„A Zakon je dodat da se umnože prestupi. Ali, gde se umnožio greh, milost (blagodat – Čarnić) se umnožila još više da bi, kao što je greh vladao pomoću smrti, tako i milost vladala pomoću pravednosti koja vodi u večni život kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda“ (Rimljanima 5,20.21 – SSP).
Cilj objavljivanja Zakona na Sinaju bio je da „se umnoži greh“. Ne zato da bi bilo još više greha; pošto smo upozoreni da ne nastavljamo u grehu da bi se blagodat umnožila, jasno je da pravedni Bog neće namerno da umnožava greh da bi imao priliku da pokaže više blagodati. Zakon nije greh, ali donosi posledice tako što svojom pravednošću čini da se „pokaže greh“, da bi „posredstvom zapovesti - postao preko svake mere grešan“ (Rimljanima 7,13 – Čarnić). Prema tome, cilj objave Zakona na Sinaju bio je da se greh, koji je već postojao, pokaže u svojoj pravoj prirodi i veličini, tako da se može ceniti prava vrednost izobilne Božje blagodati.
Objava Zakona učinila je greh izobilnim. Ali greh, koga je Zakon već učinio izobilnim, već je postojao, „greh je u svetu bio pre Zakona“ (Rimljanima 5,13 – SSP). Prema tome, Zakon je postojao na svetu pre nego što je objavljen na Sinaju, kao što je i kasnije, „ali greh se nikome ne računa kad nema zakona“. Bog je Isaku rekao: „Zato što je Avram slušao glas moj i čuvao naredbu moju, zapovesti moje i pravila moja i zakone moje“ (1. Mojsijeva 26,5). Avramov blagoslov je bio oproštenje greha i „znak obrezanja dobio je kao pečat pravednosti koju je stekao verom kao neobrezan, da bude otac svih koji kao neobrezani veruju, da se i njima to uračuna u pravednost“ (Rimljanima 4,11 – Čarnić). Pre nego što su sinovi Izraelovi stigli do Sinaja, gde je prvi put pala mana, Bog je rekao da će ih iskušati „hoće li hoditi po mome zakonu ili neće“ (2. Mojsijeva 16,4).
Zato je jasno da davanje Zakona na Sinaju uopšte nije uticalo na već postojeći odnos između čoveka i Boga. Isti Zakon je postojao pre tog vremena, sa istim ciljem, naime, da pokaže ljudima da su grešnici; i da su svu pravednost koju Zakon zahteva, i sve što je moguće da bilo koji čovek ima, već imali ljudi vere, od kojih su Enoh i Avram bili samo istaknuti slučajevi. Jedini razlog davanja Zakona na Sinaju bio je da ljudi još bolje shvate njegov ogroman značaj, kao i strašnu prirodu greha, a koji on zabranjuje, te da ih vodi tako da imaju poverenja (uzdaju se) u Boga umesto u sebe.
Okolnosti koje su pratile davanje Zakona zamišljene su da proizvedu takve posledice. Nikad ranije čovek nije bio svedok takvog prikazivanja strahovitog veličanstva i sile. I od tada ga nikad više nije bilo. Događaj davanja Zakona na Sinaju moći će da se uporedi samo sa Hristovim drugim dolaskom „koji će dati osvetu onima koji ne poznaju Boga i ne slušaju jevanđelja Gospoda našega Isusa Hrista“, da se kad dođe „proslavi u svetima svojima, i divan da bude u svima koji ga verovaše“ (2. Solunjanima 1,8-10).
Prilikom davanja Zakona, „gora se Sinajska sva dimljaše, jer siđe na nju Gospod u ognju“ (2. Mojsijeva 19,18). Prilikom drugog dolaska će „sam Gospod sići s neba“ „u ognju plamenome“ (1. Solunjanima 4,16; 2. Solunjanima 1,8).
Kad je Bog došao na Sinaj, držeći u svojoj desnici „zakon ognjeni“ za svoj narod, On „dođe s mnoštvom hiljada svetaca“ (5. Mojsijeva 33,1.2). Božji anđeli – nebeske vojske – bile su prisutne prilikom davanja Zakona. Ali davno pre tog vremena Enoh, sedmi od Adama, prorekao je Hristov drugi dolazak rečima: „Evo, dolazi Gospod sa hiljadama svojih svetaca da sudi svima“ (Juda 14.15 – SSP). Prilikom svog dolaska u slavi, biće „svi sveti anđeli s njime“ (Matej 25,31).
Bog je sišao na Sinaj da svom narodu objavi svoj sveti Zakon. „U desnici mu zakon ognjeni za njih.“ Ovaj Zakon je bio verbalni opis Božje pravednosti. Ali kad On dođe po drugi put, „nebesa oglasiše pravdu njegovu, jer je taj sudija Bog“ (Psalam 50,6).
„Truba sve jače trubljaše“ (2. Mojsijeva 19,19), najavljujući na carski način Božju prisutnost na Sinaju. Tako će i Hristov drugi dolazak biti najavljen „trubom Božjom“. „Jer će zatrubiti i mrtvi će ustati neraspadljivi, i mi ćemo se pretvoriti (izmeniti – Čarnić)“, jer „poslaće anđele svoje s velikim glasom trubnim; i sabraće izbrane njegove od četiri vetra“ (1. Korinćanima 15,52; Matej 24,31).
Dok je kod Sinaja truba dugo i glasno odjekivala: „Mojsije govoraše, a Bog mu odgovaraše glasom“ (2. Mojsijeva 19,19). A onda je Bog izgovorio Deset zapovesti „isred ognja, oblaka i mraka, glasom velikim, i ništa više“ (5. Mojsijeva 5,22). Na sličan način „ide Bog naš, i ne ćuti; pred njim je oganj koji proždire, oko njega je bura velika. Doziva nebo ozgo i zemlju, da sudi narodu svojemu“ (Psalam 50,3.4). „Jer će sam Gospod na zapovest, na glas arhanđela i na trubu Božiju sići sa neba“ (1. Solunjanima 4,16 – Čarnić).
Osim toga, kad Gospod dođe da sudi, to će biti veće od Njegovog dolaska kada je objavio svoj Zakon, jer niko od naroda ga nije video. „I progovori Gospod k vama isred ognja; glas od reči čuste, ali osim glasa lika ne videste“ (5. Mojsijeva 4,12). Međutim, kad On dođe po drugi put, „svako oko će ga videti, i oni koji su ga proboli. I zakukaće za njim sva plemena na zemlji“ (Otkrivenje 1,7 – SSP).
I na kraju, postoji poređenje u pogledu razlike između delovanja Božjeg glasa: kad je Bog izgovorio svoj Zakon na Sinaju, „gora se Sinajska sva dimljaše“ (2. Mojsijeva 19,18). „Zemlja se tresijaše, i nebo se rastapaše od lica Božjega, i ovaj Sinaj od lica Boga, Boga Izrailjeva“ (Psalam 68,8). „Zemlja se tresijaše i njihaše“ (Psalam 77,18). Međutim, taj glas prilikom Drugog dolaska biće još jači: Sa Sinaja Njegov „glas je tada potresao zemlju, a sada je obećao: ‘Još jednom potrešću ne samo zemlju nego i nebo’“ (Jevrejima 12,26 – Čarnić). „Nebesa će uz snažnu huku proći“ (2. Petrova 3,10 – Čarnić), jer će se „i sile nebeske pokrenuti“ (Matej 24,29).
Između Gospodnje objave Zakona na Sinaju i Njegovog suda na kraju sveta nalazimo predivne paralele, a mi ćemo prilikom proučavanja ustanoviti da one nisu slučajne.
„Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon.“ (1. Korinćanima 15,56 – Čarnić)
Zakon je došao da na najupečatljiviji način istakne grehe naroda. Kad se pojavi Zakon, tada greh koji spava, i čije smo sile nesvesni jer nikad nismo započeli smrtnu borbu sa njim, oživljava i počinje da deluje. „Jer greh je bez zakona mrtav“ (Rimljanima 7,8 – Čarnić). Zakon prikazuje greh u njegovom pravom karakteru i veličini i naoružava ga njegovom silom – silom smrti. „posredstvom Zakona (kroz zakon – Karadžić) dolazi samo spoznanje greha“ (Rimljanima 3,20 – SSP). Jedina dužnost Zakona je da ukaže na greh i da pokaže njegovu podmuklu snagu.
A greh rađa smrt. „Stoga, kao što je posredstvom jednoga čoveka greh ušao u svet, a grehom smrt, tako je smrt prešla na sve ljude, jer su svi zgrešili“ (Rimljanima 5,12 – Čarnić). Gde ide greh, tu ide i smrt. Greh ne samo da povlači smrt za sobom; on je nosi u svojim nedrima. Greh i smrt su nerazdvojivi; svaki je deo onog drugog. Nemoguće je odškrinuti vrata samo toliko da se greh uvuče, a onemogući ulazak smrti. Koliko god pukotina bila mala, ako je dovoljno velika da propusti greh, sa njim dolazi i smrt.
Pošto je greh postojao pre objavljivanja Zakona na Sinaju, objavljivanjem Zakona ukazano je na prokletstvo, jer je pisano: „Neka je proklet svako ko ne istraje (ne ostane – Čarnić) u izvršavanju svega što je zapisano u Knjizi zakona“ (Galatima 3,10 – SSP). Prokletstvo je bila smrt, jer ona je kletva (prokletstvo – SSP) koju je Hristos poneo za nas. Zato je davanje Zakona na Sinaju očigledno bila služba smrti. „Jer, zakon izaziva gnev“ (Rimljanima 4,15 – Čarnić). Sve prateće okolnosti objavljivale su tu činjenicu. Gromovi i munje, proždirući oganj, gora koja se dimila i tresenje zemlje, sve je to objavljivalo smrt. Gora Sinaj, sama simbol prekršenog Božanskog Zakona, bila je smrt za svakog ko bi je dotakao. Nije bila potrebna neka ograda oko gore da bi držala narod po strani nakon što su čuli da strašan Božji glas objavljuje Njegov Zakon, jer kada ga je narod čuo i video „uzmače se i stade izdaleka“ pa su rekli: „Neka nam ne govori Bog, da ne pomremo“ (2. Mojsijeva 20,18.19).
„Greh me je, naime, dobivši povod u zapovesti, zaveo i baš njome ubio“ (Rimljanima 7,11 – Čarnić); jer „Žalac smrti je greh, a sila greha je zakon“ (1. Korinćanima 15,56 – Čarnić). Bilo je nemoguće da postoji Zakon koji bi mogao dati život. Ali, on je bio potreban i to ćemo jasno videti kad u svetlosti ranije datih otkrivenja Izraelu razmotrimo dublji razlog.
Da li je Bog želeo da se naruga narodu kada im je dao Zakon koji nije mogao da im donese ništa drugo do smrt? Daleko od toga. „Doista ljubi narode“ i nikad nije taj narod voleo više nego kad mu je „u desnici [bio] zakon ognjeni za njih“ (5. Mojsijeva 33,2.3).
Treba da znamo da, iako je „Zakon dodat da se umnože prestupi (greh – Karadžić)“, „gde se umnožio greh, milost (blagodat – Čarnić) se umnožila još više“ (Rimljanima 5,20 – SSP). Pošto Zakon čini da se umnoži greh, gde bi njegova podmukla veličina mogla da se jasnije odredi nego kod Sinaja? Ali, pošto „se umnožio greh, blagodat se umnožila još više“, pa je očigledno da se na Sinaju najjasnije mogla videti veličina Božje blagodati. Bez obzira koliko se greh umnožio, upravo na njegovom mestu obiluje blagodat. Iako „gora ognjem goraše do samoga neba“ (5. Mojsijeva 4,11), mi imamo uverenje: „Jer je svrh nebesa milost tvoja i do oblaka istina tvoja“ (Psalam 108,4). „Nego koliko je nebo visoko od zemlje, tolika je milost njegova k onima koji ga se boje“ (Psalam 103,11).
Isus je Utešitelj. „Ali, ako neko i zgreši, imamo Zastupnika kod Oca - Isusa Hrista, pravednika“ (1. Jovanova 2,1 – SSP). Kad su se učenici ožalostili na Njegovu izjavu da će ih napustiti, Isus je rekao: „I ja ću moliti Oca, pa će vam dati drugog pomagača - utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine“ (Jovan 14,16.17 – Čarnić). Dok je bio na zemlji On je bio utelovljenje Duha, ali pošto nije hteo da Njegov rad bude ograničen, rekao je: „Bolje je za vas da ja idem: Jer ako ne odem, pomagač - utešitelj neće doći do vas; ako pak odem, poslaću vam ga. Kad on dođe, dokazaće da je svet u zabludi u pogledu greha, pravednosti i suda“ (Jovan 16,7.8 – kombinacija prevoda Karadžić-Čarnić-SSP).
Dobro zapazite činjenicu da je prvo delo Utešitelja da osvedoči o grehu. Mač Duha je Božja Reč koja „prodire dotle da deli dušu i duh, zglobove i moždinu, i prosuđuje misli i namere srca“ (Jevrejima 4,12 – SSP). Ali i onda kad šalje najoštrije i najdublje osvedočenje, Duh je Utešitelj. On je, uprkos tome, Utešitelj koji osvedočava o grehu, a onda otkriva pravednost Božju za uklanjanje greha. U tom osvedočenju je uteha koju Bog šalje. Hirurg koji seče do same kosti, da bi uklonio otrovnu smrtonosnu materiju iz tela, čini to samo zato da bi mogao da primeni isceljujuće ulje.
Veliki greh sinova Izraelovih bio je neverstvo – poverenje u samog sebe umesto u Boga. Ono je prisutno kod celog čovečanstva. Potrebno je nešto što će uništiti to tašto samopouzdanje da bi vera mogla da se pojavi. Zakon se pojavio na način koji je bio smišljen da to ostvari i da naglasi činjenicu da pravednost može doći samo verom, a nikako ljudskim delima (naporima, zaslugama... – prim. izdavača). U samom objavljivanju Zakona pokazano je da čovek za pravednost i spasenje zavisi samo od Boga, jer ljudi nisu mogli ni da dotaknu goru na kojoj je objavljen Zakon, a da ne poginu. Kako se onda može pretpostaviti da je Bog ikada očekivao da bi čovek i za trenutak mogao pomisliti da treba da dobije (ostvari) pravednost Zakonom (kroz Zakon tj. posredstvom držanja Zakona – prim. izdavača)? Na Sinaju je raspeti Hristos bio objavljen takvim zvucima da oni dopru do svih ljudi, kao što su potresli celu zemlju.
(Sadašnja istina, 12. novembar 1896)