POČIVATI SA GOSPODOM

„Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini.“ (1. Mojsijeva 2,1-3)

„Seti se da svetkuješ dan subotni. Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao. A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvojemu. Tada nikakva posla nemoj raditi: ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja, ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živina tvoja, niti došljak koji se nađe unutar tvojih vrata. Ta i Jahve je šest dana stvarao nebo, zemlju i more i sve što je u njima, a sedmoga je dana počinuo. Stoga je Jahve blagoslovio i posvetio dan subotni.“ (Izlazak 20,8-11 – Stvarnost)

Ovo je slavni završetak stvaranja i izveštaj o njegovom proslavljanju. Dani stvaranja su dovoljno označeni time što im je dat broj, ali dan koji proslavlja celokupno stvaranje počašćen je time što ima ime. Ime sedmoga dana je „šabat“ (subota). Time je ostvarena dvostruka namera. Imenovanjem sedmog dana on se izdvaja i razlikuje od svih drugih dana; numerisanjem drugih dana bez njihovog imenovanja istaknuta je činjenica da je subota poseban dan koji će se ponavljati. Ali, ovaj tekst iznosi sopstvenu priču što se tiče dana koji je subota; i on je jedna od Božjih zapovesti koje su „tvrde za vavek veka“ (Psalam 111,8). Ovde ćemo da obratimo pažnju na duhovne pouke davanja subote čoveku, koje treba da naučimo.

Kao što je dobro poznato, Hristos je veliki Stvoritelj. On je Božja mudrost i sila. „Jer je u Njemu stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli, ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je Njegovim posredstvom stvoreno - i za Njega. I On je pre svega i sve u Njemu ima svoje postojanje“ (Kološanima 1,16.17 – Čarnić). „Sve je kroz Nju (reč – prim. izdavača) postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo“ (Jovan 1,3). Kad izveštaj kaže da je Bog za šest dana stvorio nebo i zemlju, tu se misli da je Bog stvarao u Hristu, jer je Hristos jedini prikaz Boga poznat ljudima.

Zbog toga takođe znamo da je to bio Hristos koji je počinuo u sedmi dan nakon dovršenog dela stvaranja, i da je Hristos blagoslovio sedmi dan i posvetio ga. Prema tome, subota je u posebnom smislu „Gospodnji dan“. Zašto je načinjena subota? „Subota je načinjena čoveka radi“ (Marko 2,27). Ona je za njega (za njegovo dobro), u smislu da nije protiv njega. Ona nije nešto samovoljno nametnuto čoveku – nešto što ovaj treba da drži (čuva) zato što Bog tako kaže – nego nešto što mu je dato kao pomoć. Ona je blagoslov kojim ga je Bog blagoslovio. Ona pripada svim stvarima koje„služe životu i pobožnosti“ (2. Petrova 1,3 – Čarnić), a koje su nam date božanskom silom.

Zašto je subota data? Gospod je preko proroka odgovorio ovim rečima: „I subote moje svetkujte da su znak između mene i vas, da znate da sam ja Gospod Bog vaš“ (Jezekilj 20,20). Zapazite, ona je znak po kome će narod poznati Boga. Prema tome, nema mesta pretpostavki da je subota imala za cilj da razlikuje Jevreje od drugih naroda. Ona je načinjena pre nego što su Jevreji i postojali. Načinjena je zato da bi oni mogli poznati Boga; a to što će njima omogućiti da poznaju Boga, služiće istoj svrsi i za sve druge ljude. Ona je na početku bila data i Adamu sa istim ciljem – da bi upoznao i sećao se Boga.

Ali, kako je subota znak kojim će ljudi moći upoznati Boga? Odgovor na ovo pitanje nalazimo u Rimljanima poslanici: „Jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da nemaju izgovora“ (Rimljanima 1,19.20). Samo treba da se prisetimo onoga što je rečeno na prethodnim stranicama, pa da vidimo kako se Bog spoznaje na osnovu Njegovih dela.

Međutim, ponovo se javlja pitanje: Kako nam to subota pomaže da upoznamo pravoga Boga? Pa upravo smo pročitali da se Stvoriteljeva večna sila i Božanstvo vide po onome šta je načinio; a subota je veliki spomenik stvaranja. Bog je počinuo u sedmi dan nakon šest dana stvaranja i taj je dan blagoslovio i posvetio, jer je u njemu počinuo od svih svojih dela. Zato čitamo: „Velika su dela Gospodnja, draga svima koji ih ljube. Delo je Njegovo slava i krasota, i pravda Njegova traje doveka. Čudesa je svoja učinio da se ne zaborave; dobar je i milostiv Gospod“ (Psalam 111,2-4). Neki prevode doslovnije: „Delo je Njegovo spomen na Njegova čudesna dela.“ (Psalam 111,2-4)

Jedino što je bitno da čovek upozna u ovom životu je Bog. Pesnik nam može reći da se pri proučavanju čovečanstva treba usmeriti na čoveka, ali Gospod nam kaže da se pri proučavanju čovečanstva treba usmeriti na Boga. „Ovako kaže Gospod: „Mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim. Nego ko se hvali, neka se hvali time što razume i poznaje Mene da sam Ja Gospod koji činim milost i sud i pravdu na zemlji, jer mi je to milo, govori Gospod“ (Jeremija 9,23.24). Poznavati Njega znači imati sve što je vredno poznavanja, jer On je istina i to cela istina. Isus Hristos je Božja mudrost i u Njemu je „skriveno sve blago mudrosti i znanja.“ (Kološanima 2,3 – Čarnić)

Cilj subote je da sačuva u mislima Božju stvaralačku silu, a što je njena posebna karakteristika. Ali, stvaralačka sila je sila Jevanđelja, tako da ono šta proslavlja stvaranje proslavlja i otkupljenje. Hristos je Otkupitelj, jer je u Njemu sve stvoreno. On svojom stvaralačkom silom izliva na ljude Božju blagodat. Sila koja spasava ljude je sila koja je stvorila nebo i zemlju. Zato kada kaže da je Bog postavio spomen(ik) za svoja čudesna dela, psalmista odmah dodaje: „Dobar je i milostiv Gospod.“ U Hristu je otkrivena Očeva blagodat (dobrota). „I Reč se ovaploti (postade telo – Karadžić) i stanova među nama, i gledasmo njenu slavu, slavu kao jedinorodnoga od Oca, punog blagodati i istine“ (Jovan 1,14 – Čarnić). On daje svoju blagodat, koja predstavlja pomoć u vreme potrebe, istom tajanstvenom i moćnom silom kojom je i zemlju stvorio; istom silom kojom sunčevi zraci daju život bilju na zemlji.

Zapazite kako je Hristos nerazdvojivo povezan sa subotom. Upravo je kroz Njega sve stvoreno, a u Njemu se sve i održava. Božja dela otkrivaju Njegovu večnu silu i Božanstvo; a Hristos je Božja sila i u Njemu živi svaka punina Božanstva telesno. Zato dela stvaranja pokazuju silu i Božanstvo Gospoda Isusa Hrista. Subota je veliki spomenik čudesnih Božjih dela u Hristu, stoga je silan znak Hristovog Božanstva. Svetkovati subotu, kako je Bog odredio pri stvaranju, znači priznati Hristovo Božanstvo. U onoj meri u kojoj neko propušta da u duhu i istini svetkuje Gospodnju subotu, u toj meri propušta da prizna Hristovo Božanstvo, ali propušta i da primi blagoslov koji potiče od činjenice da je On Bog.

Ovo je vidljivo iz Hristovih reči upućenih farisejima, koji su Njega i Njegove učenike nepravedno optužili da krše subotu, jer su tog dana zadovoljili glad, i zato što je u subotu iscelio nekog čoveka. Rekao je: „Jer je Sin Čovječiji gospodar i subote“ (Matej 12,8 – Sinod SPC). Nije sitnica što je On Gospodar subote. Biti Gospodar subote znači da je On Stvoritelj neba i zemlje – da je Gospodar svega.

Sa subotom je povezan naročiti blagoslov. Istina je da mnogo onih koji tvrde da svetkuju subotu ne primaju taj blagoslov, ali je to zato što je zapravo ne poznaju (njenu dubinu i njen značaj – prim. izdavača). Sveto pismo izjavljuje da je Bog blagoslovio sedmi dan i posvetio ga. On ga je blagoslovio. Nema dana u sedmici kad Gospod ne blagosilja ljude. Zapravo su i dobri i zli svakog dana predmet Božjih blagoslova. I ne samo to već oni koji traže Gospoda mogu dobiti posebne blagoslove u bilo koje vreme. Gospod je uvek blizu i uvek spreman da blagoslovi, ali postoji blagoslov koji prati subotnji dan, a koji se ne može naći nigde drugde. To je subotnji blagoslov. Bog je stavio svoj blagoslov na subotu i subotnji blagoslov ide samo uz subotu. Niko ne može naći nešto tamo gde toga nema. Subotnji blagoslov nije stavljen na neki drugi dan, osim na sedmi; zato ga ne možemo naći nigde drugde.

Koja je svrha tog blagoslova? Sa istom svrhom sa kojom su dati svi Božji blagoslovi. „Bog je prvo vama podigao svoga slugu i poslao ga da vam donese blagoslov - time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših“ (Dela 3,26 – Čarnić). Bog ne blagosilja ljude zato što su dobri, već zato da bi mogli postati dobri. Svi Njegovi blagoslovi imaju za cilj da odvrate ljude od greha i obrate ih k Njemu. Ako ljudi poznaju Gospoda, onda blagoslovi koje im daje imaju za cilj da ih još više privuku k Njemu. Tako je i sa subotom. Cilj joj je da ljude obrati Bogu time što ih podseća na Njegovu dobrotu i Njegovu milostivu silu. Sila stvaranja je Hristova sila. Hristos je Bog „koji je za nas postao mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje“. Sila kojom nam ovo daje je sila kojom je stvorio svetove. Zato nalazimo dublji smisao u predivnim Gospodnjim rečima: „I subote svoje dadoh im da su znak između mene i njih da bi znali da sam ja Gospod koji ih posvećujem“ (Jezekilj 20,12). Blagoslov subote je blagoslov posvećenja. Pošto je uspomena na Božje stvaranje, subota treba da nas upozna sa Božjom silom, da nas učini potpuno novim stvorenjima u Hristu.

SUBOTNI ODMOR

Reč „šabat“ (subota) znači odmor. To je neprevedena jevrejska reč koja označava odmor. Zato čitamo: „A sedmoga je dana subota, počinak posvećen Jahvi, Bogu tvojemu“ (Stvarnost). To je isto što je u drugim prevodima prevedeno kao: „A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom“ (Daničić). Da je to tako biće nam jasno ako se podsetimo izjave, da je Bog počinuo u sedmi dan od svih svojih dela koja je učinio.

Setimo se sada da smo pozvani da svetkujemo Gospodnju subotu. U ove dane čujemo izraze kao što su „jevrejska subota“, „kontinentalna subota“, „puritanska subota“ „američka subota“ i slično, ali jedina subota o kojoj Sveto pismo govori je „subota posvećena Bogu tvojemu“. „Ali subote moje čuvajte“ (2. Mojsijeva 31,13). Gospod naziva subotu „moj sveti dan“ (Isaija 58,13). Prema tome, treba da počinemo u dan u koji je Gospod počinuo. Ne samo što treba da se uzdržavamo od obavljanja svojih poslova na dan u kome je Gospod počinuo, nego treba da držimo Njegov počinak. Šta to znači? Pogledajmo!

Spasitelj nam kaže: „Bog je Duh“ (Jovan 4,24). Bog nije tamo neki duh, nego je Duh. On nije jedan od niza duhova, već je Duh. On je duhovno, a ne telesno biće. Da li to znači da je samo senka? Ne, nikako. Trajno je samo ono što je duhovno. Bog je stvarna, suštinska materija (supstanca), jer stoji napisano da je Hristos „obličje bića Njegovog“ (Jevrejima 1,2). Pogrešno je kada mislimo, a tome smo skloni, da su duhovne stvari nestvarne. „Postoji prirodno telo, a postoji i duhovno“ (1. Korinćanima 15,44 – eng. prevod). Hristovo telo, nakon Njegovog vaskrsenja, telo u kom se vazneo na nebo, svakako je bilo duhovno telo, ali veoma stvarno i opipljivo. Mi ne možemo iskazati kakvo je duhovno telo, ali znamo da je beskonačno uzvišenije i savršenije od naših fizičkih tela. Ono ne podleže ograničenjima koja imaju prirodna, fizičkih tela.

Bog je Duh, pa prema tome odmor koji je On uzeo posle stvaranja bio je duhovni odmor. Pri stvaranju zemlje nije se pojavio fizički umor. „Zar ne znaš? Zar nisi čuo? Jahve je Bog večni, krajeva zemaljskih stvoritelj; On se ne umara, ne sustaje“ (Isaija 40,28 – Stvarnost). Stvaranje nije bilo fizičko delo; bilo je u potpunosti duhovno. Bog je progovorio i nastalo je. A Njegova reč je duh. Zato svetkovati Božju subotu, ili počinak, znači uživati duhovni odmor. Subota nije određena da bude samo fizički, već duhovni odmor. Ona ima uzvišenije značenje nego što joj se obično pridaje. Istina je, pozvani smo da tog dana ne obavljamo svoje poslove, ali prestanak fizičkog rada u subotu je ništa drugo do simbol duhovnog odmora koji Bog daje onima koji Ga prihvataju kao Stvoritelja svega. Bez duhovnog odmora nema pravog svetkovanja subote. Gospod kaže da će se veseliti u Gospodu oni koji odvrate svoju nogu od subote i ne čine šta im je drago na Njegov sveti dan, već je prozovu milinom, posvećenom Gospodu, svetim i slavnim danom Gospodnjim (Isaija 58,13.14). Čovek može da se veoma savesno uzdrži od rada na sedmi dan kao što je to činio najstriktniji farisej, ali ako ne poznaje Gospoda Isusa Hrista i ne raduje se u Njemu, on ne svetkuje Gospodnju subotu. Pravi subotni odmor možemo naći samo u Hristu.

Ne zaboravimo da je subota data čoveku u Edemu pre nego što je greh ušao u svet. Adam je dobio nalog da radi, ali to nije bio zamoran rad. Rad nije deo prokletstva; nego je to zamor od rada. Tek nakon pada čoveka u greh rečeno je Adamu: „Zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka; trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“ (1. Mojsijeva 3,17- 19). Sve se to dogodilo zato što je sagrešio. Da je ostao veran Bogu, zemlja bi obilno rađala samo onim šta je dobro, a rad bi pružao zadovoljstvo. A subota bi se svetkovala ne da bi se telo odmaralo, jer se ono nikad ne bi umaralo, već kao vreme radosnog zajedništva sa Bogom.

Upravo ovde možemo da naučimo praktičnu lekciju kada je reč o subotnom zakonodavstvu. Da je subota imala za cilj samo da ljudima omogući fizički odmor, tako da bi bili u stanju da se iduće sedmice još više trude oko sakupljanja bogatstva, vlasti bi imale pravo da od svih ljudi zahtevaju da svetkuju subotu. Ali, pošto je subota duhovni odmor, mora biti jasno da je nemoguće ikoga naterati da svetkuje subotu. Subotnji počinak, pošto je duhovan, je odmor koji samo Božji Duh može dati, a Božji Duh se ne pokorava zakonima parlamenta niti sudskim odlukama. Čak i ako bi se sedmi dan, dan koji je sam Gospod blagoslovio i posvetio, nastojao silom nametnuti, rezultat bi bio isti. Bog se ne koristi prisilom, i On nije opunomoćio nijednog čoveka, niti skup ljudi, da se njome služi umesto Njega. Subota je data za čoveka; ona je najveći blagoslov koji Bog ima za čoveka. Tako mu pokazuje silu kojom se može spasiti. Prema tome, prisiljavati ljude da svetkuju subotu, bilo bi isto kao prisiljavati ih da se spasu. Hristos kaže da će ljude privući k sebi, a ne da će ih terati. On je dobri Pastir i kao takav ide pred svojim stadom, i vodi ga svojim glasom, a ne tera ga batinom.

Jasno je da cilj subote nije samo telesna obnova i da uzdržavanje od telesnog napora uopšte ne predstavlja smisao svetkovanja subote. Pa ipak je naređeno da sedmog dana prestanemo sa radom bez obzira kakav bio. Razlog tome nije samo da bi dobili vreme za razmišljanje o Božjim delima, već da naučimo i te kako potrebnu lekciju pouzdanja u Boga. Kad prestanemo sa svim svojim poslovima kojima zarađujemo za život, mi se podsećamo na činjenicu da nas Bog snabdeva ne samo sa duhovnim blagoslovima, nego zadovoljava i sve ovozemaljske potrebe. Time priznajemo, premda smo poslušni Njegovoj zapovesti da svakodnevno radimo za svoj hleb, da zavisimo od Njega kao da nismo ništa radili.

Prema tome, pravilno razumevanje subote i njenog cilja, rešiće zauvek pitanje koje se često javlja u mislima onih, koji su osvedočeni da treba da poslušaju Boga kad je reč o svetkovanju subote. A pitanje glasi: „Ako budem svetkovao sedmi dan, kako ću da zaradim za život? Bez sumnje izgubiću svoje mesto, a pošto srazmerno mali broj ljudi svetkuje ovaj dan, a to je glavni radni dan u sedmici, neću biti u stanju da nađem posao. Šta da radim?“ Kažem da takvo pitanje neće nikad postaviti onaj ko poznaje prirodu i cilj subote. Znaće da sama subota ukazuje na odgovor. Sama ideja svetkovanja subote podrazumeva savršeno pouzdanje u Boga, čija sila je iz ničega stvorila i održava vasionu, i čija je ljubav prema Njegovim stvorenjima jednaka Njegovoj sili da im čini dobro.

Subota će takođe odgovoriti na pitanje, ili onemogućiti da se ono pojavi – treba li čovek u hitnom slučaju da žanje subotom, kad izgleda kao da je to jedina mogućnost da osigura rod. On će znati da je Bog, koji jedini može učiniti da žito raste, potpuno u stanju da ga zaštiti, ili da se na drugi način izobilno pobrine za njega, ako ono propadne. Ali, svi će razumeti da je savršeno svetkovanje subote dosledno sa pružanjem sve potrebne brige oko onih koji su izloženi nevolji, jer nas sama subota podseća da je Bog „milostiv i pun sažaljenja“.

POČINAK KOJI OSTAJE

„Bojmo se, dakle, da se ko od vas, dok je još ostavljeno obećanje da se uđe u njegov mir [počinak, odmor], ne pokaže da je zakasnio. Jer i mi smo čuli radosnu vest kao i oni [Jevreji]; ali im ne pomože reč koju su čuli, zato što nije bila spojena sa verom kod onih koji su je čuli. U mir [počinak, odmor], naime, ulazimo mi koji smo poverovali, kao što je rekao: ‘Tako se zakleh u svom gnevu i neće ući u moj mir [počinak, odmor]’, iako su bila svršena dela – otkako je udaren temelj sveta. Jer je negde za sedmi dan ovako rekao: ‘I počinu Bog u sedmi dan od svih svojih dela’. … Znači, Božjem narodu preostaje subotni mir [počinak, odmor]. Ko, naime, uđe u njegov mir [počinak, odmor] taj je počinuo od svojih dela – kao i Bog od svojih.“ (Jevrejima 4,1-10 – Čarnić)

Mir [počinak, odmor] o kojemu je ovde reč, očigledno je mir [počinak, odmor] koji preostaje Božjem narodu u večnom carstvu našega Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. To je mir [počinak, odmor] na obnovljenoj zemlji, koji drevni Jevreji nisu mogli steći zbog neverstva. Ono što su primili u Hananu bila je samo senka pravog mira [počinka, odmora] koji im je Bog obećao. Isto Jevanđelje o carstvu, koje je propovedano nama, bilo je prvo propovedano njima. Ali, kakve veze ima sedmi dan sa večnim mirom [počinkom, odmorom] u Božjem carstvu? Videćemo.

Kao što smo videli, subota je uspomena na stvaranje. Ali, ne zaboravimo da je subota data u vreme kad „pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“. Zato subota slavi uspomenu na savršeno stvaranje. Ona nas podseća da zemlja nije uvek bila u stanju u kakvom je danas vidimo. Pošto Božja reč ne može da omaši, svaka namera će biti sprovedena. Kao što nas subota podseća na savršeno stvaranje dovršeno da bude mesto boravka za čoveka, tako nas ona uverava i da će zemlja biti obnovljena i osposobljena za mesto boravka onih koji će učestvovati u nasledstvu svetih u svetlosti.

„Oni će se svi postideti i posramiti, otići će sa sramotom svikoliki koji grade likove. A Izrailja će spasti Gospod spasenjem večnim; nećete se postideti niti ćete se osramotiti doveka. Jer ovako veli Gospod koji je stvorio nebo, Bog koji je sazdao zemlju, načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno, nego je načinio da se na njoj nastava: ja sam Gospod, i nema drugog.“ (Isaija 45,16-18)

Bog je stvorio zemlju i na nju postavio čoveka. Kad je čovek stvoren, bio je čestit/ispravan. Shodno tome Bog je nameravao da zemlja bude nastanjena rasom savršenih bića. Ovim bićima dao je subotu da bi u mislima zadržala svog Stvoritelja i tako sačuvala svoje savršenstvo. Ovo savršenstvo nije bilo samo fizičko, već i duhovno. Čovek je bio načinjen po Božjem obličju – savršenog karaktera. Zato je trebalo da svetkuje subotu kao podsetnik na duhovno savršenstvo, koje je primio od Boga, i koje je jedini On mogao da sačuva. Upravo će Gospod u to savršeno stanje obnoviti zemlju, a zahvaljujući Jevanđelju On priprema savršeni narod koji treba da nastani ovu obnovljenu zemlju. Iako je čovek pao i zemlja je oskrnavljena, još uvek ostaje subota, taj delić Edema, i kao podsetnik čoveku na ono što je Bog pripremio u početku, i kao sredstvo kojim ga želi podići na ovaj visoki položaj, da bi u tome mogao da uživa kada bude obnovljena.

Dakle, počinak koji ostaje je obnovljena zemlja i vraćeni Edem. A ta dela su bila završena od postanja sveta. Odnosno, čim je zemlja bila stvorena, došao je čovekov odmor. Čoveku je bio poveren posao, ali on nije bio zamoran. Doslovnije iznošenje 1. Mojsijeve 2,15 bilo bi da je Bog učinio da se čovek odmara u vrtu koji je On zasadio. Dao je čoveku počinak na zemlji koja je bila spremna da on u njoj uživa. Dokaz tome nalazimo u rečima: „I počinu u sedmi dan od svih dela svojih koja učini.“

Osim toga, subota je data čoveku kao znak da će kroz svu večnost počivati sa Gospodom. Odnosno, uživaće u duhovnom odmoru – u savršenoj slobodi od greha.

Za vreme šest dana Bog je izgovarao reči koje su dovele zemlju u njeno savršeno stanje. Zatim je počinuo. Prestao je da govori, i Njegova reč, koja živi i ostaje zauvek, nastavila je da održava ono što je stvorio. Tako je Bog počinuo sa svojom reči (u svojoj reči, svojom rečju – prim. prev). On je mogao da počine od dela stvaranja sa savršenim pouzdanjem da će Njegova reč i održavati ceo univerzum. Prema tome, kad svetkujemo Gospodnju subotu, mi jednostavno prihvatamo ovaj počinak (odmor) koji dolazi kada se oslonimo na Božja obećanja.

Zato „u mir, naime, ulazimo mi koji smo poverovali“. A onaj koji je ušao u mir (pokoj), takođe je počinuo od svojih dela – kao i Bog od svojih. Pre nego što ljudi u potpunosti prihvate jednostavnu Gospodnju reč, sve proističe od njihovog ja. Telesna dela nisu ništa drugo do greh, pa iako ljudi tvrde da služe Bogu i iskreno žele da čine što je ispravno, sva njihova dela kojima nastoje da to postignu su promašaji. „Sva naša pravda (pravednost) je kao nečista haljina (odeća)“ (Isaija 64,6). Ali, kad shvatimo silu Božje reči i znamo da je ona u stanju da izgradi one koji se uzdaju u nju, onda prestajemo sa našim delima i dopuštamo Bogu da deluje u nama da hoćemo i činimo kao što Mu je ugodno. To je u stvari počinak (odmor). Odmor koji dolazi kad shvatimo da spasenje ne dolazi od nas samih, nego od reči koja je stvorila nebo i zemlju i koja ih održava; i to je odmor koji nam donosi subota, ako je svetkujemo kako je to Gospod odredio.

Zapazite, da treba da se sećamo subote, da je smatramo svetom. Ona jeste sveta i stoga treba da je držimo (čuvamo). Mi je ne činimo svetom, jer to ne bi bilo moguće; samo Bog to može da učini. Nikakvo naše delo ne može da doda nešto njenoj svetosti, niti da joj oduzme. Niti mi možemo da sebe učinimo svetima, ne bismo li je pravilno svetkovali. Mi to ne možemo da učinimo. Ali, ista sila koja je subotu posvetila, posvetiće i nas. Ova sila je stvorila ceo univerzum. Ona je stvaralačka sila koja nas posvećuje, jer je Hristos Stvoritelj i On nam je postao mudrost od Boga i pravednost i posvećenje i otkupljenje. Bog nam je dao subotu – uspomenu na Njegovu stvaralačku silu – da bismo znali da je On Bog koji nas posvećuje.

To je odmor (počinak) kojega Hristos daje svima koji dođu k Njemu. On kaže. „Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim“ (Matej 11,28.29). Mi treba da dođemo i da se oslonimo na reč koja održava ceo svemir. To je značenje subote. Ona je spomen na stvaranje; a otkupljenje je jednostavno sila koja je sve stvorila, i koja deluje da to obnovi. Tako subota obeležava najviša dostignuća Jevanđelja

Videli smo da je subota data u Edemu i da je ona deo odmora (počinka) u koji je Bog ušao. Ako se svetkuje u duhu i istini, ona je deo Edema koji je sačuvan za nas uprkos svih promena nastalih zbog prokletstva. A pošto Bog zemlju nije stvorio naprazno, nego je načinio da na njoj (ponovo – prim. izdavača) nastava ista vrsta ljudi kakve je prvo postavio na nju, to će se i ostvariti. Prema tome, subota je ne samo deo prvobitnog Edema sačuvanog za nas, već se poistovetuje sa odmorom (počinkom) u kojem će Božji sveti uživati kroz svu večnost. Nebo nesumnjivo počinje na zemlji za one koji potpuno prihvataju Spasitelja i koji Mu se predaju bez zadrške. Subota, taj deo raja, premošćuje ponor od izgubljenog do obnovljenog Edema, i pošto je uspomena na onaj prvi, ona je garancija ovog drugoga.

Nije li onda subota milina? Zar može iko ko razume šta ona znači, da je smatra nečim drugim osim blagoslovom? Božji čovek, koji nam je dao jednu pesmu za subotu, u njoj pokazuje kako treba da je svetkujemo i šta će ona učiniti za nas. „Lepo je hvaliti Gospoda, i pevati imenu Tvom, Višnji, javljati jutrom milost Tvoju, i istinu Tvoju noću, uz deset žica i uz psaltir, i uz jasne gusle! Jer si me razveselio, Gospode, delima svojim, s dela ruku Tvojih radujem se“ (Psalam 92,1-4). Mi treba da jačamo u Gospodu – u Njegovoj moćnoj sili. Mi treba da budemo pobednici „Onog radi koji nas je ljubio“. Pa kad dođe iskušenje, samo treba da mislimo na Božju silu – silu koja je iz ničega stvorila svetove – pa da znamo da će se ona založiti za naše izbavljenje, ako je budemo prihvatili. Ništa nije suviše teško za Gospoda i ništa nije u stanju da Mu se odupre. Sve sotonine vojske nemaju snage kada se sukobe sa Gospodom. Hristos je razoružao „poglavarstva i vlasti“ (Kološanima 2,15). Prema tome, kad se oslonimo na ovu silu, pobeda je već izvojevana. Ono šta je Bog stvorio, podseća nas na Njegovu silu i zato se radujemo u delima Njegovih ruku. Svakako je namera subote da nam osigura ovu slavnu pobedu.

Kao što je znak savršenog stvaranja, subota je i pečat novog stvorenja u Hristu. Zato je ona Božji pečat, dat Duhom Božjim. Pošto je došla iz raja i deo je odmora u raju, ona pokazuje da su oni koji je svetkuju u duhu (ne samo u formi), zahvaljujući moćnoj Božjoj sili, određeni za mesto u raju. I zato će se dogoditi u budućim vekovima, kad Edem bude obnovljen, da će od subote do subote dolaziti svako telo da se pokloni Bogu, čija im je ljubav, sila i milost u Hristu omogućila da učestvuju u slavi Njegove prisutnosti. I kad se budu okupljali na ovim trostruko blagoslovenim subotama, pevaće: „Dostojno je Jagnje zaklano da primi silu i bogatstvo i premudrost i jačinu i čast i slavu i blagoslov.“ Ali, otkupljeni neće biti sami u svojim hvalospevima. Sva Božja dela slave Ga već sada dok uzdišu i čekaju izbavljenje. A onda, kad bude uklonjen svaki trag prokletstva i kad Jevanđelje vrati prvobitnu tvorevinu, „svako stvorenje, što je na nebu, i na zemlji, i pod zemljom, i što je na moru, i što je u njima“, ujediniće se u savršenom jedinstvu uglas govoreći: „Onome što sedi na prestolu, i Jagnjetu blagoslov i čast i slava i država va vek veka.“ (Otkrivenje 5,12.13)