„Saznanje o tome šta Pismo želi da kaže, kad od nas zahteva da gajimo veru, mnogo je važnije od svakog drugog znanja koje možemo steći.“ (Elen Vajt)
Zapazite da je u pitanju saznanje o tome šta Pismo želi da kaže u pogledu gajenja vere – ne naročito imanja vere, već njenog gajenja.
U Svetom pismu nije mnogo toga rečeno o potrebi da imamo veru, ali mnogo, mnogo toga je rečeno o gajenju vere.
Razlog tome je što je svim ljudima data početna vera, i sve što treba da čine je da je neguju. Niko ne može da ima više vere, nego što je dobio, ako ne neguje tu veru koju je dobio. A ne postoji ništa, poznato ljudima, što će tako brzo rasti, kao vera kad se gaji – „jer raste vrlo vera vaša.“ (2. Solunjanima 1,3 – Karadžić)
Vera je očekivanje da će sama Božja reč ostvariti ono što kaže, i oslanjanje „samo na reč“ da ostvari ono što kaže. Negovati poverenje da će „samo reč“ ostvariti ono što kaže, znači negovati veru.
Vera je „dar Božji“ (Efescima 2,8) i u Svetom pismu je jasno rečeno da je ona data svakome. „Prema meri vere koju je Bog svakom dodelio“ (Rimljanima 12,3 – Čarnić). Ova mera vere koju je „Bog svakom dodelio“ je kapital kojim je za početak Bog darovao „svakog čoveka koji dolazi na svet“ (Jovan 1,9), i od svakoga se očekuje da trguje s tim kapitalom – da ga gaji – na spasenje svoje duše.
Ne postoji opasnost da se taj kapital ikada smanji, kada se koristi. Kako se koristi, tako će se sigurno i povećati. Izuzetno će porasti. A kako raste, tako se sigurno obezbeđuju Gospodnja pravednost, mir i radost, sve do potpunog spasenja duše.
Ponavljam, vera dolazi Božjom rečju. Zato je pisano: „Blizu ti je reč u ustima tvojim i u srcu tvom, to jest reč vere koju propovedamo“ (Rimljanima 10,8). Tako je vera, ta reč vere, u ustima i u srcu svakog čoveka.
Kako to može biti? Evo kako: Kada je prvi par zgrešio u vrtu, oni su potpuno poverovali sotoni. Potpuno su se predali sotoni. On ih je potpuno zarobio. I tada je postojao savršen sporazum i mir između njih i sotone. Ali, Bog nije pustio da tako ostane. On je ovaj sporazum raskinuo; narušio je ovaj mir. A to je učinio svojom rečju, govoreći sotoni: „I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvog i semena njenog.“ (1. Mojsijeva 3,15 – Daničić)
„Samo Bog može da stalno stavlja neprijateljstvo između ženinog semena i zmijinog semena. Posle čovekovog prestupa, njegova je priroda postala zla. Između sotone i palog čoveka tada je vladao mir. Da se Bog nije umešao, ljudi bi stvorili savez protiv neba, i umesto međusobnog ratovanja, ratovali bi samo protiv Boga. Ne postoji urođeno neprijateljstvo između palih anđela i palih ljudi. I jedni i drugi su zli zahvaljujući otpadu, a zlo će, gde god postojalo, uvek sklopiti savez protiv dobra. Pali anđeli i pali ljudi se udružuju. Lukavi general palih anđela je računao da, ako navede ljude, kao što je naveo anđele, da se uključe u pobunu, oni će biti njegova oruđa za povezivanje s drugim ljudima, radi udruživanja snaga u pobuni protiv neba. Čim se neko odvoji od Boga, on ne poseduje silu neprijateljstva prema sotoni. Neprijateljstvo između čoveka i sotone je neprirodno smešteno na Zemlju. Ako na ljudsko srce svakodnevno ne deluje Božja sila obraćenja, neće biti sklonosti da neko bude naklonjen religioznosti, već će ljudi radije birati da budu sotonini zarobljenici, nego slobodni ljudi u Isusu Hristu. Kažem, Bog stavlja neprijateljstvo. Čovek ga ne može staviti. Da bi se njegova volja pokorila Božjoj volji, to se mora dogoditi kroz sklonost čovekovog srca i volje da bude na Gospodnjoj strani.“ (Neobjavljeno svedočanstvo)
Ovo neprijateljstvo prema sotoni, ova mržnja prema zlu, koje Bog svojom rečju stavlja u svakog čoveka, čini da svaka duša čezne za izbavljenjem, a to izbavljenje se nalazi samo u Isusu Hristu. (Rimljanima 7,14-25)
Prema tome, ova Božja reč, koja u svaku dušu usađuje neprijateljstvo prema sotoni, ova mržnja prema zlu, koja traži izbavljenje, koje se nalazi samo u Isusu Hristu, jeste dar vere ljudima. To je „mera vere“ (Rimljanima 12,3) koju je Bog dodelio svakom čoveku. To je „reč vere“ (Rimljanima 10,8) koja je u ustima i u srcu svakog čoveka na svetu.
„To jest, reč vere koju mi propovedamo. Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje.“ (Rimljanima 10,8-10 – Čarnić)
„Zato nemoj u srcu svom reći: Ko će nam se popeti na nebo da nam je skine? Niti kaži: Ko će nam sići u dubinu, ili ko će nam otići daleko da nađe veru i da nam je donese? Jer „je vrlo blizu ova reč, u ustima tvojim i u srcu tvom“, „to jest reč vere koju propovedamo.“ (5. Mojsijeva 30,11-14; Rimljanima 10,6-8 – KJV)
Recite to, i pokažite tu veru koju je Bog dao vama, i svakoj drugoj osobi na svetu, jer „razumeti kako da pokažemo (upotrebljavamo, vežbamo – prim. izdavača) veru je nauka jevanđelja.“
RH, 10. januar 1899.
A. T. Jones