Sada moramo malo bolje da proučimo ovaj pečat saveza, naime obrezanje. Šta ono znači i šta je u stvarnosti? Saznali smo da ono označava pravednost kroz veru. Dato je Avraamu kao zalog posedovanja takve pravednosti ili kao uverenje da je prihvaćen „u Ljubaznome (voljenom Sinu – Čarnić), u kome imamo izbavljenje (otkupljenje – SSP) krvlju Njegovom, i oproštenje greha, po bogatstvu blagodati Njegove“ (Efescima 1,6.7). Šta je zapravo obrezanje saznajemo iz sledećeg biblijskog teksta:
„Obrezanje ima vrednost ako izvršavaš Zakon. Ali, ako kršiš Zakon, tvoje obrezanje je postalo neobrezanje. Ako se, dakle, neobrezani pridržava odredbi Zakona, zar se njegovo neobrezanje neće smatrati obrezanjem? Tako će onaj, ko nije telesno obrezan a ispunjava Zakon, suditi tebi koji kršiš Zakon, iako imaš i slovo Zakona i obrezanje. Jer, nije Judejin (Jevrejin – Karadžić) onaj ko je to samo spolja, niti je pravo obrezanje spolja, na telu. Nego, Judejin je onaj koji je to iznutra, a pravo obrezanje je obrezanje srca, Duhom, a ne slovom. Takav ne dobija pohvalu od ljudi, nego od Boga.“ (Rimljanima 2,25-29 – SSP)
Obrezanje je bilo znak pravednosti kroz veru. A ta pravednost je ona koju zahteva Božji Zakon. Obrezanje nije nikad vredelo ako se nije držao Zakon. U stvari, držanje Zakona je pravo obrezanje. Gospod zahteva da istina deluje unutra u čoveku. Spoljašnji prikaz, bez unutrašnje pravednosti, odvratan je Bogu. Zakon mora da bude u srcu, u protivnom nema istinskog obrezanja. Međutim, Zakon može da bude u srcu samo silom Gospodnjom kroz Duha. „Zakon je duhovan“ (Rimljanima 7,14), odnosno on ima prirodu Svetog Duha i zato može da bude u srcu samo kad u njemu nastava (prebiva) Božji Duh. Prema tome, obrezanje nije ništa manje od zapečaćenja pravednosti u srcu pomoću Svetog Duha. To je ono što je Avraam primio. Njegovo obrezanje je bilo merilo pravednosti koju je primio verom. A zahvaljujući pravednosti putem vere trebalo je da nasledi obećani posed. Zato je obrezanje bilo garancija njegovog nasledstva. Čitajmo sada sledeći tekst:
„U njemu imamo otkupljenje njegovom krvlju, oproštenje prestupa po bogatstvu njegove milosti (blagodati – Karadžić), koju je na nas obilno izlio zajedno sa svom mudrošću i razumevanjem. Svojom blagonaklonošću nam je obznanio tajnu svoje volje, koju je unapred odredio u Hristu, da je sprovede kada dođe punina vremena: da sve na nebesima i na zemlji sastavi pod jednom glavom - Hristom. U njemu smo i izabrani, predodređeni po naumu Onoga koji sve čini u skladu s odlukom svoje volje da mi, koji smo svoju nadu unapred položili u Hrista, budemo na hvalu njegove slave. U njemu ste i vi otkad ste čuli Reč istine - evanđelje vašeg spasenja. U njemu ste, kad ste poverovali, i obeleženi pečatom - obećanim Svetim Duhom, koji je zalog našeg nasledstva do otkupljenja onih koji su Božija svojina, na hvalu njegove slave.“ (Efescima 1,7-14 – SSP)
Reč istine je jevanđelje spasenja. Kad verujemo jevanđelje, mi smo zapečaćeni Svetim Duhom i taj pečat je garant našeg nasledstva koje ćemo dobiti pri Gospodnjem dolasku. Prema tome, Avraam je imao Svetog Duha kao garanciju nasledstva koje mu je bilo obećano. Posedovanje Duha pokazuje da je imao pravo na nasledstvo, jer Duh donosi pravednost, a nasledstvo je vezano za pravednost. Na novoj Zemlji prebivaće pravednost i samo pravednost.
U skladu sa navedenim tekstom imamo i sledeći: „A vi imate puninu u njemu, koji je Glava svakom poglavarstvu i vlasti. U njemu ste i obrezani svlačenjem grešne naravi (čulnog tela – Čarnić); ne obrezanjem koje je izvršeno rukom, nego Hristovim obrezanjem.“ (Kološanima 2,10.11 – SSP)
Božje obećanje Avramu bilo je dato mnogo pre vremena o kome pišemo. Davanje saveza je zapisano u petnaestom poglavlju 1. Mojsijeve. Ali nakon što je savez učinjen, Avram je pogrešio kao što je to opisano u šesnaestom poglavlju. Uvideo je svoju grešku, pokajao se i ponovo se okrenuo Gospodu i punoj veri, i tako primio uverenje oproštenja i prihvatanja; a kao podsetnik na to, dato mu je obrezanje.
Pismo koje smo čitali u Novom savezu u vezi sa obrezanjem, nije bila neka nova izjava. Obrezanje je uvek bilo ono što je ovde rečeno. Uvek je značilo pravednost u srcu (umu, mislima – prim. izdavača), a nije vredelo kad god je ta pravednost bila odsutna. To se jasno vidi u 5. Mojsijevoj 30,5.6: „I odvešće te opet Gospod Bog tvoj u zemlju koju behu nasledili oci tvoji, i nasledićeš je, i učiniće ti dobro i umnožiće te više nego oce tvoje. I obrezaće Gospod Bog tvoj srce tvoje i srce semena tvog, da bi ljubio Gospoda Boga svog iz svega srca svog i iz sve duše svoje, da budeš živ.“
Prirodno je da postavljamo pitanje: „Zašto je Avraamu dato obrezanje kao spoljašnji znak, ako je već imao sve što je ono podrazumevalo?“ Pošto se obrezanje srca vrši Duhom, i nije ništa drugo do posedovanje pravednosti kroz veru, a Avraam je to imao pre nego što je primio znak obrezanja, zašto je uopšte dat ovaj znak?
Ovo je razumno pitanje i, srećom, na njega je lako odgovoriti. Međutim, čitalac će prvo primetiti da je ono što je Avraam primio u Rimljanima 4,11 nazvano „znak obrezanja“. Pravo obrezanje je već imao. U skladu s tim je i tvrdnja da su ono što je bilo rukama urađeno, samo „zvali po telu obrezanje“ (Efescima 2,11). U suštini to nije bilo obrezanje.
Razlog zašto je dat ovaj znak, a bio je samo znak koji svom posedniku nije ništa donosio, i koji je bio lažni znak ako u srcu nije bilo pravednosti kroz veru, videće se kad razmotrimo šta se dogodilo nakon saveza sklopljenog s Avraamom. On je prihvatio sporazum čiji je cilj bio ostvarenje Gospodnjeg obećanja. Avraam i Sara su verovali da će se to obećanje ispuniti na njima, ali su mislili da oni treba da ga nekako ostvare. Međutim, pošto je obećanje bilo nasleđena pravednost, pomisao da oni mogu da ga ostvare bila je u stvari uobičajena misao da ljudi mogu svojim delima ostvariti Božju pravednost. Zato je Bog, kad je ponovio savez, dao Avraamu znak koji je zauvek trebalo da bude podsetnik na njegov pokušaj da ostvari Božje obećanje, i na njegov promašaj. Znak Avraamu ništa nije doneo, nego mu je naprotiv bio podsetnik da on ništa ne može da učini sam od sebe i da je sve što je trebalo da se učini u njemu (samom) i za njega učinio Gospod. Odsecanje dela tela pokazivalo je da se obećanje nije moglo ostvariti telom nego Duhom. Ismailo se rodio po telu, ali Isak po Duhu.
Ista svrha obrezanja bila je namenjena i njegovim potomcima. Ono je trebalo da im stalno pred očima obznanjuje grešku njihovog oca Avraama i upozori ih da ne počine takvu grešku. Obrezanje je trebalo da im pokaže da „telo ništa ne koristi (pomaže – Čarnić)“ (Jovan 6,63 – SSP). U vremenima koja su usledila oni su izopačili ovaj znak i smatrali da im njegovo posedovanje garantuje njihovu pravednost, držali oni Zakon ili ga ne držali. Uzdali su se da im obrezanje donosi pravednost i da su zbog toga posebno omiljeni Bogu. Međutim, apostol Pavle je otkrio istinu o tome rečima: „Jer, mi smo obrezanje, mi koji služimo Božijim Duhom i hvalimo se Hristom Isusom, a ne uzdamo se u telo“ (Filibljanima 3,3 – SSP). Jevreji su smatrali da im obrezanje donosi sve, jer su se uzdali u svoju sopstvenu pravednost, dok je njegov jedini cilj bio da ih pouči da ne treba da se uzdaju u sebe.
(Sadašnja istina, 25. jun 1896)