Pavlova ljubav za braću. – Rimljanima 9,1-18:

„Istinu govorim u Hristu, ne lažem, to mi svedoči moja savest u Duhu Svetom, da mi je vrlo žao i da me srce boli bez prestanka. Želeo bih, naime, da sam budem kao proklet odlučen od Hrista − za svoju braću i svoje srodnike po telu, koji su Izrailjci, kojima pripada usinovljenje, i slava, i zaveti, i zakonodavstvo, i služba Božija, i obećanja, čiji su oci, od kojih potiče i Hristos po telu, koji je nad svima Bog − blagosloven u sve vekove, amin. Ali ne treba misliti da je propala reč Božija, jer nisu svi, koji vode poreklo od Izrailja, pravi Izrailjci. I nisu svi Avraamova deca samim tim što su njegovo potomstvo, nego: ‘U Isaaku nazvaće se tvoje potomstvo’. To znači da sva telesna deca nisu deca Božija, nego deca obećanja smatraju se kao pravo potomstvo. A reč obećanja je ovo: ‘Doći ću u ovo vreme i Sara će imati sina’. Ali ne samo ona, nego i Reveka koja je od jednoga začela, od Isaaka, našeg oca; jer dok se oni još nisu rodili, niti učinili što dobro ili zlo, da bi ostalo onako kako je Bog po svom izboru odredio, da ne zavisi od dela nego od onoga koji poziva, njoj je rečeno: ‘Stariji će služiti mlađemu’, kao što je napisano: ‘Jakova sam zavoleo, a Isava sam omrzo’. Šta ćemo, dakle, reći? Da nije to nepravda s Božije strane? Daleko od toga. Jer Mojsiju govori: ‘Smilovaću se na onoga prema kome imam milosti, i sažaliću se na onoga prema kome imam sažaljenja’. Stoga, dakle, ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego od milostivoga Boga. Jer Pismo govori faraonu: ‘Baš zato te podigoh, da na tebi pokažem svoju silu, i da se moje ime razglasi po svoj zemlji’. Tako, dakle, smiluje se na koga hoće, i učini okorelim − koga hoće.“

Ovo je zaista veliki odlomak da bi se kao celina uzeo u razmatranje. Međutim, ako se postavi razložno pitanje, o čemu ovaj deo poslanice zapravo govori, nestaće sve pretpostavljene teškoće.

I Jevreji i Grci. – Iako je Pavle bio „apostol neznabožaca“, on nije zaboravljao „svoje srodnike po telu“. Gde god da je išao, on je najpre obilazio Jevreje i njima propovedao. Starešinama u efeskoj crkvi, on kaže: „Ništa korisno nisam propustio da vam kažem i da vas poučim javno i idući od kuće do kuće, preklinjući Judeje i Grke da se obrate Bogu i da veruju u Gospoda našega Isusa“ (Dela 20,20). Pavlova briga za sve klase, čak i za one koji su za njega lično bili stranci, više od svega drugog pokazuje njegovu sličnost sa Gospodom Isusom Hristom.

Prednost Izrailjaca. – „Kakvo preimućstvo ima Judejin… veliko, na svaki način. Prvo, njima su poverena Božija obećanja“ (Rimlj. 3,1.2 – kombinacija Čarnić-KJV). Ovde, dakle, čitamo o veličanstvenim prednostima koje pripadaju Izrailju: o usinovljenju i slavi, o zavetima i predavanju Zakona, Božjoj službi i obećanjima. Zaista je strašno biti neveran pored tako neprocenjivih privilegija!

„Spasenje dolazi od Judeja“ (Jovan 4,22). – Tako je Isus rekao ženi Samarjanki, na izvoru. Od Jevreja „potiče i Hristos po telu“ (Rimlj. 9,5). Bibliju su pisali Jevreji, a jedna mlada Jevrejka bila je majka našeg Gospoda. Nema božanskog dara niti blagoslova datog ljudima, koji nije bio darovan „prvo Jevrejinu“, a za ta saznanja svi mi dugujemo Jevrejima.

Ništa nije od neznabožaca. – Apostol Pavle kaže o neznabošcima koji su to po telu, da su oni „otuđeni od izrailjskog društva, bez udela u obećanim zavetima, nemajući nade, i bez Boga u svetu“ (Efes. 2,12). Zaveti, obećanja, čak i sam Hristos – sve pripada Jevrejima, a ne neznabošcima. Stoga, ko god da je spasen, mora biti spasen kao Jevrejin. Međutim, „Bog (se) najpre pobrinuo da između mnogobožaca uzme narod za svoje ime.“ (Dela 15,14)

Proklet od Hrista. – Nema razlike kada kažemo „proklet“, „anatema“, ili „odvojen“. Sve to ima isto značenje i ukazuje na užasno i jadno stanje. Biti bez Hrista znači biti bez Boga u ovom svetu – Efes. 2,12.

To je stanje koje bi Pavle prihvatio da se u njemu nađe, zamenjujući mesto sa svojom braćom po telu (Jevrejima), kada bi to moglo da im pomogne. Šta nam to govori? To da su Jevreji po telu bili, i još uvek su, u takvom stanju koje podrazumeva prokletstvo – prokletstvo Hristovo „nemajući nade, i bez Boga u svetu“. I kako su sva obećanja Božja data u Hristu (2. Kor. 1,20), oni koji su od Hrista odvojeni, nemaju udela u obećanjima. Zbog ove činjenice ponovo ističemo istinu da Izrailj po telu, kao zemaljska nacija, nema i nikada nije imao veće „pravo na Boga“, nego bilo koji drugi narod. Bog nikada nije dao neko naročito obećanje Jevrejima, koje ne bi važilo za sve druge ljude.

U svojoj izraženoj želji, Pavle je iskazao svoju potpunu predanost Gospodu, kao i to do koje mere je imao Njegov Duh u sebi. Hristos je Sebe dao za ljude, pristajući čak da bude odvojen od Boga, kako bi dosegao i spasao izgubljene. Nema drugog imena pod nebom posredstvom kojeg bi ljudi mogli da budu spaseni; zbog toga, Pavlovo preuzimanje prokletstva ne bi izbavilo njegovu braću, što je i on sam veoma dobro znao.

On je na ovaj način pokazao kako je očajno bilo stanje u kojem su se našli Jevreji, i kako je velika bila njegova žalost zbog toga. Međutim, iako nikakva ljudska žrtva ne može da pomogne, ljudi imaju tu privilegiju da učestvuju u Hristovim patnjama za druge. Pavle za sebe kaže: „Sada se radujem u svojim stradanjima za vas i na svom telu nadopunjavam ono što nedostaje Hristovim nevoljama, − za njegovo telo, koje je Crkva.“ (Kol. 1,24)

Obrezanje postalo neobrezanje. – Ranije smo čitali reči: „Ako si pak prestupnik zakona, tvoje obrezanje postalo je neobrezanje“ (Rimlj. 2,25). Ove reči se odnose na Jevreje koji su, u ovom kontekstu, bili optuženi zbog kršenja Zakona – Rimljanima 2,17-24. Stih 31, u poglavlju koje sada proučavamo, takođe nam kaže da Izrailj nije dostigao Zakon pravednosti. Uzrok tome je što nisu prihvatili Hrista, kroz kojeg se jedino može dosegnuti pravednost Zakona.

Dakle, ponovo nalazimo da Jevreji, Pavlovi „srodnici po telu“, uopšte nisu bili Izrailjci, nego neznabošci, odvojeni od Hrista, „nemajući nade, i bez Boga u svetu“. Neverovanje nekih ljudi ne može da učini Božju vernost nedelotvornom – Rimljanima 3,3. Ako bi svaki potomak Jakovljev propao, to ne bi ni za dlaku umanjilo Božje obećanje dato Izrailju, jer su pravi Izrailjci oni koji veruju u obećanja.

Seme Avramovo. – „U Isaaku nazvaće se tvoje potomstvo“ (Rimlj. 9, 7). Isak je bio dete obećanja; zato su oni koji veruju u Božja obećanja seme Avramovo. Jevrejima, samozadovoljnim zbog svog porekla, Jovan Krstitelj je rekao: „Ne mislite da možete sami (u sebi – eng. prev) da govorite: imamo oca Avraama; jer vam kažem da Bog može od ovoga kamenja podići decu Avraamu“ (Mat. 3,9). On bi to mogao tako lako da uradi, kao što je načinio čoveka od praha zemaljskog, na početku.

Telo i obećanje. – „Sva telesna deca nisu deca Božija, nego deca obećanja smatraju se kao pravo potomstvo“ (Rimlj. 9,8). Ovaj stih ima takvu snagu da bi za čitavu večnost trebalo da odstrani sva nadmudrivanja o povratku Jevreja u Jerusalim, kako bi se, navodno, Božja obećanja ispunila. Štaviše, on bi morao da stavi tačku na besmislenu ideju da bilo koja nacija, američka ili engleska, predstavlja Izrailj, i da je kao takva naslednik Božjih obećanja.

Božje predznanje. – Dok još deca nisu bila rođena, i dok još nisu učinila dobro ili zlo, za njih je bilo rečeno: „Stariji će služiti mlađemu“ (v. stih 12). Bog zna kraj stvari od početka i može unapred da kaže šta će svako da čini. Izbor je napravljen u skladu s onim što je rečeno o Bogu, „koji nas je spasao i prizvao svetim pozivom, ne na osnovu naših dela, nego po svojoj odluci i blagodati koja nam je u Hristu Isusu dana pre večnih vremena.“ (2. Tim. 1,9)

„Isava sam omrzao“. – Ovo je napisano mnogo godina nakon što su obojica, i Jakov i Isav, umrli. „Ne bješe li Isav brat Jakovu? govori Gospod; ali Jakova ljubih, a na Isava mrzih; zato gore njegove opustih i našljedstvo njegovo dadoh zmajevima iz pustinje“ (Malahija 1,2.3). Za Isavove potomke je rečeno da će se nazvati „narod na koji se gnjevi Gospod dovijeka“ (Malahija 1,4). Zašto? „Ovako veli Gospod: za tri zla i za četiri što učini Edom, neću mu oprostiti, jer goni brata svojega mačem potrvši u sebi sve žaljenje (ugušivši u sebi svako sažaljenje – slobodniji eng. prevod), i gnjev njegov razdire jednako, i srdnju svoju drži uvijek“ (Amos 1,11). Jakov je, s druge strane, verovao u Božja obećanja i kroz njih postao učesnik u božanskoj prirodi; samim tim i naslednik Božji i sunaslednik s Isusom Hristom.

Nema nepravde u Boga. – Dobro zapamtite stihove 14-17, kao dokaz da nema proizvoljnosti u Božjem izboru. Sve je zasnovano na milosti. „Jer Mojsiju govori: ‘Smilovaću se na onoga prema kome imam milosti, i sažaliću se na onoga prema kome imam sažaljenja’“. „Dakle, sve zavisi od „Boga koji pokazuje milost“ (stih 16 – eng. prev). Zemlja je puna milosti Gospodnje (Psalam 119,64) i „dovijeka (je) milost njegova.“ (Psalam 136,8)

Božja namera s faraonom. – Slučaj faraona apostol je naveo kao ilustraciju tvrdnje da „ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego od milostivoga Boga“ (stih 16). „Jer Pismo govori faraonu: ‘Baš zato te podigoh, da na tebi pokažem svoju silu, i da se moje ime razglasi po svoj zemlji’.“ (stih 17)

Nebitno je da li se ovaj stih odnosi na dovođenje faraona na presto, ili na njegovo održavanje i zaštitu do tog vremena. Jedno je sigurno – iz ovoga se ne može izvući pouka, koju mnogi najčešće izvlače, da je Bog faraona doveo na presto sa namerom da na njemu iskali Svoju osvetu. S pravom se možemo čuditi ako ma koji hrišćanin, sa imenom koje nosi, može da nanese takve uvrede Bogu, optužujući Ga na ovaj način.

Namera Božja, kada je reč o faraonu i njegovom uzdizanju, to jest, njegovom održavanju na prestolu, bila je pokazivanje Božje sile, pred ovim čovekom i u njemu, kao i to da se Božje ime razglasi svuda po svetu. Ova namera je ostvarena kroz uništenje faraona, što je bila posledica njegovog tvrdoglavog odbijanja. Ali, ista namera bi podjednako uspešno bila ostvarena, a za samog faraona čak i bolje, da je on poslušao Božju reč. Faraon je video Božju silu, ali nije hteo da poveruje. Da je dao mesta veri, on bi bio spasen, jer je sila Božja, na spasenje svakome koji veruje.

Faraon je imao imperatorsku volju. – Njegove upadljive karakterne crte bile su postojanost, čvrstina volje i istrajnost, ali se sve to izmetnulo u tvrdoglavost. Ko bi mogao da proceni sve dobro koje bi se pokazalo, da je faraon potčinio svoju volju Gospodu? Potčinjavanje Bogu bila bi velika žrtva, prema onome kako ljudi shvataju žrtvu, ali ne veća od onoga što je Mojsije žrtvovao. Mojsije se odrekao istog trona, da bi sudbinu podelio sa Božjim narodom.

Divno i časno mesto je ponuđeno faraonu, ali on nije prepoznao dan svog pohođenja. Od njega se tražilo da se ponizi i on je to odbacio. Kao posledica, došlo je do toga da izgubi sina; dok je Mojsije, koji je izabrao da strada sa Božjim narodom i učestvuje u sramoti Hristovoj, dobio ime i mesto koji će u časti ostati doveka. Odbačena milost Božja, pretvorila se u prokletstvo. „Jer su pravi putovi Gospodnji, i pravednici će hoditi po njima, a prestupnici će pasti na njima.“ (Osija 14,9)

Naučili smo da, iako je Bog neke izabrao, prozivajući ih po imenu, i koji su kasnije stekli slavno ime kao deca Božja, Njegov izbor nije proizvoljan (stihijski, ćudljiv). Jakov je izabran pre svog rođenja, ali ne više nego što su svi drugi izabrani. Bog nas je blagoslovio svim duhovnim blagoslovima u Hristu, „jer nas je u njemu izabrao pre stvaranja sveta − da budemo sveti i neporočni pred njim, odredivši nas unapred u ljubavi, blagonaklonošću svoje volje i na slavu svoje milosti, da nas Hristovim posredstvom usini i primi u Ljubljenome“ (Efes. 1,4-6 – kombinacija Čarnić-KJV)

„Stoga, dakle, ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego od milostivoga Boga“ (Rimlj. 9,16). Kao potvrdu ovoga, apostol navodi slučaj faraona, koji je bio izabran u Hristu isto koliko i Jakov, i isto koliko i svi mi. Bio je izabran za pohvalu slavne milosti Božje; međutim, on je tvrdoglavo odbijao da se potčini. No, Božja volja će naići na pohvalu, čak i posredstvom ljudskog gneva, ako oni nisu voljni da Ga dragovoljno slave; tako su Božje ime i Njegova sila bili otkriveni posredstvom faraonove tvrdoglavosti.

Bolje bi bilo da se ponositi vladar pokorio, prihvatajući Božji plan, umesto što je morao da se suoči sa ostvarenjem tog plana nasuprot svojoj volji. Lekcija koju iz ovoga treba da naučimo jeste da je svako ljudsko biće u svakom narodu pod nebom izabrano, i da taj izbor znači njegovo usinjenje. U ovom izboru Jevreji nemaju nikakvu prednost u odnosu na druge, već su u ravnopravnom položaju sa njima, kao što ćemo to još jednom videti u podsetniku za ovo poglavlje.

„Prihvaćeni u Ljubljenom“ (Efes. 1,6). – Rimlj. 9,19-33:

„Sad ćeš mi reći: zašto onda još prekoreva? Jer ko može da se suprotstavi njegovoj volji? Ta ko si ti, čoveče, da se prepireš s Bogom? Hoće li rukotvorina govoriti svom tvorcu: zašto si me tako načinio? Ili zar lončar nema vlasti nad kalom – da od iste smese načini jednu posudu za čast, a drugu za sramotu? A šta ćemo reći ako je Bog, želeći da pokaže svoj gnev i da obznani svoju moć, s velikom strpljivošću podneo posude gneva, pripravljene za propast, da bi istovremeno obznanio bogatstvo svoje slave na posudama milosti, koje je unapred pripravio za slavu; kao takve pozvao je i nas ne samo od Judeja nego i od mnogobožaca, kao što i govori kod Osije: ‘Narod, koji nije moj narod, nazvaću svojim, i onu koja nije voljena nazvaću voljenom, i dogodiće se da će se na mestu, gde im je rečeno: vi niste moj narod, baš onde nazvati sinovima živog Boga’. A Isaija viče za Izrailj: ‘Ako broj sinova Izrailjevih bude kao morski pesak, spašće se ipak samo ostatak, jer Gospod će svoju reč sprovesti na zemlji, ispuniće je bez odlaganja’. I kao što je Isaija prorekao: ‘Da nam Gospod Savaot nije ostavio potomstva, postali bismo kao Sodoma i bili bismo izjednačeni sa Gomorom’. Šta ćemo, dakle, reći? Mnogobošci, koji nisu težili za pravednošću, postigli su pravednost, i to pravednost od vere, a Izrailj, težeći zakonu pravednosti, nije dostigao taj zakon. Zašto? Zato što nije nastojao da ga dostigne verom, nego delima; spotakoše se na kamen spoticanja, kao što je napisano: ‘Evo postavljam na Sion kamen spoticanja i stenu sablazni, i ko u njega veruje neće se postideti’.“

Prigovaranje Bogu. – Radi se o vrlo uobičajenoj praksi i njena uobičajenost dovela je dotle da mnogi ljudi izgube osećaj za izopačenost takvog ponašanja.

Kada neko sa ogorčenjem postavlja pitanje, zašto Bog ovo ili ono čini, ili ako kaže: „Ne vidim pravdu u takvom toku stvari“, kao da je na poseban način i lično uvređen, onda takva osoba sebi onemogućava razumevanje čak i onoga što bi smrtnici mogli da shvate o Bogu. Prilično je nerazumno i zlo kada se Bog optužuje zato što mi nismo jednaki s Njim po mudrosti. Jedini način na koji se može dokučiti mali deo onoga što Bog jeste, traži naše utvrđivanje u istini da je On pravedan i milostiv, i da je sve što čini, za dobro Njegovim stvorenjima. Poštovanje, a ne upitno negodovanje, dovodi stvorenje u prisutnost večnoga Boga. „Umirite se i poznajte da sam ja Bog.“ (Psalam 46,10)

Lončar i njegovi sudovi. – Onaj koji sebe smatra kompetentnim da kritikuje Gospoda, misli da ima jak argument protiv Njega u stihovima 21-24, u poglavlju koje proučavamo. „Sigurno je“, misli on, „da ovaj tekst uči da je Bog neke ljude stvorio da budu spaseni, a druge da budu uništeni.“

Sigurno je to da ničeg sličnog u ovom tekstu nema! Ogromna je razlika između onoga što ove reči zaista znače i toga šta čovek uobražava da one znače. Lončar ima vlast nad glinom, kao što Tvorac ima vlast nad Svojim stvorenjima, i ona je prirodna i ne dovodi se u pitanje. Razmislite o ovome: lončar ima vlast nad glinom da načini jedan sud za čast, a drugi za sramotu. To je sasvim tačno; ali, ko je na svetu ikada čuo da bilo koji lončar ulaže svoj trud da bi napravio sud, samo zato da bi ga kasnije uništio? On pravi razne sudove za različite primene i svi su oni predviđeni za nekakvu upotrebu, a ne za uništenje. Dakle, Bog nikoga nije stvorio sa ciljem da ga uništi.

Božja dugotrpeljivost. – Činjenica da Bog nije planirao ničije uništenje, očituje se u tome da On dugo okleva pre nego što dopusti da neko doživi konačno uništenje, koje je samo plata, pravedna i zarađena zlim delima osobe koja biva uništena. On je „s velikom strpljivošću podneo posude gneva, pripravljene za propast“ (stih 22). Oni su sami sebe pripravili za uništenje svojom tvrdoglavošću, sakupljajući gnev za sebe, za dan gneva – Rimljanima 2,5. Zapamtite da je Gospod dugo podnosio sa velikim strpljenjem ove „posude gneva“. Mi treba da smatramo „strpljivost Gospoda našega… svojim spasenjem“ (2. Petr. 3,15). On „pokazuje svoju dugotrpeljivost prema nama jer ne želi da iko propadne, nego da svi dođu do pokajanja“ (2. Petr. 3,9). Dakle, činjenica da je Bog dugo podnosio s velikim strpljenjem (uz dugotrajnu patnju – bukvalan prevod) posude gneva, čak i kada su bile sasvim spremne za uništenje, pokazuje da je On čeznuo da ih izbavi i zbog toga im je pružio svaku moguću priliku.

„Kao takve pozvao je“ (Rimlj. 9,24). – Božja dugotrpeljivost takođe ima za cilj da prikaže svu raskoš Njegove slave, „na posudama milosti, koje je unapred pripravio za slavu“ (Rimlj. 9,23). A koga predstavljaju ovi sudovi? „Kao takve pozvao je i nas“ (stih 24). Ko su ti koje je pozvao? Da li oni pripadaju istoj, posebno izabranoj naciji? „Ne samo od Judeja nego i od mnogobožaca“ (stih 24 – drugi deo). Celo poglavlje predstavlja određeno skidanje optužbi sa Božjeg izbora koji se odnosi na ljude, pre njihovog rođenja, kao što je to ilustrovano Jakovljevim primerom; ovaj stih pokazuje da izabiranje Jakova nikako nije značilo privilegije za jevrejski narod, jer On svoju naklonost nepristrasno daruje i Jevrejima i mnogobošcima, u istoj meri, samo ako je oni prihvataju.

Božji narod. – Gore rečeno još je podrobnije objašnjeno u stihovima 25 i 26: „Kao što i govori kod Osije: ‘Narod, koji nije moj narod, nazvaću svojim, i onu koja nije voljena nazvaću voljenom, i dogodiće se da će se na mestu, gde im je rečeno: vi niste moj narod, baš onde nazvati sinovima živog Boga’.“ Bog je pohodio neznabošce, da bi između njih odvojio narod na slavu Svom imenu. Apostol Petar je milost ukazanu neznabošcima s Božje strane opisao sledećim rečima:

„I Bog, koji poznaje srca, posvedočio je za njih, kad im je dao Duha Svetoga kao i nama, i nije postavio nikakve razlike između nas i njih, već je očistio njihova srca verom. Što, dakle, sad kušate Boga time što hoćete da nametnete učenicima na vrat jaram, koji ni naši očevi ni mi nismo mogli da ponesemo? Nego verujemo da ćemo blagodaću Gospoda Isusa biti spaseni na isti način kao i oni.“ (Dela 15,8-11)

Tako, dakle, „nema razlike između Judejina i Grka; jedan isti Gospod je nad svima, bogat za sve koji ga prizivaju.“ (Rimlj. 10,12)

Ostatak. – „A Isaija viče za Izrailj: ‘Ako broj sinova Izrailjevih bude kao morski pesak, spašće se ipak samo ostatak’.“ (Rimlj. 9,27). „Tako, dakle, i u sadašnje vreme postoji jedan ostatak izabran po blagodati“ (Rimlj. 11,5). Ma koliko da je onih čije poreklo vodi od Jakova, po telu gledano, samo će oni biti spaseni koji se dragovoljno potčinjavaju Božjoj milosti. Sasvim sigurno ne postoji nikakva šansa za hvalisanje, osim krstom Gospoda našega Isusa Hrista.

Neznabošci u prednosti. – Jevreji su ispovedali da drže Zakon, ali oni to nisu činili. Neznabošci nisu bili vezani Zakonom; ipak, oni su uspeli da ispune njegove zahteve. Ako se prisetimo stihova u Rimljanima, 2,25-29, znaćemo da se pravo obrezanje sastoji (i to je uvek tako bilo) u držanju Zakona. Prema tome, ako su neznabošci svojom verom držali Zakon, a Jevreji svojim nedostatkom vere to nisu činili, ispada da su oni zamenili mesta; neznabošci su bili pravi Jevreji, dok su Jevreji po telu postali isto što i pagani.

Znak koji nedostaje. – Jevreji su sledili Zakon pravednosti, ali ga nisu dosegli. Zašto? „Zato što ga nisu tražili verom, nego delima Zakona “ (Rimlj. 9,32 – eng. prev). Kako snažno ove reči utvrđuju ono što cela poslanica govori, a to je da vera nikome ne daje pravo da prestupa Zakon, nego da se jedino verom on može držati!

Jevrejima se ne zamera što su sledili Zakon pravednosti, već što to nisu činili na pravi način. Dela koja Zakon traži dostižu se ne putem dela, već putem vere. Drugim rečima, loša dela ne mogu da proizvedu dobra dela; od nečeg što je zlo ne može da ispadne ono što je dobro. Nema popusta na cenu dobrih dela. Ona su nešto što je najviše potrebno ovom svetu. Rezultat su držanja Zakona verom. Ne postoji mogućnost da dobra dela postoje bez vere; jer „sve što ne potiče od vere − greh je.“ (Rimlj. 14,23)

Kamen spoticanja. – Ne propustite da povežete poslednji deo ovog poglavlja sa njegovim prvim delom. Setite se da je na početku Izrailj po telu predstavljen kao proklet od Hrista. Njima je pripalo, između ostalog, da prime Zakon, ali se, nažalost, dogodilo da oni ostanu uskraćeni, kada je reč o tom istom Zakonu. Zašto? „Spotakoše se na kamen spoticanja“ (Rimlj. 9,32). Koji kamen spoticanja? Hrista. Oni su bili u istom položaju u kojem su toliki ljudi danas, koji ne veruju da se sva obećanja data Izrailju u potpunosti i isključivo sadrže u Hristu. Stari Izrailjci su mislili, kao i mnogi današnji takozvani hrišćani, da ih je Bog počastvovao zbog njihovih sopstvenih zasluga, potpuno nezavisno od Hrista. Hristos je kamen spoticanja na koji se spotiču svi koji obećanja namenjena Izrailju doživljavaju kao obećanja dana jednoj određenoj naciji, isključujući tako sve druge.

Siguran temelj. – Zvuči čudno kada se kaže da svaki kamen spoticanja jeste ujedno prag i siguran temelj jedne građevine. Ono na šta se jedni spotiču, nezaobilazno je sredstvo u podizanju i izgradjivanju drugih. „Jer su pravi putovi Gospodnji, i pravednici će hoditi po njima, a prestupnici će pasti na njima“ (Osija 14,9). Hristos je stena sablazni za one koji ne veruju, ali siguran temelj za one koji imaju veru. On je „Svetac Izrailjev“, „Car Izrailjev“ i „Pastir Izrailjev“; u isto vreme On je i tor, i vrata na koja se u tor ulazi. Bez Njega Izrailj ne bi mogao da postoji.

Oni koji misle da imaju pravo na nasleđe u Izrailju samo na osnovu svog rođenja, ne uvažavajući Hrista, na kraju će se osramotiti, jer ko god ne ulazi na vrata, „taj je lopov i razbojnik“ (Jovan 10.1). Ali „ko u njega veruje neće se postideti“ (Rimlj. 9,33); jer njegova vera dokazuje da je on seme Avramovo, što znači, naslednik Božji, u skladu s obećanjem.