„Sutradan je Jovan opet bio onde sa dvojicom svojih učenika. Kad je ugledao Isusa kako prolazi, reče: ‘Evo Jagnjeta Božijeg!’ Kad su ona dva učenika čula šta je rekao, pođoše za Isusom“ (Jovan 1,35-37 – SSP).

„Sutradan Isus odluči da ide u Galileju pa nađe Filipa i reče mu: ‘Pođi za mnom’“ (stih 43).

Da prvi spomenuti učenici nisu krenuli za Gospodom, bez da su pozvani, vidi se iz izveštaja u Matejevom jevanđelju. Tamo čitamo:

„Dok je išao pored Galilejskog mora, vide dva brata - Simona, zvanog Petar, i njegovog brata Andreju - kako bacaju mrežu u more jer su bili ribari pa im reče: ‘Pođite za mnom i učiniću vas ribarima ljudi.’ I oni odmah ostaviše mreže i pođoše za njim“ (Matej 4,18-20).

Prvo što treba uzeti u obzir jeste da je ovaj Isusov poziv upućen i nama, isto kao i onima o kojima čitamo u ovoj pripovesti. Svima koji su izmoreni i opterećeni Spasitelj kaže: „Dođite k meni“ (Matej 11,28). „I Duh i nevesta govore: Dođi. I koji čuje neka govori: Dođi. I ko je žedan neka dođe, i ko hoće neka uzme vodu života za badava“ (Otkrivenje 22,17 – Karadžić).

Mi smo skloni tome da izgubimo većinu blagoslova koje bi trebalo da primimo iz pripovesti o pozivu prvih Isusovih učenika, zato što dozvoljavamo da priča o tome šta su oni postali potisne iz našeg uma spoznaju o tome šta su bili kada su pozvani. Zamišljamo da ih je Isus pozvao zbog neke posebne dobrote u njima, koja Ga je i privukla, i tako mislimo da su oni bili posebni miljenici u odnosu na druge ljude. Na taj način se uzima zdravo za gotovo (prihvata kao istina – prim. izdavača) da takvi obični smrtnici, kao što smo mi, nikada ne bi mogli biti pozvani od strane Gospoda, kao što su oni bili pozvani. Hajde da, onda, vidimo da li možemo da saznamo nešto o prirodi ovih ljudi koji su bili tako počastvovani od strane Gospoda pa su bili pozvani da pođu za Njim.

Bilo ih je dvanaestorica, ali samo o nekolicini imamo neke pojedinosti. Znamo da su Petar, Andrija, Jakov i Jovan bili ribari. Ribolov nije najprefinjenije i najnežnije zanimanje na svetu i daje nam se uvid u karakter Jakova i Jovana, koji pokazuje da oni nisu bili baš blagi po prirodi. Oni su, kao i Petar, bili spremni da se pobiju sa svakim ko bi uvredio njih ili njihovog Učitelja.

Kada je Petar bio doveden u situaciju gde se činilo da je njegov život ugrožen zbog njegovog poznanstva sa Hristom, strah je ovladao njime i on se odrekao svog Gospoda. I ne samo to, učinio je to sa prizivanjem prokletstva na sebe i zaklinjanjem. Ne možemo pretpostavljati da je Petar u to vreme imao naviku da koristi vulgaran rečnik, ali dobro znamo da ljudi koji nikada u svom životu nisu navikli da koriste takav jezik, ne pribegavaju vulgarnim izrazima ni u kakvim okolnostima, bez obzira koliko ih nesvesno koriste. A čovek koji je nekada imao naviku da psuje i proklinje, ali se, kroz druženje sa Hristom, neko vreme uzdržavao od toga, veoma lako može da se vrati na stari put, kada ga napadne iznenadno iskušenje, dok je udaljen od Gospoda. Zaista, bez obzira na to koliko dugo čovek bio gospodar neke loše navike, onog trenutka kada izgubi svoju povezanost sa Gospodom, tog trenutka počinje da klizi nazad u svoju staru naviku. Dakle, činjenica da, kada je Petar bio toliko uplašen da se odrekao Hrista i to učinio sa proklinjanjem i psovkama, pokazuje da je on nekada, pre nego što je znao Gospoda, bio grub i prost ribar, veoma plahovit i, kako bi svet to nazvao, „dobrog srca“, ali prava suprotnost hrišćanskom gospodinu, kakav je postao kada se ispunio Božjim duhom.

Juda – kao još jedan od ljudi koje je Isus pozvao. On je bio onaj koji je izdao Gospoda, prodajući Ga za 30 srebrnjaka. Njegov glavni greh bio je pohlepa. Kada su sredstva male družine učenika bila poverena njemu na čuvanje, on je postao lopov. Pa ipak, ne smemo zaboraviti da je on bio pozvan od strane Gospoda da bude apostol i da je, kao jedan od dvanaestorice, bio poslat sa vlašću „nad nečistim duhovima, da ih isteruju i da isceljuju sve vrste bolesti i sve vrste slabosti“; jer dato im je ovlašćenje: „Bolesne lečite, mrtve dižite, gubave čistite, demone izgonite“ (Matej 10,1-8 – Čarnić). Čak do samog trenutka kada je predao Gospoda u ruke rulje, niko, osim samog Gospoda, nije mogao da primeti neku posebnu razliku između njega i drugih učenika. On je spolja bio isto tako ispravan u svom ponašanju kao i oni; i nema ničega što bi ukazalo na to da je u početku njegova priroda bila išta gora od njihove. Zaista, iz onoga što Biblija uči o prirodi svih ljudi, znamo da, kada su učenici bili pozvani, Juda je bio sledbenik koji je isto tako obećavao, kao i bilo ko od njih.

Pa u čemu je, onda, bila razlika? – Jednostavno, u tome da su se jedanaestorica pokorila uticaju Gospoda; bili su istrgnuti iz svojih starih života i preobraženi Njegovim Duhom, dok se Juda, koliko god je u početku bio privučen, čvrsto držao svog starog načina života, tvrdoglavo se opirući preobražavajućoj sili Gospoda, i tako je postajao sve tvrdokorniji. Juda pokazuje dokle svaki čovek može da dođe, ako se opire Duhu, dok nam Petar, Jakov i Jovan, zajedno sa mnogo drugih ljudi, otkrivaju šta Božja blagodat može da učini za bilo koga ko joj se preda.

Nije potcenjivanje apostola reći da oni, po svojoj prirodi, nisu bili ništa bolji nego bilo koji drugi ljudi. Svi oni, uključujući i Judu, imali su sposobnosti koje bi, kada bi se usmeravale i razvijale od strane Gospoda, mogle od njih da stvore najmoćnije radnike u Njegovoj službi, ali koje bi ih, ako ostanu neusmerene, učinile jednako jakim da čine zlo. Na večnu je hvalu slave blagodati Gospoda Isusa što su takvi ljudi, uzeti iz takvog okruženja, iz kakvog su oni bili uzeti, mogli da se razviju u takve divove u duhovnom smislu i tako sposobne poslanike Svetog Duha.

Pouka koju treba naučiti iz poziva ovih učenika jeste pouka nade, ohrabrenja i poverenja. Mi treba da zapamtimo da su oni bili ljudi „istih strasti“ kao i mi, po prirodi ni bolji ni gori nego što smo mi. Možda su oni imali neke značajnije osobine nego što mi imamo, koje bi ih činile sposobnim da imaju veću sferu uticaja nego što je ona za koju smo mi određeni, ali u tom pogledu se nisu razlikovali od nas ništa više nego naši neverujući bližnji u sadašnje vreme; jer, nema sumnje da u svetu ima veoma mnogo ljudi koji imaju veću prirodnu sposobnost, nego većina onih koji su sebe dali u Gospodnju službu. Treba da naučimo da, ono što je neki čovek po prirodi, ni na koji način nije merilo onoga što može postati Božjom blagodaću. Samo u meri u kojoj, razmišljajući o tome šta je većina od dvanaestorice postala, gubimo iz vida ono što su bili kada su pozvani – gubimo tu korist svete pripovesti. To je napisano za našu pouku, da bismo, kroz strpljenje i utehu Pisma, mogli da imamo nadu. Pošto su oni bili samo pojedinačni primerci celog ljudskog roda, a Bog ne gleda ko je ko, mi u njihovom pozivanju vidimo poziv upućen svim ljudima. Na nama je da, poniznim prihvatanjem Božje volje, naše pozivanje i izbor učinimo sigurnim.

CILJ POZIVA

Isus je prvim učenicima rekao upravo ono što govori svima: „Pođite za mnom“. Hajde da sada vidimo zašto su oni bili pozvani. Videli smo da su tada, kada su bili pozvani, bili grešnici. Isus ih nije pozvao zbog onoga što su bili, već zbog onoga što bi mogli da postanu pod Njegovim usmeravanjem. Da li je On, stoga, rekao: „Pođite za mnom i ja ću vas spasiti od vaših greha“? To je bilo nagovešteno u pozivu, ali to nije ono što je On rekao. Ono što je On rekao bilo je: „Pođite za mnom i učiniću vas ribarima ljudi“ (Matej 4,19 – SSP). A to je upravo ono što Njegov poziv znači za svakoga od nas. Lično spasenje je uključeno u poziv, kao prirodna stvar; jer, niko ne može da dâ drugima ono što sam nema; ali ta činjenica da nas Isus zove k sebi, da bismo mogli da budemo spaseni, naglašava se i postaje sigurnija time što nas On poziva, kako bi nas učinio spasiteljima drugih.

Među onima koji se izjašnjavaju kao sledbenici Gospoda Isusa, ima toliko mnogo onih koji su, čak i posle toliko godina deklarisanja kao hrišćana, često uznemireni sumnjama u pogledu svoje prihvaćenosti kod Boga. Oni bi želeli da znaju da su prihvaćeni od Hrista. Kakvo je, onda, čudo što nalazimo toliko mnogo onih koji traže Boga, a užasnuti su osećajem svoje sopstvene nedostojnosti i oklevaju da počnu da služe Gospodu, plašeći se da On neće prihvatiti takve grešnike, kakvi su oni. Svi ti strahovi bi bili uklonjeni kada bi ove osobe mogle da se dovedu do toga da vide puninu smisla poziva Gospoda Isusa. A poziv se ne zaustavlja na pojedincu koji je pozvan. Bog nas poziva, da bi kroz nas mogao da dopre do nekog drugog. „I ko god ovo čuje, neka kaže: ‘Dođi!’“ (Otkrivenje 22,17 – SSP). Dakle, kada bi neko rekao: „Mislim da Gospod ne može da spase ovako velikog grešnika kao što sam ja“, kao odgovor uvek možete reći: „Dragi brate, ili sestro, Gospod te je pozvao iz jednog jedinog razloga – da bi te učinio spasiteljem nekog drugog jadnog grešnika; spasavanje tebe je sporedna stvar u odnosu na to. Njemu je lako da samo tebe spase; no, velika je stvar to što će tebe učiniti sredstvom spasenja“.

Hajde da sada pročitamo jedan ili dva teksta koji ovo još više razjašnjavaju. Prvi je u 2. Korinćanima 5,17-20. Citiramo marginu Revidirane verzije i iz 20. stiha izostavljamo reč „vas“ koja, kako je nagovešteno stavljanjem u kurziv, nije deo teksta. „Ako je neki čovek [osoba] u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, gle, postalo je novo. Ali sve je od Boga, koji nas je pomirio sa sobom kroz Hrista i dao nam službu pomirenja; jer Bog je bio u Hristu, mireći svet sa sobom, ne računajući im njihove prestupe i stavivši u nas reč pomirenja. Stoga smo mi poslanici u ime Hrista, kao da je Bog preklinjao kroz nas; molimo, u ime Hrista, pomirite se sa Bogom“ (eng. prevod RV).

Čitajući ovo, ne zaboravite da oni koji imaju reč pomirenja stavljenu u njih, jesu oni koji su pomireni. Ko god je, dakle, u Hristu, time je i novo stvorenje, ima u sebi reč pomirenja i tako je i poslanik za Hrista, da bi nastavio službu pomirenja. Posredstvom svakog koji prihvati Gospoda Isusa, Bog preklinje grešnike, baš kao što je činio posredstvom Njega. Ako ovo nikada niste videli u tekstu, čitajte sve dok ne budete videli, jer se nalazi tamo.

Sada ćemo čitati Isaiju 49,6-9: „Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati (obnovi) ostatak Izrailjev, nego te učinih da budeš svetlost neznabošcima, kako bi bio moje spasenje do krajeva Zemlje. Ovako veli Gospod, Otkupitelj Izrailjev, Svetac njegov, onome koga preziru, na koga se gadi narod, sluzi onih koji gospodare: carevi će videti i ustati, i knezovi će se pokloniti radi Gospoda, koji je veran, radi Sveca Izrailjevog, koji te je izabrao. Ovako veli Gospod: U vreme milosno (pogodno) usliših te, i u dan spasenja pomogoh ti; i čuvaću te i daću te da budeš zavet (savez) narodu da utvrdiš zemlju i naslediš opustelo nasledstvo; da bi mogao da kažeš zarobljenima: Izađite; onima koji su u mraku: Pokažite se“ (kombinacija prevoda KJV-Daničić).

Ne može biti nikakve sumnje da se te reči primenjuju prvenstveno na Hrista; On je „Sin čovečiji“ i došao je na Zemlju, na mesto čoveka, da bismo mi mogli da budemo poslanici umesto Njega. Da se ove reči odnose na ljude koje Gospod poziva, ravnopravno sa Hristom, može se videti kada se uporedi stih 6 sa Delima 13,46.47, gde čitamo da su Pavle i Varnava rekli: „Okrećemo se neznabošcima. Jer nam je Gospod tako zapovedio, govoreći: Postavio sam te da budeš svetlost neznabošcima, da bi bio spasenje do samih krajeva Zemlje“ (eng. prevod RV). Apostoli su primenili te reči na sebe, tako prirodno, kao da su i sami po imenu bili spomenuti u proročanstvu. Ovo pokazuje da, kakvo je god delo Gospodu dato da obavi na ovoj Zemlji, dato je svakome ko će prihvatiti Njegov poziv.

Koliko samo divnu utehu imamo u ovom tekstu! Kome Gospod govori da će ga učiniti spasenjem? „Onome koga preziru.“ Tačno je da je Isus bio prezren i odbačen od ljudi; ali bio je prezren samo zbog nas, jer je nosio našu sramotu. On je sebe u potpunosti stavio na mesto grešnika. Iako prezren, kao što je bio, kao onaj koji je napušten od Gospoda zbog svojih greha, On je bio Božje spasenje, pokazujući da je svako ko je prezren zbog greha koje je sam počinio, takođe izabran da bude Božje spasenje.

Kako samo Gospodnji poziv blagosloveno zvuči! Kako otklanja svaku senku sumnje i straha. Kada ga čujemo onako kako treba, više nema prostora za sumnju da li Gospod može da nas spase. Poziv Gospoda dopire daleko iznad toga, govoreći nam, kada nas nađe u poniženju greha: „Sine, idi, radi danas u mom vinogradu“ (Matej 21,28). „Budite, stoga, Božji sledbenici, kao draga deca.

29. decembar 1898.