Ne zaboravimo da deveto poglavlje Rimljanima opisuje stanje Izrailja po telu i obraća se onima koji su pozvani da budu Izrailj. Starozavetni Izrailj je „proklet od Hrista“ (Rimlj. 9,3 – Čarnić; KJV). Oni su težili Zakonu pravednosti (stih 31), ali nisu dosegli pravednost, jer je nisu tražili verom, nego delima. Prema tome, neznabošci su zadobili preimućstvo nad Jevrejima, jer su tražili pravednost na ispravan način, verom.

Tako su se ispunile Hristove reči izgovorene samopravednim Jevrejima: „Zaista vam kažem da carinici i bludnice ulaze pre vas u carstvo Božije“; i na drugom mestu: „Zato vam kažem da će se uzeti od vas carstvo Božije i dati narodu koji donosi plodove njegove.“ (Mat. 21,31.43)

Međutim, Bog nije odbacio Svoj narod zato što su se spotakli na Kamen koji je On postavio kao temelj. On ih je podnosio sa velikim strpljenjem, čak i kada su sudovi gneva bili dozreli za uništenje. Od ovog mesta apostol nastavlja dalje.

Slavno Jevanđelje. – Rimljanima 10,1-21:

„Braćo, želja moga srca i moja molitva Bogu za njih usmerena je na njihovo spasenje. Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja. Ne znajući, naime, šta je pravednost Božija i tražeći da postave svoju sopstvenu pravednost, nisu se potčinili Božijoj pravednosti. Jer Hristos je svršetak zakona − za opravdanje svakom koji veruje. Jer Mojsije piše za pravednost koja je od zakona: ‘Čovek koji nju čini živeće od nje’. A pravednost koja je od vere, ovako govori: ‘Nemoj da kažeš u svom srcu: ko će se popeti na nebo?’ to jest, da svede Hrista, ili: ‘Ko će sići u bezdan?’ to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. Nego šta ona govori? − ‘Blizu ti je reč, u tvojim ustima i u tvom srcu’, to jest, reč vere koju mi propovedamo. Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen. Jer srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda na spasenje. Pismo, naime, kaže: ‘Svako, ko veruje u njega, neće se postideti’. Jer nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju, jer: ‘Svako, ko prizove ime Gospodnje, biće spasen’. Kako će, dakle, prizvati onoga u koga nisu poverovali? A kako će verovati u onoga za koga nisu čuli? Kako će pak čuti bez propovednika? I kako će propovedati, ako nisu poslani? Kao što je napisano: ‘Kako su mile noge onih koji javljaju dobra’. Ali svi nisu poslušali evanđelje. Jer Isaija govori: ‘Gospode, ko je poverovao našoj propovedi?’ Vera, dakle, potiče od propovedi, a propoved biva Hristovom rečju. Nego kažem − zar nisu čuli? Još te kako: ‘Glas njihov izišao je po svoj zemlji, i njihove reči do kraja sveta’. Pitam čak: zar Izrailj nije razumeo? Mojsije prvi govori: ‘Izazvaću vas da se u revnosti ugledate na narod, koji nije moj narod, i probudiću u vama gnev prema jednom nerazumnom narodu’. Isaija se pak usuđuje i govori: ‘Nađoše me koji me nisu tražili, i javih se onima koji za mene nisu pitali’. A Izrailju govori: ‘Vazdan pružah svoje ruke neposlušnom i jogunastom narodu’.“

Revnost bez znanja. – „Dobro je, međutim, svagda revnovati u dobru“ (Gal. 4,18). Revnost je veoma potrebna da bi se neki posao dovršio. Međutim, revnost bez znanja nalik je divljem konju koji nije zauzdan. Mnogo aktivnosti, ali bez koristi. To se, takođe, može uporediti sa čovekom koji pokazuje iskrenu želju i veliku motivaciju da stigne na određeno mesto, ali je krenuo u pogrešnom pravcu. Ma koliko da je revnostan, on neće otići na sever, ako se uputio na suprotnu, južnu stranu. Neznanje poništava revnost. „Izgibe moj narod, jer je bez znanja.“ (Osija 4,6)

Izrailjevo neznanje. – Oni nisu znali „šta je pravednost Božija“ (Rimlj. 10,3). To je ona vrsta neznanja koja nije okončana sa generacijom koja je u ono vreme živela i koja se ne može pripisati samo jednom određenom narodu. Ali ono što je nepoznavanje Božje pravednosti činilo još mnogo gorim, jeste to što je ono bilo udruženo sa najsnažnijim ispovedanjem obaveze služenja Bogu.

Božja pravednost. – Božja pravednost je nešto što prevazilazi pridev koji ide uz ime; nešto daleko više od forme reči, ili čak samog izraza kojim se predstavlja Zakon. Ona je ništa manje nego život i karakter Božji. Kao što ne može da postoji ukus slatkog bez onoga što je slatko, tako nema ni pravednosti koja bi bila samo puka apstrakcija (zamišljen pojam – prim. prev). Pravednost nužno mora da bude povezana sa živim bićem. Samo je Bog pravedan (vidi Marko 10,18). Zato, gde god da se pravednost ispolji, tamo je Bog na delu. Pravednost je Božja suštinska odlika.

Forma i suština. – Jevreji su imali „formu (obličje, oličenje) znanja i istine u Zakonu“ (Rimlj. 2,20 – eng. prev), ali ne i samu istinu. Božji Zakon, napisan na kamenim pločama ili u knjizi, savršen je koliko u toj formi on može da bude. Ali, između tih zapisa i pravog Zakona postoji ona razlika, kakva je između fotografije nekog čoveka i samog čoveka. Ovo prvo samo je senka. Nema života u pisanim slovima i ona ništa ne mogu da postignu. Ona prosto označavaju u formi pisanog izraza ono, što realno postoji samo u životu Božjem.

Isprazna pravednost. – Jevreji su veoma dobro znali da reči uklesane u kamenu ili ispisane u knjizi ne mogu ništa da pomognu; kako su bili u neznanju u pogledu pravednosti koja je tim rečima bila samo opisana, pokušali su da ustanove neku svoju pravednost. Oni nikada ne bi to učinili da nisu bili u neznanju u pogledu Božje pravednosti. O tome psalmista govori: „Pravda je tvoja kao gore Božije.“ (Psalam 36,6)

Takav napor, ma kolikom revnošću praćen, nije mogao da se završi drugačije nego bednim neuspehom. Savle iz Tarsa bio je „preterani revnitelj za svoja otačka predanja“ (Gal. 1,14), prevazilazeći čak i svoje pretke, daleko ispred svojih vršnjaka. Ipak, kada je došao do pravog razumevanja, ono što je mislio da mu je dobitak (da je njegova prednost), počeo je da sagledava kao gubitak, to jest, što je više nastojao da utvrdi svoju pravednost, sve je više bivao lišen one istinske pravednosti.

Potčinjavanje pravednosti. – Da Jevreji nisu bili u neznanju u pogledu Božje pravednosti, ne bi pokušavali da zasnuju svoju sopstvenu pravednost. Oni su, zapravo, pokušali da nateraju Božju pravednost da se pokori njima, a trebalo je obrnuto – da se oni potčine njoj. Božja pravednost je aktivna. Ona je Njegov život. Kao što svež vazduh ulazi u prostoriju kad se prozori otvore, tako će i pravedan Božji život ispuniti svako srce koje je otvoreno da ga primi. Kada ljudi pokušavaju da upravljaju Božjim Zakonom, oni ga neminovno izopačuju i prilagođavaju svojim sopstvenim idejama; jedini način da imamo njegovo savršenstvo jeste da mu se pokorimo, dopuštajući mu da vlada nad nama. Tada će on samog sebe ispunjavati u našem životu. „Jer Bog je taj što čini u vama da želite i da delate − da mu budete po volji.“ (Filib. 2,13)

Svršetak Zakona. – „Svršetak je zapovesti milosrđe iz čistog srca, i dobre savesti i nelicemerne  vere“ (1. Tim. 1,5 – kombinacija KJV-Čarnić). Milosrđe je ljubav, a ljubav je „ispunjenje zakona“ (Rimlj. 13,10). Prema tome, svršetak Zakona je njegovo savršeno ispunjavanje. Ono je samo po sebi dokaz. Smisao reči „svršetak“ ništa ne menja. Recimo da se ona shvati kao poslednja faza, ili cilj nekog procesa. U tom slučaju je jasno da sve ono na šta se reč „svršetak“ odnosi, dolazi do svog kraja ili ispunjenja, to jest, označava upotpunjenje pomenutog procesa. Ako reč „svršetak“ uzmemo u najobičnijem smislu, kao krajnju granicu nečega, opet dolazimo na isto. Na svršetak (kraj) Zakona stižemo tek kad dosegnemo krajnju granicu njegovih zahteva.

Hristos – svršetak Zakona. – Videli smo da je svršetak ili cilj Zakona pravednost koju on traži. Zato je rečeno da je „Hristos… svršetak zakona za pravednost (za dobijanje pravednosti, kao sredstvo dobijanja pravednosti), svakom onom ko veruje“ (Rimlj. 10,4 – eng. prev). Zakon Božji je pravednost Božja (vidi Isaija 51,6.7). Ova pravednost je, međutim, stvarni život Božji, a reči Zakona samo su njegova senka. Isti ovaj život se našao u Hristu, jer je samo On taj koji može da Sobom samim objavi pravednost Božju – Rimlj. 3,24.25. Njegov život je Božji zakon, jer „Bog beše u Njemu“. Ono što su Jevreji imali samo kao spoljašnju formu, moglo se suštinski naći samo u Hristu. U Njemu je Zakon imao svoj svršetak. Da li iko misli da „svršetak zakona“ znači njegovo ukidanje? Kada uspete da ukinete Hrista, moći ćete da ukinete i Zakon; samo pod tim uslovom. Jedino će proučavanje Hristovog života otkriti pravednost koju Božji Zakon zahteva.

Kome će se pravednost otkriti? Za koga je Hristos kraj Zakona za pravednost (za dobijanje pravednosti)? „Svakom onom ko veruje.“ Hristos u srcu boravi posredstvom vere – Efescima 3,17. Savršena pravednost Zakona samo se u Njemu može naći. Ona je u Njemu u svom apsolutnom savršenstvu. Prema tome, kad Hristos boravi u srcu vernika, onda on doseže svršetak Zakona i to je jedini način. „Ovo je delo Božije, da verujete u onoga koga je on poslao“ (Jovan 6,29). „Jer srcem se veruje za pravednost.“ (Rimlj. 10,10)

Delati da bi živeo, i živeti da bi delao. – Pravednost koja je od Zakona, to jest, čovekova lična pravednost (vidi Filibljanima 3,9), zasniva se na principu „učini nešto da bi živeo“. Sam ovaj iskaz dovoljan je da pokaže koliko ga je nemoguće ispoštovati, jer život nužno mora da prethodi akciji. Mrtvo telo ništa ne može da učini da bi oživelo, nego najpre mora da odnekud primi život, da bi nešto činilo. Petar nije rekao mrtvoj Srni (Dela 9,39) da učini još koje delo milosrđa, da izatka još neku haljinu, kako bi oživela. On je nju, u ime Isusovo, vratio u život, da bi mogla da nastavi da čini dobra dela. „Čovek koji nju (pravednost) čini živeće od nje“, ali on mora najpre da živi da bi je tvorio. Dakle, pravednost koja je od Zakona, samo je jedan isprazan san. Hristos daje život, večni i pravedni život Božji, koji tvori pravednost u duši koja je na ovaj način oživljena.

Hristos je Reč. – Stihovi 6-8 ovog poglavlja, predstavljaju direktno citiranje Pete knjige Mojsijeve 30,11-14. Mojsije je ponavljao Zakon pred narodom i podsticao ih na poslušnost, govoreći da zapovest nije „daleko od tebe“, tako da nije trebalo slati nekoga da im je donese,„nego ti je vrlo blizu ova riječ, u ustima tvojima i u srcu tvojem da bi je mogao tvoriti“ (5. Mojs. 30,14 – kombinacija Daničić-KJV). Pavle, pišući pod nadahnućem Svetog Duha, objašnjava da se citirane Mojsijeve reči odnose na Hrista. Hristos je Reč, Zapovest koja nije daleko, koju ne treba da donosi neko s neba, niti iz bezdana. Neka čitalac pažljivo uporedi ova dva mesta u Pismu i jasno će uvideti da je prava zapovest Gospodnja ništa drugo i ništa manje nego Hristos.

Zakon i život. – Ova istina nije uvek i nužno bila sakrivena u periodu pre pisanja Novog zaveta. Svaki je mudar Jevrejin, u danima Mojsijevim, mogao jasno razumeti da se samo u Božjem životu pravednost Zakona može naći. Mojsije je rekao: „Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ ti i sjeme tvoje ljubeći Gospoda Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega; jer je on život tvoj i duljina dana tvojih.“ (5. Mojs. 30,19.20)

Uspostavljajući Zakon u narodu, Mojsije je među njima ustanovio Božji život, koji se jedino može naći u Hristu. „I znam da je njegova zapovest život večni“ (Jovan 12,50). „A ovo je večni život, da poznaju tebe, jedinoga pravoga Boga, i Isusa Hrista koga si poslao.“ (Jovan 17,3)

Reč je veoma blizu. – Imajući na umu da je Hristos reč, čitamo: „Blizu ti je reč, u tvojim ustima i u tvom srcu, to jest, reč vere koju mi propovedamo“ (Rimlj. 10,9). Da li je zaista Hristos tako blizu? Svakako jeste; jer On sam kaže: „Vidi, stojim na vratima i kucam“ (Otkr. 3,20). Ne samo da je blizu onih koji su dobri, nego „nije daleko ni od jednoga od nas“ (Dela 17,27 – Karadžić). On je tako blizu da „u njemu živimo, i mičemo se, i postojimo.“ (Dela 17,28 – kombinacija Čarnić-KJV)

Mi ne možemo ni ruku da ispružimo, a da ne pronađemo Njega. Hristos je u blizini srca, čak i kad je reč o zlim ljudima, i čeka da oni prepoznaju ono što je već činjenica, kako bi Ga imali na umu i priznavali Ga na svim putevima svojim. Onda će On, posredstvom vere, stanovati u njihovim srcima i usmeravati njihove korake na životnim stazama. Ni u čemu nije ljubav Hristova izobilnije ispoljena kao u Njegovoj rešenosti da boravi zajedno s grešnim ljudima i podnosi svu njihovu mržnju, a sve s ciljem da bi ih zadobio Svojim strpljenjem i dobrotom, i odvratio od njihovih zlih puteva.

Verovanje u vaskrsenje. – „Ako, dakle, svojim ustima ispovediš da je Isus Gospod i poveruješ u svom srcu da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, bićeš spasen“ (Rimlj. 10,9). On je bio „predan za naše grehe i podignut radi našega opravdanja“ (Rimlj. 4,25). „Za sve je umro“ (2. Kor. 5,15 – eng. prev). Okusio je smrt za svakog čoveka. Prema tome, podignut je iz groba za opravdanje svakog čoveka. Verovati srcem da Ga je Bog iz smrti podigao – to znači verovati da me Bog opravdava. Onaj ko ne veruje da ga Isus čisti od greha, zapravo ne veruje da je Bog Hrista podigao iz mrtvih. Jer ne može se verovati u Isusovo vaskrsenje, a da se verom ne obuhvati i ono zbog čega je On vaskrsnut. U Hristovo vaskrsenje se mnogo manje veruje nego što se to obično pretpostavlja.

Neće se postideti. – Koren reči „verovati“ ukazuje na temelj, nešto na čemu može da se gradi. Verovati u Isusa znači graditi na Njemu. On je oprobani Kamen i siguran temelj, Stena – Isaija 28,16. Ko na Njemu zida, neće morati da panično beži kad dođu bujice i navale poplave, niti kad snažni vetrovi stanu da duvaju na takvu kuću, jer je On Stena svih vekova.

Bez razlike. – Ključne reči jevanđeoskog poziva su „ko god“. „Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki (ko god) − ko veruje u njega − ne propadne, nego da ima večni život“ (Jovan 3,16). „I ko (god) žedni neka dođe, ko (god) hoće neka uzme vodu života badava“ (Otkr. 22,17). „Svako, ko (god) prizove ime Gospodnje, biće spasen“ (Rimlj. 10,13). Ovde se ne pravi nikakva razlika, „jer nema razlike između Judejina i Grka.“ (stih 12)

Ponovo pročitajte drugo i treće poglavlje Rimljanima, a onda i četvrto. Zaista, cela knjiga Rimljanima poslanica satire tu naopaku ideju da je Bog pristrasan i da favorizuje jedne ljude na račun drugih. Koncept po kojem Bog daje naročite blagoslove jednoj naciji, a uskraćuje iste drugoj, zvala se ta nacija jevrejska, izrailjska, anglo-saksonska, engleska ili nekako drugačije, direktno je poricanje Jevanđelja milosti Božje.

Jevanđelje za sve. – Stihovi 13,14 i 15 govore o koracima koji su neophodni za spasenje. Prvo, ljudi moraju da prizovu Gospoda. Ali, da bi ga prizvali, moraju da veruju u Njega. To ne može biti ako ne čuju za Njega, to jest, ako neko ne bude poslat da im govori o Njemu. Međutim, propovednici su bili poslati, pa ipak nisu svi poverovali niti poslušali, iako su svi čuli.

Šta su to svi oni čuli? Svi su čuli Božju reč. Kao dokaz za ovo, apostol navodi da vera biva od slušanja reči Božje, i dodaje: „Zar nisu čuli? Još te kako: ‘Glas njihov izišao je po svoj zemlji, i njihove reči do kraja sveta’.“ (Rimlj. 10,18). Svi na svetu su čuli i nema izgovora za bilo čije neverovanje. Ponovo pročitajte Rimljanima 1,16-20.

Slavni propovednici. – Hristovo Jevanđelje je „slavno Jevanđelje“ (1. Tim. 1,11 – eng. prev). Ono svojom svetlošću probija put do srca (vidi 2. Kor. 4,4). Dakle, sasvim je primereno da oni koji propovedaju budu prema svojoj slavi pomenuti – sunce, mesec i zvezde, koji su divni „propovednici“, čije reči idu s kraja na kraj zemlje. Svi oni propovedaju Jevanđelje Hristovo. Oni su neprestani primer hođenja ispravnim putevima i pravilnog propovedanja Jevanđelja, jer odražavaju slavu Božju.

Zato apostol Petar kaže nama koji smo čuli i poverovali u reč; „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost“ (1. Petr. 2,9). Jevanđelje je Otkrivenje Božje ljudima. „Bog (je) svetlost“ (1. Jov. 1,5), stoga je objavljivanje Jevanđelja odražavanje Njegove svetlosti. „Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.“ (Mat. 5,16)