Posle onoga što smo već naučili iz istorije Izraela, ništa preciznije i jednostavnije ne ističe Božju nameru u objavljivanju Zakona sa Sinaja od stihova iz
koju ćemo ukratko proučiti. Objašnjenje je jednostavno poput zbirke dečijih priča, ali duboko i sveobuhvatno kao Božja ljubav.
Šesti i sedmi stih prvog poglavlja otkriva činjenicu da su braća u Galatiji počela da napuštaju veru, prevareni lažnim učenjem navodnog jevanđelja. Na to apostol žestoko uzvikuje: „Ali ako vam čak i mi, ili anđeo sa neba propoveda evanđelje različito od onoga koje smo vam mi propovedali, neka bude proklet. Kao što smo pre kazali i sad opet velim: ako vam ko propoveda evanđelje koje se razlikuje od onoga što ste primili, neka bude proklet!“ (Galatima 1,8.9 – Čarnić).
Jedini deo Pisma koji je postojao u vreme kada je Pavle propovedao bio je onaj koji se sastojao od knjiga poznatih kao Stari savez. Kada je propovedao, otvarao bi te knjige i razmatrao ih; oni između njegovih slušalaca koji su bili zainteresovani, istraživali bi ista Pisma da vide da li je ono što je propovedao bilo tako (Dela 17,3.11). Kad se nalazio na sudu pod optužbom za krivoverje i zavođenje, on je svečano izjavio da sve što je u svojoj službi govorio nije bilo „ništa drugo sem onoga što su proroci i Mojsije rekli da će se dogoditi“ (Dela 26,22 – Čarnić). Sada kada ponovo čitamo njegovu osudu onih koji se usuđuju da propovedaju drugačije jevanđelje od onog koje je on propovedao, znamo da svako ko propoveda bilo šta drugačije od onoga što se nalazi u Starom savezu, navlači na sebe Božje prokletstvo. Ovo je jak razlog zašto treba da verno proučavamo Mojsija i proroke.
Znajući da je Pavle uvek i svuda propovedao samo „Isusa Hrista, i to raspetoga“, ne iznenađuje što je povikao: „O nerazumni Galati! ko vas je opčinio da se ne pokoravate istini? Vi, kojima pred očima beše napisan Isus Hristos, a sad se među vama razape“ (Galatima 3,1 – Karadžić). Iz Mojsijevih spisa i proroka oni su videli Hrista ne kao onog koji treba da bude razapet, niti kao onog koji je bio razapet pre nekoliko godina, već kao Onog koji je jasno i vidljivo razapet među njima. I baš iz tih drevnih spisa nastavio je da oživljava njihovu veru i revnost.
Oni su doživeli temeljno obraćenje, jer su primili Duha i trpeli progonstvo zbog Hrista. Zato apostol pita: „Jeste li primili Duha na osnovu dela zakona ili time što ste čuli propoved o veri?“ (Stih 2). Oni su čuli reči Zakona i primili ih verom i tako je Duh u njima izgradio pravednost Zakona. „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29 – Čarnić). Apostol nije umanjivao značaj Zakona, već ih je korio zato što su prema njemu promenili svoj odnos. Kad su ga čuli u veri, primili su Duha i sve je bilo u redu; ali kada su se počeli uzdati u telo (svoja ljudska dostignuća, zasluge – prim. izdavača) da steknu pravednost Zakona, prestali su da budu poslušni istini.
I ponovo apostol pita: „Koji vam, dakle, daje Duha i čini čudesa među vama, čini li to zbog dela zakona ili što ste čuli propoved o veri?“ (Galatima 3,5 – Čarnić). Bilo je to retoričko pitanje, ali je očigledni odgovor trebalo da bude: kroz slušanje propovedi o veri, „kao što je i Avraam ‘poverovao Bogu i uračuna mu se u pravednost’“ (Stih 6 – Čarnić). Oni su se, kao i Avram, opravdali verom – postali su pravedni – verom, a ne delima. Pre nego što nastavimo dalje, pogledajmo nekoliko definicija. „Greh je prestup Zakona“ (1. Jovanova 3,4 – KJV); i „svaka nepravednost je greh“ (1. Jovanova 5,17 – KJV). Iz ovoga proizlazi da je svaka ne-pravednost prestup Zakona (neposlušnost Zakonu), kao i da je svaka pravednost poslušnost Zakonu. Pa kad čitamo da je Avram poverovao bogu i to mu se uračunalo u pravednost, onda znamo da mu je njegova vera uračunata kao poslušnost Zakonu.
Ovo uračunjavanje vere u pravednost za Avrama nije bila prazna forma, pa nije ni za nas. Setimo se da uračunavanje vrši Bog koji ne laže, ali i koji naziva ono što nije kao da jeste, silom kojom oživljava mrtve. Avram je stvarno posedovao pravednost. Vera dela (dela kao glagol, tj. vera radi, čini). „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29). „Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje“ (Rimljanima 10,10 – Čarnić).
Ova mala digresija pomoći će nam da imamo na umu da u prethodnom poglavlju nema potcenjivanja Zakona, već je pravednost, koja je plod vere, uvek poslušnost Božjem Zakonu.
Avram je otac svih koji veruju. „Poznajte, dakle, da su Avraamovi sinovi oni koji su od vere (oni koji veruju – SSP). A Pismo je predvidelo da Bog opravdava mnogobošce na osnovu njihove vere, pa je unapred objavio Avraamu: ‘U tebi će biti blagosloveni svi narodi’“ (Galatima 3,7.8 – Čarnić). Jevanđelje propovedano Avramu je isto; ono je namenjeno „svim narodima“ i biće propovedano „za svedočanstvo svim narodima“. Ono treba da se propoveda „svakom stvorenju“ i ko u njega poveruje i krsti se, biće spasen. Ali, u jevanđelju se „otkriva pravednost Božija, iz vere u veru“ (Rimljanima 1,17 – Čarnić). Jevanđelje se propoveda „za poslušanje (poslušnost – KJV) vere “ (Rimljanima 16,26 – Bakotić). Poslušnost povlači za sobom blagoslove, jer stoji zapisano: „Blago onome koji tvori zapovesti njegove“ (Otkrivenje 22,14 – Karadžić). „Na taj način oni koji veruju primaju blagoslov zajedno sa vernim Avraamom“ (Galatima 3,9 – Čarnić).
„Oni koji se uzdaju u dela Zakona (koji su god od dela zakona – Karadžić; koji čine dela zakona – Čarnić), pod prokletstvom su (kletvom – Čarnić). Jer, zapisano je: ‘Neka je proklet svako ko ne istraje (ne ostane – Čarnić) u izvršavanju svega što je zapisano u Knjizi zakona’“ (Galatima 3,10 – SSP).
Nemarno čitanje ovog stiha, ili možda samo prvog dela, navelo je neke da poveruju da su sam Zakon, i poslušnost njemu, prokletstvo. Međutim, pažljivo čitanje poslednjeg dela stiha pokazuje da je takva misao velika greška. „Neka je proklet svako ko ne istraje u izvršavanju svega što je zapisano u Knjizi zakona.“ Prokletstvo nije izrečeno zbog poslušnosti već zbog neposlušnosti. Proklet nije onaj koji čini sve što je napisano u Zakonu, već onaj koji ne čini neprestano sve što je u njemu napisano. Ne samo deo, već sve mora da se čini, ne samo jedno vreme, nego stalno. Onaj koji to ne čini je proklet, dok će onaj koji to čini biti blagosloven.
U devetom i desetom stihu ovog poglavlja imamo istu suprotstavljenost blagosiljanja i proklinjanja koju nalazimo u 5. Mojsijevoj 11,26- 28: „Gle, iznosim danas pred vas blagoslov i prokletstvo: Blagoslov, ako uzaslušate zapovesti Gospoda Boga svojega, koje vam ja danas zapovedam; a prokletstvo, ako ne uzaslušate zapovesti Gospoda Boga svojega.“ Na jednoj strani imamo grupisanu veru, poslušnost, pravednost, blagoslov i život, a na drugoj su u jednom zavežljaju neverstvo, neposlušnost, greh, prokletstvo i smrt. Na takvo grupisanje ni najmanje ne utiče vreme u kome neko živi.
„A da se kod Boga niko ne opravdava zakonom, jasno je, jer ‘Pravednik će živeti od vere’. A zakon nije od vere, nego ‘Ko ih izvrši živeće u njima’“ (Galatima 3,11.12 – Čarnić).
„Ko ih izvrši živeće u njima“; ali niko ih nije izvršio, jer „svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije (izgubili su slavu Božju – Karadžić)“ (Rimljanima 3,23 – Čarnić). Zato u Zakonu niko ne može da nađe život. Zbog toga „nađe se da me je zapovest, koja je imala da me vodi u život, dovela do smrti (ispostavilo se da mi je zapovest, data za život, donela smrt – SSP)“ (Rimljanima 7,10 – Čarnić). I zato je svako ko pokušava da drži (izvršuje, ispunjava – prim. izdavača) Zakon svojim sopstvenim delima, pod prokletstvom; a izneti Zakon pred ljude koji ga ne primaju verom nije za njih ništa drugo do služba smrti. Prokletstvo Zakona je smrt koja očekuje prestupnika.
Međutim, „Hristos nas je otkupio od prokletstva (kletve – Čarnić) Zakona tako što je radi nas postao prokletstvo. Jer, zapisano je: ‘Neka je proklet svako ko je obešen o drvo’“ (Galatima 3,13 – SSP). Ovde imamo novi dokaz da je smrt prokletstvo Zakona, pošto je Hristos na drvetu pretrpeo smrt. „Plata za greh je smrt“ (Rimljanima 6,23 – SSP), a Hristos je „nas radi učinjen grehom“ (2. Korinćanima 5,21– KJV). „Gospod pusti (položi) na njega bezakonje svih nas“ i „ranom njegovom mi se iscelismo“ (Isaija 53,5.6). Hristos nas nije otkupio od poslušnosti Zakonu već od neposlušnosti Zakonu tj. njegovog prestupanja, a i od smrti koja je posledica greha. On je sebe prineo na žrtvu, „da bi se pravednost, koju Zakon zahteva (da se pravednost Zakona – SSP), ispunila na nama“ (Rimljanima 8,4 – Čarnić).
Ova istina da nas je Hristos „otkupio od prokletstva Zakona tako što je radi nas postao prokletstvo“ bila je istina u vreme Izraela isto kao što je i danas. Više od sedam stotina godina pre nego što je na Golgoti podignut krst, Isaija, čiji su gresi očišćeni živim ugljevljem sa Božjeg oltara, i koji je znao o čemu govori, rekao je: „A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na sebe“; „ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kazna beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo.“ To je isto ono što nalazimo u Galatima 3,13.
Isaija je pisao sa posebnim osvrtom na sinove Izraelove dok su lutali pustinjom: „U svakoj tuzi njihovoj on beše tužan, i anđeo, koji je pred njim, spase ih. Ljubavi svoje radi i milosti svoje radi on ih izbavi, i podiže ih i nosi ih sve vreme“ (Isaija 63,9). A Davidu, koji je pisao davno pre Isaije, dugujemo ove ohrabrujuće reči: „Ne postupa s nama po gresima našim, niti nam vraća po nepravdama našim“. „Koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša“ (Psalam 103,10.12). Ove reči opisuju ostvarenu činjenicu. Spasenje je bilo isto tako potpuno u te dane kao što je i danas.
Hristos je „Jagnje zaklano od postanja sveta“ i od Aveljevog vremena do danas On je od prokletstva Zakona otkupio (izbavio) sve koji su poverovali u Njega. Avram je primio blagoslov pravednosti i svi „koji veruju primaju blagoslov (blagosiljaju se – Karadžić) zajedno sa vernim Avraamom“ (Galatima 3,9 – Čarnić).
Ovo je još očiglednije u tvrdnji da je Hristos učinjen prokletstvom za nas, „da među neznabošcima bude blagoslov Avramov u Hristu Isusu, da obećanje Duha primimo kroz veru“ (Galatima 3,14 – Karadžić). Avramu i svima onima koji su verom njegova deca, bez obzira na narodnost ili jezik, pripadaju blagoslovi koji dolaze posredstvom Hristovog krsta; a svi blagoslovi Hristovog krsta su isključivo oni koje je Avram imao. Ne čudi što se radovao i bio srećan da vidi Hristov dan. Hristova smrt na krstu donosi nam samo Avramov blagoslov. Ništa više ne može ni da se traži ni da se zamisli.
„Braćo, ljudskim jezikom govorim: ni punovažno čovekovo zaveštanje (testament – Čarnić) niko ne poništava niti mu šta dodaje. A obećanja su izrečena Avraamu i njegovom potomstvu. Pismo ne kaže: ‘i potomcima’, kao da podrazumeva mnoge, nego: ‘i tvom potomstvu’ (potomku – Čarnić), podrazumevajući jednoga, a to je Hristos. Ovo hoću da kažem: Zakon, koji je nastao četiri stotine trideset godina kasnije, ne poništava savez koji je Bog ranije potvrdio, i ne ukida obećanje“ (Galatima 3,15-17 – SSP).
Prva rečenica je veoma jednostavna: niko ne može da anulira, da nešto uzme ili doda čak ni ljudskom savezu kad je jednom potvrđen. Zaključak je isto tako jednostavan: Bog je sklopio savez sa Avramom i potvrdio ga zakletvom. „Ljudi se, naime, zaklinju onim što je veće i svako protivljenje se svršava zakletvom za potvrdu. Stoga se i Bog, želeći da u većoj meri pokaže naslednicima obećanja nepromenljivost svoje odluke, poslužio zakletvom, da bismo posredstvom dveju nepromenljivih činjenica, u kojima se Bog ne može prevariti, krepku utehu imali mi koji smo pribegli da dohvatimo nadu koja je pred nama (koja nam je dana – Karadžić)“ (Jevrejima 6,16-18 – Čarnić). Zbog toga se ovaj savez, koji je Bog potvrdio u Hristu, zaklinjući se sobom da će ga ispuniti, nikad posle toga nije mogao promeniti ni za jednu jotu. Dokle god Bog živi nije mogla da mu bude oduzeta ili dodata ni jedna jota ili titla.
Zapazimo tvrdnju da „Abrahamu su (iz)rečena obećanja i potomku njegovu“ (Šarić). A potomak je Hristos. Sva obećanja data Avrama potvrđena su u Hristu. „Obećanja“, setimo se, a ne jednostavno neko obećanje. „Jer koliko god ima Božijih obećanja, u njemu su ‘da’. Zato kroz Njega je amin na slavu Božiju kroz nas“ (2. Korinćanima 1,20 – Čarnić).
Zapazimo ponovo, da nam savez učinjen sa Avramom, a potvrđen u Hristu Božjom zakletvom, daje nadu u Hrista. On je potvrđen zakletvom da bismo imali jaku utehu mi koji smo pribegli da se uhvatimo za nadu koja nam je data. Sažetak saveza bila je pravednost verom u raspetog Isusa, kao što se to i vidi iz Petrovih reči: „Vi ste sinovi proroka i saveza koji je Bog sklopio na vašim ocima govoreći Avraamu: ‘U tvom potomstvu (potomku – prim. izdavača) biće blagosloveni svi narodi na zemlji’. Bog je prvo vama podigao svoga slugu i poslao ga da vam donese blagoslov - time što će svakog od vas odvratiti od zlih dela vaših“ (Dela 3,25.26 – Čarnić).
Hristov krst i blagoslov oproštenih greha stoga su postojali ne samo od Sinaja nego i u Avramovo vreme. Spasenje nije bilo ništa sigurnije od dana kad je Isus izašao iz groba nego što je bilo onoga dana kad je Isak poneo drva za žrtvovanje sebe na brdu Moriji, jer Božje obećanje i zakletva su dve nepokolebive stvari. „Niko ne poništava ni ljudski punopravni testament, niti mu što dodaje“ (Galatima 3,15 – Čarnić). Koliko je to onda tačnije kada je reč o Božjem sopstvenom savezu koji je potvrdio zaklinjanjem samim sobom! Taj savez je obuhvatio spasenje celog čovečanstva. Zato je činjenica da se, ne govoreći ništa o prošlom vremenu, nakon Božjeg obećanja i zakletve Avramu, ni jedan jedini novi element nije mogao dodati planu spasenja. Nijedna dužnost manje ili više nije se mogla očekivati ili zahtevati, niti je mogla da postoji mogućnost neke varijacije u uslovima spasenja.
Zbog toga objavljivanje Zakona na Sinaju nije moglo doprineti nikakvom novom elementu u savezu koji je učinjen sa Avramom i potvrđen u Hristu, niti je moglo da se na bilo koji način umeša u obećanje. Zakon, koji je izgovoren četiristo trideset godina kasnije, ne može ni na koji način da ukine savez koji je Bog ranije potvrdio u Hristu. U protivnom, obećanja bi propala.
Međutim, Zakon je trebalo da se izvršava, a ako se nije vršio, smrt je bila sigurna. Ni jedna jota ili titla ni na koji način nije mogla da se ispusti iz Zakona. „Neka je proklet svako ko ne istraje u izvršavanju svega što je zapisano u Knjizi zakona.“ Pošto davanje Zakona na Sinaju nije ništa dodalo savezu sa Avramom, a taj Zakon se mora savršeno držati, iz toga sledi da je taj Zakon bio u savezu koji je sklopljen sa Avramom. Pravednost koja je ovim savezom potvrđena Avramu – pravednost koju je Avram imao verom – bila je pravednost Zakona objavljenog na Sinaju. I to je vidljivo iz činjenice da je Avram primio obrezanje kao pečat pravednosti koju je imao verom, a obrezanje je jednostavno predstavljalo držanje Zakona (Rimljanima 2,25-29).
Bog se zakletvom obavezao Avramu da će Božju pravednost, koja je u potpunosti prikazana u Deset zapovesti, dati svakom koji veruje. Pošto je savez potvrđen u Hristu, a Zakon postoji u savezu, iz toga jasno sledi da se Božji zahtevi za hrišćane ni danas ni u čemu ne razlikuju od onih u Avramovo vreme. Objavljivanje Zakona nije uvelo nijedan novi element.
„Šta će onda zakon?“ (Galatima 3,19 – Čarnić). Dobro pitanje na koje postoji odgovor. Ako Zakon nije izvršio nikakvu promenu što se tiče uslova saveza učinjenog sa Avramom, kakva je onda korist od njegovog davanja? Odgovor glasi: „Radi greha dodade se“ (Galatima 3,19 – Karadžić). „Zakon dođe da se uveća (umnoži – Karadžić) greh“ (Rimljanima 5,20 – Bakotić). On nije bio „protivan obećanjima Božjim“ (Galatima 3,21) već naprotiv, u skladu s njima, jer sva Božja obećanja zavise od pravednosti, a Zakon je merilo pravednosti. Bilo je potrebno da se još više umnoži greh, da bi „kao što je greh vladao pomoću smrti, tako i milost (blagodat – Čarnić) vladala pomoću pravednosti koja vodi u večni život kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda“ (Rimljanima 5,21 – SSP). Neophodno je potrebno da osuda prethodi obraćenju. Nasleđe se može zadobiti samo kroz pravednost, iako je ono u potpunosti bilo od obećanja; jer pravednost je „dar blagodati“. Ali, da bi ljudi mogli da cene Božja obećanja, oni treba da osete potrebu za njima. Zakon, koji je dat na tako zastrašujući način, trebalo je da ih uveri da je nemoguće svojom sopstvenom snagom steći tu pravednost, te da im tako da do znanja čime je Bog želeo da ih snabde.
Ovo je naglašeno činjenicom da je savez bio postavljen „rukom posrednika“. Ko je bio taj posrednik? „Ali posrednik nije posrednik jednog samog, ali je Bog samo jedan“ (Galatima 3,20 – Bakotić). „Jer Bog je jedan i jedan je posrednik između Boga i ljudi, čovek Isus Hristos“ (1. Timoteju 2,5 – Čarnić). Prema tome, Isus Hristos je bio taj koji je dao Zakon na Sinaju i On ga je dao kao Posrednik između Boga i čoveka. I zato, iako je bilo nemoguće da bude dat Zakon koji će dati život, sam Zakon koji je bio smrt za grešnike koji nisu verovali, u rukama Posrednika koji daje svoj život bio je Zakon u svom živom savršenstvu. U Njemu je progutana smrt i na njeno mesto dolazi život; On nosi prokletstvo (kletvu) Zakona, a mi primamo Njegov blagoslov. To nas vodi do činjenice da na Sinaju nalazimo Golgotu; za dalje razmatranje ovog moramo sačekati do sledećeg nastavka.
(Sadašnja istina, 19. novembar 1896)