„A ti verom stojiš. Ne ponosi se (samo, nemoj da budeš nadmen – SSP), nego se boj.“ (Rimljanima 11,20 – Čarnić)
„Jer koji misli da stoji neka se čuva da ne padne.“ (1. Korinćanima 10,12)
Čovek nikad nije u većoj opasnosti nego onda kad ostvari neki veliki uspeh ili izvojuje veliku pobedu. Ako ne pazi na sebe, njegove radosne pesme zahvaljivanja preći će u pripevu na tašto samočestitanje. Iako počinje sa priznavanjem Božje sile i davanjem slave i hvale Bogu za nju, čovek se i ne znajući stavlja na mesto Boga i pretpostavlja da su mu njegova sopstvena mudrost i snaga doneli uspeh i pobedu. Tako se izlaže napadu u kome će sigurno podleći, pošto se odvojio od izvora sile. Samo je u Gospodu Jahveu večna snaga.
„A Isus posla ljude iz Jerihona u Gaj, koji bijaše blizu Vet-Avena sa istoka Vetilju, i reče im govoreći: idite i uhodite zemlju. I ljudi otidoše i uhodiše Gaj. I vrativši se k Isusu rekoše mu: neka ne ide sav narod; do dve hiljade ljudi ili do tri hiljade ljudi neka idu, i osvojiće Gaj; nemoj truditi svega naroda, jer ih je malo. I otide ih onamo iz naroda oko tri hiljade ljudi; ali pobegoše od Gajana. I Gajani posekoše ih do trideset i šest ljudi … i rastopi se srce u narodu, i posta kao voda“ (Isus Navin 7,2-5).
Izveštaj o Jerihonu i Gaju dovoljan je odgovor onima koji sa čvrstim uverenjem, kao da to piše u Pismu, govore: „Jednom u blagodati, uvek u blagodati“, u smislu da ako je neko stvarno živeo u Božjem strahu, onda više nikad ne može da padne. Nema sumnje da su se sinovi Izraelovi stvarno potpuno uzdali u Gospoda kad su prelazili Jordan i hodali oko Jerihona. Sam Bog je posvedočio da su imali pravednost verom, i Njegova Reč izjavljuje da su verom izvojevali slavnu pobedu. Pa ipak, nekoliko dana kasnije doživeli su ozbiljan poraz. To je bio početak otpada. Iako je Bog za njih i kasnije činio mnoga čuda, i pokazao im da je uvek spreman da učini sve što njihova vera može da dohvati, izraelski narod više nikad nije bio savršeno ujedinjen u „dobroj borbi vere“. Samo nakratko, nakon izlivanja Duha na Pedesetnicu, mnoštvo njih je poverovalo i bili su „jedno srce i jedna duša“. A da će se isto jedinstvo i snaga u savršenoj veri videti među Božjim narodom na zemlji, sigurno je kao Božje obećanje.
Kad je Izrael krenuo protiv Gaja, u logoru je postojao greh i to je bio uzrok poraza. Čitav je narod patio ne samo zbog Ahanovog greha, već zato što su svi sagrešili. „Gle, ko se ponosi, njegova duša nije prava u njemu; a pravednik će od vere svoje živ biti“ (Avakum 2,4). Da li su bili zaslepljeni „prevarom greha“ i onda se u svojim mislima uzoholili, ili je njihovo samouzvišenje dovelo do greha, nije ni bitno; činjenica je da je narod dao mesta grehu, da se počeo uzdati u sebe, a to je samo po sebi greh. Zbog greha su doživeli poraz; dokle god je u njihovim srcima postojao greh, oni nisu mogli da idu u osvajanje zemlje, i to ponovo dokazuje da je obećano nasledstvo, u koje ih je Bog vodio, mogao da zaposedne samo pravedan narod – oni koji imaju pravednost verom.
Ljudi koji su otišli u izviđanje zemlje, uverili su narod da je dovoljno nekoliko ljudi da osvoje Gaj, pošto je to bio mali grad. Međutim, oni nisu imali razloga za takvu pretpostavku. Istina, Gaj po veličini ni izbliza nije bio kao Jerihon, ali broj nije imao nikakve veze sa osvajanjem tog grada. „Verom su pali jerihonski zidovi“ (Jevrejima 11,30 – SSP), i rezultat bi bio isti čak i da su Izraelci imali samo pola ili čak jednu desetinu od svoje tadašnje brojnosti. Za osvajanje Gaja bila je potrebna ista sila kao i za osvajanje Jerihona, naime sila Božja, prihvaćena verom. Kad su ljudi rekli da je samo mali broj ljudi potreban za osvajanje Gaja, oni su zaključili da će njihova vojna sposobnost da im osigura osvajanje zemlje. Međutim, to je bila teška zabluda. Bog je obećao da će im dati zemlju, ali nju nisu mogli da dobiju drugačije nego kao dar. Najmoćnija vojska koju je svet ikad video, naoružana najboljim oružjem, nije mogla da je zauzme, dok je nekoliko nenaoružanih ljudi, snažnom verom i davanjem slave Bogu, moglo da je zauzme sa lakoćom. Sila koja osvaja nebesko carstvo nije sila oružja.
Još nešto što učimo iz izveštaja o Gaju jeste da Božja namera nikada nije bila da Njegov narod doživi poraz ili da u zauzimanju zemlje ma i jedan čovek izgubi život. U običnom ratu gubitak od trideset šest ljudi u napadu na dobro utvrđen grad ne bi se smatrao velikim, čak i kad bi napad bio uspešan, ali u osvajanju Hanana bio je to strašan neuspeh. Obećanje je glasilo: „Svako mesto na koje stupite stopama svojim dao sam vam, kao što rekoh Mojsiju“ i „Niko se neće održati pred tobom svega veka tvojega“ (Isus Navin 1,3.5). A sada su bili prisiljeni da beže uz ljudske gubitke. Uticaj koji je prelazak preko Jordana i osvajanje Jerihona trebalo da kod neznabožaca izazove divljenje i strah, sada je propao. Uzdajući se u svoju snagu, Izraelci su izgubili prisutnost Božje sile i time pokazali svoju sopstvenu slabost.
Činjenica da je bilo potpuno suprotno Božjem planu da iko od Izraelaca izgubi život u osvajanju Obećane zemlje, vidi se i iz činjenice koju bi trebalo da zapazimo – u Njegovom planu nije bilo da se oni bore za osvajanje obećanog nasledstva. Već smo videli da broj i oružje nisu imali ništa sa osvajanjem Jerihona i da kada su se oslanjali na svoje oružje, na silu koja bi u običnom ratovanju bila potpuno dovoljna, ona tada nije imala nikakvu vrednost. Setimo se takođe čudesnog oslobođenja iz Egipta i uništenja čitave faraonove vojske bez upotrebe bilo kakvog oružja ili bilo kakve ljudske sile, i toga da je Bog vodio narod najdužim i najtežim putem da ne bi videli rata (2. Mojsijeva 13,18), a onda čitajmo sledeće obećanje:
„Ako bi rekao u srcu svom: veći su ovi narodi od mene, kako ih mogu izagnati? Ne boj ih se; pamti dobro što je učinio Gospod Bog tvoj sa Faraonom i sa svim Misircima, velika kušanja, koja videše oči tvoje, i znake i čudesa i ruku krepku i mišicu podignutu, kojom te izvede Gospod Bog tvoj; onako će učiniti Gospod Bog tvoj sa svim narodima od kojih bi se uplašio. I stršljene će poslati Gospod Bog tvoj na njih dokle ne izginu koji bi ostali i sakrili se od tebe. Ne plaši se od njih, jer je Gospod Bog tvoj usred tebe, Bog veliki i strašni.“ (5. Mojsijeva 7,17-21)
Baš kao što je postupio sa faraonom i celim Egiptom, tako je Gospod obećao da će učiniti sa neprijateljima koji bi se suprotstavili napredovanju Izraelaca u Obećanu zemlju. Ali sinovi Izraelovi nisu morali da zadaju ni jedan jedini udarac koji bi doveo do oslobođenja iz Egipta i uništenja cele njegove vojske. Kad je Mojsije, četrdeset godina ranije pokušao da oslobodi Izrael fizičkom silom, ne samo što je doživeo poraz, nego je morao da sramno pobegne. Tek kada je upoznao jevanđelje kao silu Božju na spasenje, bio je u stanju da izvede narod bez ikakvog straha od carevog gneva. Ovo je neoborivi dokaz da Bog nije planirao da se oni bore za osvajanje zemlje; i pošto nisu trebali da se bore, ne bi ni mogli da izgube nekog od svojih u bici. Čitajmo dalje o načinu na koji je Bog nameravao da im da zemlju:
„Pustiću strah svoj pred tobom, i uplašiću svaki narod na koji dođeš, i obratiću k tebi pleći svih neprijatelja tvojih. Poslaću i stršljene pred tobom, da teraju Jeveje, Hananeje i Heteje ispred tebe. Neću ih oterati ispred tebe za jednu godinu, da ne opusti zemlja i da se zverje poljsko ne namnoži na tebe. Pomalo ću ih odgoniti ispred tebe dokle se ne namnožiš i zauzmeš zemlju.“ (2. Mojsijeva 23,27-30)
Kad je Jakov, godinama ranije, živeo u toj zemlji sa svojom porodicom,
„strah Božji dođe na gradove koji bejahu oko njih, te se ne digoše u poteru za sinovima Izrailjevim“ (1. Mojsijeva 35,5).
„Tada ih još bejaše malo na broj, bejaše ih malo, i behu došljaci. Iđahu od naroda do naroda, iz jednoga carstva k drugome plemenu. Ne dade nikome da im naudi, i karaše za njih careve: ‘Ne dirajte u pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla’“ (Psalam 105,12-15).
Ista sila je trebalo da ih uvede u zemlju i da im u njoj brzo da večno nasledstvo, jer je kasnije Gospod, žaleći se zbog njihovog neverstva, rekao:
„O kad bi narod moj slušao mene, i sinovi Izrailjevi hodili putovima mojim! Brzo bih pokorio neprijatelje njihove, i na protivnike njihove digao bih ruku svoju; koji mrze na Gospoda, bili bi im pokorni, i dobri dani njihovi bili bi doveka“ (Psalam 81,13-15).
„Ali, sinovi Izraelovi morali su da se bore sve vreme svog prirodnog postojanja, i to pod Božjim vođstvom“, reći će neko. To je istina, ali to ne dokazuje da je Božja namera bila da se oni bore. Ne smemo da zaboravimo da zbog neverstva „njihove misli postaše okorele“ (2. Korinćanima 3,14 – Čarnić), tako da nisu mogli da raspoznaju Božju nameru za njih. Oni nisu shvatili duhovne stvarnosti Božjeg carstva, već su se zadovoljili njegovim senkama; a isti Bog, koji se od početka borio sa njihovim okorelim srcem i trudio se da ih pouči senkama pošto nisu hteli stvarnost, ostao je i dalje sa njima, sažaljiv na njihove slabosti. Sam Bog ih je trpeo, jer su zbog tvrdoće svojih srca imali i po nekoliko žena, čak je i postavio pravila koja uređuju mnogoženstvo ne bi li umanjio zlo koje iz toga može da proizađe; ali to ne dokazuje da je On za njih odredio mnogoženstvo. Mi dobro znamo da „u početku nije bilo tako“ (Matej 19,8 – SSP). Pa kad je Isus zabranio svojim sledbenicima da se bore za bilo šta, On nije uveo ništa novo, ništa više nego kao kad je učio da čovek ima samo jednu ženu i da treba da se priljubi uz nju dokle god živi; On je jednostavno objavio prva načela – propovedajući temeljnu reformaciju.
Međutim, nešto što nikad ne bi smeli da izgube iz vida svi oni koji su skloni da citiraju Božje zapovesti Izraelcima, kao da se njima odobravaju ratovi, bilo odbrambeni ili osvajački, jeste činjenica da im Bog nikad nije rekao da unište ikoga čija se čaša bezakonja nije napunila do vrha i ko nije neopozivo odbacio put pravednosti. Na kraju ovog sveta, kada dođe vreme da sveti preuzmu carstvo, sud će biti predan „svecima Svevišnjega“ (Danilo 7,22) i oni će suditi ne samo svetu već i anđelima (1. Korinćanima 6,2.5). Oni će, kao Hristovi sunaslednici, učestvovati u izvršenju suda, jer čitamo:
„Nek se vesele sveci u slavi, i nek se raduju na posteljama svojim. Slava je Božja u ustima njihovim, i mač s obe strane oštar u ruci njihovoj, da se osvete narodima, i pokaraju plemena; da svežu careve njihove u lance, i vlastelu njihovu u okove gvozdene, i izvrše na njima napisani sud. Ova je čast svima svecima njegovim.“ (Psalam 149,5-9)
Pošto je Hristos povezan sa svojim narodom u carstvu, proglašavajući sve njih za careve i sveštenike, nije ništa neobičnije da Njegovi sveti, u zajednici s Njim, i uz Njegovu direktnu vlast, izvrše sud nad nepopravljivo zlima, nego da On to učini. I zato, kad se setimo da je oslobođenje iz Egipta bio početak kraja, i da je Bog (još) onda nameravao da svom narodu da to isto carstvo koje sada obećava nama, i u koje će Hristos pozvati blagoslovene kad bude došao, mi ćemo dobro razumeti da pravednici mogu (u takvim okolnostima), kao i u budućnosti, da budu oruđa Božje pravde. Ali, to neće biti osvajački rat, čak ni prilikom zauzimanja Obećane zemlje, već izvršenje suda. Ne smemo da zaboravimo da Bog lično daje uputstva kada treba da se izvrši sud, i da ne prepušta ljudima da u takvom slučaju nagađaju šta je Njegova volja. Štaviše, samo oni koji su sami bez greha, mogu da izvrše sud nad grešnicima.
U vezi sa ovim pitanjem borbe i zauzimanja hananske zemlje, tog obećanog nasledstva, moramo imati na umu da sinovi Izraelovi nisu posle svega daleko odmakli sa svim svojim ratovanjem. Isto obećanje koje su oni dobili, važi i za nas; „jer da je Isus [Navin] one doveo u pokoj, ne bi za drugi dan govorio po tom“, u kojem ga treba tražiti i naći (Jevrejima 4,1.8). Razlog zašto ga nisu dobili bio je njihovo neverstvo i zato su se borili. Da su verovali Gospodu, dopustili bi Mu da On očisti zemlju od duboko izopačenih stanovnika na način koji je On zamislio. U međuvremenu, oni ne bi bili bez posla, već bi činili dela vere koja im je Bog pripremio, a koja moraju da zaokupe našu pažnju u sledećem nastavku.
(Sadašnja istina, 7. januar 1897)