Pažljivo proučavanje svih pouka prikazanih u ovom delu Pisma, zahtevalo bi mnogo izlaganja. Stoga, moramo zamoliti čitaoca da pažljivo prouči navedeni tekst, a zadovoljićemo se sa nekoliko vodećih misli. Tokom čitavog svog zemaljskog poziva, Isus je obavljao carsku vlast i pokazao sebe kao cara. U nekoliko navrata bio je pozdravljen kao Car, kao, na primer, od strane Natanaila (Jovan 1,49) i od strane mnoštva, kada je ujahao u Jerusalim (Jovan 12,13). Ali, ova prilika bio je jedini put kada se On sam jasno proglasio Carem. Kada Ga je Pilat upitao: „Da li si ti, dakle, Car“, Isus je odgovorio: „Ti to kažeš, zato što sam Car“ (Jovan 18,37 – margina Revidirane verzije [RV]). I, onda, govoreći: „Moje carstvo nije od ovoga sveta“ (stih 36 – Čarnić), On je jasno objavio svoje carstvo.
Isus je bio optužen kod Pilata kao zaverenik protiv rimske vlasti i opasan po njen mir. Kada je Pilat nastojao da Ga oslobodi, „Jevreji su vikali, govoreći: Ako pustiš ovog čoveka, nisi prijatelj cezara; svako ko se izdaje za cara, govori protiv samog cezara“ (Jovan 19,12 – KJV). Međutim, Isus je uništio silu ove optužbe, objavljujući da Njegovo carstvo nije od ovog sveta i izjavljujući da, pošto nije od ovog sveta, Njegove sluge se neće suprotstavljati.
Predajući Isusa Pilatu, Jevrejske starešine su učinile veoma očiglednim to da nisu imali stvarnu optužbu protiv Njega. Kada je Pilat rekao: „Kakvu optužbu iznosite protiv ovoga čoveka“, oni su odgovorili i rekli mu: „Kad on ne bi bio zločinac, ne bismo ga predali tebi“ (Jovan 18,29.30 – Sinod SPC). Ovo je isto kao kada bi neki čovek bio izveden pred sud i, kada sudija pita koje su optužbe protiv njega, njegovi tužioci se zadovolje govoreći: „On je loš čovek“. Rekavši to, Jevreji su praktično priznali da nemaju ništa konkretno da iznesu protiv Njega i da Pilat mora sam da otkrije Isusov karakter ispitujući Ga. Međutim, Pilat je, na osnovu ispitivanja Isusa, rekao: „ja ne nalazim na njemu krivice“ (Jovan 19,6 – Čarnić). A Isus je izričito porekao da ima bilo kakvu nameru protiv sile rimske vlasti.
Stihovi 36 i 37 definišu karakter Hristovog carstva i Njegovih podanika. On je Car, ali Njegovo carstvo nije od ovog sveta. Objavljujući Pilatu da je On Car, rekao je: „Ja sam se za to rodio i za to sam došao na svet, da svedočim za istinu“ (D. Stefanović). On je Car istine, zato što je On istina i stoga je istinski car. Jer, pošto je car onaj koji je iznad svega, ko god je istina, mora biti car, zato što je istina ono što je najviše i što se uzdiže iznad svega, bez obzira koliko je ugnjetavana.
„Istina srušena na zemlju, ponovo će se uzdići, Večne godine Božje uskoro će stići.“
Istina je ono što jeste; ono što ostaje zauvek. Bog je istina. Istina se ne može uništiti. „I svijet prolazi i požuda njegova; a tko čini volju Božju, ostaje dovijeka“ (1. Jovanova 2,17 – Šarić). Ove činjenice, uzete zajedno sa Hristovom izjavom, dokazuju da su ovaj svet i istina u suprotnosti; a to se pokazuje u samoj činjenici da je Hristos bio na sudu – bio je to svet protiv istine. Ali, svet prolazi, dok istina ne može proći. Stoga, nalazimo da je svet uvek u suprotnosti sa istinom i tako uvek u suprotnosti sa Hristom. Svet danas razapinje Hrista, isto kao što je On bio razapet od nastanka sveta. A posredstvom Hristovog krsta se mi razapinjemo svetu, i svet nama (Galatima 6,14).
Hristos je Knez Mira (Isaija 9,6). On sâm je Mir (Efescima 2,14). On je došao i propovedao mir (stih 17). On je vladao mirom (Kološanima 3,15.16). I „Božiji[m] mir[om], koji prevazilazi svako razumevanje“ Hristos čuva svoje podanike (Filibljanima 4,7 – SSP). Kada je svojim učenicima govorio te noći kada je bio izdan, On je rekao: „Ovo sam vam kazao, da bi u meni mir imali. U svetu imate nevolju; ali se ne bojte, jer sam ja nadvladao svet“ (Jovan 16,33 – D. Stefanović). Svi Hristovi sledbenici, stoga, imaju mir i održavaju mir, bez obzira koliko rata i nevolje može biti u svetu. Isus je pobedio svet, ne ratom, već mirom; i samo oni koji potpuno odbiju da se bore, mogu pobediti svet. Kada oni koji se izjašnjavaju da su Hristovi sledbenici uzmu telesno oružje, oni se mogu nagnati u bekstvo; zaista, samo uzimanje oružja je njihov poraz. Međutim, apsolutno je nemoguće pobediti čoveka koji čvrsto, dosledno i u ime Hrista odbija da se bori. Sve dok on zadržava svoju postojanost, on je pobednik.
Hristos kaže da, kada bi Njegovo carstvo bilo od ovog sveta, Njegove sluge bi se borile; ali On sam je samo nekoliko sati ranije oštro ukorio Petra za potezanje mača i iscelio je ranu nanetu njime. Dakle, gde god neko koristi oružje za ratovanje, on pokazuje ili da ne razume prirodu Hristovog carstva ili da se ne svrstava među Hristove sledbenike. Ko god se bori, pokazuje se da je sluga nekog drugog gospodara, a ne Hrista, a nijedan čovek ne može služiti dva gospodara.
Hristovo carstvo nije od ovog sveta. Ono je potpuno drugačije prirode u odnosu na svet i svet se njemu suprotstavlja, kao i Hristu i Njegovim sledbenicima. Isus je rekao: „Ako svet mrzi na vas, znajte da je na mene omrznuo pre vas. Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio. A kako niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta, zato mrzi na vas svet“ (Jovan 15,18.19 – D. Stefanović). Ovo jasno pokazuje da je svet suprotstavljen Hristovom carstvu i da ga mrzi, zato što ono nije od sveta. Stoga, sledi da je ljudima nemoguće da budu podanici svetskih carstava, a u isto vreme i podanici Hristovog carstva. Hristovi sledbenici, i podanici Njegovog carstva, nemaju ništa više sa vlašću ovog sveta, nego što podanici ruskog cara imaju sa vlašću Velike Britanije.
Neko bi, bez razmišljanja, mogao ovo da proglasi anarhijom; ali to bi bilo samo zato što ne razmatra prirodu Hristovog carstva. Sam Hristos je bio osuđen kao anarhista, zato što kneževi ovog sveta nisu razumeli; da jesu, ne bi razapeli Gospoda slave (1. Korinćanima 2,8). Hristovi sledbenici nikada ne mogu biti anarhisti, zato što je Božji zakon u njihovim srcima. Oni su predstavljali najviši model poslušnosti zakonu. Oni su savršeni poštovaoci (čuvari – prim. izdavača) savršenog zakona. Štaviše, iako ne smatraju sebe podanicima ovog sveta, oni su zaista najbolji podanici, pošto ne stvaraju nikakve probleme i ne izazivaju nikakve nemire. Oni su poštovaoci (čuvari) mira, toliko da, umesto da se odupru nepravednom zakonu, oni će se čak pokoriti najnepravednijim zakonima, bez suprotstavljanja. Pravednici se osuđuju i ubijaju, ali se ne opiru (Jakov 5,6). Stoga su najbolji podanici koje bilo koji zemaljski car može imati, upravo oni koji se deklarišu da će biti i da jesu samo Hristovi podanici, a ne podanici sveta. Zemaljske vlasti, međutim, ovo generalno ne znaju, pa su ljudi čije prisustvo zapravo doprinosi snazi i stabilnosti vlasti, diskriminisani i proganjani.
Isusovo carstvo nije od ovog sveta, već nadživljava ovaj svet. Pošto je od istine, to je večna vladavina. Hristos je postavljen s desne strane Boga na nebesima, daleko iznad svih poglavarstava, sile, moći i vlasti (Efescima 1,20.21). Ali ovo mesto je, po pravu, bilo Njegovo čak i dok je bio ovde, na Zemlji. Jer, kada je govorio sa Nikodimom, On je izjavio za sebe da je „na nebu“ (Jovan 3,13 – Karadžić). Car svemira je bio na suđenju pred zemaljskim sudom i zemaljskim sudijom – na suđenju o svom pravu da vlada. On je pokazao svoje pravo da vlada tamo, kao i svuda, noseći svedočanstvo o istini.
Međutim, isto kao što je Isus postavljen s desne strane Boga na nebesima, daleko iznad svih poglavarstava, sile, moći i vlasti, tako je Bog podigao sve one koji veruju u Njega i stavio ih da sede zajedno sa Hristom na nebesima (Efescima 2,1-6). On nas je „voleo i oprao nas je od naših greha u svojoj sopstvenoj krvi i učinio nas carevima i sveštenicima u Bogu i svom Ocu“ (Otkrivenje 1,5.6 – KJV). Zato su svi Hristovi podanici carevi, daleko viši po rangu od bilo kojih, ili od svih, zemaljskih careva. Njima se daje vlast nad narodima, ista kao i samom Hristu (pogledajte Psalam 2,8.9; Otkrivenje 2,26.27). Svi su pozvani da budu svedoci zajedno sa Hristom. Bog kaže: „Vi ste moji svedoci... i sluga moj koga izabrah...“ (Isaija 43,10 – Daničić). „A vi ste izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, da objavite slavna dela onoga koji vas je iz tame prizvao u svoju čudesnu svetlost“ (1. Petrova 2,9 – Čarnić).
Baš kao što je Hristos Car bio izveden pred sud, tako su i svi Njegovi sledbenici na suđenju na ovom svetu. Sud se neprestano saziva, slučaj se stalno iznosi, a svedoci su uvek pod zakletvom. Ako su verni i istiniti svedoci, kao što je Učitelj (pogledajte Otkrivenje 3,14), onda su oni zaista carevi i nikada nisu nadvladani, iako su osuđeni. Mirnom silom jednostavne postojanosti u istini, Hristovim sledbenicima će ipak biti priznato, čak od strane sveta, da imaju silu veću od sile čitavog sveta.
Ipak će i oni, poput Hrista, biti uračunati među prestupnike, jer je tužna činjenica da je „sud odstupi[o] natrag, i pravda stoji daleko; jer istina pade na ulici i pravda ne može da prođe. I istine je nestalo, i ko se uklanja od zla, postaje plen“ (Isaija 59,14.15 – Daničić). Uprkos tome, mada se možda istini rugaju da je nepraktična, a njene pristalice se ismevaju, progone čak i pogubljuju, i deluje kao da će zabluda trijumfovati, ipak će se istina izdići iznad svega, baš kao što se i Hristos, iako ismevan, pogubljen kao zločinac i smatran ništavnim, uzdigao i zauzeo svoje mesto na Božjem prestolu. I nikada nije bio veći, nego što je bio onda kada je Njegov život bio zamenjen za život ubice. Njegovo poniženje i sramota bili su Njegova slava. Njegova slabost bila je Njegova snaga; a prokletstvo krsta bilo je sredstvo kojim je On podignut na nebo da blagoslovi svemir.
18. maj 1899.