Rimljanima 4,1-15

Principi postavljeni u prethodnim lekcijama čine da sa zapitamo kako bi neko mogao bilo kada pretpostaviti da će učenje o opravdanju verom uniziti Božji zakon. Opravdanje stavlja zakon u sam svoj centar. Jedina opasnost ležu u nerazumevanju ovoga. Opravdanje utvrđuje zakon u srcu. Opravdanje predstavlja zakon utelovljen u Hristu, stavljenom u čoveka, tako da je sam zakon utelovljen u čoveku.

Treće poglavlje prikazuje princip opravdanja verom. U četvrtom poglavlju ovaj princip je ilustrovan slučajem Avrama. Da je Avram imao išta od pravednosti, mogao bi imati hvalu; ali zapravo, on nije imao čime da se pohvali. Bio je opravdan isključivo verom. Rimljanima 4,1-3:

„Šta ćemo, dakle, reći da je naš po telu praotac Avraam (postigao)? Ako je, naime, Avraam opravdan na osnovu svojih dela, može da se hvali, ali ne pred Bogom. Jer šta kaže pismo: ‘Avraam je poverovao Bogu i to mu je uračunato kao pravednost (u pravednost – SSP)’“ (Čarnić).

Ako bi ijedan čovek mogao da učini neko delo kojem bi zaslužio odobravanje Neba, mogao bi se pohvaliti po meri tog dela. Ali nijedno telo nikada neće moći da se pohvali pred Bogom. 1. Korinćanima 1,27- 29; Jeremija 9,23.24.

Ako neki čovek može činiti pravdu, u tom slučaju kada Bog daje nagradu za pravednost, taj čovek jednostavno prima ono što je zaradio. Međutim, večni život je „dar Božji“. Večni život je nagrada za pravednost, a kako on predstavlja dar od Boga, on to može biti samo zbog toga što je pravednost dar od Boga. „Onom koji radi, plata se ne računa kao dar, nego kao ono što mu se duguje“ (stih 4 – SSP).

Avramova vera je uračunata njemu u pravednost (5. stih). Oproštaj greha nije samo računovodstvena transakcija, brisanje prošlih računa. On je životno povezan sa samim čovekom. On nije privremeno delo. Hristos daje Svoju pravednost, uzima greh, i ostavlja na njegovom mestu Svoju pravednost, a to stvara radikalnu promenu u čoveku.

Nijedan čovek ne može učiniti nijedno delo koje bi makar za jedan trenutak opstalo na sudu. Da li se on izjašnjava kao hrišćanin ili ateista ne čini nikakvu razliku u pogledu ovoga. Nema čoveka koji veruje u Hrista a koji bi se usudio da stane na sudu sa svojim delima učinjenim u bilo kom danu, i da zatraži ono što mu pripada, rizikujući da na osnovu tih dela izgubi svoj slučaj. Stihovi 6-8 opisuju blaženstvo čoveka kome Bog uračunava pravednost bez dela. Blažen je čovek kome Gospod, kada on radi u Božjem delu, neće uračunati grehe učinjene u tom poslu.

„Tako i David govori o blaženosti čoveka kome Bog računa pravednost bez dela: ‘Blago onima čiji su prestupi oprošteni i gresi pokriveni. Blago čoveku kome Gospod ne računa greh’“ (Rimljanima 4,6-8 – SSP).

Najpre je pravednost bila uračunata Avramu zato što je verovao, a potom je on primio znak obrezanja, kao pečat pravednosti koju je imao verom (kroz veru).

„Da li se ovo blaženstvo odnosi samo na obrezane, ili i na neobrezane? Mi, naime, govorimo: ‘Avraamu je vera uračunata kao pravednost’. Kako mu je to uračunato? kada je bio obrezan ili kada je bio neobrezan? Ne kada je bio obrezan, nego kada je bio neobrezan. Pa i znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju je stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i njima to uračuna u pravednost“ (stihovi 9-11 – Čarnić).

Oni koji ispovedaju uzvišenu religiju, nisu dužni da stoje u tom ispovedanju, već da hode stopama vere koju je Avram imao. „I da bude otac obrezanih, onih naime, koji nisu samo obrezani, nego i hode stopama vere našega oca Avraama, koju je on još kao neobrezan imao“ (12. stih – Čarnić). Preovlađuje shvatanje da je u doba Jevreja Bog pravio razliku između ljudi. Ali Bog nikad nije gledao ko je ko niti to ikada može činiti. Jevreje je samo njihova netrpeljivost i samopravednost navodila da se drže dalje od neznabožaca. Bili su postavljeni da budu svetlost svetu, da budu so zemlji. Odbili su da čine delo na koje su određeni, i postali su kao so bez ukusa, tako da im je i samima bilo potrebno osoljavanje. So mora prožeti materiju koju treba da sačuva. Isti princip važi i danas.

Obećanje dato Avramu bilo je jedno jedino, mada ponovljeno više puta. Ono je glasilo da će se svi narodi blagosloviti u njemu – da će on biti naslednik sveta. „Jer, obećanje Avraamu, ili njegovom potomstvu, da će biti naslednik sveta, nije dato na osnovu Zakona, nego na osnovu pravednosti koja dolazi od vere“ (13. stih – SSP; videti i 1. Mojsijeva 12,1-3). Jevanđelje iznosi na svetlo nasledstvo. Ono donosi spasenje od smrti; ono donosi život, a davanje života podrazumeva i obezbeđivanje mesta življenja. Tako da možemo reći, kao sažetak svega što donosi jevanđelje, da ono daje ljudima večno nasledstvo. Učenje o nasledstvu svetih predstavlja učenje o opravdanju verom i ako mi ne propovedamo opravdanje kroz veru u svom propovedanju o nasledstvu svetih, mi ne propovedamo jevanđelje. Obećano nasledstvo je ono isto obećano ocima (2. Petrova 3,4; Dela 7,5), a ono se ne odnosi na sadašnji svet.

Ovo nasledstvo nije kroz zakon, već kroz opravdanje verom. Ono će pripasti samo onima koji su pravedni, što znači usklađeni sa zakonom. Ipak, „ako su naslednici oni koji su od zakona, vera je poništena, obećanje je obesnaženo“ (stih 14 – KJV).

Ne samo da ne možemo sami doći do nasledstva, već upravo u meri u kojoj to pokušavamo mi se udaljujemo se od tog nasledstva; „jer zakon izaziva gnev“ (stih 15). Ako je nasledstvo od dela, onda nije po obećanju. A ipak je ono namenjeno samo pravednima, a pravednost je poslušnost zakonu. Drugim rečima, imamo savršenu poslušnost zakonu koja ne izvire iz poslušnosti (Rimljanima 3,21). Ovo je paradoks.

Čitavo jevanđelje je u suprotnosti sa ljudskim razumom; ono je beskrajno više od razuma. A ipak, imajući Boga u vidu, ono je razumno. Isus je obećao nasledstvo, a Njegova obećanja su „da“ i „amin“. On neće dati samo nasledstvo, već pravednost kojom se ono zaslužuje. Tako da su i život, i pravednost i nasledstvo darovi od Boga.