Kad je Bog poslao Mojsija da izvede Izrael iz Egipta, Njegova poruka faraonu glasila je: „Izrailj je sin moj, prvenac moj. I kazah ti: pusti sina mojega da mi posluži“ (2. Mojsijeva 4,22.23) i On ih je izveo i dao im zemlju neznabožaca „da bi čuvali zapovesti njegove, i zakone njegove pazili“ (Psalam 105,44.45). Velika prednost Jevreja nad drugim narodima bila je „što su im poverene reči Božje (Božija obećanja – Čarnić)“ (Rimljanima 3,1.2). Nažalost te „žive reči“ nisu primili u svoj njihovoj sili, inače bi njihova prednost bila beskonačno veća, ali za to nije bio kriv Bog, i zato sada ne razmatramo šta je Izrael zapravo imao i bio, već šta je mogao da ima i šta je mogao da bude.
Dve činjenice su uvek bile istinite, naime da „nijedan od nas ne živi sebi“ i „Bog ne gleda ko je ko“; a te dve istine zajedno oblikuju treću, a ta je da kad god Bog bilo kome daje neki dar ili prednost, On to čini da bi bili upotrebljeni na korist drugima. Bog nekoj osobi ili narodu ne daje blagoslove koje ne želi da svi imaju. Kad je Avramu obećao blagoslov, učinio je to zato da on bude blagoslov – da u njemu budu blagosloveni svi narodi na zemlji. Bog je oslobodio Izrael upravo u skladu sa obećanjem datim Avramu. Kad im je dao prednost posedovanja Njegovog Zakona, bilo je to zato da drugi narodi upoznaju njegovu neprocenjivu vrednost, tako da bi i oni mogli da je proslede dalje.
Božja namera je bila da se Njegovo ime razglasi po svoj zemlji (2. Mojsijeva 9,15). Njegova velika želja je bila da svi narodi upoznaju Njega kao što su Ga upoznali sinovi Izraelovi. Poznavati jedinog pravog Boga je život večni (Jovan 17,3); zato je, otkrivajući sebe Izraelu, Bog pokazao put ka večnom životu, ili jevanđelju, da bi to jevanđelje mogli da objave drugima. Razlog zašto se Bog na tako upečatljiv način predstavio Izraelu bio je taj što Mu je ovaj bio, takoreći, bliži od drugih naroda. Uspomena na Božje postupanje sa Avramom, Isakom, Jakovom i Josifom, i njihovom verom, sačuvala se među Jevrejima, tako da su bili prijemčiviji. Bog ih nije izabrao zato što ih je voleo više nego druge, već zato što je voleo sve ljude i hteo da im se objavi pomoću oruđa koja su Mu bila pri ruci. Ideja da je Bog uvek gledao ko je ko i da je ograničio svoje milosrđe i istinu na jedan poseban narod, sramoti Njegov karakter. On nikad nije ostavio neznabošca bez svedoka o sebi, i kad god je mogao da nađe nekog čoveka ili narod koji bi pristao da bude upotrebljen, On bi ih odmah uvrstio u svoju službu da bi se mogao još potpunije otkriti.
Jevanđelje je sila Božja na spasenje, i pošto se Božja velika sila ispoljavala u spasavanju Izraela iz (od) Egipta, očigledno je da je u to vreme jevanđelje bilo objavljeno kao nikada do tada. Delovanje te objave vidljivo je iz reči jedne neznaboškinje, bludnice Rave. Kad su dvojica uhoda došli u njenu kuću u Jerihonu, ona ih je sakrila i rekla im:
„I reče im: znam da vam je Gospod dao ovu zemlju, jer nas [s]popade strah od vas, i prepali su se od vas svi koji žive u ovoj zemlji. Jer čusmo kako je Gospod osušio pred vama Crveno More kad iziđoste iz Misira, i šta ste učinili od dva cara Amorejska koji bejahu preko Jordana, od Siona i Oga, koje pobiste. I kad to čusmo, rastopi se srce naše, i ni u kome već nema junaštva od straha vašega; jer je Gospod, Bog vaš, Bog gore na nebu i dole na zemlji“ (Isus Navin 2,9-11).
A onda ih je molila da joj daju obećanje o izbavljenju, što je i dobila. „Verom bludnica Raava nije poginula zajedno s nepokornima jer je lepo primila uhode“ (Jevrejima 11,31 – SSP). To što se desilo sa njom, moglo je da se desi i sa svakim drugim stanovnikom Jerihona, da su pokazali istu veru kao ona. Čuli su isto što je i ona čula, i znali su kao i ona da je „Gospod, Bog vaš, Bog gore na nebu i dole na zemlji“. Ali znanje nije vera. I đavoli znaju da postoji jedan Bog, ali nemaju vere. Vera je poverenje – pokornost (preda[va]nje – prim. izdvača). Rava je bila spremna da se potčini Božjim zahtevima i da živi kao jedna od njegovog naroda, dok to njeni zemljaci nisu hteli. U njenom slučaju vidimo dokaz da Bog spasava ljude ne zato što su dobri, nego zato što su voljni da budu učinjeni dobrim (od strane Boga, ne svojim naporima – prim. izdavača). Isus je poslan da nas blagoslovi i odvrati od naših bezakonja. Ova sirota neznaboškinja nečasnog življenja, koja je mogla da izgovori laž ne trepnuvši i bez osećaja krivice, imala je vrlo skučenu ideju o razlici između dobra i zla; međutim, Bog ju je priznao kao jednu od svog naroda, jer se nije odvratila od svetlosti, već je hodala u njoj kad se svetlost pojavila. Verovala je i time je spasla svoju dušu. Njena vera uzdigla ju je iz njene grešne okoline i postavila je na put spoznaje Boga (upoznavanja Boga, vidi Jovan 17,3 – prim. izdvača); i nema jačeg dokaza da se Hristos ne stidi priznati čak i neznabošce svojom braćom, od činjenice da se ne stidi da jednoj od njih, kurvi, daruje da bude u rodoslovu svojih predaka po telu.
A posebna istina u slučaju Rave bila je da se Bog nije opredelio samo za jevrejski narod. Gde god je u Hananu postojao neki neznabožački stanovnik koji je bio spreman da prizna Boga, tog trenutka je bio uvršten u Božji narod. Ova pouka nije samo teorija, već je praktično utešna i ohrabrujuća, s obzirom da je obećanje dato Avramu uključivalo ceo svet, a ne samo Jakovljevo potomstvo. Ona nam pokazuje da je Gospod strpljiv, jer „ne želi da iko propadne, nego da se svi pokaju“ (2. Petrova 3,9). Ona pokazuje da Bog brzo prihvata i najmanju težnju da Ga neko traži, i koristi je kao sredstvo da zabludelu dušu još više privuče sebi. On blago duva na najmanju iskru, da bi je ako je moguće razgoreo u plamen. Njegovo je uho stalno prignuto zemlji, spremno da uhvati i najslabiji šapat, tako da odmah čuje i najslabiji povik, taj prvi impuls poziva iz najveće dubine, da bi odgovorio na njega.
Da je Božiji plan za Izrael bio da treba da objave jevanđelje celom svetu vidi se iz činjenice da bi, da su ostali u Njegovom savezu, bili carstvo sveštenika. Trebalo je da svi budu Božji sveštenici. Delo sveštenika izneseno je u Malahiji 2,5-7 gde Bog kaže Leviju:
„Zavet (savez) moj za život i mir beše sa njim, i dadoh mu to za strah, jer me se bojaše i imena se mojega strašio. Zakon istiniti beše u ustima njegovim, i bezakonje se ne nađe na usnama njegovim; u miru i pravo ide sa mnom i mnoge odvrati od bezakonja. Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.“
Odvratiti ljude od bezakonja je Hristovo delo kroz Njegovo vaskrsenje; stoga je delo pravog sveštenika jednostavno da propoveda jevanđelje; da objavi živog Spasitelja u kome je savršeni živi Zakon koji obraća dušu. Pošto je trebalo da svi sinovi Izraelovi budu sveštenici, i pošto su svi poznavali Zakon, očigledno je da je trebalo da budu sveštenici za druge, a ne samo da se ograniče na to da budu učitelji među sobom. Da su prihvatili Božji predlog, i zadovoljili se da ostanu u Njegovom savezu umesto što su insistirali na svom sopstvenom, ne bi bilo potrebe ni za kakvim sveštenstvom da bi se upoznao Zakon istine i mira; svi oni bi poznavali istinu i zbog toga bi svi bili slobodni. A dužnost sveštenika je da poučava Zakonu; i zato je jasno da je Božji cilj u izvođenju Izraela iz Egipta bio da ih pošalje po celom svetu da propovedaju jevanđelje.
Poduprti Božjom silom, kako bi to za njih bio lak i brzo obavljen zadatak! Glas o tome šta je Bog učinio u Egiptu proneo se ispred njih, i da su krenuli sa istom silom, mogli su da propovedaju jevanđelje u njegovoj punini narodima koji bi već bili pripremljeni da ga prihvate ili odbace. Ostavljajući svoje žene i malu decu na sigurnom u Hananu, i odlazeći dvojica po dvojica, kao što je Isus kasnije slao svoje učenike, oni bi za kratko vreme odneli jevanđelje u najudaljenije delove zemlje. Pretpostavimo da bi neprijatelji pokušali da spreče njihovo napredovanje; jedan bi mogao naterati hiljadu, a dvojica deset hiljada u beg. Sila Božje prisutnosti sa bilo kojom dvojicom učinila bi da u očima svojih neprijatelja izgledaju kao deset hiljada, i niko se ne bi usudio da ih napadne. Tako bi mogli da vrše posao propovedanja jevanđelja koji im je dodeljen, bez straha od maltretiranja. Strah koji bi izazvala njihova prisutnost u onima koji se protive, pokazao bi silu poruke koju objavljuju u srcima onih koji bi bili spremni da prime istinu.
Dok bi tako išli obučeni u punu Božju silu, nikad ne bi morali da se još jednom vrate u isti kraj. Svi koji bi čuli poruku odmah bi zauzeli stav ili za istinu ili protiv istine; i ta odluka bi bila konačna, pošto kad neko odbaci jevanđelje objavljeno u njegovoj punini, a to znači propraćeno velikom Božjom silom, za njega se više ništa ne može učiniti, jer nema veće sile od Božje. I tako bi nekoliko godina, ili možda meseci nakon prelaza preko Jordana, bilo dovoljno da se jevanđelje o carstvu propoveda celom svetu za svedočanstvo svim narodima.
Ali Izrael nije bio veran svom visokom zvanju. Neverstvo i uzdanje u sebe lišilo ih je prestiža s kojim su ušli u Obećanu zemlju. Nisu pustili da njihova svetlost svetli i zato su je s vremenom sami izgubili. Zadovoljili su se naseljavanjem Hanana, umesto da osvoje celu Zemlju. Pretpostavljali su da im je Bog dao svetlost zahvaljujući činjenici da ih voli više od drugih, i zato su se uzoholili, prezirući druge. Pa ipak, Bog nije prestao da im ukazuje da treba da budu svetlost svetu. Istorija Jevreja, umesto da pokaže šta je Bog želeo da ostvari sa njima, pokazuje da je stalno pokušavao da ih upotrebi da drugima objave Njegovo ime. Setite se izveštaja o Nemanu Sirijcu, koji je bio poslan izraelskom caru da ga izleči od gube. Setite se slučaja udovice iz Sarepte kojoj je poslan prorok Ilija. Carica Savska došla je iz daleka da čuje Solomunovu mudrost. Jonu je Bog poslao protiv njegove volje, da upozori Ninevljane koji su se pokajali zahvaljujući njegovom propovedanju. Čitajte proročanstva Isaije, Jeremije i Jezekilja i vidite koliko često se Bog direktno obraća različitim narodima. Sve to pokazuje da Bog ni tada nije bio, kao što nije ni danas, samo Bog Jevreja, već i neznabožaca. Na kraju, kad je Izrael konačno odbio da ispuni svoju misiju na koju ga je Bog pozvao, poslao ih je u zarobljeništvo da bi neznabošci tako dobili neko poznanje Boga koje Izraelci nisu hteli dobrovoljno da prenesu. Bilo je nekoliko vernih duša koje su neznabožačkom caru Navuhodonosoru donele istinu, i on je posle nekog vremena priznao Boga i objavio priznanje svoje vere po čitavoj zemlji. Car Kir i drugi persijski carevi su carskim proglasima svetu objavili ime jedinog pravog Boga.
Tako vidimo koliko je silno Bog želeo spasenje neznabožaca koji su bili u okruženju Jevreja, i to ne samo onih koji su bili blizu, već i onih najudaljenijih, jer obećanje nije bilo namenjeno samo Jevrejima i njihovoj deci već svima koji su bili „daleko“ (Vidi Dela 2,39; Isaija 47,19). Da Bog nije pravio razliku između Jevreja i neznabožaca vidi se i iz činjenice da je sam Avram, praotac jevrejske nacije, bio neznabožac i da je primio uverenje da ga je Bog primio dok još nije bio obrezan, „da bi bio otac svih koji veruju u neobrezanju; da se i njima primi u pravdu.“ (Rimljanima 4,11.12). Bog je uvek bio spreman da prihvati ljude iz neznaboštva, kao onda kad je pozvao Avrama da izađe između njih. Kad je Hristos došao, izjavio je da je poslan samo izgubljenim ovcama doma Izraelova, i dok je to govorio, pokazao je gde su izgubljene ovce doma Izraelova, tako što je izlečio neznaboškinju koja je poverovala (Matej 15).
Ono što je Hristos učinio za ovu Hananejku, isto tako je bio spreman i željan da u doba Isusa Navina učini za svakog stanovnika Hanana i za ceo svet onih koji bi poverovali. Svi koji se nisu tvrdoglavo držali svojih idola, trebalo je da budu skupljeni u Izraelovo stado, dok ne bude jedno stado pod jednim Pastirom. Spasenje je bilo za sve koji će ga prihvatiti, ali moraju da postanu Izraelci.
Upravo iz tog razloga Izraelcima je bilo zabranjeno da sklapaju saveze sa stanovnicima zemlje. Savez podrazumeva sličnost, jednakost, sjedinjenje dve slične sile. Ali Izrael, kad je bio veran svom pozivu, nije imao ništa zajedničko sa stanovnicima zemlje. Trebalo je da budu odvojen narod, odvojen samo zbog posvećujuće Gospodnje prisutnosti. Kad je Bog rekao Mojsiju: „Moje će lice ići napred, i daću ti odmor“, Mojsije je odgovorio: „Ako neće ići napred lice tvoje, nemoj nas kretati odavde. Jer po čemu će se poznati da smo našli milost pred tobom, ja i narod tvoj? zar ne po tome što ti ideš sa nama? Tako ćemo se razlikovati ja i narod tvoj od svakoga naroda na zemlji“ (2. Mojsijeva 33,14-16). Sklopiti savez sa okolnim narodima značilo je pridružiti im se, a to je značilo odvajanje od Božje prisutnosti. Upravo je Božja prisutnost bila ono što je Izraelce učinilo i održavalo različitim od (ostalih) naroda, a Njegova prisutnost je upravo to ostvarila. Božja prisutnost će i danas ostvariti isto, jer se On ne menja. Zbog toga, ako neko kaže da Božji narod ne treba da se odvoji od drugih naroda, onda zapravo govori da mu nije potrebna Božja prisutnost.
Isto načelo je vladalo i kad je narod hteo cara. Čitajte izveštaj u 1. Samuilovoj 8. Narod je rekao Samuilu: „Postavi nam cara da nam sudi, kao što je u svih naroda.“ To se Samuilu nije svidelo i nesumnjivo je povredilo njegova osećanja, ali narod je uporno zahtevao: „Postavi nam cara da nam sudi.“ Onda je Gospod rekao Samuilu: „Poslušaj glas narodni u svemu što ti govore; jer ne odbaciše tebe nego mene odbaciše da ne carujem nad njima. Kako činiše od onoga dana kad ih izvedoh iz Misira do danas, i ostaviše me i služiše drugim bogovima, po svim tim delima čine i tebi“. Onda je Samuilo, na Gospodnju zapovest, nabrojao narodu neka od zala koja će proizaći iz njihove želje da imaju cara, ali se oni nisu dali razuveriti govoreći: „Ne, nego car neka bude nad nama, da budemo i mi kao svi narodi.“
U Bibliji su „narodi“ neznabošci. Jevrejska reč koja se često prevodi sa „narodi“ potpuno je ista reč od koje uvek dolazi reč „neznabošci“. Možda Psalam 96,5 to najbolje pojašnjava čitaocima: „Jer su svi bogovi u naroda ništa; a Gospod je nebesa stvorio“. Ovde su „narodi“ očigledno neznabošci. U Psalmu 2 čitamo: „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari?“ Ideja „hrišćanskog naroda“ je isto toliko protivrečan izraz kao „hrišćanski neznabožac“ ili „hrišćanski grešnik“. „Narod“, izraz koji Bog koristi kad govori o zemaljskim narodima, predstavlja skup neznabožaca. Prema tome, Jevreji su u stvari kazali: „Neka car bude nad nama, da budemo i mi kao svi neznabošci“. To su zapravo želeli, jer su svi drugi narodi priznavali druge bogove a ne Jahvea, i svi narodi na zemlji, uz izuzetak Izraela, imali su careve nad sobom. Danska Biblija jasno prevodi 1. Samuilovu 8,20: „Želimo da i mi budemo kao svi neznabošci.“
Božji plan za Izrael bio je da ne budu nacija. Skloni smo da gledamo ono šta je bilo kao da je tako i trebalo da bude, zaboravljajući da je narod od početka do kraja, u većoj ili manjoj meri, odbio da ide Božjim putevima. Mi vidimo da je jevrejski narod imao sudije i vođe i sve što prati građansku vlast, ali moramo imati na umu da je Božji savez predviđao nešto sasvim drugo, što se zbog neverstva nikad nije ostvarilo.
Reč „crkva“ je inače veoma uobičajena, ali možda srazmerno malo onih koji je koriste shvataju da potiče iz grčke reči koja znači „pozvan iz“, a to se odnosi na Izrael više nego na ijedan drugi narod. Oni su predstavljali Božju crkvu; bili su pozvani iz Egipta. U Starom savezu za njih se kaže da su „zajednica“, odnosno oni koji su okupljeni ili sastavljeni, jer su oni predstavljali Gospodnje stado kome je On bio Pastir. Bog je poznat kao „Pastir Izrailjev“ (Psalam 80,1; vidi i 23,1). Zato je crkva kasnije nazvana Božje stado (Dela 20,28). U svom govoru pred sinedrionom Stefan je govorio o Izraelu kao o „crkvi u pustinji“.
Postoji samo jedna crkva, jer je crkva Hristovo telo (Efescima 1,19-23), a postoji samo jedno telo (Efescima 4,4). Ta jedna crkva sastavljena je od onih koji čuju i slede Hristov glas, jer On kaže: „Ovce moje slušaju glas moj, … i za mnom idu“ (Jovan 10,27). Ova crkva u pustinji je otuda bila identična pravoj Hristovoj crkvi u svim vremenima. Ovo se najbolje vidi u Jevrejima 3,2-6. Dok čitate tekst, setite se da je „dom Božji“, „crkva Boga živoga“ (1. Timotiju 3,15). Ovaj tekst kaže da je Hristos bio veran u svom domu kao i Mojsije. Mojsije je bio veran u Božjem domu kao sluga, a Hristos kao Sin nad istim domom; „mi smo njegov dom, ako pouzdanje i slavnu nadu (do kraja čvrsto) održimo“ (Jevrejima 3,6 – Čarnić). Isus je bio pozvan iz Egipta, jer je pisano: „Iz Egipta pozvah sina svoga“ (Matej 2,15 – Čarnić). On je bio glava i Vođa vojske koja je izašla iz Egipta (1. Korinćanima 10,1-10). Dakle, Hristos i Mojsije su u istoj zajednici i zajedništvu i ko god je učesnik sa Hristom, mora da prizna Mojsija kao brata u Gospodu.
Ove činjenice su od najveće važnosti jer kad učimo kakav je bio Božji plan za Izrael, mi učimo o pravom modelu Božje crkve u svim vekovima, sve do kraja. Mi ne smemo bez prosuđivanja da tvrdimo kako treba da činimo ono što je Izrael činio, pošto su često ustajali protiv Boga i njihova istorija češće izveštava o otpadu nego o veri; ali možemo i treba da proučavamo obećanja i ukore upućene njima, jer ono što je On imao za njih, On ima i za nas.
Izraelski narod je od početka predstavljao carstvo, vekovima pre nego što je Saul bio postavljen nad njima, jer Božja crkva je Njegovo carstvo i sva Njegova deca su Njegovi podanici. „Domaći (ukućani) Božiji“ su „društvo Izraelovo“ (Efescima 2,19.12). Hristos, zajedno sa Ocem, sedi na „prestolu blagodati“ i prava crkva Ga priznaje, samo Njega, Gospodarem. Apostol Jovan, kad piše crkvi, opisuje sebe kao „brat vaš i drug u nevolji, i u carstvu i trpljenju Isusa Hrista“ (Otkrivenje 1,9). Hristos se sam proglasio Carem i to carem jevrejskim (Matej 27,11) i primio priznanje kao „car Izraela“ (Jovan 1,49 – SSP). Ali, iako je tvrdio da je car, Isus je izjavio: „Moje carstvo nije od ovoga sveta; kad bi moje carstvo bilo od ovoga sveta, moji vojnici bi se borili, da ne budem predan Judejima; ovako, moje carstvo nije odavde“ (Jovan 18,36 – Čarnić). Kao što Hristovo carstvo nije od ovoga sveta, tako ni Njegova crkva, Njegovo telo, narod koji je izabrao i pozvao iz sveta, ne treba da se poveže sa svetom, iako je u njemu. On ne treba da sklapa nikakve saveze sa svetom, ni u kakvu svrhu. Njegova jedina svrha u svetu jeste da bude svetlost svetu, so kojom se što je moguće više ljudi može sačuvati. On ne treba da bude od sveta kao što ni svetlost nije od tame koju obasjava. „Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom?“ (2. Korinćanima 6,14 – Čarnić). Na zemlji postoje dve različite kategorije – crkva i svet; međutim, kad crkva ulazi u savez sa svetom, makar i formalno, ili prihvata svetovne metoda i principe, onda u suštini postoji samo jedna kategorija – svet. Međutim, zahvaljujući Božjoj milosti, uvek je postojala nekolicina vernih, čak i u vreme najvećeg otpada.
Uobičajeno je da se o Izraelu govori kao o teokratiji. Tako je Bog odredio da bude, ali ono što je trebalo da budu u pravom smislu nikad nisu bili. Izrael nikako nije mogao da bude teokratija kad je narod zahtevao da ima zemaljskog cara, „da budemo i mi kao svi narodi (neznabošci)“, jer time su odbacili Boga kao svog Cara. Neobično je da ljudi, ono što je Izrael radio protiv izričite Božje volje, uzimaju kao opravdanje za slične postupke crkve danas, i da njihovo odbacivanje Boga uzimaju kao dokaz da su bili pod vladavinom Njegove sile.
Reč „teokratija“ je kombinacija dve grčke reči i doslovno znači „Božja vladavina“. Prema tome, prava teokratija je telo u kome je Bog isključivi i apsolutni vladar. Takva vlast se retko kada mogla videti na ovoj zemlji, a nikad u nekoj većoj meri. Prava teokratija je postojala onda kada je Adam na početku bio načinjen i postavljen u Edem, i kad „pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro beše veoma“ (1. Mojsijeva 1,31). Bog je načinio Adama od praha zemaljskog i postavio ga nad delima svojih ruku. Postavio ga je vladarem „od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji“ (Stih 26). On mu je predao svu vlast. Međutim, i u svom najboljem stanju, krunisan slavom i čašću, Adam je bio samo prah, sa ništa više sile u sebi od praha po kome je hodao. Prema tome, ona velika sila koja se ispoljavala u Adamu uopšte nije bila njegova, već Božja sila koja je delovala u njemu. Bog je bio apsolutni Vladar, ali bilo Mu je ugodno, što se tiče ove zemlje, da svoju moć otkrije preko čoveka. Zato je za vreme Adamove vernosti Bogu na ovoj zemlji vladala savršena teokratija. Takva teokratija od tada više nikad nije postojala, jer pad čoveka značio je priznavanje sotone kao boga ovoga sveta. Međutim, individualno je postojala u svom savršenstvu u Hristu, drugom Adamu, u čijem srcu je bio Božji Zakon i u kome je živela svaka punina Božanstva telesno. Kad Hristos bude obnovio ovu zemlju da sve bude kao na početku, i kad bude postojalo samo jedno stado i jedan Pastir, jedan Car na svoj zemlji, tada će to biti savršena teokratija. Božja volja će tada biti na celoj zemlji kao što je sada na nebu. Hristos sada okuplja narod u kome će se odražavati Njegov karakter, u čijim će srcima On prebivati verom, tako da svako od njih, kao i On sam, može biti „ispunjen puninom Božjom“ (Efescima 3,17-19). Ovi okupljeni predstavljaju Hristovu crkvu, koja je kao celina, „njegovo Telo, punina Onoga koji ispunjava sve u svemu“ (Efescima 1,22.23 – SSP). I tako prava teokratija vlada pre svega u srcu pojedinaca, koji dan za danom iskreno govore svom nebeskom Ocu: „Jer Tvoje je carstvo“; mnoštvo onih koji veruju – crkva – kad se Svetim Duhom savršeno udruže u isti um, predstavljaju jedinu pravu teokratiju koja je ikad postojala na zemlji. Kad otpadne, crkva traži saveze sa svetom preuzimanjem carske vlasti, da pokaže teokratski oblik vladavine, ali je to samo falsifikovan (krivotvoren) oblik bez božanske sile, dok Božji verni sledbenici, male brojnosti, raštrkani po svetu i nepoznati među narodima, čine primer stvarne teokratije.
Preko proroka, koji je otvorio usta da prokune, ali je umesto toga blagosiljao, Bog je o svom narodu Izraelu rekao: „Gle, ovaj će narod nastavati sam, i sa drugim narodima neće se pomešati“ (4. Mojsijeva 23,9). Božji narod je u svetu, ali nije od njega, sa ciljem da pokaže veličanstvenost Onoga koji ih je dozvao iz tame. Međutim, to mogu da čine samo ako priznaju Božju vrhovnu vlast. Crkva je carstvo u kome samo Bog vlada i njen jedini zakon je Božji Zakon ljubavi. Ona čuje i sledi samo Božji glas i kroz nju govori samo Božji glas.
Ništa među zemaljskim kraljevstvima, carstvima ili udruženjima bilo koje vrste, ne može da posluži kao model za pravu teokratiju, Božju crkvu i carstvo; niti se dela ljudskih organizacija mogu uzeti kao primer. Ona je jedinstvena u svemu; ne oslanja se ni na šta na šta se oslanjanju ljudske vlasti za održavanje jedinstva, a ipak je tako čudesan primer reda, sklada i sile da se svi tome čude.
Iako pravi Božji narod treba da živi sam, da se ne meša sa narodima, i da zato ne učestvuje u usmeravanju ili upravljanju građanskih vlasti, to ne znači da je ravnodušan prema dobrobiti čovečanstva. Kao i njihovoj Božanskoj Glavi, i njima je zadatak da čine dobro. Kao što je Adam bio Božji sin (Luka 3,38), tako je i cela ljudska porodica, uprkos padu, Njegovo potomstvo (oni su Njegova deca) – izgubljeni sinovi – i zato će prava Božja deca smatrati sve ljude svojom braćom, za čiju će dobrobit i spasenje raditi. Njihov posao je da svetu otkriju Boga kao dragog Oca koji voli, a to mogu samo ako Mu dozvole da se i u njihovom životu odražava Njegova ljubav.
Jedini posao Hristovog carstva na zemlji jeste da pokaže praktično nalikovanje Hristu, svoju odanost Njemu kao zakonitom Gospodaru svega, objavljujući time Njegove vrline, navodeći koliko je god moguće više ljudi da Ga prihvate kao Cara, da bi mogli da se pripreme da Ga dočekaju kad dođe na prestolu svoje slave (Matej 25,31). Hristos, Car, nije došao na svet ni sa kakvim drugim ciljem nego da svedoči za istinu (Jovan 18,37), pa tako ni Njegovi odani podanici nemaju u životu drugi cilj. I sila kojom svedoče je sila Svetog Duha, koji nastava (boravi) u njima i živi u njima (Dela 1,8), a ne mešanjem u političke ili društvene sukobe. Neko vreme posle Hristovog vaznesenja crkva je bila zadovoljna ovom silom i u delu propovedanja jevanđelja o Carstvu učinjen je čudesan napredak; ali, crkva je ubrzo počela da prihvata svetovne metode, a njeni članovi su se posvetili državnim poslovima umesto Hristovom carstvu, i sila se izgubila. Međutim, ne zaboravimo da je u one dane, kad je crkva bila odana, bila prisutna ista sila koja je stotinama godina ranije bila data Izraelu sa istim ciljem. Osim toga, zapamtimo da je narod preko koga se Božja sila ispoljavala, u oba slučaja bio isti, „jer spasenje dolazi od Jevreja“ (Jovan 4,22 – KJV).
„Put je Gospodnji veran“ (Psalam 18,30), i mi znamo da „što god tvori Bog ono traje doveka, ne može mu se ništa dodati niti se od toga može što oduzeti; i Bog tvori da bi ga se bojali“ (Propovednik 3,14). Zbog toga, iako se Izrael u dane sudija i proroka pokazao neveran svom pozivu, a ista crkva od vremena apostola u velikoj meri nije bila svesna svojih prednosti i dužnosti, mora doći vreme kada će crkva – Božji Izrael – izaći iz sveta i odvojiti se, i tako, oslobođena od svih zemaljskih veza, zaviseći samo od Hrista, zasjati „kao zora, lepa kao mesec, čista kao sunce, strašna kao vojska sa zastavama“ (Pesma 6,9).
(Sadašnja istina, 14. januar 1897)