Rimljanima 5,6-9

Samo bi jedna pobuda trebalo da pokrene umove onih koji proučavaju Božju reč, a to je činjenica da bi ovim proučavanjem mogli da se približe Bogu. Bog ne gleda ko je ko. On će svog Svetog Duha dati bilo kome – svakome ko Ga zatraži. On je jednako spreman da svakome pojasni istine Svetog pisma. Mir i svetlost mogu da uđu u vaša srca na osnovu onoga što se izgovori sa propovedaonice, ali ako ne poznajete Reč sami za sebe, taj mir i ta svetlost neće ostati u vama. Sveti Duh je govorio reči iz Biblije i samo uz pomoć Svetog Duha ona može da se razume. Svaki čovek koji se preda Svetom Duhu može da razume Bibliju sam za sebe.

Postoji samo jedan pravi pomoćnik u Svetom pismu – Božji Duh. Ako predstavu o Hristu i Njegovom delu stičete iz spisa drugih ljudi, to je u najboljem slučaju iz druge ruke. Crpite svetlost direktno iz Svetog pisma. Učite o Bibliji iz same Biblije. Kada Sveti Duh obasja naše umove, iako će nam se Reč učiniti jednostavnom, istovremeno će u njoj postojati visine i dubine koje će nas ispuniti divljenjem. Provešćemo čitavu večnost proučavajući plan spasenja i što duže proučavamo, nalazićemo više toga što treba proučiti.

Sinoć smo proučavanje završili sa 5. stihom petog poglavlja. Večeras ćemo početi od 6. stiha.

„Jer je Hristos, dok smo mi još bili slabi (bez snage – KJV, Bakotić; bespomoćni – SSP), u određeno vreme umro za bezbožnike“ (Rimljanima 5,6 – Čarnić). Zapazite izraz „bez snage“. Postojalo je određeno vreme u istoriji sveta, kada je Hristos žrtvovan na krstu Golgote. Međutim, to nije bio jedini put kada je Hristos pomogao bezbožnicima. Ko su bezbožnici? To su oni koji su „bez snage“. Ljudska porodica je bez snage još od pada, i bez snage je i danas. Kada ljudi misle da su bez snage, Hristos je taj koji treba da se podigne i On kaže da će sve ljude privući k sebi. Tako mi možemo danas da gledamo u Isusa, kao razapetog i vaskrslog Spasitelja, isto kao što su mogli i učenici.

Ponekad mislimo da se mi osvrćemo (unazad) ka Hristu, a da su patrijarsi i proroci gledali unapred na Njegov dolazak. Da li je to zaista tako? Mi tražimo Hrista, a to su činili i oni. Mi gledamo Hrista, Iskupitelja punog ljubavi, koji je pored nas, a to su činili i oni. Mojsije je rekao deci Izraela: „Nije na nebu, da kažeš: ko će se za nas popeti na nebo, da nam je donese, da bismo mogli da je čujemo i da je izvršavamo?.  Već ti je Reč vrlo blizu, u tvojim ustima, i u tvom srcu, da bi je izvršavao“ (5. Mojsijeva 30,12.14 – KJV). Reč, koja je bila Hristos Iskupitelj, bila je blizu njih, a On je i blizu nas.

Oni su svi pili iz te duhovne Stene koja je išla sa njima, a ta Stena je bio Hristos. Izraelci nisu morali da gledaju unapred na Hristov dolazak. On je bio blizu njih. On je bio Jagnje, zaklano od osnivanja sveta. On jeste, i uvek je bio prisutan Spasitelj svima koji su Ga učinili takvim. On je bio prisutan Spasitelj Avelju. „Verom je Avelj Bogu prineo bolju žrtvu nego Kain“ (Jevrejima 11,4 – SSP). „Verom“ u šta? U Božjeg Sina, jer nije bilo nikog drugog u koga bi mogao da veruje. Tako je i Enoh verom hodao (živeo) sa Hristom. On nije gledao ka nekom budućem vremenu, očekujući tada pomoć od Iskupitelja. Hristos je za njega bio [već tada] prisutan Spasitelj i oni su hodali zajedno.

Dakle, u svakom vremenu, kada su se ljudi osećali slabima, Hristos je bio njihov Spasitelj. Zapazite kako su jednostavne ove reči: „Dok smo mi još bili bez snage, u određeno vreme Hristos je umro za bezbožnike“. Avelj je bio bez snage (slab), i Hristos je umro za njega. Enoh je bio bez snage, i Hristos je umro za njega. Avram i Sara su bili bez snage, i Hristos je umro za njih. Njegova smrt je za sve njih bila stvarnost. Koliko je Hristos bio neverovatno moćan za Avrama! Taj Hristos, Mesija koji još nije bio došao, i koji je trebalo da dođe kroz Avrama, upravo taj Mesija je bio toliko moćan, da se verom u Njega Avramu i Sari rodio sin, kako bi On (Mesija) mogao da dođe kroz tog sina. U svakom razdoblju istorije Zemlje, Hristos je bio prisutan Spasitelj [na raspolaganju] onima koji su bili „bez snage“.

„Jedva će ko umreti za pravednog čoveka“ (Rimljanima 5,7 – Čarnić). Reč koja u originalu označava „pravednog“ je različita reč u odnosu na onu koja se prevodi kao „dobar“. Reč „pravedan“ ovde podrazumeva čoveka koji je strogo pošten i ispravan, ali nema ničeg posebno dopadljivog u vezi sa njim. Jedva da će iko umreti za nekog takvog. Međutim, za „dobrog“ čoveka, onog koji je plemenit i dobronameran, koji bi dao sve što ima da nahrani siromašne i obuče gole, za takvog čoveka bi se neko čak i usudio da umre. To je najveća visina do koje čovekova ljubav doseže. „Niko nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje“ (Jovan 15,13 – Čarnić). Međutim, obratite pažnju na Božju ljubav. „Ali Bog pokazuje svoju ljubav prema nama time što je Hristos umro za nas kad (dok – SSP) smo još bili grešnici“ (Rimljanima 5,8 – Čarnić). Mi Boga i Njegovu ljubav prema nama često procenjujemo u odnosu na sebe i svoju ljubav. Gospod je rekao kroz Davida: „Ti pomisli da sam ja kao ti“ (Psalam 50,21 – Daničić). Nepreporođeno srce postupa onako kako se postupa prema njemu, i sudi Bogu prema sebi, ali Božja ljubav je potpuno drugačija od čovekove ljubavi. On voli svoje neprijatelje.

Kako je predivna, i kako neponovljiva Božja ljubav, i do koje mere se ta ljubav pokazala u smrti Njegovog dragog Sina. Šta je svet učinio da zasluži dobrotu iz Božje ruke? Udružio se sa Božjim neprijateljima; ništa osim kazne nije zaslužio. Neki kažu da ne mogu da prihvate Hrista, zato što nisu dostojni. Ljudi koji se godinama izjašnjavaju kao hrišćani lišiće sebe izobilja Božje blagodati, zato što kažu: „Ja nisam dostojan“. To je tačno. Oni nisu dostojni. Niko od nas nije dostojan. Ali Bog je pokazao svoju ljubav prema nama time što je, dok smo još bili grešnici, Hristos umro za nas. Zašto je On umro? Da bi nas učinio dostojnima. Da bi nas upotpunio u sebi. Problem sa onima koji kažu da nisu dostojni je u tome što se ne osećaju ni upola toliko nedostojnima koliko bi trebalo. Kada bi se osećali „bez snage (slabima)“, onda bi Hristova sila mogla da im pomogne. Cela tajna opravdanja verom i života i mira u Hristu leži u verovanju Bibliji. Jedno je reći da verujemo Bibliji, a drugo je da svaku njenu reč prihvatimo kao da su je izgovorila Božja usta, svakom od nas pojedinačno.

U 1. Timotiju 1,15 Pavle kaže: „Ovo je istina i zaslužuje da bude prihvaćeno u potpunosti: Hristos Isus je došao na svet da spase grešnike“ (SSP). To je upravo ono zbog čega je On došao – da spase grešnike. „Jer je sin čovečiji došao da nađe i spase ono što je izgubljeno“ (Luka 19,10 – Karadžić). O, kada bi ljudi shvatili da su bez snage! Kada dođu do te tačke, onda mogu da imaju Hristovu snagu. To je snaga koja je vredna nečega; ona je vredna svega.

Velika je stvar kada verujemo da je Hristos umro za bezbožnike. Ponekad se osećamo skoro obeshrabrenima, nebo iznad naših glava deluje kao bronza (aludiranje na stih iz 5. Mojsijeve 28,23) i sve što činimo ili kažemo izgleda kao da nam se vraća u lice, kao da ne vredi ništa. Mi mislimo da naše molitve ne dopiru dalje od naših glava. Šta ćete učiniti u takvom trenutku? Morate da se zahvalite Bogu. „Za šta da se zahvalim Bogu? Nemam blagoslov; uopšte se ne osećam kao da sam Njegovo dete; za šta da Mu se zahvalim?“ Zahvalite Mu se zato što je Hristos umro za bezbožnika. Ukoliko vam ne znači mnogo kada prvi put ponovite te reči, ponovite ih opet. Onda će uskoro ući svetlost. Osećate da ste jedan od bezbožnika; onda je to obećanje upravo za vas – da je Hristos umro za vas. Vi ste tu, pred Njim, na svojim kolenima, zato što ste grešnici, tako da možete da imate korist od Njegove smrti. Kakva je korist od te smrti? „Mnogo ćemo više, onda, biti kroz Njega spaseni od greha, pošto smo se opravdali Njegovom krvlju. Jer ako (kad) smo se pomirili sa Bogom smrću Njegovog Sina, dok smo još bili neprijatelji, mnogo ćemo se više spasiti Njegovim životom, kada smo se pomirili“ (Rimljanima 5,9.10 – eng. prevod). Mnogi postupaju i govore kao da je Hristos mrtav, i to nepovratno mrtav. Da, On je umro, ali je ponovo ustao i živi zauvek. Hristos se ne nalazi u Josifovom novom grobu. Mi imamo vaskrslog Spasitelja. Šta Hristova smrt čini za nas? Miri nas sa Bogom. Hristova smrt je ta koja nas dovodi Bogu. On je umro, pravedan za nepravednog, da bi mogao da nas dovede Bogu. Sada obratite pažnju! Hristova smrt je ono što nas dovodi Bogu. Šta nas održava ovde? Hristov život. Mi smo spaseni Njegovim životom. Sada zadržite ove reči u svojim umovima: „Ako smo se pomirili, bićemo spaseni Njegovim životom“.

Zašto je bio darovan Hristov život? „Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život“ (Jovan 3,16 – Čarnić). Znači, Hristos je dao svoj život, da bismo mi mogli da imamo život. Gde je taj život? Šta je taj život? I gde možemo da ga dobijemo? U Jovanovom jevanđelju 1,4 čitamo: „U njoj (Reči tj. Hristu – prim. izdavača) je bio život i taj život je ljudima bio svetlost“ (SSP). On sam ima život i daje taj život svima, ko god želi da ga prihvati (Jovan 17,2). Dakle, Hristos ima život i On je jedini koji ga ima, i želi da ga da nama. A šta je taj život? Treći stih: „A ovo je večni život: da upoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i onoga koga si poslao - Isusa Hrista.“ Da li osoba koja poznaje Hrista ima večni život? To je upravo ono što Božja reč kaže.

I On ponovo kaže u Jovanu 3,36: „Ko veruje u Sina, ima večni život“ (SSP). Ovo su reči Gospoda Isusa Hrista. Kako znamo da imamo taj život? Ovo je važno pitanje. „Mi znamo da smo iz smrti prešli u život, jer volimo braću. Ko ne voli (svog brata – KJV), ostaje u smrti. Ko god mrzi svoga brata, ubica je, a znate da nijedan ubica nema u sebi trajnog, večnog života“ (1. Jovanova 3,14.15 – SSP).

Neko kaže: „Znamo da ćemo uskoro dobiti večni život“. Da, to je tačno, ali je i bolje od toga; mi ga dobijamo [već] sada. Ovo nije samo teorija. To je Božja reč. Dozvolite mi da ilustrujem: Imamo ovde dva čoveka, dva brata – po svemu izgledu, oni su slični. Međutim, jedan je hrišćanin, a drugi nije. Onaj koji je hrišćanin, iako ništa u njegovom spoljašnjem izgledu ne ukazuje na to, ima život koji ovaj drugi nema. On je prešao iz smrti – stanja u kojem je ovaj drugi – u život. On ima nešto što drugi nema, a to nešto je večni život. One reči: „Nijedan krvnik (ubica) nema u sebi večni život“ ne bi značile ništa, ako niko drugi ne bi imao večni život u sebi.

1. Jovanova 5,10: „Ko veruje u Sina Božijeg ima svedočanstvo u sebi. Ko ne veruje Bogu, načinio ga je lažom, jer ne veruje u svedočanstvo koje je Bog dao za svog sina“ (kombinacija prevoda Čarnić-KJV). Bog ne može da laže, tako da, kada kažemo da Božje reči nisu takve kakve jesu, mi sebe činimo lažljivcima. Prema ovom tekstu, mi Boga činimo lažovom, ako ne verujemo u svedočanstvo da je Bog dao svog Sina. Šta onda treba da verujemo, da bismo oborili tu optužbu za neverovanje ovom svedočanstvu i nazivanje Boga lažljivcem? Sledeći stih to objašnjava: „A ovo je svedočanstvo, da nam je Bog dao večni život, a taj život je u Njegovom Sinu.“

Neki ljudi se plaše da će ideja o opravdanju verom i večnom životu udaljiti ljude od zapovesti. Ali niko osim onog ko je opravdan verom – ko ima Hristov život – ne drži zapovesti, jer Bog kaže da smo opravdani verom, a ako mi kažemo da nismo, onda Boga činimo lažljivcem – mi lažno svedočimo protiv Njega i kršimo [devetu] U malopre citiranom stihu rečeno nam je šta treba da verujemo da bismo oborili optužbu o nazivanju Boga lažljivcem. Treba da verujemo da nam je Bog dao večni život u Hristu. Sve dok imamo Božjeg Sina, imamo i večni život. Verom u Božju reč mi unosimo Hrista u svoja srca. Da li je to mrtvi Hristos? Ne. On živi i ne može da bude odvojen od svog života. Zato, kada unesemo Hrista u svoja srca, mi tu unosimo i život. On, kada dođe, unosi taj život u naša srca. Koliko samo treba da budemo zahvalni Bogu zbog ovoga.

Kada je Isus otišao u Vitaniju, rekao je Marti: „Ja sam vaskrsenje i život“ (Jovan 11,25). Već smo čitali o prelaženju iz smrti u život. Kako se to čini? Samo vaskrsenjem. U Hristu imamo vaskrsenje u novi život. Obratite pažnju na sledeće reči: Pavle se moli da bi mogao da upozna Njega i „silu Njegovog vaskrsenja“ (Filibljanima 3,10 – SSP). U Efescima 2,4-7 čitamo: „Ali Bog koji je bogat milošću, zbog velike ljubavi kojom nas je zavoleo, oživeo nas je s Hristom, čak kada smo bili mrtvi u gresima [blagodaću ste spaseni]“ (eng. prevod).

Zapazite, On je ovo učinio, i On „nas je vaskrsao i poseo nas (postavio da sedimo – KJV) na nebesima u Hristu Isusu“ (Efescima 2,6 – SSP). Bili smo mrtvi, oživljeni smo i vaskrsnuti, da sedimo na nebesima sa Hristom Isusom. Moramo, i možemo da imamo Hristov život danas, jer kada On dođe, On će preobraziti naša grešna tela istom silom kojom je promenio naša srca. Srce mora sada da se promeni. Ono ne može drugačije da se promeni, osim životom Hrista koji ulazi i živi u njemu. Ali kada se Hristos nalazi u srcu, mi možemo da živimo Hristov život, a onda, kada On dođe, otkriće se i slava. On je bio Hristos kada je bio ovde, na Zemlji, iako nije imao pratnju anđela, niti vidljivu slavu na sebi. On je bio Hristos kada je bio čovek bola. A onda, kada se vazneo, otkrila se slava. Takav je slučaj i sa nama. Hristos mora sada da prebiva u našim srcima, a kada dođe i preobrazi naša tela, tada će se otkriti i slava.

Hristos je dao svoj život za nas (Jovan 10,10.11). On je dao sve što je imao. Šta je to bilo? Njegov život. On je dao svoj život zbog naših greha (Galatima 1,3.4). Mi ćemo biti spaseni Njegovim životom. To je život Hrista, koji je bio Isus Hristos iz Nazareta. Niko nije mogao Hristu da oduzme život. Zli nisu imali silu da Ga ubiju. On je sam položio svoj život. Da nije sam izabrao da to učini, niko nikada ne bi mogao da Mu ga oduzme.

Bog Ga je podigao, „oslobodivši Ga smrtnih muka (bolova – Čarnić); jer je bilo nemoguće da ga smrt zadrži“ (Dela 2,24 – SSP). Nije bilo moguće da smrt drži Hrista. On je u svom životu imao silu koja je prkosila smrti. „Ja živim verom Sina Božjeg, koji me je zavoleo i sebe predao za mene“ (Galatima 2,20 – kombinacija prevoda Karadžić- KJV). Da, mi smo razapeti sa Hristom, ali da li je Hristos mrtav? Ne. On je ponovo podignut; onda smo i mi podignuti sa Njim. Međutim, mi smo u telu. To je tačno, ali i u telu može da postoji božanski život koji je postojao i u Hristu kada je i On sam bio u telu.

Mi ove stvari ne možemo da razumemo. One predstavljaju tajnu Jevanđelja. Tajnu Hrista koji se javio (ispoljio) u telu. Sve što je Nebo učinilo za čoveka je tajna. Bila je jedna sirota žena koja je patila od tečenja krvi. U zbijenoj gomili ljudi, ona je dotakla rub Učiteljeve haljine. Hristos je rekao: „Osetio sam da je iz mene izašla sila“ (Luka 8,46). Ta žena je zaista bila bolesna i kada je dotakla rub Njegove haljine, bila je zaista i izlečena. Šta ju je izlečilo? Postojala je stvarna sila koja je izašla iz Isusa, ušla u ženu i iscelila je.

Ova čuda su bila zapisana za nas. Zašto su bila zapisana? „Da biste verovali da je Isus Hristos, Božji Sin; i da biste, verujući, mogli da imate život kroz Njegovo ime“ (Jovan 20,31 – KJV). Isti život i sila koji su izašli iz Hrista i izlečili telo te žene, izašli su da iscele i njenu dušu; Hristos je spreman i voljan da to učini i danas. Ove stvari su zabeležene da bismo mi mogli da znamo da ista božanska sila i život koji su ušli u tela ljudi da bi ih iscelili, ulaze i u duše onih koji veruju. Mi možemo da primimo taj isti život u svoje duše, da bismo izdržali iskušenja neprijatelja.

Postoji samo jedan život koji može da se odupre grehu, a to je bezgrešan život; a jedini bezgrešan život je život Božjeg Sina. Koliko mnogo nas stremi da bude bezgrešno. To je unapred izgubljena igra. Ali mi možemo da imamo Hristov život, a to je bezgrešan život. Neka ja slava Bogu na ovom neopisivom daru.