Treće poglavlje Jevrejima poslanice počinje opomenom: „Stoga, braćo sveta, vi koji učestvujete u nebeskom pozivu, upravite svoje misli na apostola i prvosveštenika naše veroispovesti, Isusa, koji je veran onome koji Ga je postavio“ (Čarnić). U prethodnim poglavljima je prikazano da je Hristos u telu „u svemu“ bio jednak sa čovekom i da je postao naš krvni srodnik. Sada smo pozvani da posmatramo Njegovu veru koju je pokazivao u ovom stanju.

Prvi Adam nije bio veran. Drugi Adam je bio „veran onome koji Ga je postavio, kao što je bio i Mojsije u svem domu njegovom (Božjem)“. „Koji je veran onome koji Ga je postavio, kao što je bio i Mojsije u svem domu njegovom . Jer ovaj je udostojen veće slave od Mojsija – kao što veću čast od doma ima onaj koji ga je sagradio. Svaki dom, naime, neko gradi, a Bog je sve sagradio. I Mojsije je, doduše, bio veran u svem domu Njegovom kao sluga – za svedočanstvo onoga što je imalo da se kaže, a Hristos je kao sin nad svojim domom; mi smo Njegov dom, ako pouzdanje i slavnu nadu (do kraja čvrstu) održimo.“ (Jevrejima 3,2-6 – Čarnić)

Kao sledeće navodi se Izrailj. Nakon što je Izrailj izašao iz Egipta, nije se pokazao veran. Zbog neverstva je propustio da uđe u mir Božji. Pozivajući se na ovo iskustvo, daje nam se opomena:

„Bojmo se, dakle, da se ko od vas, dok je još ostavljeno obećanje da se uđe u Njegov mir, ne pokaže da je zakasnio. Jer i mi smo čuli radosnu vest kao i oni; ali im ne pomože reč koju su čuli, zato što nije bila spojena sa verom kod onih koji su je čuli. U mir, naime, ulazimo mi koji smo poverovali“ (Jevrejima 4,1-3 – Čarnić).

Mi ulazimo u mir, jer verujemo da se Hristos žrtvovao za naše grehe.

U veri u Onoga, koji je bio veran u svakoj dužnosti i kušanju života, dobijamo oproštenje svih naših greha i ulazimo u Njegov mir. Mi ulazimo u Njegov mir i ostajemo u njemu time što uzimamo učešća u Njegovoj vernosti, jer u Njegovoj vernosti bićemo verni Njemu, koji nas je izabrao. Kad posmatramo „prvosveštenika naše veroispovesti“ u Njegovoj vernosti, moramo uvek da se setimo reči: „Jer, mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća s našim slabostima, nego takvog koji je u svemu bio iskušavan kao i mi, samo nije zgrešio.“ (Jevrejima 4,15 – Savremeni srpski prevod)

„Mi nemamo prvosveštenika koji ne može da saoseća sa našim slabostima“. Prema tome, mi imamo prvosveštenika, koji može saosećati sa našim slabostima. On to može i to je činio, prosto zato „što je u svemu bio iskušavan kao i mi.“ Nema nijedne tačke u kojoj neka duša može biti kušana, a da Hristos nije isto tako kušan. On je osećao iskušenje baš kao i svaki drugi čovek. I mada je u svemu bio iskušan kao mi, mada je moć iskušenja za Njega isto tako bila stvarnost kao za bilo kog čoveka, On je u svemu ostao veran i uvek je odolevao „bez greha“. Svako ko zaista veruje u Njega i u Njegovu vernost, može da izdrži i odoli svim iskušenjima, bez greha.

To je naše spasenje: On je postao telo kao ljudi; stoga je bilo potrebno da u svemu bude sličan braći i da u svemu bude iskušan kao mi, „da bude milosrdan i veran prvosveštenik pred Bogom“, ne samo „da okajava grehe naroda“, nego i „da pomogne“ – tj. da podrži, podupre, da oslobodi od stradanja – one „koji se iskušavaju“. On je naš milosrdan, veran prvosveštenik, koji nam pomaže i podržava kad smo u iskušenju. On nas „podupire“ u iskušenju i čuva nas od pada u greh. On nam pomaže u iskušenju tako da ne budemo iskušani, nego da ga savladamo i odnesemo pobedu time što nećemo zgrešiti.

„Kad, dakle, imamo velikog prvosveštenika koji je prošao nebesa, Isusa, Sina Božijeg, držimo se čvrsto našeg veroispovedanja“ (Jevrejima 4,14) Iz istog razloga „pristupajmo, dakle, slobodno prestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat kad nam zatreba pomoć.“ (stih 16)

Vernost našeg prvosveštenika opisuje se dalje: „Jer svaki prvosveštenik, koji se uzima od ljudi, postavlja se za ljude – da služi pred Bogom, da prinosi darove i žrtve za grehe, kao čovek koji može da bude uviđavan prema onima koji ne znaju i blude, pošto je i sam podložan slabosti.“ (Jevrejima 5,1.2 – Čarnić)

Kao milosrdan i veran prvosveštenik, koji mnoge sinove treba da dovede u slavu i kao začetnik njihovog spasenja dolikovalo je Njemu da bude „i sam podložan slabosti“. On je morao da bude iskušan i prokušan, „bolnik i vičan bolestima“ (Isaija 53,3). „U svemu“ je morao da ima udela u ljudskom iskustvu. Zaista, on može „da saosjeća sa onima koji su u neznanju i zabludi“ (Jevrejima 5,2 – SPC). To se sve nalazi u misli da je Hristu dolikovalo da „stradanjima“ postane savršen, „da bude milosrdan i veran prvosveštenik pred Bogom“.

„I niko sam sebi ne uzima ove časti (da bude prvosveštenik), nego ga Bog poziva – kao i Aarona. Tako i Hristos ne proslavi samoga sebe da bude prvosveštenik, nego onaj koji mu reče: ,Ti si Sin moj, ja sam te danas rodio.’, kao što i na drugom mestu govori: ,Ti si sveštenik doveka po redu Melhisedekovu.’ On je za vreme svoga života u telu krepkim jaukom i suzama prineo molitve i usrdna moljenja onome koji ga je mogao spasti smrti, i bi uslišen za svoju bogobojaznost. Iako je bio Sin, nauči se poslušnosti od onoga što je pretrpeo, i došavši do savršenstva postade svima – koji su mu poslušni – začetnik večnoga spasenja, nazvan od Boga prvosveštenik po redu Melhisedekovu.“ (Jevrejima 5,4-10 – Čarnić)

„I ukoliko ne biva bez zakletve, jer su oni drugi postali bez zakletve – on pak sa zakletvom – posredstvom onoga koji mu govori: ,Zakle se Gospod i neće se pokajati: ti si sveštenik doveka’, utoliko je i Isus postao jemac boljeg saveza“ (Jevrejima 7, 20-22 – Čarnić). U odnosu na sve druge Hristos je zakletvom Božjom učinjen sveštenikom. U tom „boljem savezu“ („boljem zavjetu“ – SPC), „imamo takvoga prvosveštenika“.

„I oni su u velikom broju postali sveštenici (po levitskom redu), zato što im smrt ne dozvoljava da ostanu; ovaj pak ima neprolazno sveštenstvo zato što On ostaje doveka“ (Jevrejima 7,23.24 – Čarnić). Zakletvom Božjom On je sveštenik za svu večnost, „po sili života vječnoga“. On „ostaje vavijek“ i ima „vječno sveštenstvo“. „Zato i može vavijek spasti one koji kroza Nj dolaze k Bogu, kad svagda živi da se može moliti za njih“ (Jevrejima 7,25). Takvoga prvosveštenika mi imamo.

„Nama je, naime, i dolikovao takav prvosveštenik, koji je svet, bezazlen, neokaljan, odvojen od grešnika i koji je postao viši od nebesa; koji nema svakodnevno potrebu – kao prvosveštenici – da prinosi žrtve prvo za svoje sopstvene grehe, a zatim za grehe naroda; jer je On to učinio jednom zasvagda kada je prineo samoga sebe. Zakon, naime, postavlja slabe ljude za prvosveštenike, a reč zakletve, date posle zakona, Sina (za prvosveštenika) koji je doveka savršen.“ (Jevrejima 7,26-28)