ŠTA JE ČOVEK?

„Kad nebesa tvoja gledam, delo prsta tvojih, i mesec i zvezde što si postavio, šta je čovek da ga se opomeneš, sin čovečji da se o njemu brineš?“ (Psalam 8,4.5 – Bakotić). Tako je govorio psalmista i tako mora da govori svako koji je stvarno svestan Božjih dela. Uobičajeno je da ljudi imaju visoko mišljenje o sebi i svojim zaslugama, toliko da zaboravljaju kako zavise od Boga. Prirodno je da se čovek oseća nezavisan i da zamišlja kako može sebe održavati, pa čak i to da sam produžava sopstveni život.

Sklonost ljudskih umova je prikladno opisana od strane istoričara, kada za drevne filozofe kaže da je u uzvišenom istraživanju ljudske prirode „njihov razum često bio rukovođen maštom, a da je ona bila podsticana njihovom taštinom. Kada su sa zadovoljstvom posmatrali veličinu sopstvenih umnih sila; kada su u najozbiljnijim spekulacijama ili u najvažnijim poslovima pokazali različite sposobnosti pamćenja, mašte i prosuđivanja; i kada su razmišljali o želji da se proslave, što ih je prenela u buduća doba daleko iza okova smrti i groba, nisu bili spremni da se izjednače sa poljskim zverima, ili da pretpostave da biće, prema čijem dostojanstvu su gajili najiskrenije divljenje, može da bude ograničeno nekim mestom na zemlji i vremenom od to malo godina.“ (Decline and Fall [Opadanje i propast], glava XV, odsek 18)

I apostol Pavle ih je tako opisao: „Jer iako su Boga poznali, nisu ga kao Boga proslavili, niti zahvalnost pokazali, nego u svojim mislima padoše u ništavnu varku, te potamne njihovo nerazumno srce. Postali su ludi govoreći da su mudri, pa zameniše slavu besmrtnoga Boga slikom i prilikom smrtnog čoveka, i ptica, i četveronožnih životinja, i gmizavaca“ (Rimljanima 1,21-23). Njihova oholost i uobraženost su bili takvi da „nisu smatrali vrednim držati se spoznaje Boga“ (stih 28 – Stvarnost).

Koliko je drugačije ponašanje onih koji su stvarno mudri. I car David je izvršio određeno ispitivanje ljudske prirode, ali iz drugog ugla. On je želeo da sazna šta bi Bog rekao o njemu. „Srce moje izgore u meni, u mislima mojim razgore se oganj; progovorih jezikom svojim: Kaži mi, Gospode, kraj života moga, i dokle će dani moji još trajati; daj da znam koliko sam ništavan! Gle, po meri dlana dao si mi dane, i vek moj je kao ništa pred tobom.“ (Psalam 39,4-6 – Bakotić)

Razmatrajući jamu koju su neznabošci iskopali za sebe i u koju su potonuli, i kako su se hvalisali protiv Boga, on je ponovo molio: „Pusti, Gospode, strah na njih; neka poznaju narodi da su ljudi (samo ljudi – eng. prevod)“ (Psalam 9,20 – Bakotić). Zamislite! „Samo ljudi!“ Narodi će se hvaliti činjenicom da su ljudi, i smatraće se sposobnim da se potpuno oslobode Boga; ali Božja reč kaže da su oni samo ljudi. Sam po sebi čovek je ništa, a i to (ništa) može da bude samo ako mu Bog da priliku i silu.

Zastanimo na trenutak da pročitamo šta Pismo kaže o poreklu čoveka: „Potom reče Bog: Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čoveka po obličju svom, po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih“ (1. Mojsijeva 1,26.27). „A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa [živo stvorenje].“ (1. Mojsijeva 2,7)

Slično životinjama i on je uzet od zemlje. On je samo „prah i pepeo“. On ne može ničim da se pohvali, pa čak ni kad se poredi sa životinjama koje su mu podređene. Jer je jednostavno Božja sila, koja može od iste gline da načini jednu posudu za čast, a drugu za sramotu, načinila razliku između čoveka i životinje. Zemlja je izvor iz koga potiču sva živa stvorenja. „Sve je od praha i sve se vraća u prah“ (Propovednik 3,20). Nakon smrti i raspadanja prah kneza ne može da se razlikuje od praha siromaha, pa čak ni od praha njegovog psa. To što na kraju ne deli sudbinu sa životinjama i ne odlazi u zaborav, to je samo zato što ima dovoljno poniznosti da prihvati mudrost koja dolazi od Boga, jer „čovek u časti, ako nije razuman, izjednačiće se sa stokom, koju kolju“ (Psalam 49,20). „O, zašto mora duh običnog smrtnika da bude ponosit?“

Čovek je načinjen od praha, da ne zaboravi kako je sam po sebi ništa; ali i prema Božjem obličju, da bi znao kakve mu se beskonačne mogućnosti pružaju – druženje sa samim Bogom. Sam po sebi nema ništa više sile od praha po kojem hoda, ali je zahvaljujući Božjoj sili i dobroti u stanju da učini najveće stvari. I koliko god to izgledalo neobično, njegove sposobnosti su najveće kada je najsvesniji svoje slabosti. „Kad sam slab onda sam silan.“ (2. Korinćanima 12,10)

„A stvori Gospod Bog čoveka od praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovek duša živa“ (1.Mojsijeva 2,7). Čak ni ovde čovek ne može da polaže pravo na superiornost. Poljske zveri udišu isti vazduh kao on. On je Božji dar i njima, kao i njemu. Pa i sama činjenica što je dah u njegovom nosu, dokazuje njegovu krhkost. „Prođite se čoveka, kome je dah u nosu; jer šta vredi?“ (Isaija 2,22). To je dah života koji mu je Bog dao; dok je on sam po sebi slab ne bi li ga i zadržao. „Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane.“ (Jakov 4,14 – Čarnić)

Kako to može biti, s obzirom da mu je Bog dao život? To nije zato što je život od Boga nešto što je slabo, već zato što je čovek tako slab da ga zadrži. U Božjim rukama je dah svega živoga i On ga po svojoj volji može uzeti k sebi. „Kad bi samo na sebe mislio i sebi duh i dah svoj uzeo, odjednom bi svako telo izginulo, i čovek bi se u prah pretvorio“ (Jov 34,14.15 – Bakotić). „I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao“ (Propovjednik 12,7). Dosad nismo našli ništa čime bi se čovek mogao pohvaliti.

Kako je samo prirodno da se čovek u nekoj nevolji obrati za pomoć nekom drugom čoveku ili ljudskoj sili. Pa ipak, nijedan čovek na zemlji nema moć da izvrši bilo kakvu promenu u svom fizičkom izgledu. On ne može da promeni boju svoje kose niti da doda centimetar svom stasu. „Oni se uzdaju u imanja svoja, i hvale se velikim bogatstvom svojim. Ne može čovek iskupiti čoveka, niti Bogu za nj otkupa dati“ (Psalam 49,6.7 – Bakotić). Zato je upućen savet: „Ne uzdajte se u knezove, u sina čovečijeg, u kog nema pomoći. Iziđe iz njega duh (dah – engl. prevod), i vrati se u zemlju svoju: taj dan propadnu sve pomisli njegove“ (Psalam 146,3.4). U koga treba da se uzda? „Blago onome, kome je pomoćnik Bog Jakovljev, kome je nadanje u Gospodu, Bogu njegovom, koji je stvorio nebo i zemlju, more i sve što je u njima; koji drži veru uvek.“ (Psalam 146,5.6)

Nema života, osim od Boga. „Jer je u Tebe izvor životu, Tvojom svetlošću vidimo svetlost“ (Psalam 36,9). Ali, život je pravednost; „jer telesno mudrovanje [umovanje] smrt je, a duhovno mudrovanje [umovanje] život je i mir“ (Rimljanima 8,6). Greh je smrt i potiče od sotone, a Sin se Božji zato javi da uništi dela đavolja. Greh će na kraju biti potpuno izbrisan iz vasione, a sa njim moraju svakako da budu izbrisani i svi koji žive u grehu. Ako se drže svog grešnog života, moraju da budu uništeni sa grehom. Hristos je pravednost Božja, jer jedino je Bog dobar, a u Hristu je sva punina Boga. Prema tome, samo oni koji imaju Hrista mogu da se nadaju budućem životu. U stvari, oni sada i nemaju pravi život. „I ovo je svedočanstvo da nam je Bog dao život večni; i ovaj život večni u Sinu je Njegovom. Ko ima Sina Božjeg ima život; ko nema Sina Božjeg nema život“ (1. Jovanova 5,11.12). Štaviše: „Ko veruje Sina, ima život večni; a ko ne veruje Sina, neće videti život.“ (Jovan 3,36)

Istina je da će biti vaskrsenje mrtvih, pravednih i nepravednih, ali samo će pravednici ustati na život; oni koji su činili zlo izaći će iz svojih grobova na sud (Jovan 5,18.29). Sudbina im je da prime „kaznu večne propasti, daleko od lica Gospodnjega i od slave Njegove“ (2. Solunjanima 1,9 – Čarnić). Pošto nemaju pravednost koja jedina donosi život, nemaju ništa što bi moglo da produži njihovo postojanje.

Sve ovo treba da pouči ljude da je jedina nada u Bogu; da je On najuzvišeniji i da vlast pripada samo Njemu. Ne samo neki pojedinac, već „svi su narodi pred njim kao ništa, ništa su za njega svi oni, sama su taština“ (Isaija 40,17 – Bakotić). Premda to treba da navede čoveka na poniznost, to nikako ne sme da ga obeshrabri. I zaista to je za naše ohrabrenje, jer je Bog stvorio vasionu ni iz čega, te On onda može da uzme čoveka, koji se uzda u Njega, i od njega da učini šta želi. Da se do kraja „ne pohvali nijedno telo pred Bogom. A od njega je to da ste vi u Hristu Isusu, koji je za nas postao mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje, da bude kao što je zapisano: ‘Ko se hvali, neka se u Gospodu hvali’“ (1. Korinćanima 1,29-31 – kombinacija prevoda Karadžić-SSP). Svakako, čovek se ne treba stideti da prizna svoje uniženo poreklo, pošto kroz Hrista on može da učini sve.

Još jednu pouku o ohrabrenju možemo da naučimo od ljudske krhkosti koja pokazuje da se pravo uzvisivanje nalazi samo u poniznosti. Pošto sve dolazi od Boga, čovek može da bude u svom najvišem stanju samo kada radosno prizna da je ništa i kad se pokori nežnoj Božjoj sili. Četrdeseto poglavlje knjige proroka Isaije sadrži poruku koja treba da pripremi narod za slavni Gospodnji dolazak. To je utešna poruka jer ukazuje na Božju silu. Evo te poruke:

„Glas je nekoga koji viče: Pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našem. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će telo videti; jer usta Gospodnja govoriše. Glas govori: Viči. I reče: Šta da vičem? Da je svako telo trava i sve dobro njegovo kao cvet poljski. Suši se trava, cvet opada kad duh Gospodnji dune na nj; doista je narod trava. Suši se trava, cvet opada; ali reč Boga našeg ostaje doveka.“ (Isaija 40,3-8)

Ono šta treba da pripremi ljude za slavni dolazak našega Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista, kad dođe da svakoga nagradi prema njegovom delu, jeste potpuno prihvatanje poruke da je čovek ništa, a da je Bog sve. „Svako telo [je] trava“, ali mi smo videli kako se Božja sila predivno pokazuje u travi. Božja reč je rekla: „Neka pusti zemlja iz sebe travu“, a to je reč koja živi i ostaje doveka i koja se Jevanđeljem objavila nama. Videli smo kako sila te reči čini da se vlat trave progura na površinu i na svetlo, uprkos teških grumena koji je mogu sputati. U onome što je krhko pokazala se beskonačna sila. Sila reči isto tako deluje u onima koji je veruju svim srcem. Onaj koji prizna da je ništa – krhak i bespomoćan kao trava – biće osnažen da vrši silna dela i podignut iznad gruda zemlje u sunčevu svetlost Božje prisutnosti.