UTEHA I NADA U PISMU 

U četvrtom stihu petnaestog poglavlja Rimljanima poslanice Božji Duh preko apostola Pavla stavlja pečat odobravanja na ceo Stari zavet. On to čini nudeći cilj zbog kojeg piše: „Sve, naime, što je unapred napisano, napisano je nama za pouku, da strpljivošću i utehom Pisma imamo nadu.“

Ono zbog čega nalazimo utehu i nadu u Starom zavetu, jasno je otkrio Hristos, kada je u odgovoru Jevrejima dao svoje božansko odobravanje starozavetnim spisima, a posebno Mojsijevim knjigama. Isusove reči glase: „Istražujete Pisma, jer smatrate da u njima imate večni život; i ona svedoče za mene; Jer da ste verovali Mojsiju, verovali biste i meni; jer je on o meni pisao. Ako pak njegovim pismima ne verujete, kako ćete verovati mojim rečima“ (Jovan 5,46-48 – Čarnić). Možemo naći utehu i nadu u Spisima zato što je Hristos u njima.

Duh Starog zaveta Duh je Hristov. Čitamo o prorocima iz starih vremena da su ispitivali „na koje je Hristov Duh u njima ukazivao, kada je unapred svedočio o Hristovim stradanjima i o slavi koja će uslediti.“ (1. Petrova 1,11 – SSP)

Stari zavet je Jevanđelje. Ne samo to, nego Stari zavet sadrži Jevanđelje. U stihu koji sledi nakon poslednje citiranog, čitamo: „Njima je otkriveno da nisu služili sebi nego vama, ovim što vam se sad objavilo posredstvom onih koji su vam propovedali evanđelje u Duhu Svetom, poslanom s neba“ (1. Petrova 1,12 – Čarnić). I svi proroci, uključujući i Mojsija, su propovedali isto što su propovedali i apostoli, a to je Jevanđelje. S obzirom na to da je Božje Jevanđelje o „Isusu Hristu Gospodu našem“ (Rimljanima 1,1-3), i da bi Jevreji verovali u Hrista da su verovali Mojsiju, jer je on pisao o Hristu, sledi da je ono što je Mojsije pisao bilo Jevanđelje.

Jevanđelje u stvaranju. Prva stvar koju je Mojsije napisao inspirisan Duhom Božjim bila je priča o stvaranju. Zato je to jedna od onih stvari kroz koje dobijamo nadu i utehu. Kako je moguće da kroz priču o stvaranju dobijamo utehu i nadu? To je zato što ova priča sadrži Jevanđelje. Nekoliko reči biće dovoljno da potvrdimo ovu činjenicu pre nego što nastavimo dalje sa detaljnim proučavanjem.

Izjava apostola da je Jevanđelje „sila Božija na spasenje svakome ko u njega veruje“ (Rimljanima 1,16 – Čarnić), poznata je svima koji su ikada čuli Jevanđelje. Jevanđelje je ispoljavanje Božje sile koja je uložena da bi spasila čoveka. Suštinu ove iste misli izrekao je i Petar kada je govorio o
nebeskom nasledstvu onih „koji su silom Božjom sačuvani, kroz veru, za spasenje“ (1. Petrova 1,5 – eng. prev).

Stvaranje – mera Božje sile. Šta je mera Božje sile? Gde se ona može videti u opipljivom obliku? Čitajte Rimljanima 1,20. Tu nam je rečeno da je sve ono nevidljivo, čak i Božja večna sila, kao i samo Božanstvo, jasno prikazano i da se može isto tako jasno razumeti kroz stvorena dela. Dakle, u stvaranju je sila Božja tako opipljivo ispoljena da je svi prosto moraju videti. Ali, što se tiče spasenja Božja sila je Jevanđelje. Stoga dela stvaranja pružaju pouku o Jevanđelju. To je rečeno u devetnaestom Psalmu: „Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja (objavljuje znanje – eng. prev). Nema jezika, niti ima govora, gde se ne bi čuo glas njihov (nema ni govora ni jezika; bez svega ovoga njihov glas se ipak čuje – eng. prev). Po svoj zemlji ide kazivanje njihovo i reči njihove na kraj vasiljene.“

U ovaj citat uključen je i komentar sa margine, jer daje objašnjenje još bliže originalnoj ideji iz Psalma. Ta ideja glasi da bez obzira na to kojim jezikom govore pripadnici neke nacije, svi mogu razumeti jezik neba. Poruka koju kazuju nebesa lakše se čita nego da je zvučno saopštena, jer svi ljudi koji žive na zemlji ne mogu podjednako da razumeju jedan artikulisani govor. Svi, međutim, koji su obdareni razumom, mogu da čitaju jednostavan jezik Božjih stvorenih dela.

Istu misao izražava i Addison u ovim divnim stihovima:

„Na visini prostran svod nebeski,
Sa svim svojim nebeskim večnim plavetnilom,
I ukrasima sjajnim,
Objavljuju velikog Začetnika.

Sunce koje se ne umara,
Iz dana u dan silu svoga Tvorca otkriva,
I svakoj zemlji govori,
Da je na delu jedna Svemoćna ruka.

Ubrzo, dok večernja senka natkriljuje,
Mesec započinje čudesnu priču
I noću, zemlji što ga sluša,
Ponavlja priču svog rođenja;

Dok zvezde okružuju njegov sjaj
I planete sve sa svoje strane
Potvrđuju poruke, dok se obrću
I šire istinu od pola do pola.“

Jevanđelje je sila Božja, i ta sila je otkrivena u delima koje je On stvorio; zato psalmista govori o Jevanđelju koje nebo kazuje i naučava. Da je to tako, potvrđuju i reči apostola Pavla u Rimljanima 10,15-18: „A kako će propovedati ako ne budu poslani? Kao što stoji napisano: kako su krasne noge onih koji donose glas za mir, koji donose glas za dobro! Ali, svi ne poslušaše jevanđelja: jer Isaija govori: Gospode! ko verova našemu propovedanju? Tako dakle vera biva od propovedanja, a propovedanje rečju Božjom. Nego velim: zar ne čuše? Još otide po svoj zemlji glas njihov, i po krajevima vasionoga sveta reči njihove,“

Apostol ovde govori o Jevanđelju koje, kako kaže, nisu svi poslušali. Zatim tvrdi da su ga svi čuli, a kao dokaz da su ga svi čuli, on citira upravo Psalam 19: „Otide po svoj zemlji glas njihov, i po krajevima vasionoga sveta reči njihove.“ Na šta se odnose njihove reči? Odnose se, naravno, na Jevanđelje. Tako dobijamo zaokruženu ideju, da nebesa propovedaju Jevanđelje. Nema čoveka koji bi bio toliko nepismen da nije u stanju da pročita Jevanđelje; nema čoveka koji je toliko gluv, ili do te mere izolovan da ne može čuti jevanđeosku propoved. Ova istina bivaće sve očiglednija kako budemo ulazili dublje u naše proučavanje.