„DOĆI ĆU PONOVO.“
„Neka se ne uznemirava vaše srce; verujte u Boga, i verujte u mene. Mnogi su stanovi u domu Oca moga. A da nije tako, kazao bih vam. Idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet i uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja“ (Jovan 14,1-3 – kombinacija prevoda Čarnić-Bakotić)
Isus je lično bio prisutan među svojim učenicima kada je izgovorio ove reči. On je bio sa njima nekoliko godina u telesnom obličju i oni su Ga gledali, mogli da Ga dodirnu, hodali i razgovarali sa Njim u prijateljskom odnosu punom ljubavi. Njegovo prisustvo je bilo isto tako stvarno kao i njihovo sopstveno i oni su uživali u njemu. Ali sada im je On jasno rekao da će otići i da oni neće moći da Ga prate. To je njihova srca ispunilo tugom, jer su se oni predali Hristovoj privlačnoj sili i, otkad im je prvi put rekao: „Hajde za mnom (sledite me – KJV)“ (Jovan 1,43 – Čarnić), njihova radost je bila da budu sa Njim. Sada su se osećali kao deca kada im se oduzme voljena majka puna ljubavi. Njihova srca su bila veoma utučena i zato je Hristos govorio utešne reči koje smo upravo pročitali.
„Slavno pojavljivanje našeg velikog Boga i Spasitelja Isusa Hrista“ je „blagoslovena nada“ svih Njegovih pravih učenika (Titu 2,13 – KJV). To je uteha za sve koji žale voljene koji su umrli. Reči apostola, direktno od samog Gospoda, jesu: „Nećemo pak, braćo, da vam bude nepoznato šta je sa onima koji su usnuli (zaspali – D. Stefanović), da ne biste tugovali kao oni koji nemaju nade. Jer ako verujemo da Isus umre i vaskrse, tako će i Bog one koji su usnuli u Isusu dovesti s Njim. Jer vam ovo kazujemo rečju Gospodnjom da mi koji budemo živi o dolasku Gospodnjem, nećemo preteći one [ići pre onih] koji su usnuli. Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba, te će mrtvi u Hristu vaskrsnuti prvo. Zatim ćemo mi živi, mi koji preostajemo, biti zajedno sa njima odneti na oblacima u vazduh - u susret Gospodu; i tako ćemo svagda biti sa Gospodom. Stoga tešite jedan drugoga ovim rečima“ (1. Solunjanima 4,13-18 – kombinacija prevoda Sinod SPC-Čarnić).
Još jedan tekst će biti dovoljan za obećanje Njegovog dolaska. Četrdeset dana nakon Njegovog vaskrsenja, Isus je poveo svoje učenike van Jerusalima, „sve do Vitanije“ (Luka 24,50 – SSP), govoreći im o sili kojom će biti svedoci za Njega. „I kad je to rekao, bi vaznet na nebo pred njihovim očima, a oblak ga sakri od njihovih pogleda. A dok su oni netremice gledali ka nebu kako on odlazi, dva čoveka u beloj odeći stadoše kraj njih. ‘Galilejci’, rekoše im, ‘zašto stojite i gledate ka nebu? Ovaj Isus, koji je od vas vaznet na nebo, vratiće se isto ovako (na isti način – Čarnić) kako ste ga videli da odlazi na nebo’“ (Dela 1,9-11 – SSP)
Gledajući ove izjave, jasno vidimo da će Isus ponovo doći i da će Njegov povratak biti isto tako doslovan, kao što je bio i Njegov prvi dolazak. „Taj isti Isus“ (stih 11 – KJV) će se ponovo vratiti. To neće biti tajni dolazak, neće Ga Njegov narod krišom ugrabiti. Ne, „glas arhangela i Božja truba“ (1. Solunjanima 4,16 – KJV) će otkriti Hristov drugi dolazak i svako oko Ga mora videti, bez obzira da li to želi ili ne (Otkrivenje 1,7), „Jer kao što munja izlazi od istoka i seva do zapada, tako će biti i dolazak Sina čovečijeg“ (Matej 24,27 – Čarnić).
Ovo je suštinska stvar. Zašto će doći? Kakva je potreba za tim? Da je Njegov dolazak neophodan, očigledno je, pošto Gospod ništa ne radi uzalud. On neće doći u raskoši i veličanstvenosti neba, sa svim svojim anđelima i glasnim zvucima trube koji pomeraju Zemlju, bez razloga. Cilj se jasno navodi u našem tekstu: „Idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet u uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja“. Povežite ovu izjavu sa onom upućenom učenicima, zapisanoj u prethodnom poglavlju (stih 36): „Kuda ja idem, ti me ne možeš slediti [ili ići sa mnom] sada; ali ćeš kasnije poći za mnom“ (KJV). Vidimo da nikakve reči ne bi mogle da učine jasnijim to, da samo Hristovim drugim dolaskom u slavi, Njegovi učenici mogu ponovo biti s Njim. On ne uzima k sebi samo one koji će se zadesiti živima kada On bude došao, već i jedanaestoricu kojoj se obraćao. Oni nikada ne mogu ponovo biti sa svojim Učiteljem, osim Njegovim ponovnim dolaskom, kada će ih primiti. Dok On ne dođe, oni su daleko od Njega.
Ovde dolazi uteha. Kada se zna da niko ne može biti sa Hristom, osim Njegovim drugim dolaskom, onda će se svi koji vole Gospoda, takođe radovati i Njegovom pojavljivanju. Da niko ne može biti sa Hristom ni na koji drugi način, očigledno je iz cele Biblije. Mrtvi nisu sa Hristom, jer „Neće Te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji siđu onamo gde se ćuti“ (Psalam 115,17 – Daničić). „Jer mrtvi ne spominju Tebe; u grobu ko će Te slaviti“ (Psalam 6,5). „Živi znaju da će umreti, a mrtvi ne znaju ništa niti im ima plate, jer im se spomen zaboravio. I ljubavi njihove i mržnje njihove i zavisti njihove nestalo je“ (Knjiga propovednika 9,5.6). Stara pesma kaže: „Smrt – to su vrata za beskrajnu radost“, ali Biblija nam govori da je smrt neprijatelj (1. Korinćanima 15,26). Pošto je ona neprijatelj, možemo znati da nas ona ne pušta da uđemo na nebo, tako da je pesma netačna.
Osim toga, „smrt dolazi posredstvom greha“ (Rimljanima 5,12 – parafraza). Kada bi bila istina da smrt predstavlja ulaz u beskrajnu radost, onda bi usledilo, pošto smrt dolazi posredstvom greha, da greh pušta ljude da uđu na nebo; ali to je tako očigledno pogrešno i protivno Pismu, da niko sa iole poštovanja prema Bibliji ne može u to da veruje. I još dalje: đavo je onaj koji ima vlast nad smrću (Jevrejima 2,14). Kada bi smrt bila put ka tome da budemo sa Hristom, kada bi to bila vrata neba, onda bismo imali đavola kao nebeskog vratara! Međutim, bilo bi suviše čudovišno to verovati. Dakle, moramo prihvatiti zdravorazumsku činjenicu Pisma da je smrt neprijatelj ljudskog roda i da je Hristos došao da nas oslobodi od nje. On je došao da uništi smrt i onog koji ima vlast nad smrću. Kroz Isusovo raspeće i vaskrsenje, sila smrti, pa i sama smrt je uništena, a Hristov drugi dolazak je jednostavno dovršenje Golgote. On dolazi zbog spasenja svog naroda (Isaija 35,4).
Vidimo prijatelje kako se razboljevaju i umiru. Vidimo kako ih nose do grobnice, hladne i neme, i svaka suza koja se prolije i svaka pogrebna pratnja i povorka ožalošćenih opovrgava izjavu da je smrt prijatelj. Neko može reći da je to teološko pitanje, ali kada se sretne sa smrću licem u lice, on daje nevoljno svedočanstvo o činjenici da je ona žestok, surov neprijatelj. U takvim trenucima neznabošci mogu samo da padnu u neobuzdani vapaj, jer smrt nema nade u sebi. Ali hrišćanin, iako mora da tuguje zbog gubitka voljenog bližnjeg, ne može tugovati kao oni koji nemaju nadu, jer obećanje o Hristovom dolasku daje nadu i u smrti. On će doći. Ovo je uteha onih koji su u žalosti. Tako će se voljeni, koji su bili razdvojeni smrću, ujediniti; jer, na zvuk trube, mrtvi će ustati neraspadljivi, a onda će živi, takođe učinjeni besmrtnima, biti uzeti zajedno sa njima u susret Gospodu na nebu; i tako ćemo zauvek biti sa Gospodom. To je jedini način i to je ono što obećanje o Hristovom dolasku čini tako blagoslovenom utehom.
Zauvek sa Gospodom! Da, to jeste uteha. Prijatelji će se ujediniti prilikom Gospodnjeg dolaska, ali jedino prisustvo Gospoda će taj susret činiti radosnim. Mi čeznemo za Njegovim dolaskom, da bismo bili sa Njim. On dolazi da nas primi k sebi. Nemojte to izgubiti iz vida. Jedino Hristos može da posveti sva zemaljska prijateljstva. „Ljubav je od Boga“ (1. Jovanova 4,7 – SSP). Stoga, samo činjenica da ćemo zauvek biti sa Gospodom, jeste ono što će susret sa prijateljima učiniti nebom. Njegovo prisustvo nadmašuje sve ostalo. Bez Njega, prijatelji bi bili neprijatelji.
„Idem da vam pripremim mesto. I kad odem i pripremim vam mesto, doći ću opet u uzeću vas k sebi, da i vi budete gde sam ja.“ On zna kada je mesto pripremljeno za Njegov narod; mi ne znamo. Rekao je da će doći po nas kada mesto bude pripremljeno; moramo verovati da će održati svoju reč. Pretpostavimo na trenutak da imamo moć da činimo ono što želimo i da odemo na nebo pre Hristovog drugog dolaska; tamo ne bismo našli mesto spremno za nas. Bili bismo u neprijatnom položaju gostiju koji dođu pre zakazanog vremena. Ali nema opasnosti da će bilo ko biti u tom položaju, jer imamo sigurnost Hristovih reči da jedini način na koji možemo da odemo i budemo sa Njim, jeste da On ponovo dođe i odvede nas. Znajući to, svi Njegovi pravi učenici će se pridružiti molitvi voljenog učenika: „Dođi, Gospode Isuse!“ (Otkrivenje 22,20 – SSP).
Ipak smo u opasnosti da tu molbu pogrešno shvatimo. U opasnosti smo da zaboravimo da je Hristos put do nebeskih stanova; da niko ne može dostići vaskrsenje pravednih, osim onih koji se „nađu u Njemu“ (Filibljanima 3,9) prilikom Njegovog dolaska, nemajući svoju sopstvenu pravednost, „već onu koja je kroz Hristovu veru, pravednost koja je verom od Boga“ (Filibljanima 3,9 – KJV). Niko ne dolazi k Ocu, na mesto gde Bog sedi „u svetlosti kojoj nijedan čovek ne može pristupiti“ (1. Timotiju 6,16 – KJV), osim posredstvom Hrista, koji je jednom „stradao zbog greha, pravednik za nepravednike, da bi mogao da nas dovede Bogu“ (1. Petrova 3,18 – KJV). Međutim, da bismo, u poslednji dan, i nadalje, kroz večnost, mogli da stojimo pred Bogom i gledamo Njegovo lice, moramo se sada približiti. Još sada moramo prebivati u tajnom mestu Svevišnjeg i za to su preduzete sve mere, jer sada, još „sad u Hristu Isusu, vi koji ste nekada bili daleko, blizu postadoste krvlju Hristovom“ (Efescima 2,13 – Karadžić). „Kroz njega i jedni i drugi, u jednom (istom – KJV) Duhu, imamo pristup Ocu“ (stih 18 – SSP). Moramo doći k Ocu i upoznati se s Njim pre nego što Ga možemo videti; a Hristos je put.
O, kakva dubina i širina utehe se nalazi u tim Isusovim rečima: „Ja sam put“! Mi smo svi zgrešili, „svi smo zastranili“ (Rimljanima 3,12) i ne znamo kako da nađemo Boga. Rado bismo se vratili u Očev dom, ali ne znamo put. Isus kaže: „Ja sam put“. Njegovo ime je Emanuilo, Bog s nama i On jeste sa nama u sve dane, sve do kraja sveta, tako da, iako smo možda odlutali daleko od Boga, gle, put povratka k Njemu je blizu nas. Iako smo se udaljili od puta, on (put) ide s nama, tako da, čak i dok bežimo s puta, put nas traži; jer „Sin čovečji dođe da traži i spase što je izgubljeno“ (Luka 19,10 – D. Stefanović). Kakav je to predivan put, koji sam traži zalutale! Kako je lako naći naš put nazad k Bogu!
„Ja sam put.“ Ne znate kako da učinite ono što biste želeli? Isus je put. „Ja imam užasnu narav i ne znam kako da je savladam.“ „Ja sam put.“ Da li ste preopterećeni brigama i ne znate kako da izvršite zadatke koji moraju biti obavljeni? I dalje Isus govori: „Ja sam put“. Da li biste da naučite najbolji način za obavljanje dela na koje ste pozvani, kako biste mogli da budete „radnik koji nema čega da se stidi“? (2. Timotiju 2,15 – SSP). Isus je put. On zna kako da učini ono o čemu vi ne znate ništa; a i ono što znate dobro da uradite, On zna kako da uradi bolje. I ne samo da On zna kako to da uradi, tako da može da vas poduči, već je On i put kojim se to radi, jer je On život.
Hristos je život, kao i put, stoga je On živi put. Mi ne možemo dobiti korist od Hrista kao puta, ukoliko Ga ne znamo kao život. On je Reč života, svetlost ljudi. „I Reč je postala telo i nastanila se među nama“ (Jovan 1,14 – SSP). Drugim rečima, „život se pojavio (pokazao/ ispoljio – KJV), i mi smo ga videli“ (1. Jovanova 1,2 – SSP). Nema stvarnog života bez Hristovog života – bez samog Hrista. Njegov život – On sâm – jeste pravo svetlo koje obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet. On se zauvek poistovetio sa čovečanstvom, da bi ljudi zauvek mogli da budu jedno sa Božanstvom. On je uzeo na sebe celo čovečanstvo i On nosi sav teret ljudskog roda. Njegov život, koji je besplatno dat svakoj duši, jeste put od greha do pravednosti. To je pobeda.
Sve u svemu, ljudi previše drže Hrista na distanci. On je blizu, ali ljudi istrajavaju u podizanju prepreka koje je Bog srušio. Srednji zid razdvajanja između čoveka i Boga je srušen i uklonjen u Hristovom telu, tako da svaki čovek može, ako želi, da bude ono što je Hristos. „Reč je postala telo“ i Hristos je „u svom telu ukinuo neprijateljstvo“ (Efescima 2,15 – KJV), čak i telesni um. Sada je postao naše telo. „Nije svako telo isto; nego, drugo je ljudsko, a drugo životinjsko telo, drugo je ptičje telo, a drugo riblje“ (1. Korinćanima 15,39 – SSP). Hristos je uzeo telo ljudi. To telo koje je uzeo bilo je takođe telo grešnih ljudi, jer je On bio „po telu rođen od semena (potomstva – Čarnić) Davidovog“ (Rimljanima 1,3 – Karadžić). Ipak, On „nije znao (učinio – SSP) greha“ (2. Korinćanima 5,21 – Čarnić). „A vi znate da se on pojavio da ukloni (odnese – KJV) grehe i da u njemu nema greha“ (1. Jovanova 3,5 – SSP). Ako, stoga, budemo verovali i priznali i držali se istine da je Hristos naš život, u stvarnosti ćemo naći da „kakav je on, takvi smo i mi na ovom svetu“ (1. Jovanova 4,17 – Čarnić).
„Svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos došao u telu, jeste od Boga“ (1. Jovanova 4,2 – SSP). „Ako, dakle, priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod i veruješ u srcu svome da ga je Bog podigao iz mrtvih, bićeš spasen“ (Rimljanima 10,9 – D. Stefanović). Kako ćemo priznati Gospoda Isusa? Šta ćemo priznati u vezi s Njim? – Priznajte istinu, naime, da je došao u telu, i to u našem, grešnom telu. Računajmo da smo mi mrtvi, a da je samo On živ – da je On život. Tada će sve stvari biti od Boga, koji nas je pomirio sa sobom posredstvom Isusa Hrista. Tada više nećemo biti mi koji tvrdimo da živimo i nevešto pokušavamo da upravljamo svojim sopstvenim poslovima, već Hristos, koji zapravo živi i koji uspešno u nama vrši Božju volju. Veza između nas i Hrista mora biti životna, ako mislimo da idemo tim putem. To ne sme biti samo spajanje ruku, da bi nas On vodio putem, već jedinstvo srca i života. Mi se moramo izgubiti u Njemu. Imajte na umu da je On put; stoga, da bismo hodali pravim putem, moramo živeti u Njemu. Poistovećivanje između nas i Njega mora biti potpuno. Kako se čudesno slavne mogućnosti za nas nalaze u činjenici da je Hristos put i život – živi put. Dozvolite Mu da bude to, i sve će biti dobro.
Isus je istina. On kaže: „Ako vi ostanete u mojoj nauci (riječi – Stvarnost & Duda-Fućak), onda ste zaista moji učenici, i saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi“. „Ako vas, dakle, Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni“ (Jovan 8,31.32.36 – Čarnić). Tako vidimo da je Sin istina koja oslobađa. Samo On može dati slobodu, jer ništa osim istine ne može ljude učiniti slobodnima. Bez istine, postoji samo ropstvo.
„Gnev Božiji pak otkriva se sa neba na svaku bezbožnost i nepravednost ljudi, koji nepravednošću zadržavaju istinu (drže istinu u nepravdi – Karadžić)“ (Rimljanima 1,18 – Čarnić). To znači da se Božji gnev pokazuje protiv bezbožnosti onih koji potiskuju Hrista i odbijaju da Mu dozvole da u njima živi svoj savršeni život. To potvrđuje izjavu da je Hristos u svakom grešnom čoveku, spreman i željan da njegov život učini savršenim. Činjenica da čovek živi i diše, što može da iskoristi da porekne Božje postojanje, jeste dokaz prisustva Boga u telu. A On je tu, ne da osudi ili uništi, nego da spase. Činjenica da On ostaje tu i podnosti svaku uvredu i sramotu koje svaljuju na Njega, dokazuje Njegovu trpeljivost, strpljenje i ljubav. Ako će se, onda, neko jednostavno „predati“, odreći sebe, istina – Hristov život – isto tako sigurno će se pokazati u njemu i biće njegov život, kao što će žitarica rasti kada se u zemlju poseje dobro seme. Bog je put istine učinio tako lakim i jednostavnim, da nema izgovora za one koji ne idu njime.
Hristos je istina. Nema druge. Nema nikakve istine u svemiru koja nije istinita, jednostavno zato što je to neki deo ispoljavanja Hrista. I nema ničega što je istinito, a da nije u Njemu. Očigledno je da ono što nije istinito, zapravo ne postoji. Mi ovo priznajemo kada kažemo: „Nije tako“. Kada je Bog načinio sve ove stvari, On ih je stvorio svojom Rečju. On je rekao: „Neka bude“ i „bilo je tako“ (1. Mojsijeva 1,3 – KJV), odnosno, nastalo je. Ono što nije tako, ima samo fiktivno postojanje. Izgleda kao da jeste, ali kraj će pokazati da nije. Ako se traži, ne može se naći. U sanskritu, iz kojeg potiče naš jezik, reč „istina“ jednostavno znači „ono što jeste“. Hristos jeste; Njegovo ime je „JA SAM“, tako da je On „istina“.
Postoje ljudi koji poriču Hrista, istinu. Koliko takvi ljudi zaista znaju? – Ništa. To je dovoljno jasno, ako se držimo teksta. Istina je to što jeste. Ali niko ne može znati to što nije. Niko ne može znati da je nešto tako, kada nije tako. Pretpostavimo sada, kao što se često dešava, da čovek provede mnogo vremena marljivo proučavajući, i misli da je došao do dubokog zaključka, a ispostavi se da nema ni reči istine u svemu tome što je proučavao. Njegove navodne činjenice su samo iluzija. Šta je on dobio? Koliko on zna kao rezultat svojih proučavanja? – Jednostavno ništa. Tako vidimo da samo u Hristu treba da se nađu „sva blaga mudrosti i znanja“ (Kološanima 2,3 – SSP). On je tvorac i usavršilac vere, a jedino verom možemo da razumemo. To što jeste, jeste ono što je bilo i što će biti. Hristos je Onaj „koji je bio, koji jeste i koji će doći“ (Otkrivenje 4,8 – KJV). Istina ostaje zauvek, jednostavno zato što jeste, i stoga, ko god tvori istinu ili ostaje u istini – ostaje zauvek. Ljudi možda misle da mogu steći ogromne zalihe mudrosti, a ipak poricati Hrista, to jest, poricati Ga u svom životu, poricati Njegovo pravo da bude njihov život; ali sve njihovo navodno znanje će na kraju propasti sa njima, pokazujući da su i oni i to znanje, u stvarnosti, ništa. Tada će se pokazati da jedino u Hristu, u poznavanju Njega, ljudi mogu znati bilo šta. Stoga se upoznajte s Hristom.
„Zar ne veruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni? Reči koje vam ja govorim, ne govorim od sebe, nego Otac koji prebiva u meni, on dela čini“ (Jovan 14,10 – Bakotić). Zapazite promenu u izrazu, koja pokazuje da je Reč delo. Prirodno bi trebalo da očekujemo rečenicu koja ide ovako: „Reči koje vam ja govorim, ne govorim od sebe, već Otac koji prebiva u meni, On ih govori“. I to je ono što je Hristos zaista rekao, jer kad god Bog govori, nešto se učini. „Rečju Gospoda načinjena su nebesa“ (Psalam 33,6 – KJV).
Sada čitajte Jovana 8,28 i nađite suprotnost stihu iz naše pouke: „Kad podignete Sina čovečijeg, onda ćete doznati da sam ja (On), i da ništa sam od sebe ne činim; nego kako me nauči Otac moj onako govorim“ (Karadžić). U prvom citiranom tekstu čitamo da Isus ne govori svoje sopstvene reči, već da Otac čini dela; u ovom čitamo da Isus ne čini dela sam, već Otac govori u Njemu. Tako vidimo da su Božja Reč i Božje delo jedna ista stvar. Ako Božja reč prebiva/ostaje u nama, onda će se pokazati Božja dela. „Ovo je Božije delo: da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29 – SSP).
Evo jednog od Isusovih izričitih uveravanja, koje Jovan posebno ističe: „Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje u mene činiće dela koja ja činim, činiće i veća od ovih, jer ja idem k Ocu“ (Jovan 14,12 – Čarnić). Kako to može biti? Ne pitajte; jer, kao što nijedan čovek ne može, tražeći, naći Boga, tako nijedan čovek ne može očekivati da razume kako On deluje i tako se, naravno, niko ne može nadati da sazna kako se Božja dela obavljaju u njemu. Činjenica nam je dovoljna. „Bog je taj što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno“ (Filibljanima 2,13 – kombinacija prevoda Čarnić-Karadžić). Hristos nije bio neko neobično biće, čudak prirode, jedinstveni primerak čovečanstva sa kojim nikada niko neće moći da se poredi. Ne; On je bio „Čovek“. Bio je poslat na svet, da bi svi pred sobom mogli da imaju primer savršenog Čoveka i kao dokaz da Bog može da načini takve ljude. Samo kada stignemo do „pune mere Hristovoga rasta“, dolazimo do „savršenog čoveka“ (Efescima 4,13 – Čarnić). Bog je u nas stavio istu reč pomirenja koja je bila i u Hristu (2. Korinćanima 5,19); a pošto je to reč koja deluje, iz toga sledi da će ista dela biti činjena od strane onih u kojima Reč prebiva, kao što su bila činjena od strane Hrista. Hristova služba pomirenja je poverena nama. Mi sada treba da se pojavimo pred svetom „umesto Hrista“ (2. Korinćanima 5,20 – Sinod SPC), kao svedoci za Njega, da bi, kroz nas, svet verovao u postojanje Hrista. U tom slučaju, sledi da se moraju činiti ista dela koja je On činio.
„Ali ne vidimo da se sada čine.“ To ne pravi nikakvu razliku kada je u pitanju istinitost Hristovih reči. To samo pokazuje kako malo vere ima čak i u crkvi. Ljudi su suviše spori da razumeju čudesne mogućnosti sadržane u Isusovoj veri. Kada primimo „Duha mudrosti i otkrivenja u poznavanju Njega“, onda ćemo znati „koja je nada Njegovog poziva“ i „kakva je izobilna veličina Njegove sile na nama, koji verujemo po delovanju Njegove moćne sile, koju je učinio u Hristu, kada Ga je podigao iz mrtvih“ (Efescima 1,17-20 – KJV). Zašto ne primiti Duha sada?
A šta je sa „većim delima“ od onih koja je Hristos činio? Koja su to dela? I kako je moguće da ih mi činimo? Na oba ova pitanja možemo samo reći da ne znamo. Štaviše, verovatno nećemo nikada ni znati. Svakako nećemo nikada znati kako se čine dela, jer se čine samo Božjim svemoćnim umećem. Ako ne možemo znati kako se čine najmanja dela, svakako ne možemo znati ni kako se čine najveća. Znamo da će pravednici doći do dana suda potpuno nesvesni mnogih dobrih dela koja su učinili (Matej 25,37.38). Koji smrtnik bi mogao da podnese spoznaju da je činio veća dela nego što je Hristos učinio? Ako bi pomislio tako nešto, sama pomisao bi ga podigla iznad Gospoda i Učitelja i osigurala njegov pad. Dakle, moramo biti zadovoljni i, čak, radosni što ne znamo kako ili šta Bog čini u nama. Koren, zakopan u zemlji, ne može da vidi slavan plod koji se rađa njegovom vernom službom, već postojano radi na mestu na koje je postavljen, zadovoljan jednostavno da bude ono što mu je Bog namenio; tako bi trebalo da bude i u našem slučaju. Na nama je da imamo poverenja, a Bog je onda odgovoran za rezultate.
„I što god zamolite (zatražite – KJV; zaištete – Čarnić) u moje ime, učiniću, da se Otac proslavi u Sinu. Ako me nešto zamolite u moje ime, učiniću“ (Jovan 14,13.14 – SSP). Najčudesnije obećanje, a ipak najprirodnije, kada pomislimo šta znači moliti u Isusovo ime.
Pre svega, to ne znači jednostavno ponavljanje Isusovih reči. To bi bilo samo ismevanje. U Delima 19,13-16 imamo primer beskorisnosti toga. Isusovo ime ne treba da se koristi kao neka čarolija. U njemu ima sile, ali to nije sila magije.
Mi treba da se molimo u Njegovo ime; odnosno, mi treba da budemo u imenu, a ime je On sam. Mi treba da dođemo, ne u svoje sopstveno ime i u svojoj ličnosti, već u ime i u ličnosti Isusa iz Nazareta. Ipak, ne treba da se predstavljamo kao da smo On. Takva prevara bi se brzo primetila. Ne; mi treba da budemo potpuno izostavljeni. Mi nismo dostojni da priđemo Božjem prestolu. Ljudi kažu: „Ja sam tako nedostojan; nisam podoban da dođem u Božje prisustvo“. Dobro, preduzeta je mera za sve takve slučajeve. Znamo da je Hristos dostojan. „Za vreme svog života u telu“ On je „glasnim jaucima (velikom vikom – D. Stefanović) i suzama prineo molitve i molbe Onome koji je mogao da ga spase smrti i bio je uslišen“ (Jevrejima 5,7 – SSP). Bog nikada nije odbio molitvu svog jedinorodnog Sina, čak ni „za vreme Njegovog života u telu“, kada je bio obučen u naše grešno telo. Sve što je On zatražio, bilo je uslišeno/odobreno. Hajde, zato, da priznamo da je Isus Hristos došao u telu – našem telu. Hajde da se odreknemo sebe – da se odreknemo svog sopstvenog postojanja – i priznamo Njega kao jedinog koji živi. Onda je to „ne ja, nego Hristos“ (Galatima 2,20 – KJV), koji pristupa Božjem prestolu. Tada je odgovor na naše molitve unapred osiguran, jer se On molio za oslobođenje od naših greha. Na taj način, dolazeći u Njegovo ime, isto smo tako sigurni da ćemo primiti ono što tražimo, kao što je bio i On.
Naši gresi su bili na Njemu, i još uvek su na Njemu, zato što je On još uvek u telu i još se moli za nas. Teret greha sveta je bio na Njemu i On se molio da bude oslobođen toga. Dakle, možemo izostaviti sebe i izgubiti se u saosećanju za Hrista, dok Ga gledamo kako se bori pod teretom greha. Onda nas saosećanje pokreće da uputimo nesebičnu molitvu „u Isusovo ime“. O, neka bude oslobođen okrutnog tereta i neka primi želju svog srca! Mi se usaglašavamo sa Njim. Molitva je uslišena. On je oslobođen. Ali, eto, to je bio naš greh koji je On nosio i, dok smo se molili za oslobođenje „u Isusovo ime“, da On može biti slobodan, naš greh je uklonjen i oslobođenje je došlo na nas. Tako je Njegova pobeda naša radost. Mi smo se molili u Njegovo ime i Otac je mogao samo da usliši molbu. Međutim, očigledno je da nijedna molitva „u ime Isusa“ nikada ne može biti sebična.
Božje ime je u Hristu (2. Mojsijeva 23,21). Dakle, kada se molimo u Isusovo ime, mi iznosimo Božje sopstveno ime kao Jemca. Sa kakvim užitkom onda čitamo uverenje: „Ti nećeš uzimati ime Gospoda Boga svog uzalud“ (2. Mojsijeva 20,7 – KJV). To je zapovest, kažete? Tačno; ali morate znati da su u Hristu sve Božje zapovesti blagoslovena obećanja. Zaista, „Njegove zapovesti nisu teške“ (1. Jovanova 5,3 – Čarnić). „Ko ih drži ima veliku platu (nagradu – KJV)“ (Psalam 19,11 – Daničić).
13. april 1899.