smo videli i čuli“ (Dela 4,20). Oni koji cene dar koji im je Bogom poveren, moraju da o tome govore drugima. Neki misle da je beskorisno nositi Jevanđelje među pagane, jer čuju kako Bog opravdava neznabošce koji žive shodno maloj svetlosti koju imaju, jednako kao i one koji hode u svetlosti koja izobilno sija iz pisane reči. Takvi smatraju da izopačeni neznabošci nisu u ništa gorem položaju od nevernih samozvanih hrišćana. Neće razmišljati tako onaj ko ceni Božje blagoslove. Svetlost je blagoslov. Što više ljudi zna za Gospoda, to će se više radovati u Njemu, i svi koji istinski poznaju Gospoda, obavezno imaju goruću želju da pomognu širenje „dobre vesti o velikoj radosti“, do svake osobe kojoj je ona namenjena.

Božja vernost. – „Ako su neki bili neverni, hoće li njihova nevernost obesnažiti Božiju vernost?“ (Rimlj. 3,3). Ovo je vrlo značajno pitanje. Na probi je Božja doslednost (vernost). Hoće li On prekršiti Svoje obećanje zbog čovekovog neverstva? Da li će i On biti neveran, zato što je čovek postao neveran? Ako se mi kolebamo, da li to čini da se i Bog pokoleba? „To ne može biti“ (Rimlj. 3,4), kaže se u odgovoru, kada se on prevede u punini izraza koji stoji na tom mestu, a ne „Bože sačuvaj!“, što nije dobar prevod. Ako svaki čovek bude lažov, Bog će ostati na istini. „Ako smo neverni, on ostaje veran, jer ne može da se odrekne samoga sebe“ (2. Tim. 2,13). „Do neba je, Jahve, dobrota tvoja, do oblaka vjernost tvoja.“ (Psalam 36,5 – prev. Kršćanska stvarnost)

Sila i vernost. – Neko može prenagljeno da zaključi kako ovo pobija ranije rečeno, da će samo oni koji imaju veru biti naslednici obećanja; jer, „kako to može biti“, misle oni, „da su samo verni Avramovo seme, a to znači i naslednici, ako Bog ispunjava svoje obećanje, čak i ako svi ljudi budu nevernici?“ Vrlo jednostavno, ako uzmemo u obzir Pismo i silu Božju. Slušajte reči Jovana Krstitelja, koje je uputio moralno iskvarenim Jevrejima, nazvavši ih sasvim pogodno „zmijskim porodom“: „Ne mislite i ne govorite u sebi: imamo oca Avraama; jer vam kažem da može Bog i od kamenja ovoga podignuti djecu Avraamu“ (Mat. 3,9 – Vuk Karadžić). Bog će podariti nasledstvo samo vernima; međutim, ako se svaki čovek pokaže kao neveran, Onaj koji je čoveka stvorio od praha zemaljskog, može od kamena da načini druge ljude koji će Mu verovati.

Bog će biti opravdan. – „Da budeš opravdan u svojim rečima i da pobediš kad ti sude.“ Sotona sada optužuje Boga za nepravdu i ravnodušnost, čak i za surovost. Hiljade ljudi ponavljaju ove optužbe. Međutim, sud će pokazati Božju pravednost. Njegov je karakter, isto kao i čovekov, na sudskoj vagi. Na ovom sudu procenjuje se svaki postupak, Božji i čovekov, koji je bio učinjen od stvaranja sveta, sagledan potpuno i u svoj njegovoj težini. I kada se sve bude videlo jasno i u savršenoj svetlosti, Bog će biti oslobođen svake optužbe za pogrešno postupanje, s čime će se složiti čak i Njegovi neprijatelji.

Peti i sedmi stih su različiti oblici jedne te iste misli. Božja pravednost je u oštrom kontrastu prema ljudskoj nepravednosti. Stoga, cepidlake smatraju da Bog ne treba da osuđuje nepravednost, jer ona svojim kontrastom, zapravo, preporučuje Njegovu pravednost. Ali, to bi značilo uništenje pravednosti Božje, s ciljem da Mu se onemogući da sudi svetu. Kada bi Bog bio ono što neverni ljudi smatraju da treba da bude, On bi upravo na taj način izgubio njihovo poštovanje; oni bi Ga još otvorenije optužili nego što sada čine.

„Ljudski govorim“. – Zar Pavle nije bio čovek? Sigurno da jeste. Da li je ikada bio nešto drugo sem čovek? Nikada. Čemu onda ta sintagma, „ljudski govorim“ Zato što su Pavlovi spisi, kao i oni proročki iz starih vremena, pisani pod božanskim nadahnućem. Sveti Duh je govorio kroz njega. Mi ne čitamo Pavlovo viđenje Jevanđelja, već ono što sam Duh iznosi iz Jevanđelja. Ali, na ovom mestu Duh govori kao čovek; to jest, Duh navodi reči neverstva, koje koriste ljudi, i na taj način pokazuje ludost takvog neverovanja.

Pitanja koja dolaze od neverstva. – Postoji velika razlika u pitanjima. Neka se postavljaju da bi se dobila potrebna uputstva. Druga imaju za cilj da izraze protivljenje istini. Zato i odgovori moraju biti različiti. Neka pitanja ne zaslužuju više truda u odgovaranju, nego što bi to bilo u slučaju direktno saopštenog neverovanja. Kada je Marija pitala: „Kako će to biti?“ (Luka 1,34), sa željom da sazna više, dobila je odgovor. Ali, kada je Zaharija pitao: „Po čemu ću to poznati?“ (Luka 1,18), on je time jasno ispoljio svoje neverovanja u reči anđela i zbog toga je bio kažnjen.

Ispoljena izopačenost. – Kada kritizeri pitaju: „(Ako) se Božija istinitost mojom lažju pokazala još uzvišenija na slavu njegovu, zašto mi se još kao grešniku sudi?“ (Rimlj. 3,7), dolazi brz odgovor: „Mogao si odmah da kažeš ono što si stvarno mislio: ‘Da činimo onda zlo, pa da izađe na dobro’“ (Rimlj. 3,8). Prava namera ovakvih pitanja, koja su plod neverovanja, jeste da se ono što je zlo, pretvori u dobro; ljudi su zapravo pravedni i dobri, šta god da čine, a to dobro će na kraju izići iz zla. Ovo je suština modernog spiritizma i univerzalizma, koji uče da će svi ljudi biti spaseni.

Zlo nije dobro. – Ima mnogo uzgrednih spiritualista koji praktično kažu: „Činimo zlo da iziđe dobro.“ Ko su oni? Svi koji tvrde da čovek može sam da čini bilo koje dobro. Gospodnja reč kaže da je samo Bog dobar i da dobro može izaći samo iz dobroga (vidi Luka, 18,19 i 6,43-45). Iz čoveka izlazi samo zlo – Marko 7,21-23. Prema tome, onaj ko misli da sam po sebi može da čini dobra dela, zapravo kaže da dobro izlazi iz zla.

Isto se može reći i za one koji neće da priznaju da su grešnici. Takvi se postavljaju iznad Boga, jer čak ni On ne može da zlo proizvede u dobro. Bog može da od zlog čoveka napravi dobrog, ali to čini stavljajući Svoje sopstveno dobro na mesto ljudskog zla.

„Svi pod Zakonom“. – Kritičar je ućutkan razotkrivanjem bezbožnih osećanja koja ga prožimaju; prokletstvo koje žanju oni koji stoje na takvoj poziciji, pravedan je epilog. Naime, svi ljudi, kako je to nedvosmisleno iskazano, kako Jevreji tako i neznabošci, jednako su pod grehom.

Na ovaj način pripremljen je teren za sledeći zaključak, a to je da postoji samo jedan put spasenja za sve ljude. Neko ko je podizan uz zvuke crkvenih zvona i ko je svakodnevno slušao čitanje Svetih spisa, ima istu grešnu prirodu i istu potrebu za Spasiteljem koju ima i pripadnik nekog divljeg plemena. Niko nema prava da prezire onog drugog.

Svi su zašli s puta. – Kada je apostol pisao, imajući u vidu i Jevreje i mnogobošce: „Svi su skrenuli“ (Rimlj. 3,12), on je, zapravo, samo ponovio ono što je Isaija napisao stotine godina ranije. „Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svijeh nas.“ (Isaija 53,6)

Put mira. – „A put mira ne poznaše“ (Rimlj. 3,17), zato što su odbili da se upoznaju sa Bogom mira. Već je objašnjeno da je Božji Zakon Njegov put; ako je On Bog mira, onda je Njegov Zakon put mira. Stoga On kaže: „O, da si pazio na zapovjesti moje! mir bi tvoj bio kao rijeka, i pravda tvoja kao valovi morski“ (Isaija 48,18). „Velik mir imaju oni koji ljube zakon tvoj, ništa ih ne može uvrediti“, ili „u njih nema spoticanja“. Dakle, onaj ko priprema put za Gospoda, šireći znanje o opraštanju greha, taj istovremeno upravlja naše noge na put mira (Luka 1,76-79), jer nas dovodi u stanje pravednosti Božjeg Zakona.

Ovaj deo Rimljanima poslanice, koji smo do sada proučavali, pokazao nam je da su podjednako, i Jevreji i neznabošci, u istom grešnom stanju. Nijedna strana nema čime da se hvali, niti uzdiže naspram one druge. Ako bi neko, u crkvi ili izvan nje, počeo da osuđuje nekog drugog, bez obzira na to koliko je taj drugi loš, onda bi on time pokazao da je kriv za istu stvar koju osuđuje kod drugoga. Sud pripada samo Bogu, i baš ova čovekova sklonost da sudi, otkriva svu drskost uzurpatorskog duha koji hoće da zauzme mesto Božje. Oni koji poseduju Zakon što im je poveren, imaju jednu divnu privilegiju u odnosu na pagane; ipak, oni treba da kažu: „Jesmo li mi bolji od njih? Ne, ni u kom slučaju; jer smo ranije dokazali da su i Jevreji i neznabošci svi pod grehom.“ (Rimlj. 3,9 – kombinacija Karadžić-Čarnić)

Krunski zaključak. – Rimljanima 3,19-22:

„A znamo da sve što zakon govori – govori onima koji su pod zakonom, da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom. Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha. A sad se bez sudelovanja zakona javila pravednost od Boga, posvedočena od zakona i proroka, naime, pravednost Božija koja verom u Isusa Hrista dolazi za sve koji veruju. Jer nema razlike.“

Pod Zakonom. – Sada nije prilika da se bavimo snagom izraza „pod zakonom“ (Rimlj. 3,19), jer se on i ne pojavljuje na ovom mestu, u originalu. Trebalo bi da stoji „u zakonu“, kao u Rimljanima 2,12, jer ista grčka reč stoji na oba mesta. Izraz „pod zakonom“ ima sasvim drugačije značenje. Zašto su prevodioci na ovom mestu, kao u 1. Korinćanima 9,21, koristili istu sintagmu „pod zakonom“, ako se na oba pomenuta mesta zapravo kaže „u zakonu“, a to potvrđuje i Jangov konkordans, to nije moguće ustanoviti. Sigurno je da za to ne postoji dobar razlog. Takav prevod je potpuno proizvoljan. Ono što stih zaista kaže jeste: „A znamo da, šta god Zakon govori, on govori onima koji su u Zakonu“, ili „u oblasti, to jest, jurisdikciji (nadležnosti) Zakona“. To je očigledna činjenica koju treba imati na umu, imajući u vidu tekst koji odmah potom sledi.

„Što Zakon govori“. – Glas Zakona je glas Božji. Zakon je istina, jer je izgovoren glasom Samog Boga. U okviru zaveta koji je Bog načinio s Jevrejima, na temelju Deset zapovesti, On kaže o Zakonu: „A sada ako dobro uzaslušate glas moj“ (2. Mojs. 19,5). Zapovesti su izgovorene „na gori isred ognja, oblaka i mraka, glasom velikim“ (5. Mojs. 5,22). Zato, kad Zakon Božji govori čoveku, to mu Bog lično govori. Sotona je izmislio priču, u koju je mnoge ljude ubedio, po kojoj je „ljudski glas, glas Božji“. Ovo je deo jedne druge, veće laži, kojom on navodi ljude da sebe drže iznad Zakona. Neka svako ko voli istinu, odbaci tu đavolsku izmišljotinu i zameni je istinom koja kaže da je glas Zakona, glas Božji.

Svaka usta zapušena. – Zakon govori da bi se svaka usta zapušila (v. Rimlj. 3,19); tako bi i bilo, kada bi ljudi razumeli da Sam Bog govori kroz Zakon. Oni tada ne bi bili tako spremni da protivureče kad im Zakon nešto govori, i ne bi smišljali sve te izgovore za neposlušnost prema Njegovim zahtevima.

Kada sluga Božji čita Zakon pred narodom, oni često smatraju da je to samo čovečija reč, i zato se osećaju slobodnim da prigovaraju, raspravljaju, zameraju, i tvrde da, iako reči zvuče dobro, oni ne osećaju obavezu da ih poslušaju, ili da takva praksa nije pogodna. Oni ne bi ni pomislili da se tako ponašaju, kada bi čuli Božji glas koji im se obraća.

Međutim, kada se čita Zakon, to je glas Božji, ništa manje danas nego onda, kada su Izrailjci stajali pod gorom Sinaj. Ljudi danas često otvaraju usta da bi mu se protivili, ali dolazi vreme kada će svaka usta biti zapušena, jer „ide Bog naš i ne ćuti.“ (Psalam 50.3 – eng. prev).

Oblast važenja Zakona. – Šta god da Zakon govori, on govori onima koji su u njegovom delokrug. Zašto? „Da se svaka usta zapuše i da sav svet bude kriv pred Bogom“ (Rimlj. 3,19). Kolika je, onda, oblast važenja Zakona? Ona obuhvata svaku dušu u ovom svetu. Nema nikog ko bi bio izuzet od obaveze poslušnosti u odnosu na Zakon. Nema nijedne duše kojoj on ne objavljuje njenu krivicu. Zakon je standard (merilo) pravednosti, a „Nema pravednoga – baš nijednoga.“ (Rimlj. 3,10)

Nema opravdanja Zakonom. – „Jer delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha“ (Rimlj. 3,20). Kada je čovek opravdan Zakonom, onda je po sredi samo jedna od dve mogućnosti: ili čovek nema nikakvu krivicu, ili je Zakon loš, nesavršen. Međutim, nijedno od ovo dvoje nije istina. Božji Zakon je savršeno pravedan, a svi ljudi su grešni. „Posredstvom zakona dolazi … poznanje greha.“ Logično je da čovek ne može da bude proglašen pravednim od strane istog Zakona koji mu svedoči da je grešnik. Očigledna je istina da se delima Zakona niko neće opravdati.

Dvostruki razlog. – Postoji dvostruki razlog zašto niko ne može da bude opravdan Zakonom. Prvi je taj što su svi sagrešili. Stoga, Zakon mora da nastavi sa svedočenjem o njihovoj krivici, bez obzira na to kakav će biti ostatak njihovih života. Sve dobro koje čovek čini samo je njegova dužnost prema Bogu i nikakva količina dobrih dela ne može poništiti jedan pogrešan čin.

Štaviše, čovek ne samo da je zgrešio, nego je ogrehovljen. „Zato je stremljenje tela neprijateljstvo prema Bogu; jer se ne pokorava Božijem zakonu, niti može“ (Rimlj. 8,7). „Jer plot (telo – Karadžić) žudi protiv Duha, a Duh protiv ploti; ovo se jedno drugom protivi, da ne činite što biste želeli“ (Gal. 5,17). Dakle, bez obzira na to koliko se čovek trudi da čini pravdu koju traži Zakon, on će, u pokušaju da na taj način dobije opravdanje, doživeti neuspeh.

Samoopravdanje. – Ako bi neko bio opravdan zakonskim delima, to bi bilo zato što je uvek činio sve što Zakon traži. Zapazite da je reč o onom što on čini, a ne Zakon. Dakle, nije Zakon taj koji nešto preduzima da bi opravdao čoveka, već čovek sam čini dobra dela koja se od njega traže. Zato, ako bi ljudi bili opravdani Zakonom, to bi bilo stoga što u sebi, i po svoj prirodi, imaju svu pravednost koju Zakon zahteva. Onaj ko zamišlja da može ispuniti pravedne zahteve Zakona, sebe smatra jednako dobrim koliko je dobar Bog, jer je Zakon izraz Božje pravednosti i on traži samo takvu pravednost.

Kad čovek misli da se može opravdati Zakonom, on u stvari misli da mu nije potreban Spasitelj. Svaka samopravedna osoba, ma čime da se bavi, uzdiže sebe iznad Božjeg Zakona, i tako se (u principima) poistovećuje sa papstvom.

Pravednost bez Zakona. – Kako niko, zbog svoje pale, izopačene prirode, nije u stanju da ostvari pravednost putem Zakona, jasno je da je čovek koji je stekao pravednost, uspeo to tražeći je na nekom drugom izvoru. On bi se našao u žalosnom stanju, prepušten samom sebi i Zakonu, ali za njega postoji nada. Otkrila se pravednost Božja, i to bez Zakona, ili odvojeno od Zakona. Ovo otkrivenje pokazuje čoveku put spasenja.

Pravednost se javila. – Gde? Naravno, tamo gde pre svega treba da bude otkrivena – u ljudima, to jest, u određenoj kategoriji ljudi, kao što je opisano u narednim stihovima (v. Rimlj. 3,21.22). Ali, ova pravednost nije prvobitno bila u njima. Pismo nam je već pokazalo da nikakva pravednost ne može izaći iz čoveka. Pravednost Božja javila se u Isusu Hristu. On je sam govorio kroz proroka Davida: „Hoću činiti volju tvoju, Bože moj, i zakon je tvoj meni u srcu. Kazujem pravdu na saboru velikom; evo, usta svojih ne ustavljam; Gospode, ti znaš“ (Psalam 40,8.9)

Posvedočena od zakona. – Neka niko ne zamišlja kako Jevanđeljem može slobodno da potisne Zakon. Božja pravednost koja se javila bez (nezavisno od) Zakona, potvrđena je od strane Zakona. To je upravo ona pravednost koju zahteva i odobrava Zakon. Tako mora biti, jer je to pravednost koju otkriva Hristos; ona je došla od Zakona koji je bio u Njegovom srcu. Dakle, iako Zakon nije mogao da dodeli pravednost nijednom čoveku, on ne prestaje da bude merilo pravednosti. Pravednost ne postoji ako nije u stanju da izdrži test Zakona. Božji Zakon mora da stavi svoj pečat odobravanja na svakog ko ulazi u nebo.

Posvedočena od proroka. – Propovedajući Hrista Korneliju i njegovoj porodici, Petar je rekao: „Za njega svedoče svi proroci, da će njegovim imenom dobiti oproštaj grehova svako ko veruje u njega“ (Dela 10,43). Proroci su propovedali isto Jevanđelje kao i apostoli (vidi 1. Petrova 1,12). Samo jedan temelj postoji; to je onaj na kojem su nazidani apostoli i proroci, „gdje je kamen od ugla sam Isus Hristos.“ (Efes. 2,20 – Karadžić)

Ovo daje još jednu ideju u vezi sa frazom „posvedočen od zakona“. Ne samo da je pravednost, koja se pojavila u Hristu, odobrena od Zakona, već je ona i objavljena putem Zakona. U delu Svetog pisma, poznatom kao „Zakon“, koji je zapisao Mojsije, Hristos je Onaj koji govori. Mojsije je bio prorok koji je svedočio za Hrista; „jer je on o meni pisao“ (Jovan 5, 46). Štaviše, veliki deo knjige Zakona čine obećanja i uveravanja o Hristu. O tome ćemo više u okviru petog poglavlja Rimljanima poslanice.

Pravednost Božja. – Kao što nema načina da oni koji preziru Božji Zakon umaknu njegovim zahtevima, pod plaštom „pravednosti od Boga“ koja se „bez sudelovanja zakona javila“, isto tako ni ljubitelji Zakona ne treba da strahuju da će propovedanje pravednosti koja je kroz veru, dovesti do opasnosti od lažne pravednosti. Ovo drugo onemogućeno je samom činjenicom da pravednost mora biti posvedočena Zakonom, kao i činjenicom da je pravednost koja se javila bez sudelovanja Zakona, pravednost Božja. Niko ne treba da bude u strahu da će pogrešiti ako ima ovu pravednost. Od nas se u ovom životu traži da ištemo carstvo Božje i Njegovu pravednost – Matej 6,33.

Verom u Isusa Hrista. – Na drugom mestu Pavle izražava svoju želju da ga, kada dođe, Gospod nađe u stanju gde neće imati „svoje pravednosti koja potiče od zakona, nego pravednost do koje se dolazi verom Hristovom, pravednost od Boga na osnovu vere“ (Filib. 3,9 – kombinacija Čarnić-KJV). Ovde ponovo imamo „veru Hristovu“. Pored toga, za svete je kazano „ ...koji drže zapovijesti Božije i vjeru Isusovu“ (Otkr. 14,12 – Karadžić). Bog je veran (1. Korinćanima 1,9), i Hristos je veran, jer „on ostaje veran“ (2. Tim. 2,13). Bog je svakome dodelio meru vere – Rimlj. 12,3; Efes. 2,8.

On nam dodeljuje Svoju sopstvenu vernost. To On čini tako što nam daje Sebe samog. Dakle, nema potrebe za pravednošću koju mi sami stvaramo. Da bi stvar bila još sigurnija, Gospod nam kroz Sebe samog dodeljuje veru kojom mi usvajamo Njegovu pravednost. Tako vera Hristova obavezno donosi Božju pravednost, jer posedovanje te vere, zapravo je posedovanje samog Gospoda. Ova vera je dodeljena svakom čoveku, kao što je i Hristos darovan svakom čoveku. Da li se možda pitaš, šta to sprečava da se svaki čovek spase? Odgovor je: „Ništa, osim činjenice da tu veru ne čuvaju svi ljudi.“ Kada bi svi čuvali sve što im je Bog dao, svi bi bili spaseni.

„U“ i „izvan“. – Božja pravednost, koja je od vere Isusa Hrista („do koje se dolazi verom Hristovom“), „svima“, bukvalno prevedeno „u sve“, (Rimlj. 3,22), i „na sve“, koji veruju. Čovekova sopstvena pravednost, koja je zakonska, pojavljuje se samo spolja – Matej. 23,27.28. Međutim, Bog želi istinu iznutra – Psalam 51,6. „I neka ove riječi koje ti ja zapovijedam danas budu u srcu tvom“ (5. Mojs. 6,6). Takođe, obećanje Novog zaveta glasi: „metnuću zakon svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga“ (Jer. 31,33). On ovo čini, jer čoveku to nije moguće. Najviše što ljudi mogu jeste da se spolja, po telu, prikažu kao lepi i da poberu aplauze ljudi iz svoje sredine. Bog, međutim, stavlja Svoju slavnu pravednost u srce.

No, On čini mnogo više od toga da Svojom pravednošću samo pokrije čoveka. „Veoma ću se radovati u Gospodu, i duša će se moja veseliti u Bogu mojem, jer me obuče u haljine spasenja i plaštem pravde ogrte me“ (Isaija 61,10). „On će smerne ukrasiti spasenjem“ (Psalam 149,4). Obučeni u Njegovu slavnu odeću, koja nije samo spoljnji pokrivač, već izraz onoga što se nalazi unutra, Božja crkva može da korača napred, „lijepa kao mjesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama.“ (Pesma 6,9)

Pravda milosti. – Rimljanima 3,22-26:

„Jer nema razlike; svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije, te se opravdavaju zabadava – njegovom blagodaću – na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu, koga je Bog postavio kao žrtvu izmirenja – njegovom krvlju – koja se verom usvaja, da se pokaže njegova pravednost, jer je Bog u svojoj strpljivosti opraštao grehe učinjene u prošlosti, da bi svoju pravednost pokazao u sadašnje vreme, da bude sam pravedan i da opravda onoga koji veruje u Isusa.“

„Nema razlike“. – U čemu nema razlike? Nema razlike u načinu na koji ljudi dobijaju pravednost. A zašto nema razlike u načinu kojim se ljudi opravdavaju? Zato što su „svi… zgrešili“. Petar, prenoseći Jevrejima svoje prvo iskustvo propovedanja Jevanđelja među neznabošcima, kaže: „I Bog, koji poznaje srca, osvedočio ih je, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom“ (Dela 15,8.9 – kombinacija Čarnić-KJV). „Iznutra iz ljudskog srca“, ne u nekom izolovanom slučaju, nego kod svih ljudi, „izlaze zle misli, blud, krađe, ubistva“, itd. (Marko 7,21). Bog zna srce svakog čoveka, da su svi podjednako grešni, i zato ne pravi nikakvu razliku kada iznosi Jevanđelje različitim ljudima.

„Jedna krv“. – Ovo je jedna od najvažnijih lekcija koju jedan misionar mora da savlada, bilo da radi u nekoj stranoj misiji, ili kod kuće. Kako je Jevanđelje bazirano na principu da po onom što je u ljudima nema razlike, apsolutno je neophodno da svaki jevanđeoski radnik shvati tu činjenicu i uvek je ima na umu. Bog je „učinio da od jedne krvi sav rod čovječiji živi po svemu licu zemaljskome“ (Dela 17,26). Ne samo da su svi ljudi od jedne krvi, nego su, takođe, od „istog mesa“ ili „od istog tela“, „od iste prirode.“ (1. Kor. 15,39 – eng. prev)

Veliki zadatak s kojim se Poslanica Rimljanima hvata u koštac do ovog mesta, jeste da pokaže kako nema apsolutno nikakve razlike između ljudi, po pitanju rase ili uslova življenja, kada je reč o grehu, to jest spasenju od greha. Isto Jevanđelje treba da se govori Jevrejima i neznabošcima, robovima i slobodnim ljudima, prinčevima i seljacima.

Pogreške. – Ljudi su skloni da misle kako ono što zovu „nedostacima“, nije tako strašno kao što su pravi gresi. Zato im je veoma lako da priznaju kako su u nečemu „pogrešili“, nego da to nazovu grehom, ili da kažu da su činili zlo. Ali, s obzirom na to da Bog traži savršenstvo, jasno je da su i te „pogreške“, zapravo, gresi. Zvuči prijatnije ako se kaže da je neki knjigovođa napravio „manjak“ u kasi, ali ljudi znaju kako to često znači da je on, u stvari, prisvajao ono što nije njegovo, odnosno krao. Kada je savršenstvo vrhovno merilo, onda u krajnjoj liniji, nije bitno koliko je malo ili mnogo neko „manjkav“, sve dotle dok taj njegov nedostatak postoji. Primarno značenje greha jeste „promašaj cilja“. U streličarskom nadmetanju, takmičar koji nije kadar da pošalje strelu u centar mete, bez obzira na njegovu dobru nameru, postaje gubitnik jednako kao i onaj koji je promašio za tri koplja.

Slava Božja. – Iz onoga što sledi učimo da je slava Božja Njegova pravednost. Zapazite da je razlog zbog kojeg su svi izgubili slavu Božju, to što su svi sagrešili. Očigledna je činjenica da, u slučaju da nisu zgrešili, oni ne bi bili lišeni ove slave. Lišenost slave je, dakle, nešto što podrazumeva greh. Čovek je u početku bio ovenčan „slavom i čašću“ (Jevr. 2,7), jer je bio nevin. Pošto je doživeo pad, izgubio je i slavu, i sada mora da „traži slavu, čast i nepropadljivost“ (Rimlj. 2,7). Hristos je mogao da kaže Ocu: „Dao sam im slavu, koju si ti dao meni“, zato što je u Njemu pravednost Božja, koju On daje kao besplatan dar svakom čoveku. Mudrost je primiti ovu pravednost; „i razumni (mudri – eng. prev) će se sjati kao svetlost nebeska.“ (Dan. 12,3)

Biti opravdan. – Drugim rečima, biti učinjen pravednim. Opravdati znači učiniti pravednim. Bog opskrbljuje grešnika upravo onim što ovome nedostaje. Neka čitalac ne zaboravi jednostavno značenje opravdanja. Neki ljudi misle da postoji daleko viša pozicija koju bi hrišćanin morao da dosegne, nego što je stanje opravdanosti. To bi bilo isto kao da kažu kako ima nešto bolje i uzvišenije za čoveka od toga da spolja i iznutra bude obučen u Božju pravednost. To nije moguće.

„Zabadava“. – „Ko hoće neka uzme vodu života badava.“ (Otkr. 22,17). To jest, kao dar. Isto kaže Isaija 55,1: „Oj žedni koji ste god, hodite na vodu, i koji nemate novaca, hodite, kupujte i jedite; hodite, kupujte bez novaca i bez plate vina i mlijeka.“

Poslanica Rimljanima je napravila reformaciju u Nemačkoj. Ljudi su bili učeni da spasenje mogu da kupe velikim naporima, ili novcem. Ideja da se ono može kupiti bogatstvom danas nije tako uobičajena, ali ima mnogo onih koji nisu katolici, a koji misle da neko delo moraju da učine pre nego što dobiju spasenje.

Pretvaranje molitve u posao. – Pisac ovih redova jednom je razgovarao sa jednim čovekom o pravednosti koja se dobija kao besplatan dar od Boga. Čovek je smatrao da ne možemo dobiti ništa od Gospoda ako ne činimo ništa za Njega. Na pitanje, šta moramo da učinimo da bismo zadobili oproštaj greha, on je odgovorio da se moramo moliti za to.

To je ista ideja prema kojoj jedan poklonik iz starog Rima ili Indus mora da izgovori određeni broj molitvi, kako bi eventualno nadoknadio ono što je ranije propustio. Međutim, onaj ko „izgovara“ molitve, zapravo se ne moli. Paganska molitva, kao na primer ona kad su Valovi proroci skakali i sekli se (1. Car. 18.26-28), predstavlja uloženi rad, a ne pravu molitvu. Zamislite ovu situaciju: neki čovek vam prilazi i kaže da gladuje. Zatim ga neko drugi pita da li je dobio nešto od vas za jelo, a on odgovori da je dobio večeru, ali da je za tu večeru morao da radi. Na pitanje šta je radio da bi dobio večeru, on kaže da je morao da pita za nju (da je zatraži). Složićete se, teško da bi ikoga ubedio da je to posao kojim je zaradio svoju večeru. Prava molitva je, jednostavno, zahvalno prihvatanje Božjih besplatnih darova.

Otkupljenje u Isusu Hristu. – Mi smo učinjeni pravednima „na osnovu iskupljenja u Hristu Isusu“ (Rimlj. 3,24); to jest, na osnovu otkupiteljske moći koja je u Isusu Hristu, odnosno kroz „neistražljivo bogatstvo Hristovo“ (Efes. 3,8). To je razlog zašto nam se pravednost daje kao dar.

Neko može reći da je večni život u Božjem carstvu nešto suviše vredno da bi nam se tako olako darovalo. To je tačno, i zato je ono moralo da bude kupljeno. Ali, s obzirom na to da mi nismo imali ništa da damo u razmenu za ovu vrednost, Hristos je platio za nas i On nam daje to kao besplatan dar koji se nalazi u Njemu. Međutim, ako bismo mi morali da tu vrednost otkupljujemo od Njega, onda smo to mogli da učinimo iz prve ruke i da Mu tako uštedimo trud. „Jer ako pravednost dolazi posredstvom zakona, onda je Hristos uzalud umro“ (Gal. 2,21). „Znajući da od svog sujetnog (iskvarenog – eng. prev) načina života, koji vam je od vaših otaca predan, niste iskupljeni propadljivim stvarima, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista kao nevinog i čistog jagnjeta“ (1. Petr. 1,18.19). Krv je život – 3. Mojs. 17,11-17. Prema tome, iskupljenje koje je u Hristu Isusu, predstavlja Njegov sopstveni život.

Hristos postavljen. – Hristos je Onaj koga je Bog postavio (odredio) da objavi Njegovu pravednost. Kako je jedina istinska pravednost Božja pravednost, i pošto je Hristos jedini Bogom određen da objavi ljudima ovu pravednost, jasno je da se ona nikako ne može dobiti osim kroz Njega. „Jer nema drugoga imena pod nebom danoga ljudima kojijem bi se mi mogli spasti.“ (Dela 4,12 – Karadžić)

Izmirenje. – Pomirenje je žrtvovanje. Dakle, dobijamo iskaz koji jednostavno govori da je Hristos postavljen da bude žrtva za oproštenje naših greha. „Sada pak, na svršetku vekova, on se javio jedanput – da svojom žrtvom ukloni greh“ (Jevr. 9,26). Svakako, ideja o izmirenju, odnosno žrtvovanju, podrazumeva da postoji gnev koji se mora zadovoljiti. Ali, posebnu pažnju obratite na to da smo mi ti koji nešto dobijaju prinošenjem žrtve, a ne Bog. On obezbeđuje žrtvu. Ideja po kojoj Božji gnev mora da bude zadovoljen kako bismo mogli da imamo oproštaj, nema nikakvu potvrdu u Bibliji.

Najveći je apsurd reći da je Bog toliko ljut na ljude, da im neće oprostiti sve dok se ne obezbedi nešto što će utišati Njegov gnev, a da onda, kao rešenje, On samog Sebe nudi za žrtvu samom Sebi na dar. „Pa i vas koji ste nekada bili otuđeni i neprijateljski nastrojeni svojim smeranjem u zlim delima, sada je izmirio smrću njegovog ljudskog tela, da vas svete, neporočne i besprekorne postavi preda se.“ (Kol. 1,21.22)

Pagansko i hrišćansko izmirenje. – Hrišćanska ideja izmirenja gore je izložena. Paganska ideja, koja se često podržava i u takozvanim hrišćanskim krugovima, kaže da čovek mora da se postara za žrtvu, kako bi umirio svog boga. Sva paganska bogosluženja svode se prosto na podmićivanje bogova u zamenu za njihovu naklonost prema ljudima. Ako bi pomislili kako su njihovi bogovi ljuti na njih, ponudili bi im veću žrtvu; tako su došli čak i do prinošenja ljudskih žrtava u graničnim slučajevima. Pomišljali su, slično kao današnji poklonici Šive u Indiji, da će njihovi bogovi biti zadovoljni prizorima krvoprolića.

Progonstvo koje se u prošlim vremenima dešavalo u takozvanim hrišćanskim zemljama, a u nekim još uvek traje, nije ništa drugo do ponovno oživljavanje paganske ideje izmirenja. Crkvene vođe zamišljaju spasenje pomoću dela, kao da ljudi ulažući napore mogu da namire dug svojih greha; oni nude onoga koji je po njihovom mišljenju buntovnik i žrtvuju ga svom bogu, svakako ne pravom Bogu, jer Njemu takve žrtve nisu mile.

Pravednost objavljena. – Objaviti pravdu znači izgovoriti pravdu. Bog izgovara pravdu čoveku i ovaj postaje pravedan. Isti metod korišćen je na početku, prilikom stvaranja. „On reče i postade“. „Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo.“ (Efes. 2,10)

Božja pravednost u otkupljenju. – Hristos je imenovan da objavi pravednost Božju za oproštenje greha, tako da je On pravedan, a da istovremeno opravda onoga koji veruje u Isusa. Bog opravdava grešnika jer je on taj kome je opravdanje potrebno. Zasnovanost proglašenja grešnika pravednikom, leži na činjenici da je on zaista učinjen pravednikom. Ono što Bog objavi, to je istina. Čovek je učinjen pravednikom kroz život Božji koji mu je dat u Hristu.

Greh je upravljen protiv Boga i ako je voljan da ga oprosti, On ima pravo da to učini. Nijedan nevernik neće poreći pravo čoveka da pređe preko zla koje mu neko nanese. Međutim, u Božjem slučaju to nije samo prelaženje preko greha; On svoj život daje kao naknadu. Na taj način je očuvano veličanstvo Zakona, a opet, Bog ostaje pravedan kada proglašava pravednim čoveka koji je pre toga bio grešnik. Greh je uklonjen sa grešnika, jer greh i pravednost ne mogu da postoje na istom mestu, a Bog stavlja Svoj sopstveni pravedan život u vernika. Tako je Bog milostiv u Svojoj pravdi, i pravedan u Svojoj milosti.

Božja je milost neizmerna,
Na okeane ona me seća,
A pravda Njegova puna dobrote,
Koja je i od slobode veća.

Došli smo do kraja trećeg poglavlja Rimljanima poslanice. Videli smo da je pravednost dar Božji svima koji veruju. Ne u smislu da Bog daje pravednost čoveku kao nagradu za verovanje određenih dogmi; Jevanđelje je nešto beskrajno drugačije. Ono je sažeto u istini da prava vera ima jedino i samo Hrista kao svoj predmet i cilj. Ona u stvarnosti donosi Hristov život u srce i zato mora da donese i pravednost.

Ovaj akt milosti s Božje strane besprekorno je pravedan, jer je greh u prvom redu okrenut protiv Boga, pa Mu to daje pravo da pređe preko uvrede koja je Njemu učinjena. Dalje, ovaj čin Božje milosti je pravedan i zato što On daje Svoj život kao namirenje za greh. Time ne samo da je veličanstvo Zakona očuvano, nego je on još više uzdignut. „Milost i istina srešće se, pravda i mir poljubiće se“ (Psalam 85,10). Bog je pravedan i opravdava onoga koji veruje u Isusa. Sva pravednost dolazi samo od Njega.

Zakon utvrđen. – Rimljanima 3,27-31:

„Gde je, dakle, hvalisanje? Ono je isključeno. Kojim zakonom? zakonom dela? Ne, nego zakonom vere. Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela zakona. Ili Bog pripada samo Judejima, a ne i mnogobošcima? Da, i mnogobošcima, pošto je samo jedan Bog koji će obrezanoga opravdati po veri a neobrezanoga verom. Da li mi, prema tome, ukidamo zakon verom? Daleko od toga, nego pre podržavamo zakon.“

Bez hvalisanja. – Pošto je pravednost besplatan dar od Boga kroz Isusa Hrista, očigledno je da niko ne može da se opravdano hvali nekakvom pravednošću koju on poseduje. „Jer ste posredstvom vere blagodaću spaseni, i to nije od vas, – Božiji je dar; ne od dela,da se niko ne pohvali“ (Efes. 2,8.9). „Jer ko ti daje preimućstvo? A šta imaš što nisi primio? Ako si pak primio, što se hvališ kao da nisi primio?“ (1. Kor. 4,7)

Šta dokazuje hvalisanje. – „Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vjere svoje živ biti“ (Avakum 2,4). Hvalisanje, prema tome, dokazuje grešnost srca. Međutim, pretpostavimo da se čovek hvali svojom pravednošću, kao na primer, kada govori da je mnogo godina živeo bez greha; „Ako kažemo da nemamo greha, sami sebe varamo i istine nema u nama“ (1. Jov. 1,8).

Ali, zar nisu milost i sila Božja otkriveni u Hristu, da nas očiste i sačuvaju od greha? Sasvim sigurno; međutim, to je delotvorno samo kada u poniznosti priznajemo da smo grešnici. „Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan – da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti“ (1. Jov. 1,9). Kad kažemo da nemamo greha, to samo dokazuje suprotno – da ga imamo; ali, kad s verom u reč Gospodnju priznamo da smo grešnici, tada nas krv Hristova čisti od svakog greha. U planu spasenja nema mesta za ljudsku oholost i hvalisanje.

Na nebu nema hvalisanja. – Rezultat hvalisanja koje se pojavilo na nebu, vidi se u sudbini sotone. On je nekada bio heruvim zaklanjač ispred Božjeg trona. Međutim, počeo je da razmišlja o svojoj sopstvenoj slavi i dobroti, a njegov pad je bio posledica.

„Od mnoštva trgovine svoje napunio si se iznutra nasilja, i griješio si; zato ću te baciti kao nečistotu s gore Božje, i zatrću te između kamenja ognjenoga, heruvime zaklanjaču! Srce se tvoje ponese ljepotom tvojom, ti pokvari mudrost svoju svjetlošću svojom; baciću te na zemlju, pred careve ću te položiti da te gledaju.“ (Jezek. 28,16.17)

Ako bi sveti, nakon uzdizanja na nebo, počeli da se hvale svojom bezgrešnošću, postali bi jednako loši kao što su na početku bili. To se, međutim, nikada neće desiti. Svi kojima će biti dopušten boravak na nebu, već su prethodno dobro naučili lekciju da je Bog sve u svemu. Tamo neće biti nijednog srca da ne zapeva pesmu pohvale:

„Onome koji nas ljubi i koji nas svojom krvlju izbavi od naših grehova, i učini nas carstvom, sveštenicima Bogu i Ocu svome, njemu slava i vlast u sve vekove, amin.“ (Otkr. 1,5.6)

„Zakon dela“. – Zakon dela ne isključuje hvalisanje. Ako bi se čovek opravdao delima, imao bi čime da se hvali nad drugim koji je imao istu priliku, ali je nije iskoristio. U tom slučaju, pravedni bi mogli da se hvale nad nepravednima; ljudi bi se neprestano upoređivali međusobno i merili ko je najviše postigao. Zakon dela zapravo su Deset zapovesti, uzete samo u formalnom smislu. Držanje propisa koje nalaže zakon dela omogućava čoveku da pokaže spoljašnju pravednost, dok iznutra može da ostane potpuno iskvaren. Ipak, onaj ko se drži zakona dela, ne mora nužno da bude i licemer. On može pokazivati iskrenu želju za ispunjavanjem zapovesti, a da, pri tom, bude prevaren mišlju kako to može da postigne sam od sebe.

Zakon vere“. – Ovaj zakon ima isti predmet ka kojem je usmeren kao i zakon dela – poslušnost Božjim zapovestima, ali rezultat je potpuno drugačiji. Zakon dela vara čoveka svojom formom; zakon vere daje mu suštinu. Zakon vere jeste Zakon „kakav je on u Isusu“. Zakon dela može da bude iskren pokušaj držanja Zakona; zakon vere predstavlja istinsko ispunjenje te želje, kroz iskupljenje koje je u Isusu Hristu.

Deset zapovesti, takve kakve ih je Bog dao, jesu samo zakon vere, jer Zakonodavac nikada nije želeo da one budu shvaćene na bilo koji drugi način; On nikada nije očekivao da će iz njih neko dobiti pravednost na neki drugi način sem verom. Zakon dela je izopačenje zakona Božjeg, učinjeno od strane čoveka.

Vera bez dela. – „Smatramo, naime, da se čovek opravdava verom bez dela zakona.“ To je zato što nema drugog načina kako bi se čovek mogao spasti. Ranije smo videli da su svi ljudi grešnici i da nijedan čovek nema u sebi snage da čini dela koja Zakon traži, bez obzira na to koliko je snažna njegova želja. „Jer nisu oni koji slušaju zakon pravedni pred Bogom, nego koji zakon tvore, oni će biti opravdani.“ (Rimlj. 2,13 – eng. prev)

Međutim, „delima zakona niko se neće opravdati pred njim; posredstvom zakona dolazi samo poznanje greha“ (Rimlj. 3,20). Zato, ko god je opravdan, to jest, učinjen pravednim, mora to da postane samo kroz veru, potpuno nezavisno od dela zakona. To je univerzalno pravilo i ono znači da je opravdanje – prvo, poslednje ili kad god da se doživi – moguće samo putem vere. Hrišćanin se ne može opravdati delima ništa više nego što bi to bio slučaj sa grešnikom. Niko ne može da postane tako dobar i jak da ga njegova sopstvena dela mogu opravdati.

Vera i dela. – Međutim, to ne znači da dela nemaju ništa s verom. Opravdanje podrazumeva činjenje pravde, tvorenje onoga što je ispravno. Pravednost je pravedno delanje. Onda je vera kroz koju biva opravdanje ona vera koja čini da čovek ispunjava Zakon, ili bolje rečeno, koja usađuje u njega ispunjavanje Zakona. „Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio – da u njima živimo“ (Efes. 2,10). „Jer Bog je taj što čini u vama da želite i da delate – da mu budete po volji“ (Filib. 2,13). „Istinita je reč i želim da to stalno potvrđuješ (zastupaš), da oni koji su u Boga poverovali, paze da održe dobra dela“ (Titu 3,8 – eng. prev). Čovek se ne opravdava verom i delima, nego samo verom koja dela.

Jedan Bog za sve. – Postoji samo „jedan… Bog i Otac svih“ (Efes. 4,6). „On je takođe učinio da sav ljudski rod potiče od jednog čoveka i da se nastani po svoj zemlji…. i mi smo njegov rod“ (Dela 17,26.28). „Jer Bog ne gleda ko je ko“ (Rimlj. 2,11). „Nego mu je u svakom narodu dobrodošao ko se njega boji i tvori pravdu“ (Dela 10,35). „Pismo, naime, kaže: ‘Svako, ko veruje u njega, neće se postideti’. Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju.“ (Rimlj. 10,11.12)

Jedan izvor opravdanja za sve. – To što je opravdanje moguće samo verom, i što „Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju“ (Dela 17,30), samo pokazuje da Gospod jednakim smatra i Jevreje, i neznabošce. Nema nikakvog dokaza da je On postavio nekakvu razliku među njima. Neznabožac koji veruje uvek je bio smatran pravednikom, kao što neverni Jevrejin nikad nije bio u Božjim očima išta bolji od nekog drugog nevernika. Setite se da je Avram, otac cele jevrejske nacije, bio Haldejac. Jevreji su bili u rodu s Haldejcima koji su ostali da žive u njihovoj prapostojbini, potpuno isto kao što su u Hananu jedan drugome bili rod. Nažalost, oni su to zaboravili; ali nisu jedini koji zaboravljaju da su svi ljudi braća.

U izrazu „ …jedan (je) Bog koji će obrezanoga opravdati po veri a neobrezanoga verom“, nema potrebe zadržavati se na predlozima (pomoću vere, kroz veru – kako stoji u engleskom prevodu). Setite se samo kako često naizmenično koristimo reči „po(moću)“ i „kroz“, kada hoćemo da ukažemo na sredstvo, i problem će biti rešen. Reč oko koje nema dileme je „vera“. Obe grupe, i obrezani i neobrezani, opravdavaju se kroz, ili pomoću, vere.

Obesnaživanje Zakona. – Obesnaživanje Zakona nije isto što i njegovo ukidanje. Večno postojanje Zakona nije upitno. Toliko je očigledno da apostol Pavle nikad ne troši prostor da bi raspravljao o tome. Jedino može biti sporno kako ispuniti njegove zahteve. Spasitelj je rekao da su Jevreji svojom tradicijom učinili da zapovest Božja bude bez ikakvog dejstva. Oni su je obesnažili. Niko, nikakvim činjenjem ili nečinjenjem, ne može da ukine ili da i najmanje okrnji Zakon Božji. Ali, svako može svojim neverovanjem da ga obriše iz svog srca. Dakle, pitanje je: „Da li mi verom činimo da Božji zakon bude bez dejstva?“, ili još jasnije: „Da li vera vodi u prestupanje Zakona?“ Odgovor je: „Ni u kom slučaju.“

Utvrđivanje Zakona. – Ono što je bilo rečeno na temu „obesnaživanja Zakona“, može se primeniti i ovde. Čovekovo postupanje ne može da učini Zakon drugačijim od onoga što on jeste – temelj Božjeg prestola (Božje vladavine), i to će zauvek biti, uprkos ljudskim ili demonskim nastojanjima.

Međutim, nama je prepušteno da kažemo da li hoćemo ili nećemo, da Zakon obrišemo iz srca, ili da ga tu utvrdimo. Ako izaberemo da ga utvrdimo u svom srcu, treba samo da verom prihvatimo Hrista. Vera dovodi Hrista i daje mu prebivalište u našem srcu – Efescima 3,17. Zakon Božji je u Hristovom srcu (v. Psalam 40,8). Dakle, vera koja dovodi Hrista u srce, utvrđuje Zakon u istom tom srcu. Dalje, pošto je Zakon Božji temelj koji utvrđuje Njegov presto, onda vera koja donosi Zakon u srce, dovodi do toga da se Bog učvrsti na prestolu srca. Tako On „čini u vama da želite i da delate kao što mu je ugodno.“ (Filiblj. 2,13 – kombinacija Čarnič-Karadžić)