Došli smo do kraja onoga što bi se moglo nazvati polemičkim delom Poslanice Rimljanima. Narednih pet poglavlja jesu podsticaji crkvi. Oni koji su zapisani u poglavlju pred nama, vrlo su jednostavni i još lakše mogu biti shvaćeni ako se čitaju povezano sa onim što je neposredno prethodilo. Dakle, uvodne reči za dvanaesto poglavlje biće poslednja četiri stiha jedanaestog poglavlja:

„O dubino bogatstva i mudrosti, i znanja Božijeg! Kako su nedokučljivi njegovi sudovi i neistražljivi njegovi putovi! Jer ko je upoznao Gospodnju misao? ili ko je bio njegov savetnik? ili ko mu je nešto prvo dao, da bi mu bilo vraćeno? Sve je, naime, od njega, kroz njega, i za njega. Njemu slava u sve vekove! Amin.“ (Rimlj. 11,33-36)

„Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu. I ne upodobljavajte se ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da biste mogli da razaberete šta je volja Božija, šta je dobro, i ugodno, i savršeno. Na osnovu blagodati, koja mi je dana, kažem svakom koji je među vama − da ne misli o sebi više no što valja misliti, nego neka vam misli budu usmerene na razborito razmišljanje, prema meri vere koju je Bog svakom dodelio. Jer, kao što u jednom telu imamo mnogo udova, a svi udovi nemaju isti posao, tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi. A po blagodati, koja nam je dana, imamo različite darove: ako je proroštvo − neka se slaže s verom, ako je dar služenja − neka bude u služenju, ako je ko učitelj − neka radi na poučavanju, ko ima dar utehe − neka teši, ko daje − neka daje prosto, ko upravlja − neka bude revnostan, ko pokazuje milosrđe − neka ga čini s radošću. Ljubav neka vam bude nelicemerna. Gnušajte se zla, držite se dobra. Volite jedan drugog u bratskoj ljubavi, u uvažavanju svako neka stavlja drugog ispred sebe, ne budite nemarni u revnosti, budite vrli u duhu, služite Gospodu, radujte se u nadi, trpite u nevolji, istrajte u molitvi, učestvujte u potrebama svetih, gostoprimstvo upražnjavajte. Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte, a ne kunite. Radujte se s onima koji se raduju i plačite s onima koji plaču. Među sobom budite jednomišljenici; ne smerajte visoke stvari, nego dajte da vas povede ono što je ponizno. Sami sebe ne smatrajte mudrima. Nikome ne uzvraćajte zlo za zlo; neka vam misli budu usmerene na dobro pred svim ljudima. Ako je mogućno, koliko od vas zavisi, živite u miru sa svima ljudima. Ne svetite se sami, dragi moji, nego dajte mesta gnevu Božijem. Jer je napisano: ’Moja je osveta, ja ću uzvratiti’, govori Gospod. Nego ’ako je tvoj neprijatelj gladan, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer ako to činiš, glava će mu goreti od srama’. Ne daj da te zlo pobedi, nego ti pobedi zlo − dobrim.“ (Rimljanima 12,1-21)

Logičan zaključak. – Završne reči jedanaestog poglavlja ukazuju na beskrajnu, nedokučivu silu i mudrost Božju. Niko Mu ne može ništa dodati. Niko Ga ne može obavezati i dovesti u podređeni položaj. Nema toga ko bi Mu nešto dao, da bi kao naknadu za to morao da primi nešto drugo. „Sve je, naime, od njega, kroz njega, i za njega.“ On „sam daje svima život, i dah, i sve… Jer u njemu živimo, i mičemo se, i jesmo.“ (Dela 17,25.28)

Kad je to tako, onda je sasvim logično da Mu svi predamo svoja tela, da ih On kontroliše. Jedino On to može da čini kako treba, jer samo On ima mudrost i silu. Reč „umna“ (stih 1), bukvalno prevedena, bila bi „logična“. Logičan rezultat prepoznavanja Božje sile, i mudrosti, i ljubavi, jeste potčinjavanje Njemu. Oni koji se ne predaju Bogu, praktično poriču Njegovo postojanje.

Podsticaj i uteha. – Korisno je znati da grčka reč „molim (vas)“ (stih 1), ima isti koren kao i reč „Utešitelj“, koja se odnosi na Svetog Duha. Ta reč je upotrebljena i u Mateju 5,4: „Blaženi su žalosni, jer će se oni utešiti.“ Pojavljuje se takođe i u 1. Solunjanima 4,18: „Tešite jedan drugoga ovim rečima.“

U narednim stihovima ova reč se koristi nekoliko puta:

„Slava Bogu i Ocu Gospoda našega Isusa Hrista, Ocu milosrđa i Bogu svake utehe, koji nas teši u svakoj našoj nevolji, da bismo mi mogli da tešimo one koji su u svakoj nevolji − utehom kojom nas same Bog teši. Jer, kao što nas Hristova stradanja obilno snalaze, tako je − zahvaljujući Hristu − obilna i naša uteha.“ (2. Kor. 1,3-5)

Činjenica da grčka reč, prevedena kao „moliti“ ili „podstaći“, ima isti koren kao i ona koja znači „uteha“, daje novu snagu podsticajima Duha Božjeg.

Uteha se može naći u misli da je Bog svemoćan. Utešna su sva Njegova podsticanja i zapovesti, jer nam govore da On ne očekuje od nas da delamo u svojoj sopstvenoj snazi, nego u Njegovoj. Kada izriče zapovest, On time izražava ono što će uraditi u nama i za nas, ako se predamo Njegovoj sili. Kada nas ukorava, On nam na taj način jednostavno ukazuje na našu potrebu, koju takođe On može obilno da zadovolji. Duh nas osvedočava za greh, ali On je sve vreme Utešitelj.

Sila i milost. – „Jednom reče Bog i više puta čuh, da je snaga u Boga. I u tebe je, Gospode, milost“ (Psalam 62,11.12). „Bog je ljubav.“ Dakle, Njegova sila je ljubav, tako da kad apostol u navodu pominje silu i mudrost Božju, kao razlog zbog kojeg treba da Mu se potčinimo, on nas podstiče milošću Božjom. Nemojmo nikad da zaboravimo da je svako ispoljavanje Božje sile, zapravo, ispoljavanje Njegove ljubavi, koja predstavlja silu kroz koju on radi. Isus Hristos, u kojem se Božja ljubav otkrila (1. Jov. 4,10), jeste sila i mudrost Božja (1. Kor. 1,24).

Istinska nepokolebljivost. – Religiozni ljudi u Engleskoj često su međusobno bili podeljeni u dva tabora, pripadnike zvanične Engleske crkve i članove nonkonformističkih, protestantskih grupa. Svaki pravi hrišćanin je nonkonformista, ali ne u smislu u kom se ova reč obično koristi. „I ne upodobljavajte se ovom svetu nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma“ (stih 2). Kada oni koji sebe nazivaju nonkonformistima, koriste metode ovoga sveta i prilagođavaju se svetovnim planovima, oni time obeščašćuju svoje ime. „Prijateljstvo sa svetom (je) neprijateljstvo prema Bogu.“ (Jakov 4,4)

Kako razmišljati o sebi. – Apel upućen svima glasi da ne mislimo visoko o sebi, više nego što treba misliti. Koliko visoko neko sme ili treba da misli o sebi? „Pusti, Gospode, strah na njih; neka poznadu narodi da su ljudi“ (Psalam 9,20). „Ne uzdajte se u knezove, u sina čovječijega, u kojega nema pomoći“ (Psalam 146,3). „Prođite se čovjeka, kojemu je dah u nosu; jer šta vrijedi?“ (Is. 2,22). „Evo s pedi dao si mi dane, i vijek je moj kao ništa pred tobom. Baš je ništa svaki čovjek živ“ (Psalam 39,5). „Jer je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom…. Gospod zna premišljanja mudraca − da su ništavna“ (1. Kor. 3,19.20). „Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane“ (Jakov 4,14). „Ali svi bijasmo kao nečisto što, i sva naša pravda kao nečista haljina; zato opadosmo svi kao list, i bezakonja naša kao vjetar odnesoše nas“ (Is. 64,6). „U poniznosti smatrajte jedan drugoga većim od sebe.“ (Fil. 2,3)

Vera i poniznost. – Ponos je neprijatelj vere. Ovo dvoje ne mogu zajedno. Čovek može razborito i ponizno da misli samo kada je to rezultat vere koju Bog daje. „Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vjere svoje živ biti“ (Avakum 2,4). Čovek koji se uzda u svoju sopstvenu snagu i mudrost, neće se oslanjati na drugoga. Pouzdanje u Božju mudrost i silu dolazi tek onda kada priznamo i spoznamo svoju sopstvenu slabost i neznanje.

Vera dar od Boga. – Vera koju Bog dodeljuje čoveku naglašena je u Otkrivenju 14,12: „Ovde je istrajnost svetih koji drže Božije zapovesti i veru Isusovu.“ Bog ne daje veru samo svetima, kao što ne daje samo njima ni Svoje zapovesti; ali sveti drže veru, a drugi to ne čine. Vera koju oni drže je vera Isusova. Dakle, ljudima je data vera Isusova.

Vera data svakom čoveku. – Svaki čovek je ohrabren da trezno misli, jer je Bog svakom čoveku dodelio meru vere. Ima mnogo onih koji smatraju da su tako sazdani da je za njih nemoguće verovati. To je krupna greška. Verovati je isto tako lako i prirodno kao i disati. To je zajedničko nasleđe svih ljudi i nešto u čemu su svi jednaki. Za dete jednog nevernika podjednako je lako da veruje, kao i za dete čiji su roditelji sveti. Teškoće nastaju samo onda kada čovek podigne barijere oholosti oko sebe (Psalam 73,6). Pa čak i tada on veruje; jer, kada ljudi ne veruju Bogu, oni svoju veru poklanjaju sotoni; kada pokazuju neverovanje prema istini, oni proždrljivo gutaju najveće laži.

U kojoj meri? – Videli smo da je vera data svakom čoveku. Ovo se dokazuje i činjenicom da je spasenje ponuđeno svakom čoveku i stavljeno na dohvat njegove ruke; a spasenje je moguće jedino putem vere. Da Bog nije dao veru svima, spasenje ne bi bilo svakome podjednako dostupno.

Postavlja se pitanje u kojoj meri je Bog dao veru svakome čoveku. Odgovor na to nalazi se u onome što smo već naučili, da je vera koju On daje, vera Isusova. Isusova vera je dana u daru Samoga Isusa, a On je u punini dat svakom čoveku. Hristos je okusio smrt za svakoga čoveka – Jevr. 2,9. „A svakome od nas dana je blagodat po meri Hristovoga dara“ (Efes. 4,7). Hristos nije podeljen; dakle, svakom čoveku je darovano sve od Hrista, i sve od Njegove vere. Ima samo jedna mera vere.

Telo i njegovi udovi. – „Jedno je telo“ (Efes. 4,4), koje predstavlja crkvu, kojoj je glava Hristos (Efes. 1,22.23; Kološ. 1,18). „Jer smo udovi Hristova tela“ (Efes. 5,30). Ima mnogo udova tela, „tako smo i mi mnogi jedno telo u Hristu, a kao pojedinci mi smo jedan drugom udovi.“ (Rimlj. 12,5)

U Hristovom telu, kao i u ljudskom, „svi udovi nemaju isti posao“ (stih 4). Ipak, oni su tako združeni i do te mere zavisni jedni od drugih, da se nijedan od njih ne može uzdizati nad nekim drugim. „Oko ne može da kaže ruci: nisi mi potrebna, ili opet glava nogama: niste mi potrebne“ (1. Kor. 12,21). Tako je i u pravoj Hristovoj crkvi; nema podela niti hvalisanja i nijedan član ne traži da zauzme mesto ili da obavlja posao nekog drugog.

Nijedan član ne misli o sebi da je nezavisan od drugih i svi se jednako brinu jedni za druge.

Različiti darovi. – Nemaju svi članovi iste službe, kao što nemaju ni iste darove.

„Ima razlike u dodeljivanju blagodatnih darova, ali je Duh isti… Ima razlike i u dejstvu sila, ali je isti Bog koji čini sve u svima… Jednome se, naime, Duhom daje reč mudrosti, a drugome − po istom Duhu − reč znanja, i drugome vera u istom Duhu, i drugome blagodatni dar isceljivanja u jednom Duhu, i drugome da čini čuda, i drugome proroštva, i drugome da razlikuje duhove, drugome različiti jezici, a drugome da tumači jezike. A sve ovo čini jedan i isti Duh, koji razdeljuje svakome kako hoće.“ (1. Kor. 2,4-11)

„Po meri vere.“ – „A po blagodati, koja nam je dana, imamo različite darove: ako je proroštvo – neka se slaže s verom (neka bude po mjeri vjere – Karadžić)“ (Rimlj. 12,6). Kao što smo već videli, postoji samo „jedna vera“ (Efes. 4,5), a to je „vera Isusova“. Iako ima mnogo različitih darova, iza svih stoji samo jedna sila. „A sve ovo čini jedan i isti Duh“ (1. Kor. 12,11). Dakle, služiti drugima darom proroštva, ili bilo kojim drugim darom, „po meri vere“, znači činiti to „snagom koju Bog daje“ (1. Petr. 4,11). „Kako je svako od vas dobio blagodatni dar, služite njime jedan drugom kao dobri domoupravitelji raznolike blagodati Božije.“ (1. Petr. 4,10)

„Činite čašću jedan drugog većim“ (Rimlj. 12,10 – KJV i Karadžić). – Ovo se može postići samo ako „u poniznosti uma smatra(j)te jedan drugoga većim od sebe“ (Filib. 2,3); jedino ako čovek zna koliko je sam po sebi bezvredan. Čovek koji „pozna muku srca svojega“ (1. Car. 8,38), ne može da govori kako su i drugi isto tako loši kao on, tražeći opravdanje u tome. „Imajte u sebi istu misao koju Hristos Isus ima; ...koji… je lišio samoga sebe svakog ugleda, kada je uzeo obličje sluge i postao sličan ljudima.“ (Filib. 2,5-7)

Kako se odnositi prema progoniteljima. – „Blagosiljajte one koji vas gone, blagosiljajte, a ne kunite“ (Rimlj. 12,14). Proklinjati ne znači samo upućivati ružne reči kletve, nego i ogovarati nekoga. To je suprotno od „blagosiljati“, što znači govoriti dobro o nekome. Nekada su ljudi zakonski gonjeni, a u drugom slučaju mogu biti progonjeni bez ikakvog legalnog osnova. No, bilo da je reč o pravnoj proceduri ili čistom nasilju, nikakve teške reči ne smeju se koristiti protiv onih koji to čine. Štaviše, njih treba blagosiljati.

To čovek ne može ako u sebi nema Duha Hristovog, koji se molio za svoje izdajnike i ubice, ne usudivši se da izgovori osudu prokletstva čak ni nad sotonom – Juda 9. Gajiti prezrenje prema progoniteljima, nije po Božjoj volji.

Radovati se i plakati. – Radovati se s onima koji se raduju, i plakati s onima koji plaču, nije lak posao za čovekovu urođenu prirodu. Samo milost Božja može da stvori takvu saosećajnost u čoveku. Možda nije tako teško plakati sa onim ko je ožalošćen, ali je vrlo često teško radovati se s nekim ko je radostan. Uzmimo primer da je neko dobio nešto do čega je nama veoma stalo, i da se on sada raduje zbog toga. Radovati se zajedno s njim, iziskivalo bi mnogo milosti.

Budite u miru. – Mi moramo mirno živeti sa svim ljudima, koliko je to moguće. Međutim, šta je granica mogućnosti? Neki će reći da su se trudili da održe mir, sve do trenutka kada „strpljenje prestaje da bude vrlina“, kako se to često kaže. Oni su tada vratili „milo za drago“. Mnogi misle da se u osamnaestom i devetnaestom stihu, gde se kaže da budemo u miru sa svima i da se ne svetimo, zapravo apeluje na nas da se uzdržavamo dokle god to možemo, i da ne odgovaramo ni na kakvo uznemiravanje, sve dok ono ne postane i suviše velika provokacija. Međutim, ovaj stih kaže: „Koliko do vas stoji, živite u miru sa svim ljudima.“ (Karadžić). To znači da ne sme biti nikakvih problema sve dok to od nas zavisi. Nećemo uvek moći da odvratimo druge ljude od ratovanja, ali zato mi možemo da budemo u miru. „Ko se tebe drži (čiji um ostaje u tebi – eng. prev), čuvaš ga jednako u miru, jer se u tebe uzda“ (Is. 26,3). „Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom posredstvom Gospoda našega Isusa Hrista“ (Rimlj. 5,1). „I mir Hristov neka vlada u vašim srcima“ (Kol. 3,15). „I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće vaša srca i vaše misli u Hristu Isusu“ (Fil. 4,7). Osoba koja ima ovaj trajni mir Božji, nikada neće imati problem s ljudima.