Isus je otišao preko Galilejskog mora i, kao što je obično bio slučaj, kad god je išao negde, „za njim je išao mnogi narod“ (Jovan 6,2 – Čarnić). Zašto su se ljudi u tolikom broju skupljali oko ovog siromašnog čoveka – čoveka tako siromašnog da nije imao dom, nije imao mesto gde bi mogao da nasloni svoju glavu? – To je bilo zato što je On imao da dâ nešto što su oni želeli. To nisu bili hrana ili novac, iako je On čak i u svom siromaštvu davao te stvari; ali takvi darovi su bili samo sporedni; ljudi su mogli da rade i zarade novac i kupe hleb, ali On im je besplatno davao ono što novac nije mogao da kupi. Oni su Ga pratili „jer su gledali čuda koja je činio na bolesnicima“. On je imao poruku sile, reči života i ljudi su bili privučeni Njemu nečim što nisu mogli da razumeju niti objasne.
Kada je Isus, dok ih je podučavao, video oko sebe mnoštvo (jer nije bilo manje od pet hiljada ljudi, pored žena i dece), rekao je Filipu, ali tako da čuju svi učenici: „Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?“ (Karadžić). Filip je brzo preračunao i rekao: „Dve stotine dinara hleba njima nije dovoljno - da svaki nešto malo dobije“ (stih 7 – Čarnić). Imajte u vidu da je kupovna moć novca bila veoma drugačija tada od onoga kakva je sada. Jedan dinar je bio uobičajena naknada (plata) za jedan dan posla (pogledajte Mateja 20,1.2). Dva dinara su bila dobar zalog za smeštaj u gostionici i brigu o nesposobnom (pogledajte Luku 10,30-35). Stoga bi dve stotine dinara kupilo veliku količinu hleba, pa ipak nedovoljno da bi svako iz mnoštva mogao bar da okusi, i Filip nije mogao da vidi način da pomogne gladnoj gomili.
Učenicima je bilo jasno da, bez obzira koliko je velika potreba tog mnoštva i koliko su oni sami bili spremni da im pomognu, to se nije moglo učiniti. Tako su rekli Isusu: „Otpusti (pošalji – KJV) narod neka ide u sela i kupi sebi hrane“ (Matej 14,15 – Čarnić). Ali čak i da se to učini, mnogi bi morali da odu gladni, nemajući novca kojim bi kupili. „Isus im je rekao: Ne treba da idu; dajte im vi da jedu“. Ponovo je kod učenika prevladao njihov smisao za trgovinu; oni su pogledali svoja sredstva i našli tako oskudne zalihe, da je bilo beskorisno govoriti o tome. Petar, nastupajući kao glasnogovornik dvanaestorice, rekao je: „Ima ovde jedan dečak koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribe; ali šta je to na toliko njih?“ Jasno je da ništa nije moglo da se učini. „O, ne, beskorisno je govoriti; želeli bismo da nahranimo ove gladne ljude, ali nemamo ništa vredno pomena, čime bismo to uradili; pažljivo smo razmotrili situaciju i apsolutno je nemoguće učiniti bilo šta. O, kada bismo samo imali sredstva!“
Sve ovo vreme Isus je „već znao šta će učiniti“ (Jovan 6,6 – SSP). Poslovni proračuni učenika i ukazivanje na to da se nalaze u previše skučenim uslovima, da bi mogli da učine bilo šta da pomognu, nisu ni najmanje uticali na Njega. On nije bio obeshrabren tom računicom. Pet hlebova i dve ribe? O, to je obilno! „Neka ljudi posedaju“ (stih 10). Mora da se održi red. Ne želimo nikakvo guranje i gužvu, nikakvo nedolično otimanje za prekomernu količinu hrane koja treba da se obezbedi. Ne sme da se desi da se neka slaba, stidljiva osoba previdi. Osim toga, mora da bude tiho, kako bi svi mogli da imaju priliku da razmišljaju o čudesnom Božjem daru i Davaocu. Neka ljudi budu mirni, da bi mogli da prepoznaju Boga. Tako su ljudi seli i „Isus uze hlebove, zahvali Bogu za njih pa ih razdeli onima koji su sedeli, a tako i ribe - i to koliko god je ko hteo. A kad su se najeli, Isus reče svojim učenicima: ‘Pokupite preostale komadiće da ništa ne propadne.’ I oni ih pokupiše i napuniše dvanaest korpi komadića od pet ječmenih hlebova što su preostali onima koji su jeli“ (Jovan 6,11-13 – SSP).
Ovde je priča završena; ipak, neke od lekcija kojima ona poučava mogu se primetiti i u sadašnjosti. Prvo, možemo videti Isusovo nežno saosećanje sa siromašnima i ugroženima. Njegovo srce je bilo, i uvek jeste, dirnuto prizorom ljudske potrebe i patnje. Sve Ga pokreće. On je „saoseća[o] s našim slabostima“ (Jevrejima 4,15 – SSP). Međutim, On se ne zadovoljava samo sažaljenjem i izrazima saosećanja. On ne gubi vreme u žaljenju zbog toga što nije u stanju da pomogne, nego iz svoje izobilne punine On zadovolja potrebe. Njegovo saosećanje je praktično i uvek nešto postiže. On saoseća; On čezne da učini nešto da pomogne; On zna šta će učiniti; i On to čini. On poznaje potrebu; On se brine za nju; i On je u stanju i voljan je da je zadovolji.
Gospod nam omogućava da shvatimo svoju bespomoćnost. Njegovo pitanje: „Gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu?“ bilo je sračunato da naglasi veliku potrebu i njihov nedostatak sredstava. Ali, imajte u vidu da to pitanje nije bilo pitanje sumnje. „[On sam je] već znao šta će učiniti“. Neka ovaj slučaj, onda, služi kao model za sve. Koliko često smo osetili da nam se srca uskomešaju kada vidimo siromaštvo i patnju i koliko često smo čeznuli da pomognemo i žalili zbog svoje nemoći. Ova beznadežna situacija, koja nam je tako živopisno prikazana, bila je samo ponavljanje Gospodnjeg pitanja Filipu: Odakle ćemo obezbediti hranu za ove gladne duše? I baš kao što je pitanje tada bilo postavljeno da osvedoči učenike, tako se očajnička potreba toliko živo stavlja pred nas, da bi osvedočila nas. Koliko često smo mi bili testirani na ovaj način, a ipak nismo naučili lekciju. No, hajde da to počnemo sada.
Isus ne bi pustio ljude da odu gladni. On ne bi dozvolio učenicima da tako učine. On uvek nahrani gladne. Stoga možemo biti uvereni da, kada dozvolimo ljudima da odu gladni hrane, bilo za telo ili za dušu, mi zanemarujemo ili poričemo prisustvo Učitelja među nama. „Koji govori da u njemu stoji (prebiva – Sinod SPC), mora i sam tako živeti (hodati – KJV) kao što je on živeo (hodao)“ (1. Jovanova 2,6 – D. Stefanović). „Zaista, zaista, kažem vam, ko veruje u mene činiće dela koja ja činim, činiće i veća od ovih, jer ja idem k Ocu“ (Jovan 14,12 – Čarnić).
„Ne treba da idu; dajte im vi da jedu“ (Matej 14,16 – Čarnić). Zašto je Isus to rekao? – Zato što je bilo tako. Isus se nije šalio sa učenicima. On je znao šta će učiniti; pitanje je bilo: Da li su oni znali šta će oni učiniti? Da; oni su znali da će poslati mnoštvo praznih ruku; ali nije trebalo to da učine. Njegovo pitanje Filipu bilo je u svrhu toga da osvedoči njega, a i ostale učenike. Isusove reči pokazuju da, da su samo prepoznali svoju priliku, mogli su da nahrane mnoštvo isto kao što je On učinio. A pouka je zapisana za našu korist.
„Kako možemo dati kad nemamo ništa?“ – Isto onako kako je i Isus učinio kada nije imao ništa; jer, On nije činio ništa, dok je bio ovde na Zemlji, osim kao čovek.
„Da, ali je Bogu bilo drago da u Njemu prebiva sva punina i On je od izobilne punine, koja je bila u Njemu, nahranio mnoštvo.“ Sasvim tačno; „Od njegove smo punine svi primili“ (Jovan 1,16 – SSP). Taj isti Isus je živ i danas i prebiva među nama; i ako Mu samo dozvolimo da verom prebiva u našim srcima, i mi ćemo „biti ispunjeni svakom Božjom puninom“ (Efescima 3,19 – KJV).
Kakvo čudesno ispoljavanje sile Božje blagodati – da bismo, nemajući ništa, trebalo da budemo u stanju da damo sve. „A kao njegovi saradnici molimo vas da ne primite naprazno blagodat Božiju;“ i mi se potvrđujemo kao Božji poslanici, „kao siromašni, a koji mnoge obogaćavaju, kao oni koji ništa nemaju, a sve imaju“ (2. Korinćanima 1,1.10 – kombinacija prevoda Čarnić-KJV-D. Stefanović).
Petar i Jovan su na vratima hrama naišli na čoveka sa velikom potrebom. On je tražio novac, ali Petar nije imao ništa da mu dâ. Međutim, Petar nije osetio da je neophodno da prođe sa saosećajnim pozdravom i primedbom: „Jadan čovek! Kako bih voleo da mogu da učinim nešto za njega“. Ne; Petar je čoveku dao nešto bolje od novca – nešto što novac nije mogao da kupi, već ono što će mu omogućiti da zaradi novac, ako mu bude potreban. Kada svi ljudi, koji se izjašnjavaju da su Božji, budu imali Hristovo prebivajuće prisustvo kroz Svetog Duha, kao stvarnost koje su svesni, oni nikada neće proći pored duše koja ima potrebu, a da je ne snabdeju sa više od onoga što ona traži ili misli da će primiti.
Bog nam bogato daje sve u čemu ćemo uživati. „On svima daje život i disanje i sve“ (Dela 17,25 – KJV). Stoga, svako ima sve što mu je dato. Većina ljudi, međutim, ne prepoznaje Božje darove. Ne samo da ne znaju Boga kao Davaoca svakog dobrog i savršenog dara, već ne znaju ni kako obilno On daje, čak i kada znaju da daje nešto. Zato je posao Božjih sluga „da otvore oči slepima“ (Isaija 42,7), da bi ljudi poznali beskrajnu Božju blagodat i dar blagodaću. Oni treba da budu „dobri upravitelji raznovrsne blagodati Božije“ (1. Petrova 4,10 – Sinod SPC). Ali, ah, kako je tužno kada su oni, koji tvrde da poznaju Boga, sami slepi za bogatstvo slave svog nasleđa. Ko je od nas onaj koji nije odbacio Isusove reči i pouke koje nam je On ostavio, toliko da one za nas jedva da imaju neko veće značenje od pukih priča? Zar nikako da naučimo?
Kao što smo slobodno primili, tako treba slobodno i da dajemo. Odnosno, treba da dajemo toliko koliko smo primili, i pod istim uslovima. Primili smo sve; treba da dajemo sve. Činjenica da nemamo veliku zalihu, da bismo je nosili sa sobom da je prikažemo, ne dokazuje da nemamo ništa. Bog je naša riznica. „Neistraživa bogatstva Hristova“ (Efescima 3,8) su sva i uvek „u Njemu“, jer „u Njemu je sve stvoreno“ i „u Njemu se sve nalazi“ (Kološanima 1,16.17), a On je naš. On nas spasava nevolje da pazimo i brinemo za svoju ogromnu imovinu, dok imamo svu korist od nje kad zatražimo. On kaže: „Što se tiče dela mojih ruku, zapovedite mi“ (Isaija 45,11 – KJV). To je stvarnost, a ne prazne reči.
Svim ovim Bog pokušava da nauči svet da se „čovekov život ne sastoji iz obilja onoga što on poseduje“ (Luka 12,15 – KJV) ili se čini da ima. On bi hteo da mi znamo i naučimo druge da On brine za nas i čuva nas. On bi hteo da svi ljudi znaju da sve dolazi od Njega, tako da bi svi mogli da Mu daju slavu, primajući od Njega ono što On daje. Tačno, On je rekao da čovek koji ne bude radio, neće ni jesti, ali to nas ne uči da čovek mora sam sebe da podupire. Nijedan čovek na Zemlji ne „zarađuje svoj sopstveni život“. Nijedan čovek ne može da zaradi život (življenje). Život je previše dragocena roba da bi bila kupljena novcem ili zarađena ljudskim radom. Život je dar. Bog „daje svima život i disanje i sve“. Prilike kada nam On daje pomoć, kada je očigledno da nismo u stanju da učinimo bilo šta za sebe, treba da nam pokažu da čak i tamo gde smo najaktivniji, mi jednostavno sakupljamo ono čime nas On obasipa.
Kada Hristovi sledbenici pokažu da su dorasli svojim privilegijama, kao „radnici zajedno sa Njim“ (2. Korinćanima 6,1 – KJV), shvatajući da je On bio na Zemlji kao čovekov predstavnik, pokazujući šta svako Božje dete treba da radi kada prilika pozove, svet će videti da postoji nešto bolje, nego što ovaj svet može da pruži. Neće svi poverovati, ali delo koje Bog priprema za svet, brzo će biti ostvareno. Oni će videti da siromaštvo ne ograničava Božjeg čoveka; da izraz „bogat u veri“ (Jakov 2,5 – Čarnić) nije neka prazna fraza; i da siromašan hrišćanin može da čini ono što bogat svetovni čovek ne može. Kako dati bez ičega je lekcija kojoj Bog poučava, jer On uzima ono što nije, kada treba da obavi veliko delo.
Zato znajmo da velika potreba samo umnožava Božji dar. Umesto da očajavamo kada ne možemo da vidimo put (način – prim. izdavača) kojim bismo ostvarili neophodnu stvar, setimo se da je put sam Hristos. Da, On je „novi i živi put“ (Jevrejima 10,20 – Čarnić). Sa Njim u blizini, znajući za Njegovo stvarno prisustvo, ne treba da se brinemo za „puteve i sredstva“. Kada je Gospod pitao Filipa kako će kupiti hleb za mnoštvo, Filip je s pravom mogao da odgovori: „Gospode, Ti znaš, jer si Ti hleb“.
Hristos je „dao sebe za nas“ (Titu 2,14 – D. Stefanović), a stvarnost tog dara se pokazuje u hranjenju mnoštva, jer je On bukvalno dao sebe za njih. Međutim, kao što je sam rekao, On nije mogao da čini ništa sam od sebe. Otac koji prebiva u Njemu je činio dela. On dolazi da prebiva u vernicima, da bi oni mogli da budu ispunjeni Božjom puninom, kako bi i sami mogli da čine isto ono što je On činio. Vidimo da su učenici ipak dali ljudima hleb. Uzeli su ga od Isusa i dali ga mnoštvu. To treba da nam pokaže da mi možemo da hranimo gladne, kada smo u vezi sa Njim. Neka svaki Hristov sluga uzme od Njega svež hleb života i prosledi ga.
Kao što je Hristos dao sebe, tako i mi treba da dajemo sebe. Mi to zaista možemo da činimo onda kada možemo da kažemo: „Raspet sam sa Hristom. (Pa ipak – KJV) Živim, ali ne više ja, nego u meni živi Hristos“ (Galatima 2,20 – SSP). Onaj koji ne daje sebe, ne daje ništa, čak i ako daruje hiljade u zlatu i srebru. Onaj koji daje sebe (a to može učiniti samo blagodaću Hrista koji prebiva u njemu), daje sve što bilo kojoj duši može biti potrebno, mada nema ni novčića.
Šta će onda uslediti? – Isto što se desilo i u Isusovom slučaju. Mnoštvo je trčalo za Njim, zato što im je On davao sebe. Dakle, „zvaćeš narod koji nisi znao, i narodi koji te nisu znali steći će se k tebi, radi Gospoda Boga tvog i Sveca Izrailjevog, jer te proslavi“ (Isaija 55,5 – Daničić). Ako te je On proslavio, onda „narodi će doći ka videlu tvojem i ka svetlosti koja će te obasjati“ (Isaija 60,3).
Svi će primiti obilno, ali neće biti rasipanja. U toj gužvi, tog dana, bez sumnje je bilo mnogo „nedostojnih“ osoba. On ih je nahranio sve, jer je On Sin Svevišnjeg koji „čini da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima, i šalje kišu i pravednima i nepravednima“ (Matej 5,45 – SSP). On čak čini da „kiša pada na zemlji gde nema nikoga, i na pustinju gde nema čoveka“ (Jov 38,26 – kombinacija prevoda KJV-Daničić).
Okean, takođe, koji nema potrebu za vodom, prima pljuskove jednako kao i suva zemlja. Toliko je izdašan Bog sa svojim darovima. Pa ipak, nema rasipanja, jer On ponovo povlači sve kapljice vode ka sebi. On skuplja deliće, tako da ništa ne propadne. Sve se vraća Njemu, da bi se opet dalo. Šta ako je primalac nedostojan? Znajte da Bog ne traži da dajete, zato što Mu je potrebna vaša pomoć da zadovolji one koji imaju potrebu, već da biste vi bili blagosloveni dajući. Kada bi to bilo samo da bi video da su nečije potrebe zadovoljene, Bog bi to mogao da uradi bez vašeg pojavljivanja na mestu događaja. On vam dopušta da delite Njegov posao, da biste mogli da učestvujete u Njegovom bogatstvu i radosti; a to se postiže za vas, bez obzira kakav je karakter onoga kome pomažete. Dakle, onom koji daje, biće dato. Ono što on daje, odnosno, Božji život, ponovo će se vratiti njemu, da ga dvostruko obogati. Tako možemo biti kanali za veliku reku života koja teče od Boga, kroz ceo svemir, i, vraćajući se u Njegovo naručje, ponovo izlazi, uvek sveža i nova.
9. februar 1899